Књижевне новине

,

\

Svaki naš đosađašnji film kao da pretstavlja neki nov početak. U izvesnom smislu on to i mora da bude, jer sa svojih desetak filmova jugoslovenska kinematografija tek počinje da savlađava teškoće različitih filmskih žanrova i u tom procesu tek počinju da sazrevaju prva stvaralačka iskustva. S »Dečakom Mitom« imamo jedan početak više. Nastao pod gotovo istim

| pogodbama kao i ostali naši filmovi, .

'bez neke posebne stvaralačke mere, on je po izvesnim kvalitetima ipak nova pojava u našoj kinematografiji. Samim tim on izaziva. živu potrebu da se o njemu porazgovara.

Ovaj film nije uobičajena filmska drama. Štaviše, moglo bi se pitati je li on drama uopšte. Koncipiran u ono

' doba kad je čitava naša kinematogra. fija pogubno patila od mlađalačke ne= moči da izađe iz okvira hronike, i on je dobio oblik hronike. Pa ipak on nije ni hronika u pravom smislu reči. Ovo je film bez svoje zgusnute drame, drama bez svog jedinstva akcije, hronika bez neposrednog daha jedne velike istoriske stvarnosti, daha koji bi izbijao iz svakog detalja, iz svakog lika ,iz svake sudbine, i koji bi kao kakva tajna, potresao čoveka došaptavajući mu: to sam je „tvoja sudbina i tvoje biće. I sa svim tim nedostacima, a kad ne bi imao ništa da pruži u zamenu za svoje minuse, on ne bi zavredio đa se o njemu kaže ma i jedna reč, da se polroši ma i kap mastila. Ali to nije slučaj.

Trošan kao drama i pomalo bizaran kao motiv, ovaj film ima svoje poezije i ta poezija to je ono glavno i osnoVno u njemu. Ta poezija izlazi iz samih motiva, vezana je za njih, ali ih istovremeno i nekako autonomno prevazilazi, osamostaljuje se podređujući sebi katkad i sam objektivni sadržaj. Zato u ovom filmu ne tražite ni neposređan život, ni pravu dramu, ni jasnu i uverljivu hroniku. To je prosto slobodna poetska vizija života i poetska reptrospektiva stvarnosti prelomljena kroz jednu osetljivu, ali kapricioznu lirsku dušu,

Kada na početku filma ruka reditelja razgrne za trenutak zavesu istorije, jedan zrak i jedna reč sići će sa platna i upiće vam se u dušu. A onda će vam se prikrasti pesnik, zamutiće vam vid i šaputati svoje reči. I najedanput ,kao u snu, slike će se okre. nuti: ozbiljni ljudi postaće u isti mah i realni i irealni, strašno ozbiljni, Ozbiljni kao istorija, i naivni i nevini kao deca. Javiće vam se jedan dečak koji kao đa je u šebi sabrao svu naivnost i sav »baksuzluk« ovoga sveta. TI kad se jednom javi, on će poći u svet, poći će kao sanjalica koji je ne. gde ugledao daleku zvezđu, ipružio ruke i požurio prema njoj. On ide, a lupa se o ljuđe, o događaje, o stvarnost. I tako od prvog do poslednjeg akorda čovek-gledalac kreće se kroz jednu poetsku viziju. Ta vizija ima svoj izvor u stvarnosti ,ali nije verna toj stvarnosti, U njoj izgleđa da pul. sira realan život, da delaju ljuđi od krvi i mesa. Pa ipak svaki lik se tu brzo ispolji samo kao fikcija čoveka, i to fikcija izvrnuta na jedan naročiti pesnički vid. Realističke događaje i situacije stvaraju ljudi od kojih skoro niko nije u potpunosti realističan. Mita je maštar koji snevajući prolazi kroz život. I svi ostali su više ili manje poetska transpozicija ljudi, dobrih ili zlih. I kad kroz njih progovori životna proza, onda i ta proza nije više proza u pravom smislu reči, nego i ona sama postaje jedan latentni poet. ski izraz. I upravo u· tome je srž Davičovog scenarija: on nije drama i nije proza, on nije poezija i nije poezija u prozi, već on je proza u kojoj je.implicitna poezija. Drugim rečima, to je proza pisana jednim poetskim nadahnućem, to je slika života i ljudi rađena nekim poetskim razmerama. Bilo bi stoga neopravdano činiti ovom

