Књижевне новине

- ——

„BROJ 49 =

KNJIŽEVNE. NOVINE

A PUJE Ba pc Rik NE CL: WB UMM

poeobooooeogeooeeeoOooeO eee 8e osesosbevevee sevoeoveevi .. III III II III III III LIIILUL A LL bb du bb ab bbbi e860069899969999 PP? | • ese. .. .. oeeovonekee96 689699 969699 i

· OBLAKODERI U MOSKVI

U Moskvi se dovršava zidanje prvih oblakodera (visotnih zdanii) od šesnaest do trideset spratova visine, za čiju je izgradnju 1949 bio raspisan veliki državni konkurs na kome je nagrađeno novih devetnaest laureata Staljinove premije za arhitekturu. Odluku da se u Moskvi grade oblakoderi doneo je sam Staljin 1948 (nekako u isto vreme kad i odluku o Rezoluciji Informbiroa protiv JugoBlavije). Ovo Staljinovo »postanovleniije«, koje je utvrđivalo osnove novoga plana rekonstrukcije Moskve, u to vreme prouzrokovalo je ne malo iznenađenje kođ svih koji su znali kakav je dotle bio zvanični stav sovjetskih rukovodilaca u pitanjima arhitekture, a posebno u pitanju izgradnje visokih stanbenih zgrađa. A najviše su tim »postanovljenijem« morali biti fonenađeni sami sovjetski arhitekti.

n Dvadeset godina govoreno je SsOVjetskim arhitektima o reakcionarnom formalizmu, konstruktivizmu i kosmopolitizmu Zapada, o antihumanosti buržoaske arhitekture, i kao najočigledniji primer »kulturne pustoši« i neljudskih odnosa u kapitalizmu isticani su im uvek američki oblakoderi, te »monstruozne zgradurine koje guše čoveka i koje su nastale kao posledica neuzdržane spekulacije gradskim zemljištem i cinične trgovine sa svim onim što je u umetnosti graditeljstva sposobno da pruži čoveku radost i lepotu« (D. Čečulin). Američki oblakoderi uzimani su kao simboli kapitalističkog varvarstva i trule buržoaske kulture. Za tih istih dvadeset godina slušali su sovjetski arhitekti o tome kako se nečovečnim odnosima u kapitalizmu suprotstavljaju principi socijalističkog humanizma, kako se sovjetska vlašt stara da ftrudbenicima stvori što lepši i udobniji život, kako je ogromna briga socijalističke države za sovjetskog „čoveka. Kao kontrast teškim uslovima u kojima živi američki građanin — koji je primoran da radi i da stanuje u ružnim kućerinama građenim za rentu, pravim »čeličnim kazamatima za radničku klasu«, gde nema ni dovoljno vazduha ni sunčane svetlosti i gde, otrgnut od prirode i bačen na prljavi

asfalt industriskog građa, biološki propada —- istavljan je život sovjetskog {irudbenika — pun sunca, VaZ-

duha, zdravlja i lepote. Nasuprot sistemu koncentracije, pretrpanosti stanovništva u gradovima, nasuprot težnji za preterano visokim zgradama u kojima se radi ili stanuje, istican je sovjetski sistem radničkih naselja s manjim, ali »lepim« zgrađama u pr rodi i zelenilu. Po čemu će se »socijalistički oblakoderi« razlikovati od »kapitalističkih oblakodera«? To je pitanje koje se sada nameće.

Iz same Staljinove naređbe o novonı planu rekonstrukcije Moskve nije se moglo zaključiti koji razlozi, ekonomski i društveni, iziskuju gradnju oblakodera, niti se moglo naslutiti kakvi ustvari oni treba da budu, pa prema tome ni u čemu treba da su različni od američkih oblakodera. U komentarima i aobjašnjenijmma štampe podvlačeno je samo to da se od sovjetskih arhitekata traže projekti koji će biti »proniknuti duhom istinskog novatorstva, koji će otelovljavati najbolje crte,sovjetske arhitekture i Žživo izražavati njenu socijalističku sadržinu, njenu nacionalnu originalnost«. da se traže »grandiozni obiekti koji imaju da izraze slavu i veličinu epo-

