Књижевне новине

pebeoobeeeBeR eegee eee 66690 686 999090 089649 96 3 7 : ·

eeeeeosaeeaooeve9Oe kose. · , |

i • esbeesssaosesoasasgasebeaspBaa eee uva seo eP 9 BBP669BPB0 999BB ape BB ya pepeo ee eee eee aBP Be aaa edeheBesepe vase a eee eee VU aaeaeoovakVeopovveosavobWWeaveevovasoeobdoaapabegog0peagBa evo oo s 0ee eee N eve eoaovevvavyayovayaveebveve! 3 '

NA SVOJOJ POSTOJBINMI

Kađa se piše o knjizi Mladena Leskovca, književnog istoričara, esejiste, »matičara«, erudite, sme, mislim, biti dozvoljen luksuz jednog latinskog citata, a da se neskladom ne naruši materija.

Habent sšua fata imaju knjige svoju sudbinu, najčešće takvu da im se ne priredi doček kakav zaslužuju. Kad neka osrednja ili slaba knjiga naiđe na najčešću Vrstu naše kritike — ćutanje, onda to i može da se shvati. Kada se ista sudbina desi dobroj, značajnoj knjizi, onda nastanu pitanja i vajkanja podjednako opravdana koliko i bespomoćna. Da li je naša književna produkcija suviše velika, ili broj kritičara odveć mali, ili im je soj nemaran i lenj, ne znam, tek činjenica je da se gotovo redovno piše kako se kod nas dešavaju »nedopustivi propusti« — koji nekako ipak ispadnu dopustivi jer .se dešavaju sa doslednošću koja prelazi u pravilo. Prva knjiga Mladena Leskovca »Članci i eseji«, jedna knjiga izvrsna u mnogo čemu nije ni zabeležena, kamoli da je doživela ozbiljan kritički prikaz. Ništa joj nije pomoglo što je zavređela studiju. Što se to desilo čoveku kuji se i sam bavi književnom kritikom, pa na neki način snosi deo esnafske odgovornosti za te »nedopustive propuste«, znak je, valjda, neke daleke ravnoteže u knjigovodstvu dugovanja i potraživanja.

Ova jadikovka u početku članka, jadikovka kod nas uobičajena, naravno da ne pomaže mnogo, a i koonstatacija te vrste smo već siti. Izlaz je samo jedan: treba sa mnogo više sistema, podele rada, sa više stražare= nja, otvoriti stotinu očiju pažnje da nijedna knjiga ne promakne bez dobrodošlice, pa i lošedošlice ako ireba. Ovaj članak. o drugoj knjizi Mladena Leskovca i napisan je zato da u meri moći onoga ko ga piše ispravi bar onaj deo nepravde prema prvoj njegovoj knjizi koji se zvao ćutanje.

Mladđen Leskovac je esejist naše književne istorije i to esejist od rase i dara. Mislim, i to hoću odmah i da kažem, da je on u oblasti vojvođanske književne istorije danas kod nas bez premca. Ljudi koji se kod nas bave književnom istorijom mogu da se, sa izuzetkom od „svega nekoliko većih imena, podele, a čudno je što je tako, na dva oštro odvojena i potpuno različita dela. Sa jedne strane stoje »znalci«, odlični ili slabi poznavaoci svejedno, koji strasno gaje faktografiju, beže, od uopštavanja, od stila, od smelosti i lepe reči, prezirući usput sve ono što nije proveren podatak, najbolje arhivski. Vredno, istrajno beleže svaku činjenicu iz života i stvaranja pisca, lome koplja oko datuma, tragaju, iznalaze i bogate našu oskudnu književno-istorijsku nauku. Rade valjan i značajan posao. Samo da nisu tako dozlaboga suvi, pendantno učeni i kađ bi smeli koji put da krenu u slutnju, u sintezu, u sliku i u pravi život. S druge strane stoji manji broj »improvizatora«. Od njih su neki falentovani, neki prosečni, neki sasvim bez dara. Zajedničko im je kolosalno nepoznavanje materijala, građenje apriornih zakliučaka u kojima se za đokaz uzima ono što tek treba dokazati, odsustvo shvatanja da je hipoteza ipak lek samo hipoteza i zajedničke su im stilske pretenzije. njima pišu Živo; toplo, smeli su, često nazru dstinu. I značaj i mogućnosti bili bi im nesravnjivo veći kada bi iza njihovog teksta ležala svestrana obaveštenost, kada bi njihovo preziranje naučnog pedantizma bio je-

