Књижевне новине

da | __Kako je koncertna i operska sezona | 1951—52 (istovremeno školska godina i najintenzivniji deo muzičkog života uopšte) zagazila već duboko u svoju drugu polovinu, to smo u stanju da

· vedeno, kao i na ono Što će se izve_ ti, ali osvrt po jednoj specijalnoj liniji: da se vidi koliku pažnju posve-

Ććuju naši izvođači ili izvođački an-

sambli savremenom muzičkom stvaranju u svetu i šta oni sa svoje strane čine da upoznaju muzičku publiku, ljubitelje muzike, „muzičke ama– tere, pa i same muzičare svih vrsta, sa movim “smerovima i strujanjima u svetskoj muzici. Istovremeno se može obuhvatiti i nekoliko godina unatrag, kako ovogodišnja sezona u našem muzičkom životu ne bi izgledala specijalno izdvojena. Analiza programa naših koncertantnih so. lista (instmrumentalista i pevača), Beogradske filharmonije, Muzičke akademije, repertoara Beogradske opere i emisija Radđio-Beograđa „pokazaće nam, moramo unapređ reći, u ovome smislu prilično neutešnu sliku. Odmah pada u oči da je linija manjeg otpora najsigurniji smer, da su davno već utabani putevi svakako i najsigurniji, da je vremenski raspon koji obuhvata izvođene kompozitore strogo ograničen, da je ono što je ispred fe granice nejasno, nepoznato i nesigurno, a ono što je iza te granice nekako maglovito, skoro džungla, neafirmirano, prema tome opasno i ris. kantno, da smelosti u izboru kompozitora i eksperimenata u sastavljanju programa „jednostavno nema, čak ni onda, kađa kvalitet nije uopšte ničim ugrožen.

Solisti-instrumentalisti su, sa ča. snim i sasvim usamljenim izuzecima, suzili istoriju muzike na razdoblje od 150 godina u kome se njihov repertoar kreće i to od polovine 18. do po. četka 20. veka. Ako je u pitanju kakav klavirista ,onda možemo biti sigurni da ćemo na njegovom programu nmaći bar polovinu od sledećeg niza imena: Bah, Betoven, Šuman, Šopen, List i Debisi. Ređe ćemo naići na ime. na kao što su: Kupren, Skarlati, Hajdn, Mocart, Šubert, Brams, Frank il; Ravel. Sasvim izuzetno ili nikako naići ćemo na Skrjabina. Da li je ovome ili onome od pomenutih kompozitora posvećena veća pažnja, ili je njemu ostavljen veći deo programa, ili mu je, najzađ ,posvećen ceo program, — na činjenici se ne menja ništa: ista imena defiluju u krugu do zamora. Bilo bi, razume se, apsurdno ' tvrditi da se programi mogu sastavljati bez tih kompozitora i da ih klaviristi mogu obići, jer oni sa svojim delima za klavir zaista pretstavljaju stubove pijanističke literature. Ali bi isto fako bilo apsurdno. tvrditi da osim njih ne postoji vrednosna literatura za klavir upravo iz toga ograničenog razdoblja ,iz koga bi dela i drugih autora, spremo u program ukomponovana, činila sam program daleko interesantnijim baš sa stanovišta tradicionalnog sastavljanja programa. A uvršćivanjem u program dela nastalih od početka našega stoleća do danas, klaviristi bi ne samo učinili svoje programe zanimljivijim za &lušaoće, već bi se kroz takvu muzičku radoznalost za savremenije stvaranje postepeno osposobljavali za razbijanje sopstvenih zabluda da Dposle muzičkog impresionizma više muzike uopšte nema. — Ako je u pitanju kakav violinista ,slika nije mnogQ drukčija. Od duboko sadržajnih dela pa do tehnički virtuozno-bravuroznih i vrlo često praznih pijesa, od Baha do početka 20. veka, sa nekim malim varijantama uvek isti lanac kompozitora kojima se, kao najveća smelost, pridružuje Karo] Šimanovski koji, dakako, već davno ne spada u savremene muzičke autore (umro je 1937 godine) sa svojom hiperromantičnom muzikom šumova i mističnih vizija. A koncerti za klavir ili violinu # orkestrom pokazuju opet ista imena kompozitora, Kao da ne postoji ma kakva volja da se pronađe i, kakvo novije ime ili manje poznati ali kvalitetan kompozitor koji bi svojim delom uneo svežine u stereotipni reper. toar naših solista. Ako se najzad pronađe kakav intercsantniji koncert, iz novijeg vremena koji je imao uspeha u svetu, onda doživljujemo čudnu Ppojavu da ga u kratkom vremenskom razmaku studiraju po nekoliko soli-