Lažna gotika kao izraz

„socijalističkog realizma«

Vijdistay BIT BNIUKOAN

, Sami projektantilaureati, posle završenog konkursa, pokušavali su da objasne kako su oni shvatili ono što se od njih tražilo i da na izvestan način povuku razliku između američkih oblakodera i njihovih „projektovanih visokih zgrada. Evo nekih od tih objašnjenja: D. Čečulin, koji je projektovao administrativnu zgradu sa 39 Sprata na Zarjadju kraj Crvenog trga, hteo je — kao sam veli — da pokaže »racionalni smisao u visokoj gradnji. koju je ideju dđiskreditovalo buržoasko graditeljstvo«, i da,

- »naoružan metodom socijalističkog re~

alizma«, dokaže »zrelost i samobitnost stvaralačke misli sovjetskih arhitekafa«. Mordvinov, projektant hotela sa 26 spratova na Dorogomilovskoj obali Moskve, težio je »da izrazi u arhitektonskim oblicima socijalističku umetničku sadržinu, jednostavnost, veličinu i snagu, a ujedno sklad i dinamičnost, optimizam i životnu radost koji su tako svojstveni našem savremenom životu«, a za ostvarenje »poeitske arhitektonske forme« autor je

Projekt

iskoristio »crte imanenine ruskoj monumentalnoj arhitekturi«. V. Geljfrejh i M. Minkus, tvorci visoke administrativne zgrade na Smolenskom . trgu, hteli su da pokažu ništa manje nego »arhitekturu komunističke epohe« »novu nezavisnu arhitekturu koja odgovara duhu sovjetske države«, a koja izražava »osećanje gordosti sovjetskog čoveka za svoju Domovinu, za njene uspehe, za vodeću ulogu u životu sveg radnog čovečanstva.« M. Posohin i A. Midojanc, koji su projektovali stanbenu zgradu sa 16 spratova na Trgu Ustanka, težili su da izraze »principe koji utvrđuju život sovjetskog: društva«, oslanjajući se pri tom na »nacionalne “tradicije ruske arhitekture, za čije su proizvođe karakteristični duboki realizam, jasnost i plastičnost forme, kompozicija koja se pamti, laka i bogata silueta«. A. Duškin i B. Mezencev, koji su planirali šesnaestospratnu stanbenu zgradu kod Crvenih vrata, takođe su »iskoristili nacionalne tradicije, uzidane u najbolje obrasce ruske arhitekture«. Uopšte, govoreći o ovim projektima moskovskih · oblakodera. niihovi autori, a s njima i sva dnevna i stručna štampa, isticali &u ih kao uzore »arhitekture socijalističkog realizma«. A o tome šfa je, po današnjim shvataniima u Sovjetskom Savezu, so-

Moskovskog

su »Arhitektura i graditeljstvo« teoretičar i kritičar M. Capenko. Evo nje-

_ gove delinicije: »Arhitektura socijali-

stičkog realizma može se stvarati samo na osnovi stvaralačkog prerađivanja klasika i razvijanja najboljih tradicija nacionalne umetnosti. Dakle, jedinstvo nacionalnog i socijalističkog, jedinstvo klasičnih i naroanih načela umetnosti«. Gledajući u nagrađenim projektima moskovskih visokih zgrada najsavršenije primere »SOCijalističkog realizma« u arhitekturi, M. Capenko ih poredi sa američkim oblakoderima, koji su dokz »izrođavanja kapitalističke arhitekture, što se vidi u njihovoj »nivelirovki«, u odbacivanju nacionalnih oznaka, u njihovom kosmopolitizmu koji je opustošio umetnost«• — i posle tog poređenja on zaključuje: »Sovjetska arhitektura neizmerno prevazilazi savremenu buržoasku arhitekturu, u kojoj nema ničeg današnjeg i, što je najglavnije, nema budućeg. Nadmoćnost sovjetskog neimarstva nad

siromaštvom arhitekture buržoaskog

državnog univerziteta

sveta apsolutna je i neosporna; naše sovjetsko neimarstvo pretstavlja višu etapu u svetskoj istoriji arhitekture«.