libelli. I zbilja.

Najbolji među

R i

dan stav nadmoćnosti, a ne tako često stav hipokrizije i samoodbrane. U pojavi Mladena Leskovca najvidnija vrednost je baš u izvanredno odmerenom spoju »znalca« i »improvizatora«. On podjednako ima sve dobre vrline jednih i drugih i podjednako nema njihove mane. Osetio je »gorku slast erudicije«, razvio u sebi i smisao za sintezu i smisao za probran detalj, ume da opservira i sme da zaključi. Jednom rečju on dobro misli, izvrsno zna i lepo kaže. Redovno: i pažljivo pratim sve što Leskovac napiše. Od svakog njegoVOg novog članka čekam da me obogati nečim. Zato sam sa velikim interesovanjem očekivao njegovu novu knjigu »Na našoj postojbini«, u nadi da ću, možda, naći nešto novo Međutim, prevario: sam se. U. knjizi su štampani isključivo već objavljeni članci. U jednoj svojoj interesantnoj ispovesti (»Beleška u Crvenoj svesci«) Leskovac je napisao: »Štedeti treba čitaoca, samo pisca ne treba štedeti«. Možda ovo prvo neću biti u stanju da učinim, ali ovo drugo ću učiniti svakako. Neću štedeti Mladena Leskovca. (Odviše poštujem njegovo stvaralaštvo da bih sebi dozvolio da nemarno, zaglađujući ponegde zažmurim.) Naročito ga neću štedeti na ovom mestu kada govorim o sklopu i sastavu njegove knjige. I tu smo kod jedne navike koja postaje običaj. Učestala su kod nas izdavanja knjiga domaćih autora u kojima se nalaze njihovi eseji, članci i predavanja objavljeni ili održani neposredno pre preštampavanja u knjigu. Nisam „sasvim siguran da li tu šta ima da se zameri; to se radilo uvek i svugde i radiće se i dalje. Pitanje je možda samo de li danas kada je knjiga tako skupa a izdanja domaćih dela tako često deficitarna, da li su takva izdanja baš preko neophodna dok još sveži članci po novinama i časopisima nisu ni dočitani i dostupni su svakom. To je pitanje samo, kažem. Ono što već više nije pitahje nego je sasvim sigurna činjenica ovo je: u takvu jednu zbirku ne mogu se uneti obavezno svi objavljeni napisi jednog pisca, sva njegova predavanja i članci bez reda. sistema iodbira, ne mogu se uneti a da knjiga ne pretrpi štetu. U predgovoru svoje nove knjige Leskovac objavljuje: »Nameravam da... štampam niz knjiga o srpskim književnim pojavama i.temama savremenim, starijim i Wtarim, bez nekog unapred „smišljenog plana i reda... onako kako sobom donesu dnevni književni događaji i povodi...« Ne

mislim da je namera naročito srećna. .