Sta, umesto da svaki od njih donese . po jedan takav interesantan koncert, a takvih ussvetu ima. Najzad, mi smo, u odnosu na velike svetske muzičke centre, mala sredina, te su takve pojave za nas priličan luksuz, — Kod

UO III

M. Benzon:

yt| . J? 00 i *\ O III III] Saat PARt:S AK MRAV RA RUN? ari i Oda VU & – :. č |M

Predrag MILOŠEVIĆ

GDE SMO S MUZIČKIM REPERTOAROM

učinimo jedan osvrt na ono što je iz-.

OTO TOO TITO TITO TOOITITILKO TJ ·

koncertnih pevača je slika istovetna kao i kod instrumentalista. Italijanski majstori 17. veka (tzv. »stari maj-

· stori«), nešto pesama od Šuberta, ne-

što. od Šumana, Bramsa, Štrausa ili Volfa, po koji Francuz ili Španjolac, a na kraju programa nekoliko arija, — i eto, to je već utvrđeni šablon jednog pevačkog programa. Vrlo retko ćemo naići na iskreno i toplo zalaganje pevača za delo još nepoznatog našeg ili stranog: kompozitora.

Uvreženi strah od pomisli kod naših instrumentalista i pevača da savremene MWompozicije njima ne pružaju dovoljno mogućnosti da prikažu svoju briljantnu tehniku, da ponesu slušaoce svojim lepim tonom ili slatkom kantilenom, đa glas ne dolazi do punog izražaja ili čak da se kvari, često je izgovor što se savremenije kompozicije ne stavljaju na program. Međutim, takav strah je potpuno ne. opravdan, Izvođenje kakvog dela iz savremene literature ne bi dovelo uopšte u sumnju izvođačke ,sposobnosti pojedinih naših umetnika (»Nepoznato je delo ,pa se ne može kontrolisati kako je izvedeno!«), Naprotiv. Svaka kompozicija, starija ili novija, ima svoje tehničke, tonske i sadržajne probleme, čije dobro rešavanje na koncertnom podijumu ne može umaćči muzičarima i muzikalnoj publici. Zato i tu treba pokazati više udarnosti ,smelosti i srčanosti. Baš dobri izvođači moraju da krče put kvalitetnim delima svojih savremenika, pa živeli ovi u našoj sredini ili drugde u svetu. Takvo pionirstvo biće korisno po muziku uopšte, a po našu muziku napose. ·

Beogradska filharmonija je još više suzila taj vremenski raspon, iz koga crpe muzička dela za svoje abonentske koncerte, za koje se, zasada, jedino planski sastavlja program ze celu sezonu unapred. Ovde moramo odmah naročito podvući da u svetskoj simfoniskoj muzici ima dela, bez kojih se normalni muzički život u jednoj kulturnoj sredini ne može zamisliti. Nikada nama nije mnogo Betovena, čiji ciklus svih simfonija u toku jedne koncerine sezone (i s »Devetom«!) ireba već polako da je kod nas normalna pojava! Nikada nije mnogo Hajdna ili Mocarta, Šuberta ili Bramsa, Čajkovskog, Franka ili Dvoržaka, Smetane ili Lista! Ali gra. nica ne bi ni u kom slučaju smeli biti Rihard Straus i Klod Debisi. Ta granica je, čak i kod konzervativnih muzičara pomerana od najvišeg rascveta ova dva kompozitora na ovamo bar za dvadeset ili trideset godina, za koje se vreme pojavio čitav niz značajnih kompozitorskih imena koja su se nesumnjivo i apsolutno afirmirala, te tu ne postoji nikakva bojazan pred pogrešnim izborom kompozitora ili dela. Jedan prilično veliki dug, koji je Beogradska filharmonija primila kao nasleđe u pogledu izvođenja savremenije simfoniske muzike od svih prethodnih orkestara njemoga tipa, ona će moći vremenom da likvidira ne forsiranjem te muzike, već planskim uključivanjem njenim u abonentske koncerte i u koncerte van pretplate. Istražiti i pronaći vrednosne kompozicije i kođ nacija muzički manje renomiranih (Danska, Svedska, Norveška, Holandija, Belgija), — isplatilo „bi se mnogostruko. A izvođe-= njem po kojeg dela istinski, savremenih kompozitora u svetu, ovaj naš najbolji simfoniski kolektiv bi mnogo zadužio kako muzičku publiku,tako i muzičare. Pritom Beogradska filharmonija ima pravo a i dužnost da zadužuje pojedine soliste studiranjem nekog već izabranog dela iz novije svetske literature za sledeću sezonu, te time postiže dva efekta: njen program je interesantniji i solisti joj ne nameću svoj, ranije već nastudirani repertoar. |