· Ništa manji značaj ne pridaje mo-

skoevskim oblakoderima ni drugi poznati sovjetski teoretičar J. Kornfeljd, koji dolazi do sličnoz zaključka u pogledu na arhitekturu Zapada, a o moskovskim oblakoderima kaže: »Podizanje visokih zgrada započinje novu etapu u razvitku socijalističke arhitekture i građevinske tehnike. Na idejno-umetničkom planu, arhitektura visokih zgrada svojim novatorskim rešenjima omogućuje smelije prelaženje od uobičajene horizontalne ordđerne strukture ka novom tektoničkom sistemu moćnih vertikala, ka skulptorski završenim „prostornim konstrukcijama zgrada sa živopisnom siluetom, ka arhitekturi koja jasno i snažno izražava veličinu i slavu naše epohe. Proniknuti humanističkim principima sovjetske države, Ovi proizvodi mobilišu volju i osećanja naših ljudi, ulivaju im čvrstu uverenost u neiscerpno produktivne snage , socijalizma, a sami pokazuju primer alttivne i svrsishodne partijne umetnosti«. Samozadovolištvo i samohvalisavost osobine su svih režima koji svoju propagandu zasnivaiu na šovinističkim i vasističkim idejama. Zato nas ton Wojim zvanični sovjetski arhitekti go-

he Staliina«. TInsistiralo se na znača-– _ju arhitektonskog nasleđa, na »8amoniklosti velike ruske arhitekture«.

az A OR a O MN | ____UL S ————a — 9—

ai ai au E e OCT

kao đa je zaboravilo gde se nalazi i šta upravo treba da 'Čini a

Tako se Roza Lang i sad digla od stola, mrmljajući nejasno: »Vreme je... Vreme je...« Toga trenutka ona nije pomišljala da je prošao policiski, čas, da će je patrole ubiti ako sama iziđe na ulicu. Nije pomišljala ni na. to da ostavlja svoj dom možda zauvek, da ide možda,u smrt. Sećala se da joj je rečeno da se spremi za put. Prtljag kraj njenih nogu potsećao ju je da mora krenuti. Sat je opominjJjao da je vreme, da je dockan, da mora da požuri...

»Vreme je«, šaputala je Roza prikupljajući svoje stvari. Pogledala je po sobi, još jednom, kao što 10 čine uredne žene pre izlaska iz kuće: da vide da li je sve u redu. Kad joi je pogled pao na vrata susedne sobe, spustila je opet kofer na zemlju, prišla im 1 kucnula. Htela je da kaže zbogom ženi uštaškosS časnika. Nije to bila neka zla žena. Otkad se u kuću uselila, nije ni jednom reči uvredila staru gospođu. Jednom ·jaj je sama dala hleba. Inače, prosto ju je izbegavala. Muž joj je, izgleda, retko „dolazio, Roza ga nikad nije ni videla. (Ona nije slutila da je njegovo ime izazivalo jezu u gradu, nije znala da su zbog njega susedi obilazili njenu kuću). I sad, kao. đa za vratima nikog nije bilo. Pošto je sačekala trenutak, starica se sa uzdahom okrenula. Nije bilo više šta da se čeka, ni da se uradi.

Na vratima sobe Roza je morala đa malo na prste da bi rukom dotakla »mezuzu«, zapis koji čuva prag jevrejske kuće. I u tom trenutku kao da se nešto u njoj slomilo. Ispustila je stvari ı naslonila se na dovratak, grcajući: »Jakove, deco moja, Dadi moj, gde ste, gde ste, što ste me svi ostavili!.. .«

'| Snaga ju je sasvim izdala. Klonula je na kolena i odjednom, od tihe, uredne starice, prometnula se u sedu narikaču koja je čupala 5VoJe kose i busala se u gruđi.