“

— 5—

–_______ –_____________________—___---—---_— _—___—--—–Č–—-- --–-——= A

filmu primedbe na slobođu njegove koncepcije kao što bi bilo i nemoguće dati potpunu sadržajnu motiva– ciju njegovih karaktera i odnosa. Stavite te likove i njihove odnose u Tealar život i vi nećete ništa razumeti. Oni su prosto onakvi kakvim ih je pisac zamišlio u procesu nekog njihovog slobodnog poetskog sažimanja. Ali uđite u prirodu tih poetskih fikcija „shvatite njihovu poetsku uslovnost i odmah će mnogo šta (iako ne sve) postati razumljivo i blisko i dobiti značaj jednog čistog kvaliteta.

U čemu su i kakvi su ti kvaliteti?

Pre svega, to je smelost da se revolucija naslika iz jednog vrlo neobičnog, čak pomalo bizarnog, pa ipak u osnovi realističkog aspekta. Jer, zaista, mi ovđe revoluciju ne vidimo neposredno, ne vidimo je ni blještavu, ni u sjaju pobeđa. Ovde ona ustvari dozreva u takvim ljudskim kvalitetima koji se pređ našim očima uzdižu iz jedne sredine pune neljudskosti i neke društvene izopačenosti. Kao kamenje koje valja bujica dodđiruju se, sulkobljuju i razilaze pred našim očima različite ljudske individue: jedne u povezanosti s revolucijom, druge u neprijateljstvu prema njoj, treće osta. jući memoćne negđe između jednih i drugih. Pa iako sve to nije dato u punoj meri svojie uverljivosti, revolucija se tu ipak otslikava u nekim svojim osnovama.

Drugi kvalitet to je onaj izraziti hu ,

manizam koji izbija iz svakog lika, iz svake reči: „iz svakog detalja, humanizam koji je ovde impliciran kao nekakav vrhovni stvaralački princip. Zaista, ovde nema lika koji nije humanistički fretiran. Osnovni lik žilma, lik dečaka Mite, dobio je jednu potpunu i uverljivu humanističku sadržinu. Taj dečak je i slabašan i jak, on je i usamljena ljudska individua i deo radničke klase, on je za revoluciju, pa i onda kad u njoj ne učestvuje neposredno. Ali humanističke crte nema samo on. Svi ljudi u ovome filmu, čak i neljudski tipovi kao Pinosavac ili Kleja, svi su oni dati s jednom težnjom da se u svakom od njih „makar i u izopačenom viđu, otkrije neka ljudska osobina. Nažalost, te osobine su često proizvoljno proji. cirane. Pa ipak, uprkos tome, jedan opšti humanistički duh izbija iz OVOE filma, izbija jako i možđa mu on zapravo i čini osnovnu poetsku vrednost. TI najzad đa procena kvaliteta ovoga filma bude potpuna „dođajmo još i njegov karakterističan dijalog. Doduše ,kao što je i ceo film samo fragmentarno uspeo i dijalog u njemu stalno oscilira od poetski uspelih mesta do gole fraze. Ali ovde nije reč o tome. Reč je o jednom književnom naporu đa se dša savremeni beogradski jezik i da se polugamenski beogradski žargon uvede u književnost i film. I taj Davičov jezik, mestimično isforsiran i lažam, 'ponekad ekscentričan i izveštačen, ima momenata kad se zgusne i otvrdne ,kad dobije svoju pravu težinu i vrednost. I onda, kao na primer u sceni na stepeništu pred krojačkim salonom, u zatvoru ili na ne kim drugim mestima, on dobija jednu realnu životnu vrednost ,postaje ubedljivo sredstvo karakterizacije određenih likova i određene sredine, a samim tim prestaje da bude jedna puka bizarnost. I kađ tako dobije svoju životnu podlogu i ubedljivost, taj dijalog otkriva neke nove razvojne oblike i moguće puteve obogaćenja našeg Mnjiževnog jezika, Sve to kod Daviča još nije gotovo i zrelo, često ie rđavo i zloupotrebljeno. ali ie nesumnjivo da je on tu: nešto novo započeo i da je u svemu lome jedna latentna vrednost koja se već daš osetiti. Kolika je i kakva je ta vrednost moći će se, međufim, definitivno odmeriti tek onoga dana kad sve to novo dobije svoju prečišćenu i racional-

nu primenu. '.