Muzička akademija na javnim časovima ili na samostalnim resitalima svojih darovitijih studenata, koji se na taj način pripremaju za estradne koncertante, takođe ne pokazuju mnogo interesa za savremeno stvaralaštvo u svetu. Uobičajena imena ptretklasi-

čara, klasičara, tzv. »bečkih klasičara«, romantičara, neoromantičara i, u najboljem slučaju, impresionista, nižu se iz programa “u program, „iz godine u godinu. Prirodno je da mladi ·'adepti na muzičkim učilištima moraju proći

kroz strogu školu, moraju se upoznati s raznim stilovima iz prošlosti, kako bi bili jednoga dana sposobni za izvođenje značajnih dela iz vremena minulih. Ali se ovim izbegavanjem sa. vremenog stvaranja kod njih i nehotice usađuje nepoverenje prema no•b IZ SPLITA

vom, mođernom, jednom veči prema onome, što se izmiče već opšte primljenom, priznatom „i što se na bilo . koji način izdvaja iz ukalupljenog. Oni se tako formiraju u apriorne konzervativce, kojima će teško „biti kasnije, kada postanu samostalni izvođači, da tek postavljaju pravilan

odnos prema izvesnim pojavama, u

koje ih je škola mogla i morala već

. ranije da uputi, Pisac ovih redova ne može da zaboravi vreme svojih studi-.

ja u Pragu, kada je Praški konzerva. torijum za vreme rektorovanja Jozefa Suka priređivao čitave male festivale savremene svetske muzike, ili kada je posvećivao čitave večeri modernoj muzici jednog određenog naroda (Engleska, Francuska, Italija, Poljska,

IOLE III III III TO IO III IIOTIIIT TI TOO aečeeoeveteeeeP

OIOIOIIITIEEETOITOTOVONAAANNNNAANAJAANANAJAJAA

OOUIIIIIIII

Bugarska i dr.). Taj period Praškog konzervatorijuma · okarakterisan je kao napredan, kao »Sukova era«, kada suse kod studenata proširivali horizon lj i sticala saznanja o muzici u svetu i kada su mladi izvođači mogli s jednim već određenim i izoštrenim kriterijumom pristupiti i delima savremenih kompozitora sopstvenog naroda. — Bilo kakav izgovor kao da studenti nemaju dovoljno vremena da se posvećuju i savremenoj muzici dok su u punom jeku studiranja tzv. »nor. malnog« i propisanog gradiva, ne bi bio sasvim na mestu, pošto su studenti pre dolaska na Muzičku akademiju u toku desetogodišnjeg školova. nja na Nižoj i Srednjoj muzičkoj školi imali prilike da se isključivo i vrlo temeljito upoznaju sa odlikama stilova iz ranijih epoha. A sad, na Akademiji, u toku poslednjih pet godina studija, kada se njihova tehnika glača i doteruje do visokoga stepena virtouznosti i kada se njihova muzikalnost produbljuje a osećanje za stil usavršava do nepogrešivosti, mora se naći vreme, koje će se posvetiti upoznavanju, studiranju i izvođenju dela novijeg datuma. Štaviše „ovo bi se moralo uključiti u onaj »normalni« rad, kako posle, u samostalnom radu, mladi izvođači ne bi ostali bespomoćni pred problemima, za koje nisu bili blagovremeno pripremljeni.