Zar ne bi jedno duže vremensko otstojanje od trenutka kad je članak publikovan prvi put pa do niogove pojave u knjizi dozvolilo da njegova vrednost bude proverena u trajanju. Zar ne bi veliki broj prikupljenih članaka pružio dobru priliku za više reda i plana i omogućio đa se saberu sasvim bliski i srodni radovi dajući fako čvrstu celinu. Ne bi se svakako u fakvom slučaju dogodilo da Leskovac u svoju knjigu unese i predavanje o stodvađesetpetogodišnjici Matice srpske, kao što je to učinio u ovoj knjizi. Predavanje je lepo, toplo, interesantno, ali, ono je, a i trebalo je tako da bude, bez novih podataka. ili bez novih pogleda na stare podatke. Jedna uspela, jubilejski prigodna varijanta besede na staru temu. Predavanje je štampano i u Letopisu i, evo, u kratkom noku Dpojavljuje se poipuno izlišno i nepotrebno i u knjizi. (Nadam se pre jz neodmerenosti, nego iz puke želje da se poveća broj stranica). Ne bi se pri

'KNIIŽEVNE NOVINE |

\ . l ~

| Borislav MIHA JO: OVI Ž

jednom većem izboru i pri jednom strožijem izboru pojavio u ovoj knjizi ni Leskovčev poznato neubedljiv prikaz knjige pesama Boška Petro vića, pa verovatno ni onaj prazno informativan članak o dvostruko zle sudbine »Pomirenju« Sterije, Popovića. Ovim člancima je inače skladna i čista knjiga Mlađena Leskovca dobila nekoliko zakrpa, a izgubila svoj odmeren i elegantan kroj. Neprijatno ih je čitati u odabranom društvu onih drugih članaka o kojima je. evo odmah sad. reč: ı

Prvi rad u Knjizi. je Leskovčeva predratna studija »Srpska književnost u Vojvodini pre Velike seobe« Iz jedne skromne, mršave materije, iz jedne oskudice sačuvanih podataka Leskovac je uspeo da rekonstruiše jedan periođ naše Književne istorije pun senki i praznina. Veoma vešto kombinujući i najmanji podatak sa smislom i darom da shvati i nacrta epohu. koristeći neposredno posređ-

na i sasvim zaobilazna sredstva za prikupljanje podataka služeći se gdegod je to moguće izvornim citatom koji je tekstu dao boje i daha vremena, Leskovac se ograničio da nam izloži i da nas upozna sa jednim Vremenom o kome se malo zna i uvek će se malo znati. izbegavajući, sasvim opravdano, da izvuče bilo kakve dalekosežnije zakljiučke. Posebna je Vrlina Leskovčevog talenta što je Mu.speo da nam ovu daleku i suvu materiju jedne pismenosti i poslednje dekađencije naše srednjevekovne književnosti litezarno približi, učini prisnom, i, gotovo je neverovatno, neobično zanimljivom.

Oču uspelu i lepu studiju sledi najduži i, po mom mišljenju, najbolji Leskovčev rad u ovoj knjizi »Georgije Magarašević, osnivač Letopisa«. Tu se Leskovac našao u prvoj polovini devetnaestog veka, u vremenu koje izvrsno poznaje, pred ličnošću koju poštuje i koja mu »leži« i pred za-

eosesoooeoseoooooooeopovooeoosoeooookooooooaposegoe Beo Beebe BoBo BeeB Bese

M. PANIĆ-SUREP

TRIPTIH ·

JAČA OD SMRTI

rpovi noći sve što trepti žnju. S Usplahireni svici zalud žar razasipaju po žbunju i rosi; mrak je već svud. | Očajni svici redom mru.

POOVIIOIUIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIJ

ečtaseovee O eeesenooeoo9o99 9999

Prkosno blista samo jedan —u fvojoj kosi.

ZALJUBLJENI

pv. niskom strejom i kišom mišljahu da su na svetu sami,

a nama sećanjem zamagliše zene...

POPVVULILIIIIIIIIIIIIIIIIIIOIIIIIIIIIOIIIOIIIIITI

Kad jedno drugo pogledasmo krišom: ja se nasmeših, ti porumene.