; sr iE po al MN Ly vr

\ i . . i 0)

\ ·

\

___ KNJIŽEVNE NOVINE

Md ,

Bora DRENOVAC

Poezija i revolucija! Kako čudno zvuče fe reči jedna kraj druge. Pa ipak koliko srodnog, koliko suštinske bliskosti ima u njima. Zar nije revolucija najviša poezija života koju je

| spoznalo čovečanstvo dosad1a? Jer, re-

volucija nije samo jedna istoriska

· nužda i neizbežnost, nije samo bol i

stradanje. Ona je i svest i zanos ljudi, ona je i najčistiji heroizam, onaj kristalni iđealizam i vera u ljude, ono stanje kad iđeal čoveka postaje njegova stvarnost, njegova suština. A kad ideal postane stvarnost, revolucija tad postaje velika poezija života. Ta poezija samoga života liraži onda i svoj poetski izraz u umetnosti. I kad taj izraz sav izađe iz poezije života i poklopi se sa njom, ne podbaci i ne prebaci, onđa imamo jednu čistu poetsku viziju života, viziju koja po-

gađa pravo u srce ljudi, uzbuđuje ga

i snaži.

Ali poezija ovog filma, međutim, tek na mahove nađe svoj put do ljud. skog srca. A to znači da pesnik nije uspeo da svoju viziju realizuje do kraja, da pored stvarne životne inspiracije ima i izveštačenosti i konstrukcije. Ponovimo tu misao i oživimo film ioš jedanput pred očima sećanja, Pred nama se nižu scene od kojih svaka nosi svoj kvalitet: ima ih uzbudljivih i potresnih ,koje svom težinom padnu na ljudsku dušu, i, nasuprot tome, ima ih površnih i nestvarnih, koje vas se ne dotaknu, ili bolje je što se ne dotaknu. Koliko, na primer, ljudske potresnosti, dramske težine i istovremeno slivarne poezije ima u sceni u zatvoru. Ta scena bi s izvesnim malim korekturama mogla da pretstavlja osnovu čitave jedne drame za sebe, jedne izvanred.

ne filmske poeme, jer sadrži toliko .

istinske dramatike da je sadržajnija kao ljudska i poetska vrednost od sveg onog što joj prethodi ,pa i onog što joj sleduje.

Ta scena je sva u svojim dramskim protivurečnostima. ii

Na zbijenom prostoru koji omeđuju oguljeni zatvorski zidovi živi zajedno,

·oči u oči revolucija i kontrarevolu-

cija. Tu oni više nisu nikakva aPpstraktna ideja ,društvo „istorija, tu su oni do kraja ogoljeni, ogoljeni do svojih ljudskih kvaliteta ,kao što su i sami ljudi tu izašli iz svake životne poze, iz svog doteranog izgleda i ostali pred nama u košuljama sa zavrnutim rukavima, čovek prema čoveku. I na-

/

jedanput će u tu sredinu uletiti jedan dečak koji će svu tu dramatiku još jednom pooštriti, podižući je takoreći do stepena tragičnosti. Jer on sam u sebi, kao u kakvom mikrosvetu, reprodukuje neke protivurečnosti velikog spoljnjeg sveta. U njemu se inkarnira neznanje, slabašnost i nemoć usamljene ljudske individue, potreba da čovek dok je čovek bude dobar, neodoljiva potreba za prisnim ljudskim razumevanjem i potporom i ne-

' izmerna painja zbog tragičnih udesa

života. I kad on jednom bude ubačen u zatvorsku ćeliju, najedanput će se velikim zvonima oglasiti dvostruko tragično zbivanje: onaj spoljni sukob koji njega pretvara u tragičnu žrtvu slučaja i refleks te spoljne tragike u jednoj dečačkoj, mladićkoj psihi.