U kući nije bilo nikoga. Niko nije video suze Roze Lang. Ako je neko u susedstvu i čuo njene jauke, ako ga je. od njih i srce zabolelo, činio se da ih ne čuje. Nije bilo dobro mešati se u tuđe nevolje. -

Najzad, starica se stišala. Klečala je na pragu svoje sobe, s glavom naslonjenom na dovratak, Oko nje je ležao njen prtljag. Malo podalje, ha patosu, smešan kao zgrbljen mačak, crnio se njen staromodni

| žeširić. Sklupčana tako, u mračnom hodniku, stara

žena je začudo .ličila na dete koje se isplakalo i sad |

cijalistički realizam u arhitekturi, dao

je objašnjenje u moskovskom

se propne, sveti |

vore o Svojim delima ne iznena-

časopi- “uje, jer je todanas opšti ton sovjetske

____ _________—–-—__-—-–-- --—--–— 11–- •6·•– -"r- – –:-––w––—m s l_—

e. M} e

_ __________________ -_C _-- --–_—---— –—-- —- - - —-— o<xK

iz inata neće samo đa uđe u toplu, svetlu sobu, nego čeka da ga neko pozove i zamoli: »Hajde, haide unutra! Dosta je bilo! Ali u kući nije bilo nikoga ko bi je pozvao... .

Napolju, na stepeništu odjeknuli su teški koraci. Zastali su pred ulaznim vratima. Uplašena, Roza je | ogluškivala. Čula je nejasan razgovor. Neko je digao ruku ka zvoncetu. Zvonce nije radilo. Ono je retko kad bilo ispravno otkako se Boza, pre nekih četrdeset godina. uselila u taj stan. Kad su zalupali šakama, na vrata, Roza se podigla, stenjući od napora. »Razbiće mi vrata«, pomislila je.

Pred vratima su bila dva čoveka. Jeđan u uniformi, jedan u civilu, Oba s puškama,

»Šta je, stara. rekao je čovek u uniformi, je P ne možeš da poneseš kofere? Eto, došli smo da ti pomognemo. Hajde, forverc!« Ušavši u hodnik, on je gurnuo staricu napolje. Drugi čovek, u civilu, presekao ga je pogledom i dobacio: »Čekaj!...« Onda se zagledao u jedan spisak koji je držao u ruci, »Vi ste Židovka Roza Lang, rođena Vajs?« upitao je staricu, gotovo učtivo. »Ja sam«, rekla je Roza. »Znate za naredbu?« Roza je klimnulna glavom, »Nemate nikoga više u kući?« — »Nemam«, prošaptala je Roza. »Pođite 5 nama«, rekao je čovek. .

Kad je sišla niz stepenice, zaplićući se i natežući ša zavežljajima koje je nosila, i kad je kročila na ulicu, Roza je pred kapijom ugledala kamion, već krcat ćutljivim putnicima. »Bogu hvala, samo kad ne moram dalje peške«, pomislila je, dodajući svoj prtljag u ruke koje su se“pružile đa joj, pomognu.

Kad je teški kamion ispred kuće krenuo dalje, zazvečali su prozori sobe u kojoj je do maločas sedela

starica. Od njih je čitavim, zatvorenim prostorom pro- |

šla laka drhtavica: fini, sitni zvuci odjeknuli su od ormara sa sudovima. na stolu je lako zaigrala šolja od porcelana, bela i ružičasta, a na starinskom lusteru su staklene cevčice zatreperile i zazvučale, kao da je po njima prešla ruka nevidljivog svirača. Ali sva ta

tiha muzika potrajala je koliko jedan uzđah. A onda je sve utihnulo Napuštenu sobu osvajala je noć, slična agoniji. Samo je z:dni sat još kucao, kao srce u besvesnom čoveku... Sutra ujutro neće biti ruke koja ga je navijala, iz dana u dan, celog jednog života, i

