Књижевне новине
i;
|| · tra rio:
"
5 " d . r )
_
| Četiri novele u ovoj knjizi govore o | _Žživotu u našoj oslobodilačkoj borbi. | Naša dosađašnja literarna dela s tom materijom gotovo bez izuzetka su ta-
| đajima, pričama, sudbinama, a zanemaruju čoveka, individualnost, unu-
____trašnje doživljavanje ljudi u to burno _ i odlučujuće doba. Zbog toga je ta literatura većim delom, u dubljem .
smislu, nezanimljiva. Nešto uspelija · dela o ratnom vremenu jedva su još memoari ili dnevnici, od kojih oče| kujemo manje, naročito manje karakterno „Rkreativnoga. | Kocbekova knjiga »Strah in pogum« (Strah i hrabrost) svakako pretstavlja novost sa gledišta interesovanja za unutrašnja zbivanja, i verovatno je to prvi Dokušaj drukčijeg izlaganja velikog poglavlja naše neđavne istorije,
Naglašavam odmah da se u ovom slučaju u toj vrsti radi zaista samo o pokušaju, a ne i o nekom postignuću. To tvrdim pre svega zbog sadržajnog merila ove knjige. Svako ko je čitao Kocbekovu »Tovarišiju« ili ko inače poznaje njegov rađ i ulogu za vreme oslobodilačkog rata zna da je on bio u pokretu pretstavnik hrišćana, kao što se sam obeležavao i što je ostao i posle rata. Zbog toga, njega je uvek pre svega interesovala sudbina baš tog življa iz čitavog rada i čitave borbe oslobodilačkog fronta.
- Knjiga o kojoj raspravljam ima to \jsto ograničenje. Smatram da' Kocbeka ne karakterišem suviše usko ako tvrdim da su svi junaci njegove četiri novele hrišćani i da se on uglavnom bavi njihovom moralnom problematikom, onako kako su je oni dožiVljavali, odnosno kako bi trebalo da je doživljavaju u doba rata i u nekim događajima iz tih dana.
"ime naravno nije rečeno da se u knjizi ne. pojavljuju i borci drugih gledanja na svet, naročito komunisti, koji su bili mozak oslobodilačke borbe. Ali se oni u novelama Dnjavljuju kao sporedne ličnosti, potfekad4 čak kao pretstavnici protivglume nasuprot Kocbekovim pravim junacima, a ponekad i samo kao nužna pratnja glavnog zbivanja. Svakako, njima knjiga posvećuje mnogo manje pažnje nego hrišćanima i — treba već ovde da primetim — o njima autor priča s mnogo manje „produbljivanja i s mnogo manje shvatanja nego što ga pokazuje za svoje prave junake, ukoliko je, u pogledu ove knjige, mogućno govoriti o shvatanju ljudi, to jest o živim, istinitim, oštro individualiziranim ličnostima. Ali kasnije ću se još vratiti na te »spremne« ljude, jer prvo treba da kažemo koju reč o samim junacima, ~ Izrazi sam bio sumnju u autorovo shvatanje ljudi. Ko pobliže razmotri Kocbekove junake: bezimnog autora »Temne strani mesca«, Damjana u »Blaženi krivdi«, sve tri ličnosti »Ognja«: Toneta, Žgura i Amona, kao i komandanta ·Gregora u »Črni orhideji« — taj će me razumeti. Nijedan od tih junaka, u kojima se odigravaju za Kocbeka toliko značajni moralni procesi, naime, nije jasno određena, plastična, inđividualizirana ličnost; oni ne pretstavljaju uobličene duševnosti „pregnantnih „karaltera, oni nisu literarni likovi. Pre su to, rekao bih, nekakve psihičke izmaglice, psihičke materije bez izrazitih karakternih crta. Razlike među njima su neznatne i gotovo svaki od tih junaka mogao bi male ne da zameni drugog u jednoj drugoj. priči; unutrašnje doživljavanje novoga junaka ne bi se u suštini promenilo. Ako ih nešto deli i razlikuje, to su samo njihove uloge i sudbine.