·Objektivna, spoljna dramatika sce-

· ne ima strašnu životnu snagu. Dečak,

fizički i psihički izmrcvaren na saslušanju, vraćen je u ćeliju. I u času kad mu je topla reč ljudi, radi kojih je i podneo sve žrtve, potrebnija nego li melem na izranjavljenom telu, na sav svoj užas shvata da ga ti isti ljudi odbacuju, misleći da je izdajnik. Či-

tava ta dramatika uslovljena je jeđd- ·

nom zabludom ,ali je ta zabluda leška i uverljiva. Reč izdajnik,

·izgovorena s mržnjom i od strane čo-

veka koji s njom odlazi na vešala, pred kojim se nikada i ništa više neće ispraviti, pada kao neki strašni,i tragični finale na celu zatvorsku ćeliju. Ali, ta tragika postaje najteža i najuzvišenija tek u onom unutrašnjem refleksu njenom u dečačkoj psihi. Jer poenta te tragike nije ni onda kad je zabluda izrečena kao presuda, ni onda kad taj mali dečak ustane da moli za poverenje na koje ima prava, ni onda kad grize ubicu i zlikovca Pinosavca, ni onda kad u užasu gleda vešanje revolucionara, nego onda kad zaćuti nemoćan i obeshrabren posle izrečene presuđe da je izdajnik, odbijen od drugova koje ne ume ubedljivo da uveri u svoju nevinost, Taj nemi trenutak ie rečitiji od svih reči, bolniji od svih krikova, teži od svake suze, U njemu je sabrano toliko ljudskog i tragičnog, toliko istinske poezije, da bi to bilo dovoljno za jednu veliku i monumen=talnu ljudsku dramu. I umesto da sve svoje poetske vizije vodi ka ovom dramskom čvoru, da ih koncentriše, veže i rasplete oko te sjajne, zlatne žice života, pesnik je prošao pokraj nje, sveo je na jednu puku epizodu, neprodubljenu i nerazvijenu, nadove.

Aleksa Čelebonović: KROVOVI

a drea

jao x

a a ATE

MW

PL, AMI FaPPNL „34 ~

a; ea,

kj

OOU

osamnaeste, jedne noći uhapsili! Optužili ga za izdaju, njega koji ni muvu nije dirao. »Borio si se protiv Saveznika«, rakli su mu. Pustili su ga kad je dokazao đa je za sve vreme rata, tamo, u Galiciji, bio čuvar pruge i da je*svega jednom ispalio metak — na jednu vevericu, Čuvala je Roza godinama. Jakovljev ratni trofej, kožu te veverice, u dnu jedne fijoke, dok je nisu moljci pojeli, pa je morala da je baci u vatru. A, među nama rečeno, nikad nije ni poverovala Jakovu da je ubio vevericu. Njoj je ponekad i žao kad se seti koliko mu se puta smejala, koliko mu je puta prigovarala da je smetenjak, da ne ume da se snađe kgo drugi ljudi, koliko ga je puta zasula grdpnjama zato što deci nije mogla uvek da pruži sve što je htela... Da, žao joj je. Koliko se Jakov upinjao da njoj i deci bude dobro, to je u punoj meri shvatila tek posle njegove smiti... Le

= ...Ona je upravo ljuštila krompire za ručak onoga „dana kađa je došao čovek iz Direkcije i prosto rekao: »Nemojte se uplašiti, gospođo, evo, pred kućom su kola, vaš muž, gospodin Lang.. znate, meni je vrlo neprijatno... izgleda da je umro ..« Ona je samo spustila ruke u krilo. puno krompira, i rekla: »Molim vas, unesite ga. ..«

Čudno je to. Volela je svoga muža Jakova. Bio je dobar, prema njoj uvek pažljiv i bio je otac njene '| dece. Pa ipak, kad su ga uneli i položili na krevet, ona nije mogla da zaplače. Kao đa je u njenim očima presahnuo izvor suza.., Davidu je meko poslao telegram i on je stigao na očevu sahranu. Tek kad je njega ugleđala, Roza je zaplakala, I bilo joj je lakše, Sramota je reći, ali ona se dobro seća da se na dan sahrane borila između žalosti za mužem i radosti što opet vidi sina, koga nije bila videla dve godine. Takvo je ljudsko srce: puno tajnih slabosti i protivurečnosti. Idući za kovčegom svoga mrtvog muža, Roza je bila gorđa na svoga velikog sina, sada već zrelog čoveka, inženjera, zaposlenog tamo negde u slavon'| skim šumama. Bio je visoćk.i jak i mogla je dobro da se osloni na njegovu Yuku...