_—_ ___ __- __--- "-«“"--- - —— n --- —pčČm

propagande. Veličati po svaku cenu sve »svoje«, a kritikovati i u celini odbaciti sve »strano«, razume se da je besmisleno (i da dokazuje postojanje jednog primitivnog duhovnog stanja), pa makar ta kritika »stranog« u nečemu bila i opravdana. Besmisleno je i ničem ne vodi, na primer, ponavljati ono što je o načinu građenja u kapitalističkim zemijama već davno receno (od Engelsa pa nadalje), »olkrivati« negativne strane jedne arhitekture uslovljene klasnim odnošima, — a ne pokazati u čemu je suštinska razlika između toga negativnog kapitalističkog i onog pozitivnog Što treba da donese socijalizam. "Time što nam iznose kakvi su bili ekonomski činioci koji su uslovili postanak američkih oblakodera, sovjetski »teoreiičari« ne odgovaraju na pitanje šta danas u Sovjetskom Savezu uslovljava podizanje istih takvih oblakodera. Da su oni u Americi proizašli iz besomučne trke za profitom — da su proizvod »neobuzdane, sulude nagonske pohlepe« (Brich Mendelsohn) i da pretstavljaju »arhitekturu ne za ljude, već za anđele i avijatičare« (Lewis Mumford) — to su već davno pre sovjetskih »teoretičara« razumeli i mnogi arhitekti na Zapadu. Američki oblakoderi imaju svoje objašnjenje, ako nemaju i opravdanje. Ali čime se objašnjavaju i čime opravdavaju moskovska »visotna zdanija«?

Projektanti tih »zdanija«, kao što smo videli ,govore o njihovom spoljnom obliku, o siluetama i proporcijama, o plastičnosti i dinamičnosti, O njihovoj jednostavnosti i monumentalnosti, o harmoničnom odnosu pojedinih njihovih delova. Govore o tome šta ti objekti arhitektonskim jezikom žele da izraze: veličinu i snagu SOVjetske države i gordost i životnu radost sovjetskog građanina. A najviše govore o ruskoj arhitekturi prošlosti koju su oni, zajedno s klasičnom arhitekturom, »preradili u duhu SOCIjalističkog realizma«. Govore, dakle, o formi, koja za njih ima prvoraz-

redni značaj (jer je to ono čime bi

pre svega ova »zdanija« imala da se razlikuju od američkih oblakodera, koji su po svojoj spoljašnosti »suviše siromašni«). Sama sadržina tih objekata kao da je za projektante manje važna. Ona je manje važna, izgleda, i za one koji su doneli odluku o njihovoj gradnji — za Vladu koja je propisala, uslove konkursa — jer se u svima zvaničnim komentarima ističe isto tako samo spoljašnji vid moskovskih oblakodera, njihova »lepota« kojom će »ukrašavati prestonicu moćne soci-

- jalističke zemlje koja stoji na čelu na-

prednog čovečanstva«. U daljoj etapi rekonstrukcije Moskve, kaže se u tim Rkomentarima, predviđena je izgradnja novih visokih zgrada, kojih neće biti samo u centru, nego i u svim delovima građa. Uopšte, male zgrađe će se porušiti, a podizaće se samo Velike, »Ulazeći u Moskvu — piše SsOVjetski časopis »Arhitektura i građevinarstvo« — putnik neće imati kao đosada da prolazi prvo kroz selo, a zatim kroz palanku, da bi došao do centra; on će još na periferiji susresti visoke

. monumentalne objekte«. A oblakoderiı

rasuti po gradu, »obogatiće siluetu prestonice, dati njenoj arhitekturi nove dimenzije, još bolju izražajnost i svečanost i svečani izgled«. Nema nikakve sumnje da u ovoj želji za spoljmim efektima i za „monumentalnošću koja frapira leže i osnovni motivi ko-

ii su doveli sovjetsku vladu do odlu-.

ke o građenju oblakodera u Moskvi. Pusta želja za spoljašnjim sjajem i bljeskom, za raskošnom »reprezentacijom«. kojom treba da se manifestuje svemoć vladajuće kaste despota-biqokrata, bila je ono što ih je pri tome rukovođilo.

Kako su arhitekti odgovorili na ovaj zahtev birokratije? Dovoljno je baciti jedan pogled na fasade ovih zgrađa, pa konstatovati da je projektantima bila zajednička jedna težnja: da snažnim podvlačenjem vertikala

“ postignu traženi monumentalni izraz.