III

POŽALI PTICU

Pp: bi da uzmeš sve što dade. Pa uzmi tad , i sve što reče —

· • • · • : • : : : : : : : · · : : : : : : : : : : • : * : : : : : : : : : : : : · . : : : : : : : : : : : : : : : : : : • • : • • ·• : : Hi : : : : • : : • : : : : : : : : : • : Hi : : : • : · H : ? : : : : : : Hi : : · · · : : · • Hi : • : • • · : · : • : : · : : : • · : : : • · : • · • • · • · • : • · Hi : * • · • • : : · : : : : : : • •

da pticu ne bi prostrelio krik.

izrečen ma kad

Jer ostavljen šapat, i · dočarati može tvoj izgubljem lik! :

: • • • • • • :

e evesevesesepanaevgenaooog99099609 80869 eee eee aeBGe9eePeBeePee

aesaseosesososeooseesenosoosesooneoooooeeonoooopoooeeeeoeee o eee Beo eee eee eee e99e O.

ROTO

datkom da nacrta portret. A već od ranlje smo znali za njegove sklonosti i ža njegov dar portretiranja. Sta-

. loženo, sigurnom linijom izvukao je

najpre krupne konture veka i domaćih briga i zadataka, naslikao najkrupnije figure vremena i onda prišao svome objektu. Toplo, a znalački postavio je pred nas Georgija Magaraševića, skromnog a žilavog i Upornog poslenika u prošlosti naše Rulture, pokazao nam sve njegove zaludne i neuzaludne napore, tople trenutke njegovih uspeha i grub, oOpor ukus padova i nedoslednosfi. 'Tekst je tako skrojen „i sašiven da ne osetite ni bod, ni šav, ni konac i odjednom se začudite kada je toi kako pred vas iskrsao jedan čovek drugog vremena i sredine i otkud da vam je tako prisan i ubedljiv. 1 da ga sada bolje poznajete sve ako ste prethodno i znali sve što je o. njemu napisano. Veoma žalim što mi prostor ne dozvoljava da iz ovoga rađa citiram nekoliko mesta__i načinim nekoliko analiza.

Zadržaćemo se za trenutak na·dva Leskovčeva rada o Zmaju Jovanu Jovanoviću. Prvi je štampan u Letopisu i održan kao predavanje na seminaru stranih „slavista na Bledu. Drugi je neuobičajena ispovest, jedna psihološka pesnička analiza pisca u trenutku kad „odlučuje „da napiše knjigu o Zmaju. Ako odbacimo od prvog članka neke orijentacione, davno poznate stavove potrebne stranim slavistima a nepotrebna nama, i iz drugog njegovu mestimičnu neubedljivost i prazna mesta koja nije uspeo da ispuni čovek sa očitim ofsustvom pripovedačke mašte, dobićemo jedno novo, i sa nove strane osveftljeno, poznavanje, glavne Leskovčeve književne simpatije, Zmaja. Uvereni smo da će Leskovac napisati tu knjigu koju on toliko želi i koja tako dugo vremena čeka njega i sigurni smo da će ta knjiga biti izvrsna.

Još samo jedna rečenica o kritičkom Leskovčevom osvrtu na Zbornik »Jugoslovenska poezija«. Ta kritika je i danas, a naročito je to bila u vreme kad je prviput pročitana na sastanku Udruženja književnika Srbije. ješna u isti mah veoma smela i veoma nesmela kritika. Smela po onome šta je zahtevala da se u jednu takvu antologiju unese i nesmela po onome što nije zahtevala da se iz jedne takve antologije izbaci.