. Beogradska opera sa svojim reper. toarom, ne samo za ovu sezonu, već i za sve sezone od oslobođenja na Ovamo, pruža u ovom pogledu vrlo zanimljivu sliku. Nešto malo statistike možda neće biti na odmet. Od zavr-

šetka rata do danas izvedene su U-.

kupno 32 opere (balete ovde ne računamo), od čega italijanskih 14, ruskih 5, nemačke 4, francuske 3, češke 2 i domaće 4. Prvih godina posle rata prilike su bile takve da se najpre morao obnavljati stari repertoar, što je bilo sasvim prirodno, kada se ima u vidu da je Narodno pozorište bilo bombardovano i izgorelo i da mu je celokupna garderoba s rekvizitima i kulisima uništena, U međuvremenu su se u toku proteklih sedam godina prilike i uslovi za rad opere stalno popravljali, međutim je Opera još Uvek obnavljala stari repertoar, tako da se najzad došlo do interesaninih rezultata: od 28 stranih operskih dela 21 je bilo obnovljeno a samo jedna jedina izvedena kao stvarna premijera »Ivan Susanjin«), a od četiri domaća dela tri su obnovljena a jedno je sasvim novo »Cetingradska nevesta«),, ukupno dve stvarne premijere posle rata. Još uvek ni stalni repertoar nije kompletan, jer u njemu nedostaju Gluk, Mocart i naročito Vagner. Ali je vrlo upadljivo otsustvo operskih dela iz novijeg vremena, pošto je najmlađa strana opera kod nas izvedena (»Četiri grubijana«) komponovana pre 46 godina. — ODpeTa kao institucija nije u Krizi, pošio iz iskustva znamo da su operske pretstave uvek pune i da se vrlo teško . dolazi do karata. Opera kao muzičkoscenski oblik takođe nije u krizi, jer znamo da se u svetu komponuje vrlo = TanoBo operskih dela. Samo u Nemačkoj je u poslednjem periodu komponovano preko 60 operskih dela, čak i . pod veoma teškim uslovima. Istaknuti engleski kompozitor iz mlađe generacije Bendžamin Briten napisao je već sedam opera. Pa i mnogi drugi kompozitori u ostalim evropskim zemljama posvećuju svoju kompozitorsku delatnost i operi kao obliku. Igor Stravinski doživeo je prošle jeseni u Veneciji . ogroman uspeh prilikom svetske premijere njegove opere »Ra-. ke's progress«. Znači: dela su tu, zanimljiva i kvalitetna. Treba samo pružiti ruku, samo se malo potruditi,i trgnuti našu publiku koja je nužno počela da zapada pomalo u letargičan san usled doduše, dobrog, ali u svoOjoj jednolikosti zamornog repertoara.

EO V II TITIII TI 1 III TITO III. 11 III IIOIIIOIIIIIIIIII III IVI LIT IIII II II III III TUTTI III II II IIILIC

i eb |

Slobodan Vasiljević:GOSPA OD ŠKRPJELA (arhitektonski crtež)

\ : ...... eteeeegeekeoaepee9e Be Be 699666 BBB BBB e eee eee BBB BBB eBB Eee uBBeB.O9OB9 Bee

)

Moramo baš na' tu publiku delovati i ne dopustiti joj da doživljuje isključive svoje emocije u okvirima veri-

stičke ili natluralističke opere i do-

vesti nju, današnju opersku publiku, u vezu s današnjim operskim izrazom.' Zagreb nam tu prednjači, jer je već prošle godine izveo jednu operu od Britena, a za ovu sezonu sprema i poslednje delo Stravinskog. Sad je na Beogradu red da propušteno nadoknadi! ~ OS

Jedino Rađio-Beograd pokazuje ne-.

što više inicijative u pogledu propagiranja savremene svetske muzike. Doduše prirođa sredstava je ovde toliko drukčija no u drugim izvođačkim institucijama, da jedna radio-stanica postaje u tom pogledu apsoluino su-

< ay :e 0

ebeesteeeopeneoseeovaGeBeOeABee eee Be eee eee eBBeeBee BBB eee Bee BEBE

periorna. Snimci na pločama, folijama ili trakama omogućuju reproduk. ciju i najkomplikovanijih dela sa najvećim mogućim ansamblima takoreći sutradan posle njihovog prvog izvođenja u svetu. Naša Radiostanica se trudi da kroz povremene emisije, po. svećene jednome od istaknutih svetskih kompozitora, popuni' tu prazninu u našem javnom muzičkom životu i da interesentima koliko-toliko pruži sli. ku stanja savremene muzike u svetu. Ali dve okolnosti otežavaju ovu dobru nameru Radiostanice. Prva je što tim emisijama nisu obuhvaćena i po_ slednja dela prikazivanog kompozitora i što nedostaju novija imena, u svetu već poznata i afirmirana. A druga je što zvučna emisija ma koga muzičkog dela ne može da zameni u potpunosti živo delo ,izvedeno u koncertnoj dvorani ili u pozorištu.