Vertikala koja u osnovi izražava ideju beskonačnosti prostora, daje uvek (ako je korišćena na umetnički načiu) nešto od onog utiska koji izazivaju

| srednjevekovne gotske katedrale: stva-

ra kod gledaoca u većoj ili manjoj meri osećanja luzvišenosti i »toržestvenosti«. Tvorci moskovskih oblakodera očigledno su pošli od te pretpostavke. Međutim, estetska vrednost gotske arhitekture ležala je u njenoj krajnjoj istinitosti, u savršenoj logici njene strukture koja, vidliiva, deluje sama za sebe, u opravdanosti svih njenih konstruktivnih elemenata ı svih dekorativnih detalia. Koristiti danas osnovne forme gotike — ma koliko one bile »prerađene u duhu soc!jalističkog realizma« — a ne pridržavati se onog glavnog što čini njenu vrednost, ne držati se njene istinitosti, znači unapred „negirati svaki idejno-umetnički sadržaj dela koje se želi da slvori. Do takvog negativnog rezultata dolaze po pravilu svi savre meni eklektičari i formalisti, koji žcle da podražavaju kvalitetnim arhitektonskim formama prošlost, ignorišući njihovu konstruktivnu funkciju (a takvih je bilo dosta i među pgraditeljima njujorških oblakodera), — pa su do istog. negativnog rezultata — u ovom Sslučaju do nekakve lažne gotike morali doći i tvorci moskovskih oblakodera. Njihova »visotna zdanija«, već po samoi svojoj idejno-umetničkoj koncepciji, deluju kao potpuni anahronizam. A po svojoi arhitektonsko] obradi .ako se pažljivije zagleđaju đe-

(Nastavak na sedmoj strani)

Bogdan BOGDANOVIĆ 3 ODN,

MERA ČOVEKA ·

Danas se u tadovima savremenin urbanista sve više srećemo sa pretpostavkom da se i u teoriskim istraživanjima i u praktičnim urbanistićkim ostvarenjima mora poći od čoveka, od stvarnih čovečjih, reklo bi se skoro od urođenih čovečjih potreba. Polazi se od pretpostavke da treba, prexsvega, proučiti koliko je to moguće, način života prirodan za čoveka, svojstven čoveku, način života koji mu je u današnjem gradu uskraćen. Bar je uskraćen čoveku velikih gradova. Mere čoveka, složene biološke. i moralne mere, postaju tako u mnogom pogledu presudne. za dalje urbanističke poduhvate. Za poslednjih šest sedam decenija vrlo je značajan razvitak shvatanja u tome smislu: od prvih pokušaja tokom prošloga veka da se koliko-toliko razumno utiče na haotično, virulentno razvijanje

gradova, pa do urbanizma kao široko ·

shvaćene, primenjene društveneyi humane nauke, kakvom on već danas počinje: da se naznačuje, nauke o »organizovanju ljudskih grupa na tlu«, nauke koja se već posmatra kao neka vrsta široke, praktične antropogeografije. Međutim, u granicama jedne civilizacije koja je bila i ostala kapitalistička i u granicama jedne nauke koja je rođena pre svega zato da »služi zlatu«, nije se od početka, po definiciji, polazilo ni od kakvih šire naznačenih humanih pretpostavki, Urbanizam je počeo jasnije da se uobličava, kao određena naučna disciplina, u razdoblju građanskog prosperiteta, kao praktična disciplina koja treba, po rečima jednog starijeg američkog urbaniste, »da potstiče razvitak ekonomskih energija gradova, da podiže i osigurava vrednost nepokretnih dobara uklanjanjem štetnih posledica, neplanskog razvitka, da rasprostire saobraćaj robe i ljudi, da omogućuje uštede u vremenu...«, itd. Misao o čoveku međutim, misao o gradovima prema čoveku, u složenim merama čoveka morala je vrlo mučno da se probija do prava dd se izrazi.