•.. Kad su posle sahrane otišli rođaci i prijatelji, "kad su majka i sin ostali sami, sin je rekao: »Mama, ja sad ne mogu da te povedem, jer stanujem u baraci, hranim se u kantini, nemam gde da te smestim. Ali ne bih hteo da živiš ovde sama. Naći ću stan, pa ću doći po tebe«. A Roza je rekla: »Ne, sine moj, nemoj

o ___________________ ___________________________ ———

to činiti, to ne bi bilo dobro. Ja sam već stara žena

|i ne mogu da se selim, da ostavljam ovu kuću u kojoj

smo tvoj otac i ja godinama živeli. U ovoj kući ti si se rodio, Davide. Ako ti ikad u životu bude nešto na srcu teško, dođi svojoj majci, dok ti je živa. A ako ti je teška samoća, ti se oženi. Tebi treba žena, sine, u onim šumama, a ne majka«. David se osmehnuo i rekao: »Možda imaš pravo, mama. Ja bih se zaista ženio, kad bih znao da neće biti rata«. Roza je pretrnula: »Šta govoriš, sine, zar opet rat? Zar se nismo dosta namučili prošlog rata? Sećaš li se kako si u školu išao gladam, kako Sali nije poznala svoga oca kad je došao na dopust?« — »Sećam se, rekao je David, kako si ti šila po kućama da bi mogla da nam doneseš nešto bolje za večeru. Sećam se, mama, Ali, nažalost, mislim da će opet biti rata« Onda joj je pričao o mračnoj sili koja je uzela maha u svetu, zemljama koje je već pregazio nasilnik. Pričao joj je o AdoJ]fu Hitleru, o kome je ona dotle već bila ponešto čula, ali koji joj se činio dalek u svom »Trećem Rajhu« kao neman iz priča: iza sedam mora i seđam gora... Davidove reči su je uplašile. »Znaš, sine, — rekla je šapatom, kao da otkriva neku tajnu, — čini mi se da je tvoj otac umro zbog toga Hitlera. Slušao je na radiju njegove Movore i uvek mu je posle toga noću bilo rđavo. Njegovo srce nije moglo da podnese toliko mržnje i pretnji...

...Onda je David otišao. Ona je ostala sama Uu kući, u malom stanu iza parka, punom starih stvari i uspomena. Zapravo, na samoću se brže privikla no. Što se nadala. Kad je čovek star, vrlo mu malo treba da bi bio zadovoljan i miran. Sad je imala penziju, a i David joj je ponešto slao. Kad je bilo lepo vreme, sedela je dugo u parku neđaleko od svoje kuće, posmatrala prolaznike i decu što su se igrala oko vodoskoka. Zapodenula bi razgovor s nekom ženom koja bi do nje sela o skupoći, o glupoj mođi kratkih sukanja, o tome kako se najbolje ostavlja povrće za zimu. Išla je nekiput u bioskop, smejala se kad je film bio veseo i uzdisala kad je bio tužan. I ljutila se

na sebe što žali one senke na platnu. »kao da čovek nema dosta svojih muka«. Subotom je išla na groblje. Oplevila bi malo muževljev i ćerkin grob, ostavila na oba po kamenčić kao znak da ih je posetila, dala bi neki dinar hromom čuvaru i vraćala se kući polako,

·'

BB BOG A KVIMIFP A

zujući je na mnogobrojne više ili manje vredne, više ili manje bezvredne epizode. · :