Tako iznenada bivamo stavljeni pred činjenicu da fe novele nemaju ličnosti ili junaka, nego da sama knjiga kao celina pretstavlja jednog jedinog junaka. A taj junak je Dpsihika hrišćanina ili, tačnije, psihika hrišćanina kakvu vidi Kocbek. No treba sumnjati da on želi da je pikaže što skupocenijom, oseiljivijom,
suptilnijom, finijom „naročito u moralnom smislu, a i u esteteskom; drugim rečima, takvom kakv bi trebalo da bude po Kocbekovom mišljenju. duševnost jednog pravog hrišćanina. A kroz to njegovo nastojanje, sve osobine te ocrtane psihike kod svih junaka ove knjige penju se do egzalftacije koje se prelivaju dalje u neku religioznost za Kocbeka opet značajnijeg tipa. Ali treba reći da je on tu gotovo suviše uradio za svoju stvar,
i čovek zaželi da, u konačnoj oceni „te psihike hrišćanstva, rado prihvati mišljenje belogardističkog kapelana Žgura u priči »Ogenj« koji tu psihiku
_ Obeležava rečima: »rafinirano mističko, građamski čuvstveno, nezdravo kultivisano shvatanje preligije«. Ako
_ bi neko detaljnije istraživao sastavne delove te opšte izmaglice ili psihike 'hrišćanina, on bi se brzo uverio da je njen bitni element neka modna spiritualistička duševnost koju je Kocbek preuzeo iz savremene francuske literature, tamo negde između _ personalista i egzistencijalista Sartrove škole. A treba đa dođam i da je ocdbek svu fu misaonu smesu sum-
_ mjivo loše svario i nekritički usvojio. ___Ali neću se detaljnije upuštati u analizu toga. Moju misao potvrđiće sa| mo građivo, Međutim, čini mi se va| ŽŠnim da upozorim na to da je Kocbek · Dr io razmatranju oslobodilačke | borbe, koja je bila elementarno čo_ večna i društvena pojava, naoružan ovom loše usvojenom francuskom a-–
| paraturom koja je zaista odraz gra-
i t sepeegekeeeeeaeeee 66 609666 66 0669 e6 Bee BB BBB
_ __ kva da posvećuju pažnju jedino doga- ,
đanski rafinjirane i nezdravo kultivi- ·
sane atmosfere; postupak, dakle, koji · nekako ispada kao kad bi neko' hteo đa lavu živoga vulkana hvata u krhku
' staklenu čašu, Sva ova hrišćanska izmaglica DO_ kazuje očigledne znake tih sociološki | nevrednih uticaja i Kocbekovog
,
i p-;
stremljenja da svoju apstraktnu psihiku hrišćanina okruži oreolom najviše i najkulturnije ljudske lepote; ona je jedini junak njegove knjige, svim svojim bićem, svojom mehanikom, svojom filozofsko moralnom problematikom o dobru i zlu, o isto riji čoveka, raznim drugim emanacijama, kao i neobično maglovitom i ponekad sasvim besmislenom hiperbolikom, kojom je ona ocrtavana u raznim momentima i stanjima svog bitisanja.
Za unutrašnju mehaniku te psihike karakteristično je, na primer, veoma često raspadanje misaonog sveta tih ljudi, raspadanje na dve polovine. Najblaža forma ove pojave pokazuje se već u prvoj noveli u vidu oluđenosti junaka od samoga sebe. U drugoj noveli čitamo: »Reči su počele da mu naviru na usta mehanički, kao dn je dvojnik koji se podelio u ličnu i tvatnu isfinitost«. Kasnije čitamo: »Zato i jesi dvojnik, usamljenik i mučenik«. Dalje: »Tek tada je uvideo da ga je skrivanje pretvorilo u dvojnika«. Dalie: »Tada mu se svest iznova raspolovila, dva čoveka u njemu krenuli su svaki na svoju stranu«. U trećoj noveli: »Uvideo je da je njegova usamljenost svakim danom sve veća i da u njoj počinje da se tuđe menja«. Drugi junak u istoj noveli »u sebi odjednom primeti tuđinca koji je dobio nad njim prevlast i divlje ga davio«. U četvrtoj noveli: »Osetio je čežnju za unutrašnjim menjanjem...« itd.