Ideje o »gradu prema čoveku« imale su od uvek u sebi nečega socijalnog, opšteg, ali i utopističkog. Do-

· voljno je da se čovek seti Kristia-

nopolisa, Atlantide, Utopije, Nove utopije, ili čak Rableove W'abbaye de Theeme, ili Penelonove Republique de Salente. Međutim, ovakva su maštanja naročito učestala u toku prošloga veka, u vreme kad se savremeni grad uveliko počeo da sukobljava sa čovekom i pojmovima čoveka, da ga prerasta i da ga guši. Od »društvene kritike«, ili maštanja o novom, idealnom društvu, do izvesnih pretpoštavki, naivnih i dirljivih u isti mah, o novim građovima, lepšim i čovečnijim, bio je samo jedan korak, il tačnije rečeno, neke određene granice nije ni bilo. Bez obzira na malu praktičnu vrednost ovakvih pretpostavki, osnovna misao koju su reformatori i utopisti prošloga veka saželi, misao o gradovima kao celovitim ekonomskim i društvenim jedđinicama, misao. o građu kao »društvenoj ćeliji«, ili o -gradu kao nekoj vrsfi »društvene ransmisije«, ostala je živa i značajna do danas. Teško bi danas bilo, kad razmišljamo o m erama čoveka, zamisliti neku drugu meru koja bi suštinski bila više ljudska, realnije ljudska nego što je misao o gradu kao solidarnoj društvenoj jedinici.

Ovakve su ideje „dolazile u vreme koje nije bilo nimalo povoljno za njih. Danas se obično kaže da pravi urbanisti devetnaestoga veka »nisu držali olovku u ruci, već su razvijali ideje«, ali ipak ideje reformatora i utopista bile su bez ikakvog vidnijeg uticaja na stvarnost gradova prošloga veka. Nisu bila shvaćena čak ni razložna proučavanja Mofata (Moffat) o industriskim migracijama polovinom prošloga veka u Bngleskoj, ni njegovi predlozi da se konirolisanjem migracija i njihovim usmeravanjem utiče na razvitak gradova.

Tek hrajem veka mogle su da se osete, i to prvo u Engleskoj, izvesne praktične posledice ovakvih ideja, čitavog jednog toka shvatanja i teorija. Engleski urbanistički pojam «Garden-City«-a, koji je početkom našega veka osvojio svet, naštao je posle jedne duže evolucije i mnogih pojedinačnih neuspelih pokušaja da se ostvare naselja saglasna, kolikofoliko, osnovnim potrebama čoveka

Hotel na Dorogomilovskoj obali Moskve

tvorac ideje

i predvideli, ·

·sta potisnuta, ali krupni kapital, koji

i osnovnim „pojmovima o pravič-, nom i,čovečnom. Hauard (Howard) i praktični prvih »Garden-City«-a bio ] pre svega reformator i filantrop. »praktičan, sračunat i fantast u- isti. mah«,

osnovnih principa za

realizator i Bam ~

kao što za njega kaže jedan SM današnji urbanist. Ali ipak, jedan od

kojim je išao Hauard — da se planskim podiža-

njem »Garden-City«-a i sistemom du="" 0

goročnih zajmova koji bi omogućili kupovinu kuća srednjim slojevima, potisne špekulacija terenima za iz gradnju, — ostvario se samo delimično. Individualna špekulacija je zai-

se sve više angažovao u izgradnji naselja, unosio je neodmerenim proširivanjem gradskih teritorija i saobra-

ćajnih linija dalje poremećaje u ži- _

vot i razvitak gradova.

Ideje Korbiziea (Corbusier) došle su kao reakcija na teoriju i praksu »Garden-City«=-a, ali su i one na drugi način, bile inspirisane društvenim teorijama prošloga veka. Ima izvesne, ne male, sličnosti između njegovih zamisli o jednoj novoj, budućoj civilizaciji mašinizma „i Furieovih (Fourier) ideja izloženih u knjizi Le nouveau monde industriel. Čak i u praksi njegove citecjardin verticale«, ili njegovi čuveni »kartezijanski oblakoderi«, stanbene jedinice od nekoliko stotina, pa i na hiljadu porodica kao urbanistička solucija potsećaju, po dobrim, a još više po svojim rđavim siranama na neku vrstu furieovskih »falansterija« modernih i tehniziranih »Opšćežitija«. Međutim, uzeto u celini, stvarnost savremenog grada ostala je bez velikih promena. Veliki savremeni grad, grad koji američki urbanist i teoretičar Luis Mamford (Lewis Mumford) naziva »megalopolisom«, još uvek je tako porazno karakteristčan za 8avremenu civilizaciju. Izgleda da je pored svih nebrojenih tegoba koje ovakav grad nameće čoveku —d njegovo pravo suštastvo baš u tome što načinom svoga Života desolidariše ljude, razdvaja čoveka od čoveka, nameće način života takav da »u svom susedu gledamo pre svega SVOga neprijatelja«. Savremeni grad, iako je neposredno ovaploćenje industriskog i građanski demokratskog devetnaestog veka uništio je izvewne nesumnjive humane tekovine istoriskih gradova i gradske kulture uopšte. Treba se samo setiti na duh gradskih komuna, na doba borbi i uspona građanstva, pa osetiti ovu nesumnjivo negativnu razliku koja postoji između starog i novog, kao rezultat duboke jedne esolidarizacije koju je preživljavao savremen, grad.