Jer, zaista, kada se izuzme scena u zatvoru, scena ulaska Nemaca u Beograd, završna scena na Dunavu, donekle scena za /kafanskim stolom i možda još neka, šta je onda ono što” preostaje? Praza, nategnuto poetiziranje i traženje bizarnosti. Ima tu mnogo toga što je nesmišljeno do kraja, ima nenađenih ili rđavo nađenih crta, proizvoljno davanih karakteristika i proizvoljno vođenih likova. I, iznad svega, nemoći da se sve Doiedinosti svežu i organizuju u jednu celinu koja sama sobom ubedljivo ka. zuje osnovnu misao. I tako nasuprot velikoj sceni u zatvoru imamo potpuno promašene scene u palanci, nepovezane i banalne scene Štrajka, praznu i bezvrednu scenu u sudnici i tako dalje. Nasuprot poetski nađenom liku dečaka Mite, mrtav i bez-

izražajan lik omladinke Vere. Nasu-·

prot mestimično uspeloj poetskoj hu. manizaciji kockara Branka, potpuno neuspelu i lažnu humanizaciju policiskog agenta Pinosavca. Itd., itd. Oskar Davičo piše i poeziju i prozu, ali kao pisac, prevashodno je poet. A kao pesnik, on je iznad svega Jlirik. Otuda je on i u svojoj prozi — onda

kad je autentičan i svoj — uvek više .

pesnik nego pravi pripovedač. Iz njegovog poetskog senzibiliteta iskristalisao se jedan tipično poetsko-lirski metod koji i u prozi i u drami stalno teži da se subjektivizira i koji tek onda kad se subjektivizira dobija svoju pravu čar i ima razmah. Takva poetska struktura neizbežno je morala da dođe u konflikt s jednom toliko epskom temom kakva je po svojoj koncepciji tema o dečaku Mit.. Pisac se tu pokazuje nemoćan da svojim lirskim emocijama zahvati i iznese svu epiku svoga motiva. Zato ta epika pesniku stalno izmiče iz ruku, a motiv se raspada na pojedine međusobno nepovezane ili nedovoljno povezane scene. Otuđa je film parcijalno dobar, parcijalno slab i prazan. U njemu jedinstva i celine nema. Davičo ne uspeva dakle da stvori jednu opštu poetsku viziju svoga doba. On slika doba kome je srž heroizam i tragika, u kome na sve strane zvoni čelik i prska krv, ali ne uspeva da izrazi taj osnovni duh epohe. Tačnije rečeno, on nije u stanju da u tome duhu vodi celu rađnju i sve svoje likove. Nedovoljno objektiviziran za jednu široku sintezu svoga doba, on stalno sklizava na proizvoljno projiciranje nekih opštih kvaljteta u pojedine likove. I tako, na primer, Pinosavac, kod njega u celini uzet, i nije tako strašno opasan, kako to izi. skuje životna materija koju pisac obrađuje, jer je toliko mnespretan ž glup, da će od te gluposti najzad i poginuti. U težnji da mu da neke ljudske crte, Davičo nije našao one prave i odgovarajuće: zaustavio se ma prvim i banalnim asocijacijama. Jer, ni odnos prema ženi, ni momenat straha, ni izvesna nespretnost koju stalno upliće u lik Pinosavca, sve to ne samo da ne produbljuje ovaj lik, da ga ne obogaćuje, nego ga upravo šablonizira. I kad takav lik pređe preko scene svojim teškim korakom, umesto da nam sugerira neku novu opasnost i tragiku, mi unapred znamo da sve fo što·on radi ipak nije tako ozbiljno. On nam se često pričini kao beživotna marioneta i odnekud nas, paradoksalnog i u jednoj naročitoj vezi, potseti na stihove koje smo negde pročitali: r

T,es petites mariomnettes Font, font, font

Trois petits tours

Et puis s'en vont.

Oslabljujući tako neprijatelja u nje. govoj moći, on i nehotice oslabljuje i heroizam wu njegovoj specifičnoj težini i vrednosti. I kad mu najzad glavni junak prođe kao sanjalica kroz život, a kad kontrarevoluciju svede

LOLE

iza svu svoju istorisku težinu i tragiku.

takoreći na jedan lik »hromoga Dabe«, onda je sve dobilo neki specifičan poetski kolorit, ali je i olakšano