Posle svega izloženog može se konstatovatli da je naš muzički život zaostao i da se odvija u jednoj mirnokonzervativnoj almosferi neke velegradske periferije koja ne uzima aktivnog učešća u opštem tempu i pokretu. Potrebno je pokrenuti ga i uz. drmati ga u toj inertnosti. Neophodno je potrebno aktivirati naš muzički život ali ne nikakvim injekcijama, već životvornim sokovima kvalitetnih dela savremenih kompozitora ko. ja su potekla iz realnih stvaralačkih sposobnosti njihovih i koja imaju na-

| šem današnjem čoveku šta da kažu.

Ne možemo pretpostaviti da takvih dela u svetu nema. Ako svako vreme ima i svoju melodiju, onda verovatno i naše je vreme negde peva. Samo moramo i mi da je čujemo, kako bismo mogli da ispravimo svoju melodiju koja je trenutno olišla »na stari glas«. .

Moćni pokretači muzičke misli između dva rata Bcia Bartok, Igor Stra vinski, Arnold Šenberg i Paul Hindemit bili su upravo u fazi poslednjeg i krajnjeg sazrevanja tik pred ral. Dela iz tog njihovog perioda ne poznajemo, kao hi ona koja su stvorili za vreme rata. Šta su komponovali iza rata ne znamo čak. ni iz knjiga ili ča_ sopisa. Nije nam poznat stil njihovih najnovijih kompozicija ni iz prikaza, akamoli zvučno ostvarena dela. Pojavio se čitav niz novih, mlađih mu-– zičara u svetu koji su prihvatili ideje onih starijih ili doneli svoje. nove i koji svojim delima krče sebi put i stvaraju ugled. Mi ih ne poznajemo. Čuli smo da postoje kompozitori koji se zovu Brezgen, Egk, Orf, Briten, Palester itd., itd., ali su oni i za nas još uvek samo imena, jer ne poznajemo nijedne note njihove. Priređuju se festivali savremene muzike u svetu a mi slušamo referate onih mu. zičara: koji su mogli biti prisutni tim muzičkim svečanostima. Šta može da nam kaže referat, zar se muzika mo-

·'že opisati, zar se rečima ona da dočarati? Živi zvuk je nama potreban,

živo delo koje će nam najbolje i hajvernije govoriti o svome tvorcu, ma kako se on Rosthorn ili Husa, Portner, Lajbovic ili Šelsi!

Stalno se ističu velike teškoće, kada je reč o izvođenju savremene mu. zike: partiture, orkestarski materijal, notni materijal, pravo na izvođenje, najamnina, otkupnina, kirija, tantijeme, teško se dobija iz inostranstva itd., itd. Šta se sve tu ne ispreči što omefa izvođenje kakvog novog dela? Ali ako se ima čvrsta volja, moraju

· se nekako prebroditi i te materijalne ·

teškoće koje za druge ne mogu biti ništa manje. Ako se sredstva ne traže, ona se neće ni dobiti! A mi tražimo novo ne zbog njegove novosti, novo po svaku cenu, već ono kvalitelno novo koje će pokrenuti misli, koje će pokrenuti našu muziku koja se ftronuino uljuljkuje u poznoromantične snove. Ali to je već posebni momenat koji zahteva posebni osvrt.

\ /

JM MIJU 24 OK TI 0D RR. GOL BR

Wales ii "cara AAA a Si cete A

0 i } ostve

oyasoesesrabesooe eee va enes asa ei a

Mihailo, ŠORLIRAGOVIĆ. „1 2 n, 1,2 UMU SIMFONISKI KONCERTI BEOGRADSKE FILHAR-

MONIJE

Dirigent Fridrih Čaun — solista Melita Lorković (klavir)

Fridrih Caun, dirigent , Simfloniskog Orkestra NR Hrvatske, alirmisao se u nekoliko mahova, na svojim ranijim gostovanjima u Beograđu, kao umetnik snažne individualnosti, solidnog znanja i istančane stilske kulture. Našoj koncertnoj publici ostala· je u frajnom sećanju njegova interpretacija Bethovena (V i VII simfonija) i Čajkovskog (»Patetična«) Zbog toga je pojava Fridriha Cauna za pultom Beogradske filharmonije