Mislim da se iz tih primera jasno uočava unutrašnja mehanika te »Dpsihike hrišćanina« kao i suštinska gotovo bih mogao reći — identičnost svih junaka ove knjige. Slično stoji s najvišim aktom fe psihike, kome je Kocbek dao francuski naziv »obistinjenje«. Čitamo i poklič: »Probudi se, obistini se!« Dalje: »Tek sada desiće se ono što će ga obistiniti i očovečiti«. Dalje: »Odjednom je osetio da je u njemu završen proces obistinjenja«. Dalji pandan tog akta je ovaj: »Sve je prazno osim silnog prerastanja samoga sebe«. Dalje: »Znao je samo to da mora da se bez oklevanja odazove l obistini«. I još: »Čovek može da se obistini samo u položajima koji se graniče s potpunom famom. Jedino tad može da konstatuje da pored čoveka, uprkos svemu, preostaje još nešto što ga prerasta«,
Sva Kocbekova glavna lica jednaka su među sobom i po tom obistinjavanju samoga sebe. Analiza ovog pojma »obistiniti se« pruža nam knrakteristična otkrića, naravno ukoliko je takva analiza pomoću Kocbekove knjige izvodljiva. Prvi poklič ka tom aktu u knjizi izriče parlizanski komesar koji nagovara Damjana da izvrši naređenje, to jest da ubije partizana koji je bio optužen za saradnju s Gestapoom. Komesar reči »Obistini sel« šapuće »nezadržljivom strašću, čime kod čitaoca izaziva nekako misteriozno osećanje. Sledeća dva puta obistinjuje se i obistini Damjan, koji se rešava i reši na taj čin. Istom tom unutrašnjem altu približava se u trećoj noveli župnik Anton, koji odjsdared otkriva u sebi »uznemirenu teskobu onih hrišćana... koji žive razapeti između žive hrišćanske vernosti iz neizbežnih zahteva istorije« i
još kad postane »svestan preobraža-
vaJuče snage istoriske tame koja je prekrila Slovence«. U četvrtoj noveli se istina o »obistinjenju« iznenada otkriva partizanskom komandantu na jednom izletu u brdima. Taj čin ovde ne znači ništa drugo nego doživljavanje svesti o božjoj egzistenciji. Da li je komesar upućivao Damjana, u drugoj noveli, ka takvoj svesti svojim misteriozno strasnim šaputavim pozivom kome je realan smisao bio u tome da treba da ubije gestapovskog agenta? Svakako je to veoma mračna stvar, osim ako možda nije jednostavno tako da je tu francusku reč »obistiniti se Kocbek toliko zavoleo da je nehotice stavlja u usta čak i komesaru komunistu.
Ipak, možda će nam se sva ova tama donekle razići ako pobliže osvetlimo filozofsko moralnu problematiku kojom se uglavnom bavi hrišćanska izmaglica ili psihika, junak ove knjige. Ta je problematika centar svega,
'i sva lica u knjizi, znajući ili ne zna-
jući, vrte se oko nje. Zbog toga treba da je razaberemo što tačnije. Kao pitanje postavlja se ništa manje nego odnos hrišćanina prema istoriji, i to ne samo u opštem smislu nego i sasvim konkretno prema našoj istoriji o kojoj ta knjiga govori, prema Oslobodilačkoj borbi. O odnosu prema
'njoi i njenoj vrednosti. Radi se o od-
dnosu svih hrišćana, pa naravno i samog Kocbeka, prema oslobodilačkoj borbi i prema njenoj vrednosti. kao što ćemo vidđeti dalje.
Već u samom početku u knjizi iznenađuju nas reči koje neko govori u prvoj noveli: »Današnji rat 'je samrtnički ples besova. Ljubav je ujedno mržnja, život je ujedno smrt, slobođa je ujedno ropstvo, stvaranje je ujedno rušenje... Srušena su i moja merila između istine i laži, između dobra i zla« Slična misao ponavlja se u drugoj noveli, ali tu već kao ispovest borca koji partizansko ratovanje označava »kao moralnu hipnozu koja vrtoglavo briše granicu između dobra i zla, između žiyota i smrti«. Ovako da govori partizan? Odmah dalje on i Kocbek postaju određeniji: »Moja unutrašnjost silovito mi goVori da treda da ostanem „čovečno nezavisan i slobodan, ne samo istoriski upotrebljiv 'i koristan«, Karakteristično je da ta dva čoveka (Kocbek i njegov junak) ne sagledaju onu. mogućnost/koja je u suštini jedino mogućna / prirodna: biti čovečno značajan li slobodan u službi, ali pravoj službi istorije, u pravom ispunjavanju
osseeaesoetoepeotove0GoD0 00 eee eee eee oBe0BBDp60000 096.94 6ea 99 60 Bg VB 96 b.