A ako to i nije u potpunosti slučaj, onda je to samo zbog toga što se u mnogim unutrašnjim sastavnim motivima Davičov duh najeđanput oseti na &vome prirodnom zemljištu i fai oživi, makar i za momenat i autonomno. od opšte celine. i il Ta nemoć u stvaranju jedne poetske slike celine i, nasuprot tome, Sta ga u kreiranju nekih unutrašnjih sastavnih motiva „nije nikako slučajna, Ona je ustvari samo jedan vid stare istine da nije svaki motiv za poeziju kao što nije svaki motiv ni za prozu, odnosno da se epika ne da uvek i u svemu izraziti lirskim sređstvima. Jer, ne samo da je netačna, nego je i pot. puno apsurdna teza da se jedna istina, jedan poetski ili dramski motiv može u svim oblicima i na bezbroj različitih metoda kreirati. Upravo supfot-" no tome svaka isima ,svaki motiv ima samo jedan, već u sebi implicitan, oblik i metod kome se podaje i kojim se može kreirati, što ne znači da u okvirima tih oblika i tih „metođa nema i ne može biti individđualnih razlika kod različitih stvaralaca, Nažalost, mia koliko stara, ta se istina često zaboravlja. Ali zaboravljanje ne

.

znači i ukidanje. Jer, kao što vidimo, .

ta istina se uvek u praksi potvrdi kao zakon.

Da rezimiram. Ovaj film prefstavlja ponovno vraćanje na temu Narodne revolucije. Ta tema uporno i uvek iznova privlači pisce i stvaraoce, jer je ona uzbudljiva, velika, monumentalma. I ta sadržinska veličina, čini se, goni svaku umčtničku misao na veliku epsku formu. Film »Dečak Mita« je još u toj tradiciji. Pa ipak,. on je istovremeno i udaljavanje od te tradicije, udaljavanje ako ne od hronike — jer je on po formi u izvesnom smislu ipak hronika — a ono od bukvalne faktografije naših ranijih filmskih hronika. On je prvi smeliji napor da se iz građe naše revolucije stvori umetnička fikcija jednog film-. skog zbivanja. U tome smislu on je zakoračenje, prvi korak u pravcu opravdane težnje da se velika tema rata prebaci na jedan individualizirani plan, da se iskaže sredstvima i stilom koji ne bi bili epski.

Ta težnja, i pored svih sadržajnih stilskih i metodskih karakteristika i teškoća koje u sebi krije ovaj scenario, dobila je uglavnom vernog tumača i dobru podršku u režiji i reditelju. A preko Radoša Novakovića, kao reditelja, i u celom kolektivu koji je izneo film svojim snagama. O svima njima „doduše, moglo bi se posebno pisati, kada bi se u njima krila suština problematike koju pokreće ovaj film. Ali, kako to nije slučaj, ostavimo to ovoga puta po strani, ne čineći time nikome i nikakvu nepravdu. Problem ovoga filma počinje i svršava se sa scenarijom. Jer, načinivši prvi korak u jednom novom pravcu, pisac ovog scenarija nije uspeo da napravi i druge, važnije.

I tako velika tema naše revolucije čeka i dalje na svog scenaristu.

UBA —

i

sporim, smirenim korakom starice koju niko više kod kuće ne čeka...

Kod kuće, čekale su je samo stvari. Stare, đrage |

stvari, od kojih je svaka za nju značila uspomenu. Eto, ta šolja s ružama ... Nije to za Rozu bila obična šolja. Ona ju je potsećala na najsrećnije vreme njenog života: ono vreme kad je Jakov dobio prvu povišicu, kad je mala Sali bila još zdravo dete, sa divnim, plavim kovrdžama, kad je ona sama, Roza Lang, bila još mlađa i lepa, puna života. Za servis u Martonovom izlogu štedila je više meseci, plašeći se stalno da ga ne prodaju. Jednog dama ušla je u radnju, rešena da ga kupi. Prišao joj je sam stari Marton, vrlo fini gospodin, »Gospođo Lang, rekao je, čime možemo da vas uslužimo?« — »Htela bih, rekla je Roza, one šolje iz izloga, one s ružama«. — »Molim, — rekao je stari Marton i naredio da joj se iz izloga izvadi servis, Imate dobro oko, gospođo Lang, rekao je, to je vrlo solidna bečka roba, a pritom jevtina«. Rozi je srce lupalo do guše, tako da je bila uzbuđena i srećna. »1zvolite platiti na kasi, rekao je stari Marton. Mi ćemo vam servis poslati kući.« I još, ispraćajući je, Marton joj je rekao kako neobično lepo izgleda i upitao je za muža i decu. Bio je to vrlo fin i ljubazan gospodin Niko nije bio ravan Rozi kada je j e. smestila novi porcelan. Čitava 03 učinile! jat sa poimenija, raskošnija i veselija. Čuvala je Gale taj servis, drhtala nad njim, nije ga*davala ON Pila đima u ruke. A u svečanim prilikama iznosila je na sto i uvek se rađovala njegovoj lepoti Njoj ie činio divan i onda kad se u izlozima novih 788 ši pojavio nov, mnogo moderniji i finiji porcelan. I kad je već bio dobrim delom okrnjen i rasparen, i ha su venčići ruža na njemu izbledeli od pranja |P, je govorila: »Nema više nigde tako lepog 8 10 To je predratna roba iz Martonove radnje 1 O ebo dobro oko, gospođo, rekao mi je stari Mart aa ste baš ovo izabrali...«” s on. kad