Jedan ovakav brz i letimičan prikaz Leskovčeve knjige u kome su izostavljeni neki manje važni članci i oni o kojima pisac ovih ređova misli da ih nije ni frebalo uneti u ovu knjigu, daje sasvim „bledu sliku o TLeskovčevom stvaranju. Zato ćemo je dopuniti sa još nekoliko opštih zaključaka. T.eskovac je odličem poznavalac naše književne istorije, sa jasno izraženom specijalizacijom na njen vojvođanski deo. Nije arhivski radnik, ma da rado prikuplja svaki nov i dosad nepoznat pođatak. Nije i nikad neće biti široko popularan pisac u prvom ređu zato što piše svoje članke sa mnogo aluzija uz stalnu pretpostavku i podrazumevanje izvesnog dosta ozbiljnog znanja kod čitaoca. Studđiozan je i iz svakog njegovog napisa bije sigurnost, oseća se da iza teksta leži još čitava hrpa podataka koje pisac nije hteo da upotrebi smatrajući pripremnom građom i drugostepenim materijalom. Sažet je, sa dobrim osećanjem „proporcije, tek refko kad prazno retoričan. Piše uzbudđljivo i zanimljivo sa ozbiljnom snagom đa visoko podigne značaj

predmeta svoje studije i da prikuje

'tih stilističkih sredstava,

\ | 4

čitaočevu pažnju. Njegov izvanredan dar za sintezu počiva i polazi uvek

od inventivnog detalja. Zna i važnost

i svu relativnost znanja, poznaje i čar, | svu proizvoljnost stilizacije. Odličan kompozicioni smisao daje mu mogućnost da svoju građu rasporedi i zaokrugli u celinu. Kao retko ko ume da ostvari literarni portret sav

sačinjen od sitnih crta, a ipak širok

i siguran. U našu književno-istorijsku eseistiku uneo jo,

no svi do njega, elemenat atmosfere.

I imn svoj sopstveni, prenapregnuti ”

stil. Ali o stilu i nekoliko posebnih reči. Pregledam

svoje zabeleške. Na

margini jedne stranice nalazim zapi-

sano o stilu: »nha samoj je onoj gra= nici odakle se pravo iđe u izvitoperenosti. Još nije preciozan, ali mu prefi opasnost da to postane Ima gOtovo sve dobre osobine prenapreg-= nutog stila, ali već se pojavljuju i tragovi prvih mana. Nigde se, pa ni u stilu, ne može nekažnjeno na=-

' rušiti konvencionalnost«. iIspisujem ovu belešku. Malo je isforsirana, a ima u njoj zrmce istine. Leskovac

očito mnogo radi na jeziku i Stilu. Njegov leksički fond je bogat onoliko, koliko bi dobro bilo kada bi bio bogat fonđ mnogih naših pripoveda= ča. On dugo birka, meri i uglavljuje reč dok ne prilegne: na ležište. On mrzi, iskreno mrzi gotov kliše fraze, nikad ga neće upotrebiti bez preke nevolje. On lačno raspoređuje boje topline rečenica. Sad ih uzbudi, zagreje i podigne visoko, onda umiri tekst, misaono rashladi ođuševljenje i povede ga mirnim fokom medđditacije. Razvio je takvo osećanje atribu= ta da bi se o tome mogao napisati čitav članak. Sasvim sigurno zna ka=ko je veliki stilski značaj obrta i misaonog i gramatičkog. Ona ovlašna — arhaničnost stila, mislim, đa je namerna i da je svesno konfrapunk=tovana sa modernim i novacijama. Ali (to večito, nesnosno ali) taj stil mora da plati svoj dug smelosti. Pomeri se neka reč iz ležišta, nezgodno se opuči niz padinu, zanese pisca ritam, muzika feksta ili pusta želja za nmeo= bičnošću, pa izraz nije svuđa precizan ni stil uvek čist. On drži mnoga predavanja pa dugi pasaži govora do= nesu »prefovarenu« rečenicu. Zavede figura na stranpuficu misli, povu= če obrt u koketeriju stila. Neka je to samo ponekad, neka je to gotovo neizbežno kada se čovek igra sa opa= snošću smele reč: i rečenice, kod pis= ca takvog osećanja mere, kođ Mla= dena Leskovca, želeli bismo da ta= kvih mesta i nema. Mnogo će mu pažnje biti potrebno da ne napusti i ne zanemari nijedno od &vojih bogada oštane na toj opasnoj granici, u bliskom susedstvu sa izveštačenošću, a da je nikada ne prekorači.