EDVARD KO(
A
\
BI „) p
istoriske dužnosti. Ne, ovu mogućnost oni ne vide. A drugi Kocbekov junak, župnik Amon, govori u trećoj noveli već sasvim jasno: »U što većoj meri se čovek identif:kuje s istoriskom stvarnošću, utoliko se više udaljava od istine. Hrišćanin koji se na milost i nemilost predaje istoriji mora pre ili kasnije da se otuđi od SVOE pravog smisla... Već osećam da je istorija čoveku veća pretnja nego drugi svet onostranstva«. A Junak če-tvrte novele govori: »Istorija je gospodar sudbine... Ali, ipak, čovek je nešto drugo od nje. Nešto joj u njemu
Soba
prkosi, čovek hoće da istoriju dopuni.
time što bi je prerastao... Čovek mora sam iz sebe i sam za sebe da hoće dobro i sprečava zlo. Kad se suviše spoji s istorijom, ona ga Dporobi. A. njeno ropstvo je gore od prVOg...« Te besede opet govori partizan, čak partizanski komandant.
Tu smo stvarno već u centru Kocbekove filozofije i knjige kao njenog misaonog sastava, što ona i,jeste. U pitanju je, dakle, unutrašnja sloboda u odnosu prema oslobodilačkoj borbi, nasuprot oslobodilačkoj borbi i —
ako čovek pomisli da je takav odnos,
preporučen borcu koji freba da se bije i koji treba da ubija, iako mu
inače · božja zapovest zabranjuje da ubija — ·«gotovo bih rekao da se ovde preporučuje sloboda
protiv oslobodilačke borbe. Jer, kako
da se bije čovek s takvom zrezervisanošću? Na svu sreću, partizani je nisu poznavali, ali je pozna-
je Kocbek i sada demonstrira u svojim junacima. Damjan, koji se u drugoj noveli rešava da izvrši naređenje, razmišlja i oseća ovako: »Još malo, pa ću se sasvim promeniti. Biću isti čovek, ali ću se ipak promeniti. Postaću čovek greha, pravi, istiniti čovek«. I još: »nam samo to da je danas bolje nalaziti spas u zajednici nego u usamljenosti. Bolje je taj spas tražiti u zajedničkim zlim delima nego u usamljenosti pribegavati dobrim delima. Bolje je propasti za-
jedno sa svojim drugovima nego SG
spasiti sam«. Tako se nije mogao i nije se odlučio niko! Sve to je strahoviti košmar koji je ne samo protiv oslobodilački nego i protivhrišćanski. Ali da bi mu dao bar vid nekog sadržaja, Kocbek pribegava tajni i ova-– ko rezonuje: »Zlo ima zadatak iskupljenja«, »život i istorija su jasni, njihova je suština čovekovo i božje otslovljenje«; »duvao je povetarac... i Ššaputao: sve što se zbiva na ovom svetu, zbiva se rađi toga da može da se dopuni poslednje«. Ali sve to samo povećava pomefnju. Ako je fako kao što se kaže u poslednjoj rečenici, koju kaže Kocbek sam, onda ne postoji ni dcbro ni zlo, i suština istorije, koja čoveka otuđuje od njeEOovoOg pravog cilja, nije ujedno ništa drugo do »čovekovo i božje otelovljenje« A zbog čega je onda istorija zla? I zbog čega hrišćanin treba da joj prkosi kao što joj prkosi Kocbek zajedno sa svojim junacima? To je zaista »čvor koji niko ne može da razreši do kraja«, kao što autor sam kaže.