Grad devefnaestog veka razbio je izvesnu „unutrašnju uravnoteženost starih, istoriskih gradova i u urbanističkom smislu. Istoriski gradovi ima-– li su, za razliku od savremenog grada, svoje relativno izdiferencirane unutrašnje strukture, svoje relativno uravnotežene niže gradske jedinice, koje su se obrazovale spontano, u dugim „istoriskim procesima. Nešto na što bi mogao, možda, da nas potseti pojam »mahale« u našim starim gradovima. »Mahala« bi bila tako neka vrsta niže gradske jedinice, relativno samostalne, koja se, obično, topografski, demografski i ekonomski obrazovala mnogo logičnije nego Što takvu podelu srećemo i u mnogim »savremenim« urbanističkim projektima. Ovakva podela imala je nečega čoveku bliskog, skoro bi smelo da se kaže — nečega odmerenoga prema čoveku. Jer konačno čovek svoju meru soliđarnosti, svoju meru društvenosti, socijalnosti, ne može da nađe u velikim i amorfnim ljudskim aglomeracijama. Diferencijacija ljudskih aglomeracija na manje jedinice, na meke manje gradske zajednice, sama je sobom već jeđan određeni humani zahtev.

Međutim, savremeni građ je SVOjim brutalnim, ftiranskim razvitkom razbijao proverene i ustaljene gradske strukture, ne zamenjujući ih ni-

kakvim novim celishodnim i realnim ·

strukturama, već raznim arbitrarnim

{ administrativnim podelama. TI sami ~

urbanistički pojmovi zone i zoniranja, koje dugujemo nemačkoj urbanističkoj školi, doprineli su da se

ove ustaljene gradske strukture raz- —

biju i da se umesto istoriski, a to znači najčešće i logično nastalih ni-

žih gradskih jedinica, odmerenih pre=

„na čoveku, protegnu apstrakine ZO ne. Bilo je u takvom sistemu zonira-

nja nešto od opake vere u svemoć |

wvelikih brojeva« i statistike, koja se, međutim, često pokazuje

površina ne prema prirodnim

sti stanovanja uneo je, ustvari, u život gradova više poremećaja, više je” doprineo da se haos »solidifikuje«, no što je doneo koristi. SOL aNV,ba „Možda je zato danas baš osnovno pitanje, kad razmišljamo o merama. čoveka u urbanizmu — kako doći do novih, organičnih urbanističkih struktura, đo jedne, pre svega, u humanom smislu opravdane gradacije

KI Vo OI "da

gradskog tkiva. Ustvari, to danas i je

ste bitna preokupacija savremenog. urbanizma, primarna preokupacija, Koliko će, međutim, ovakva shvata=

nja uspeti da se ovaplote, koliko će ·

„savremeni urbanizam uspeti da re organizuje savremeni grad, da ga, takoreći, reorganizuje iznutra, d razvijanjem movih ftipova gredi va, novih opštijih i širih urbanistič-

kih sistema otvori savremenom Živo. tu više mogućnosti ka prirodnom i čo- da: večjem u isti mah, pokazaće” razvitak stvari. Ima, međutim s ozbiljnih, objektivnih znakovi

govore da je ovakav razvitak ne samo

moguć, nego i neizbežan.

nedovoljnom kad se primeni na žive fenome- 00 ne. Sistem zoniranja, podela gradskih

OVI jedi" nicama, već prema visini zgrađa i VI —