Da završim ovaj prikaz onim čime je knjiga Mladena Leskovca počela. Dve rečenice, dva mota, jedan od Rasina drugi od Mušickog, tako daleko jedan od drugog a oba govore O skromnosti, o neverovanju u fraja= nje svoga dela. Uzalud ih je Muladem Leskovac ispisao na prvoj stranici svoje knjige, ne preti nikakva opa= snost da njegovo stvaranje ostane bez odziva i bez prijatelja.

—4—

u većoj meri, .

RUŽE NA

PORCELANU

Erida.. FILIPOVIĆ

Sedela je pored stola stara Roza Lang i nesvesno prebirala rese na ivici stolnjaka. Pored njenih nogu, na patosu, stajalo je nešto prtljaga, kao da je stigla s puta ili kao da se spremila na put. Na glavi je imala šešir, skroman crni šeširić, malo staromodan, malo iznošen, od one vrste i onog oblika koji starim žena: ma daje pristojan izgled udovica-penzionerki. Na njoj je bio crm kaput, očigledno brižno čuvan i mnogo četkan. Lice Roze Lang bilo je zamišljeno. Bilo je to naborano, umorno lice šezdesetgodišnje žene koja je ne kad bila lepa, s nečim još uvek prijatnim i finim oko tankih usana, malog noša i svetloplavih, kao !Z-

| bledelih očiju. ] ·

; Roza je prebirala rese starog lanenog stolnjaka, ukrućene i slepljene od mnogih pranja. Rastavljala je i raščešljavala prstima njihove niti, idući od jednog čvora do drugog. Pritom, njen je pogled počivao na jednoj šolji koja je stajala pred njom na stolu i na čijiem je dnu još bilo preostalo malo čaja. Šolja je bila obična, starinska, od rebrastog belog porcelana, ukrašena vencem sitnih ruža. Zagledana u tu šolju, stara gospođa je očigledno mislila O nečem vrlo dalekom. 'Prepnula bi ponekad, ponekad bi sasvim tiho uzdahnula, a neka misao bi joj na čas smirila ruke što su neumorno prebirale rese stolnjaka. I to je bilo sve. Inače se nije micala. Sedela je tako već sat. dva, možda i više. A pogled joj je ostajao na šolji, beloj i ružičastoj.., E

da bira. Razrok —

_____________________________ _—— _— –-_đ—_— __---_-—-—--— ——.

Pre trideset, da, pre punih frideset godina kupila

je Roza Lang nove šolje za čaj. Bila je toga dana vrlosrećna i uzbuđena. Mesecima pre toga ona je, idući na pijacu, zastajala pred radnjom Martona i Sina, u čijem je izlogu stajao, servis, beo i ružičašt. Činio 'joj se vrlo lep. Kad ga je prvi put ugledala, poželela ga je. Bila ie tada već desetak godina udata, imala je već dvoje dece: dečaka koji je pošao u školu i devoj-

čicu od pel godina. Njen muž, Jakov, bio je baš te godine unapređen u željezničkoj Direkciji i dobio je

'malo veću platu. Roza je tada još bila mlada i lepa, | puna života. Jakov je već bio nešto ostario i već se ponekad, umoran ili uzrujan, hvatao za srce... No takav kakav je bio, malo ćelav i razrok, Roza ga je vO-

lela. On je bio dobar, prema njoj uvek pažljiv i bio je otac njene dece. A Rozini snovi nikada nisu ni išli

mnogo dalje od toga: da ima dobrog muža i zdravu

decu, da ima stan u koji će moći bez stida dajpozove susede i prijatelje: »Izvolite, dođite nam, biće nam drago«. Volela je da ima lep ćilim, da joj zavese mirišu na čistoću, da svaka stvar u kući stoji na svom mestu. ; |