Ipak, čitava ta apsurdna misao o istoriji koja je istovremeno i zlo i božje oftelovljenje, i o tajni konačne jednakosti dobra i zla, Kocbeku nije samo pribežište nego je, uprkos čitaVoj svojoj besmislenosti, dosledno sprovedena i aktivna kroz celu knjigu i kroz sve njene glavne sudbine, u kojima hoće da bude misaono najdublja. Sasvim je prirodno da mu sa to dosta kruto sveti s obzirom na materiju kao što je oslobodilačka borba, koja se sva oslanjala na elementarne moralne principe. Tu ponovo {reba da skrenem pažnju na citate .u kojima Kocbek govori o brisanju granica između dobra i zla u dramatičnim rat-
nim događajima. Jedan od njegovih ·
likova otkriva pred smrt: »Sve je prazno osim silnog prerastanja samog sebe«; drugi govori da istoriju: hoće čovek da dopuni time »što bi je prerastao«. Kako je prerastaju Kocbekovi junaci? |
Njegov Damjan u toku razmišljanja o likvidaciji izdajnika i gestapovskog agenta doživljava ovo:- »Kroz vrtoglave misli znao je: svi smo Uujedno dželati i žrtVe«. Izdajnik mu odgovara: »Svako od nas izdaje, i ti takođe; nema čoveka koji ne bi izdavao«. Kocbek sam u istoj noveli meditira (str. 102): »Čovekov svet je svet izdajstva. Zlo biva u čoveku kao “0 biva seme u plodu i plod u semenu«. U noveli »Ogonj« belogardejski špijun govori svojoj- nh smrti osuđenoj žrtvi: »Icažem ti da si jedna od žrtava što ih čovečanstvo zajednički daruje da bi se spasilo i iskupilo. Možda želim tvoju smrt isto toliko kao tvoji prijatelji. I obrnuto, tvoji, prijatelji te daruju i žrtvuju isto toliko kao ja. Među njima i nama nema razlike«, se posle tih Lestidnih i ciničkih reći nešto događa, da ga možda na smrt osuvćeni terenski alttivist zadavi ili baz da mu pljune u lice, Ne, hrišćanska diskusija odvija se dalje, i kad se ona smiri, priča dalie Kocbek sam: »Moglo se čuti disanje dvaju izmućenih bića... Tone se zamislio u nepoznato jedinstvo«. Ovde bi mirno mogla da stane reč »jednakost«,
“ jer je Kocbek tu već bio stavio znak
jednakosti. Dva izmučena bića! Zlo je dobro, dobro je zlo, svi smo izdajnici, između O ya i belogardejskih špijuna nema razlike pošto »sve Šlo še zbiva, zbiva se radi toga da može da se dopuni poslednje«. Na takav način. znač!, hrišćanski ljudi zajedno sa. KWocbekom dopunjavaju istoriju time što je prerastaju. To je polpuna
· KNIŽEVNE NOVINE =
\ } 0 ić veve eee see Bee eee eegee Pe Re BBB Bee i i
Ali uzalud se nađate da ·
ya!
moralna anarhija i, gore od toga, potpuna negacija morala uopšte. Potpuna negacija zla, pa i dobra, ali za dobro
· ipak moraš da se boriš s takvim sa-
znanjima u svojoj svesti. Čoveku se samo nameće još poslednje pitanje:
Da li je ta ludačka misao o jedna-
kosti posledica misticizma ili je sav taj konfuzni i odvratni misticizam nastao zbog te, Jednakosti? Prema »duhu« knjige, ipak. sam uveren da je om jednostavno plod konfuznosti; ali je konfuznost strašna, nepojmljivo nepravedna i, uprkos dubokoumnom vidu, neinteligenino slepa.
Ovom njegovom jednačinom mnogo šta nerazumljivo postaje nam razumljivo. Na smrt osuđeni aktivist, na primer, završava razgovor sa svojim izdajnikom ovim rečima: »Ja te sažaljevam ,ali ne mogu fe prokleti«. I kad kapelan hoće da ide, aktivist mu kaže: »Kao čovek, ne možeš da mi pomogneš, ali ostala fi je posvećena ruka«. Posle toga klekne pred njega, ispovedi se i primi od njega oproštaj. Opet nova strahota! Povrh svega, ona je još perverzna. Sad čovek i razume kako Kocbekovi junaci, koji imaju toliko muka kad se radi o likvidaciji gestapovskih agenata, naposletku obavlja svoj posao nekom slašću koja je, ako hoćete, mistično perverzna, ali perverzna svakako! Isto tako postaje razumljivo zašto Kocbek fako lako zanemaruje pitanje Katarinine krivice u »Črni orhideji« i zašto daje mističko obrazloženje nužnosti njene smrti kroz usta dva partizana. Običan borac, naime, kaže o tome sledeće: »Da li znate da ie nekada, kad je došla nevolja, bila žrtvovana lepa žena samo da bi se ljudi nevinom žrivom oltkupili kod viših sila? Oni među nama koji je mrze i oni koji su zaljubljeni u nju verovatno slede istu zapovest«. I komandant sam o tome govori khomesaru: »Njena smrt je naša snaga i naš spas. Došla je da nas iskupi... Osećam kako mi skida breme i vraća me samom sebi...« Mistika! Ali i u perverzna, kao što je opisana i smrt ove gestapovske i partizanske ljubavnice, u beloj venčanoj haljini kroz koju polako izbijaju crvene mrlje krvi, I opet nam je bar u nekom smislu jasno mudrovanje župnika Amona u
noveli »Ogenj«, koji piše ove, Vero-~ |
valno jedine pozitivne reči u ovoj knjizi o oslobodilačkom ratu: »...Ne plašim se pošto oko sebe osećam snagu naroda koji je počeo da se budi i otvara sebi vrata u lepšu budućnost... sad znam da ima još mnogo šta da se dopuni pre nego što mi Slovenci dobijemo svoj lik... Tek noćas postao sam svestan preobražajne snage istoriske tame koja je prekrila Slovence«. Svakako, svojevrsna potvrda oslobodilačke borbe. Nekako razumljivo nam postaje i to što par-
ftizanski komandant nekažnjeno može.