Roza je uzdahnula, prenul : WO ? , a se i | zidni sat. Šta je to? Već prošla ponoć OPRISa re. oi 00 MA IAN Da, ali Tebi Ba. 40

085, ako ne bude spremna u deset sati i bude sačekala tu, u svom stanu, Plaže sd ORO,

kazni. Smrtnoj kazni... Star ~ \ shvatala šta to znači. Znala ja Za nije baš sasvim

Jevrejkama u gradu naređeno da budu spremne u

OCA RU u LJ NI A a ON |

je toga dana svim

deset sati. . Od stvari, rečeno im je, mogu da ponesu koliko mogu same da nose. Vodiće ih u logor, svakako. |Muškarce su već odveli, još pre dva meseca. Mnogo štošta Roza Lang nije razumevala otakako se na grad u kome je živela sručio užas rata i Okupacije. Pokušavala je da shvati. »Pravo je David 8Ovorio, mislila je, ono o mračnoj sili. Bog je valida hteo da opet iskusimo Egipat. On će nas izbavili kad budemo dovojino kažnjeni... Samo da sin ostane Živ!«... in Be | Ubrzo posle kapitulacije stare Jugoslavije i proglašenja Nezavisne Hrvatske, Roza je dobila poruku od sina: »Draga mama, javljam ti da sam živ i zdrav. Nalazim se u DULAG-u, broj taj i taj. Čuvaj zdravlje i ne brini za mene. Ljubi te tvoj sin DSN Gb Gde je to »DULAG« pitala je Roza susede, ObJasnili su joj da je to prolazni Zarobijeničgi Og. Si plakala je nekoliko noći i napisala sinu kar S moj sine. Hvala svemogućem bogu što mi te | Eo u životu. Ja ću se i dalje moliti za “tvoje zdrav ie. 2 mene ne brini. Šta već može meni staroj da se a Ovđe se svašta priča, al ja mislim da tvoju u

majku niko neće (irati, Piši da li ti mogu što poslati. Grli te i ljubi tvoja mati. |

Da VOR David Lang ikada primio OVU” Da. Roza je u to sve više sumnjala, čekajući uzalud da se on ponovo javi... U njen tihi stan, u kome su TOSo mirisale na čistoću i svakoj se stvari znalo RO i sto, uselili su se još „sproleća novi stanari S. ustaški časnik sa ženom. Rozi su ostavili man. a Ona se tiho, bez roptanja povukla B to O OdšdiaPo ra Ni Ae _ RO O O višnoj državi

ih naredbi i zabrana koje a S 3

odnosile na »Židove i Cigane. Prišila je na a} api žutu zvezdu, pažljivo, uredno, kao što je nexaga o šivala ukrase na šešire. Da je nije glad pria ji ; ona ne bi iz kuće ni igzlazila. Imala je preko šez Sa godina i zato nije ribala patose u Nedarani De vaščišćavala ruševine, nije zakopavala leševe stre n nih. No i bez toga iznemogla je za nekoliko meseci kao od teške bolesti. od are ~ jeden 60j i starica, koja je polako all to DpOojoš avežR OON još imala 4obar vid i miran

kući, koja je | 8 du Bobijta se u nemoćno, uplašeno stvorenje koje se trzalo na najmanji šum, mrmljalo ponekad reči

bez jasnog smisla i često gledalo bezizrazno pređa se,