Kad su se ona i Jakov venčali, ona nije imala ničega sem nešto nameštaja nasleđenog od majke, a on je imao skromnu platu. Njihova svadba nije bila nikakav događaj za jevrejsku opštinu u S...u. »Jakov Lang,

— prepričavali su opštinari svojim ženama kad su se

jedne subote vratili iz snnagoge na ručak, — znaš, onaj razroki Lang što radi na željeznici, uzima za ženu malu Rozu Vajs«. Žene su primile ovu vest bez uzbuđenja. One koje su imale kćeri za udaju bile su samo malo pakosne »Je l onu malu Vajsovu, — pitali su, — iz salona »Modes«? Bto, takvi su današnji mladići: gledaju lepo lice, a od čega će da žive, ne gledaju«. Druge, k.je nisu imale kćeri za udaju,samo su sažaljivo uzdahnule: »Šta ćeš, devojka bez miraza ne može ~“rok.. Glavno da je mladoženja!« Činjenica je, — to je priznavao svako ko ju je video, — da je Toza bila lepa nevesta. Frau-Helena, vlasnica salona »Mođes«, poklonila joj je divan venac i veo i sama j ga r.amestila na dan venčanja. A i Jakov je izgledao vrlo: fino u krutoj, beloj košulji, sa ufitiljenim brkovima, belim rukavicama i ruzmarinom u rupici kaputa. U času kad ioj je pred ROE slavio burmu na ruku. njoj se pogled zamag io od sre-

|će i zahvalnosti: toga trenutka oslobodila se straha

„S _________ — RTTrrr–ı: _ _—) _—ııkoii je i u snu progonio sirotu đ ojku, — straha od

usedđelištva ili udaje za gorega od sebe...

A onda su godine brzo prolazile. Kad se razmisli, bilo je, sve u svemu, više briga i muka nego radosti.... Na prvom porođaju umalo nije izgubila život, posle su đeca bolovala od šarlaha, a četrnaeste je Jakov mobilisan i za četiri godine rata samo je jednom došao kući, čak iz Galicije, i to na dvadesetičetiri sata. Seća se Roza, kao da je to juče bilo. Sedela je za večerom, baš za tim stolom, na istom mestu. Čelo stola sedeo je sin, gimnazijalac, a preko puta majke, mala Sali. Bio je petak, na stolu su gorele sveće i pušila se činija rezanaca s kupusom. Mala Sali se nećkala da jede. Ona nikad nije volela rezance s kupusom... Odjednom, uz drvene stepenice začuli su se nečiji koraci. Roza je digla glavu. Ko im to dolazi u to doba, i to u petak uveče? Zar ljudi ne znaju šta je red?... Neko je zalupao na vrata. Zvono im je bilo pokvareno, ono je retko kad i bilo ispravno otkad su se uselili u tu jednospratnu kuću, iza parka.Roza je izišla u pretsoblje, prišla vratima i upitala: »Ko je?« — »Ja sam, Jakov«, odgovorio je promuki muški glas. Roza ni sad ne zna kako je otvorila vrata, ni kako se našla u zagrljaju čoveka čiji je šinjel.zaudarao na mokru vunu, na duvan, na kiseljasta isparenja uglja... Kad su ušli u sobu, Dadi, gimnazijalac, vrisnuo je: »Tata!« — i poleteo im u susret. A mala Sali sedela je i dalje za stolom, sa obrazima smoešno naduvenim od rezanaca koje nije htela da guta, i gledajući raširenih očiju u oca, kao da ga ne poznaje... Sutradan se Jakov slikao sa decom i, ženom kod fotografa. To je ona slika na kojoj je Jakov tako čudno mršav, u teškom šinjelu i ogromnim gokulama. Roza i Jakov sede na plišanom kanabetu, iza njih stoji Dadi, već čitav mladić, u gimnaziskoj uniformi, a ispred njih, naslonjena na majčina kolena, stoji mala Sali. Na njoj je lepa haljinica od somota sa belim okovratnikom, koju je Roza sama šila. A na nogama su joj bele čarapice, zarozane... Koliko se Roza jedila, kad su dobili slike, što devojčici nije zategla čarape! Ali, najzad, Sali je i tako, zarozanih čarapa, lepo izgledala, onako nežna i plavokosa, kao anđelak... Kad je tri godine docnije umrla od zapaljenja pluća, majku su tešili: »Ne plačite, gospođo Roza. Za anđelima ae ne plače«. Drugarice su Salikin grob pokrile belim cvećem. Kao da cveće može da sakrije od majčinih očiju crnu zemlju, detetov,grob!