— 21 o. m. — pobudila živo intereso-.

vanje najširih krugova naše koncertne publike, pojačano još i učešćem Melite Lorković, 'Šjju pijanističku umetnost naša publika dobro poznaje i visoko ceni. A i program je učinio svoje (Vagner, Brams i Čajkovski). Sve je ovo doprinelo da je ovaj koncert doživeo iri reprize, što je prava retkost u današnjem: stanju

našeg koncerinog života (poluprazna.

dvorana Kolarčevog „narodnog univerziteta. počinje u poslednje Vreme bivati sve češća pojava — naročito kada su u pitanju koncerti domaćih umetnika).

Značajna i dragocena novina na Ovome koncerfu bilo je prvo izvođenje kod nas Bramsovog drugog koncerta za klavir i orkestar B-dur. Ovo Bramsovo delo, jedinstveno svojom najčiščom muzičkom lepotom, zauzima izdvojeno i izuzetno mesto u svetskoj literaturi ove vrste. I kao sva Bramsova muzika, i ovaj koncert ne podnosi „prosečnost izvođenja niujednom delu izvođačkog aparata. Ova konstatacija odnosi se doduše na Svako kvalitetno umetničko delo, Bli karakter i stil Bramsove muzike sa Svojom specifičnom klasičnom Uravnoteženošću detalja i celine, sa korišćenjem, vrlo uzdržljivim i umerenim, sredstava kompozicione tehnike, sa neefektnom orkestracijom i neefektnim klavirskim „stilom u poređenju sa orkestracijom jednoga

. Vagnera ili klavirskim stilom jedno-

zvao: Froadbiz, 'Tonji,--

ga Lista, sve ovo stavlja izvođače pred feške i odgovorne muzikalne i tehničke probleme. Zato, kada je u pitanju Bramsov klavirski koncert, samo pianisti-muzičari visoke kulture i tehničke zrelosti mogu biti dorasli interpreti ovoga velikog dela. Mladim tradicijama „naše sredine može se objasniti što je kod nas Brams malo poznat. Poneka solo pesma najčešće, ređe neka od sonata ili simfonija, to je manje-više sve što se od Bramsovih dela kod nas dosada izvodilo. A kakvu gorostasnu ličnosi, u nemačkoj i evropskoj muzici XIX veka pretstavlja ovaj kompozitor, savremenik Riharda Vagnera i njegov antipod. Prošlo je već preko pola veka od Bramsove smrti i oštrina ne=

denja u jednoj sezoni), Zanimljivo je

' da Vagner u ovoj statistici nije Spo

” značenju

kadašnjih žučnih polemičkih raspra-

va oko Bramsa i Vagnera davno je već zaboravljena i možda danas inferesuje i ponekog savremenog muzikologa. Pa ipak je Bramsov antagonizam u odnosu prema Vagneru ostao istoriski fakt, čiji se tragovi đadu nazreti i u našim danima. Svojim stvaralačkim delom sazdanim na čvrstim fekovinama „muzičkog klasicizma (Bah, Bethoven) Brams se suprotstavio novoromanfičarskim idejama Riharda Vagnera. Bramsova muzika izdržala je moćni nalet reformatorskih ideja Lista i Vagnera, njihovu kulminaciju i postepeno 0opadanje, a da ni za trenutak — mada u Ono vreme smafrana konzervativnom — nije gubila u vrednosti U ovom sukobu shvatanja na razvojni put muzike, za Vagnera a protiv Bramsa i obrnuto, značaj Bramsove muzike je tokom vremena rasfao, a Vagnerov opadao. A i danas, kad evropska muzika već više od tri decenije živi u stalnom previranju ·•tražeći nove puteve, Bramsova muzika nimalo nije izgubila ma svojoj Životnosti i izvodi se u svetu nesrazmerno više nego Vagnerova muzika. Uzgred, u vezi s tim, iznosim sledeći zanimljiv detalj o broju . izvođenja pojedinih kompozitora od strane američkih simfoniskih orkestara: Bethoven 286, Mocart 269, Čajkovski 229, Brams 217, Štraus 140, Debisi 61, Prokofjev 44, Hindemit 42, Bartok 32, Stravinski 29, Šenberg 23 itd. (brojevi se verovatno odnose na broj izvo-

menut. J

Celim svojim bogatim i raznolikim stvaralačkim delom Brams u neku Yuku znači renesansu klasicizma u muzici. Ne samo zbog toga što neguje klasične oblike — sonatu u raznim vidovima — i to u vremenu kad novoromantičari proglašuju ove. oblike zastarelima i preživelima, ili što neke — šakonu, na primer — ponovo oživljuje., Duh „i karakter njegove muzike upučuju nas na neiscrpne klasične uzore. Oni su njegovu stvaralačku žicu oplodili, ali je Brams negujući od njih nasleđene forme dao ovima novu sadržinu, produbljenu i obogaćenu izražajnim tekovinama svoga vremena. Brams je bio, a i oslao za generacije kompozitora sve do naših dana, nedostižni majstor izgrađivanja muzičke forme, veliki uzor kako se ona doslednim „tematskim radom ostvaruje, primer budđućim ·„kompozitorskim generacijama klasične čistote u odabiranju sredstava pri radu na umeiničkom đdelu. Zbog toga njegova muzika, puna duboke i tople čovečanske lepote i osećajnosti u svome najplemenitijem može da deluje na prvi mah hladno i cerebralno. Da bi se otkrila i osetila lepota neke Bramsove kompozicije potrebno ju je čuti pažljivo više puta. Bilo bi zato potrebno i korisno za pravilan. muzički razvitak naše sredine prići sistematskijem „negovanju i propagovanju muzike ovoga velikog kompozitora.

Pridrih Caun i Melita Lorković učinili su mnogo u tome pogledu prvim izvođenjem Bramsovog klavirskog koncerta u Beogradu. Odličan poznavalac Bramsove muzike, suve-= reno ovladavajući svakim detaljom partiture, Pridrih Caun je tima kvalitetima dodao i ne manje kvalitetnu svoju dirigentsku umetnost i maj-= storstvo. Umetnost pijanistkinje Melite Lorković mogla je pod ovim okolnostima da dođe do punog izražaja došla je u meri koja po mome mišljenju znači najviši domet ove naše velike umetnice. Melita „,Lorković je s lakoćom svladala ogromne dimenzije ovog koncerta i bila je.u tehničkom pogledu — kao i dirigent — iznad materije. Znači na onoj teško dostupnoj tački kada reprodukcija dobija vid slvaralaštva. A. to je ono najveće što slušalac može da doživi u kon= certnoj dvorani, ono što se ne zaboravlja. Veliki udeo u ovom ostvarenju imao je i odlični orkestar Beogradske filharmonije, koji je osetljivo Bramsovo simfonisko {ikivo izveo zaista u pravom simfoničarskom stilu. Veliko solo u trećem stavu izveo je uspešno Erih Ajzenbrand, solo čelista Beogradske filharmonije.

Muzika Čajkovskog bliska je femperameniu Pridriha Cauna. Taj smo utisak stekli-slušajući pre nekoliko godina njegovu interpretaciju »Patetičke simfonije«. Peta simfonija velikog ruskog kompozitora najsnažnije je delovala pod rukom PFridriha Cauna u vanredno pripremljenim

i ostvarenim gradacijama, ali je pri?

tome na kulminacionim tačkama zvuk orkestra, a naročito limenih duvača i timpana bio preforsiran. Lirika ove simfonije bila je mnajubedljivije ostvarena u početku i na kraju drugog stava, u manjoj meri u sporednoj temi prvog stava gde je izvesno motorično ubrzavanje menjalo osnovni karakter feme. U celini je Bio najuspeliji valcer, đat u briljantnom, virtuoznom i đuhovitom maniru. Uvodna muzika za Vagnerove »Nirn= berške majstore pevače« imala je u Tridrihu Caunu izvanrednog tumača koji je svu bogatu polifonu strukturu ove muzike izneo reljefno, sa pravim tempima i postignutom završnom građacijom od nezaboravnog dejstva.

Orkestar Heogradske . filharmonije uložio je ma znatnom broju proba veliki i spontani napor da što potpunije odgovori na sve intencije majstora dirigenta Pridriha Cauna. Rezultati toga rada bili su odlični i mi možemo s pnouzdanjem očekivati dalji umet-

nički uspon ovoga značajnog našeg.

simToniskog tela.

B. Karanović: BRANJE ŠLJIVA