'| novnika, malo suviše volela lepe haljine i sve što uz|

Htela je da presvisne tađa, na groblju, da je muž i sin nisu odvukli otud, vodeći je pod ruku, jedan s | desne, drugi s leve strane... I eto, šta je život! Utihnuo je odavno bol za umrlom devojčicom. Jedino na »Dan mrtvih« Roza je svake godine plakala ma Salikinom grobu. Ali te suze više nisu bolele. Svake su godine sve lakše izvirale iz očiju. Može se reći da ona nad tim grobom, bože me prosti, i nije više oplakivala dete, nego samu sebe, svoje sitne i krupne jade, zabrinutost zbog Jakovljevog slabog srca, brigu za, Dadijevu budućnost, žalost za prohujalom mladđošću,| za nepovratnim minulim danima i njihovim snovim#... Bih, da, šnovi mlađosti! Ludi snovi!.,. Ali me treba. huliti na gospoda. Bilo je i lepih dana, bilo je sreće u ovoj kući. Kad je rodila prvo dete, Dadđijs, Jakov je bio kao lud od radosti. Otišao je pravo kod Man= dića, kod najskupljeg juvelira, i kupio joj iglu s briljantima. »Jakove, Jakove, odakle ti novac za tako nešto?« — zaprepastila se Roza. »Ti gledaj svoja posla, — rekao je Jakov, — eno, sin ti plače, mora da je gladan«. Dobar je bio njen Jakov. Zadužio se. da bi| _ je obradovao... I kako je bio ponosan kad bi o praz- | nicima, u hramu; pogledao iz svoje klupe na galeriju i video svoju ženu na lepom, skupom mostu, u sredini, | lepo cdevenu u šuštavu svilu. On nikad nije dopustio| da Roza o praznicima bude gore odevena od otmenih 7 gospođa. Kupio joj je i boa od perja, onda kad je to| bila najveća moda. A šešire je onako i onako kod |_ frau Helene dobijala uvek, jevtinije... Za nju, Rozu| Lang, govorilo se onda u S...u da je prava »persoma«,| · Istina, zavidne prijateljice su je uvek ogovarale đa |. mnogo staje »svoga jadnog muža«. Ruku na srce, možda je i bila sujetna. Možda je, za ženu malog Šči- |

to spada. Ali zar je to bio greh, kad je i sam Jakov | uživao da je onako lepo udešenu, kakva je uvek bila, nekome pretstavi: »Dozvolite, moja. supruga...« Da,| lepa su to bila. vremena, pre onog rata! i žene su bils, lepše pod onim velikim, kitnjastim šeširima, utegnuta struka, punih grudi... SN TRON

·... Ustvari, sreća je što Jakov nije doživeo i ovaj rat. Bog ga je uzeo k sebi baš na vreme, kao da je hteo njegovom srcu da uštedi nove patnje. A na nju} ie bog zaboravio. Nju je ostavio. Ili možda bog misli| da je ona od kameha, da ona može sve da podnese? j Šta je ona samo straha pretrpela kad su joj Jakova,|