da kaže partizanskom komesaru: »Govorite slično«, naime, komesar i Dismo hitlerovskog oficira. Isto tako nekažnjeno, faj partizanski komandant posle ovog razgovora i posle SVOg perverznog povratka samom sebi, dolazi do svoje poslednje mudrosti o oslobodilačkom ratu, koja je verovatno i
. krajna mudrost knjige same i njenog
autora: »Dobro smo napravili što smo se udružili protiv zla, slabo smo napravili što smo zlo suviše razdražili«. Kakva je ta mudrost? Konkretno gledano, to je mudrost naše takozva-– ne sredine, ako ne čak i mudrost slovenačkog spikera iz Londona za vreme rata. Nesmisao? Misticizam? Možda, ali misticizam koji je neopisiva zbrka ikoji je mogao da nastane samo pod sugestijom »rafinirano mističkog, građanski čuvstvenog i nezdravo kultivisanog shvatanja religije. O tom shvatanju je Kocbek negde čitao, ali da nije i svario, i pri čitanju nije pcstao svestan da to shvatanje ne može da bude drugo nego isparenje očajnog građanina, koji za sebe ne vidi nikakvog izlaza i iživljava se zbog toga u duboko dekadentnim besmislicama, o kojima sam govorio u pasusu o sadržaju Kocbekove »psihike hrišćanina«, ukoliko je ta izmaglića uopšte dostižna logičnim i misaonim zahvatima. Sadržaj te psihike, koja je jedini junak ove knjige, jasan je. Jasan je i Kocbekov misaoni ili mistički svet, koji je ujedno sadržaj njegovih junaka. Jasna nam je njegovae vrednost i time vrednost knjige,
Tu bih mogao da završim s ocenom, ali radi potpunosti treba du kaženi nekoliko reči o još dve stva, Prva je spisateljska vrednost knjige, Sve Osobine koje pokazuje Kocbekov sadržajni svet ogledaju se i u njegovom pisanju. Treba da mu priznamo da je, uprkos svemu, darovit pisac: u knjizi nalazi se niz odličnih opisa i slika. Stil je bogat i bujan, ali kao što Kocbek gubi kontrolu nad svoJim misaonim svetom tako nalazimo kod njega često i dubokoumns reči koje u datom sklopu nemaju jasan smisao ili! ga uopšte nemaju. Tako mu se rađa nekakav maglovit hipcerbolizam koji izvire iz zanoesene misli i koji služi ad. maiorem gloriam njenom sadržaju, a oba su tu bez neke brižljive i pažljive kontrole. Iz niza primera uzmimo nešto malo, evo jednog opiša unutrašnjeg doživljavanja: »Neka ogromna sila koja ga je dosad držala pod svojom vlašću uznemiziia se i zategla se do krajnjih granica. Odnekud iz unutrašnjosli osećao je ogroman prilisak, Odjednom slu popucale spone koje su Ba dosad vezivale i sužavale, Počeo je da hvata vazduh kao da jedna velika eksplozija hoće da ga raznese«. Ili: »Obuzela ga je, kao da je u teškoj vru-
CS aa M O NJ ME 1 7 MJ M re-| IN Za 7
atteenneoee alla
VIDMANR_ |
“ \ {
?Nui al
IN ” 1
ćici, nedogledna sveobuhvatnost sveta, koja je ličila na potpuno neznanje«. Ili: »Čitavo njegovo telo po„stalo je kratkovido,.. Njegovo slepo biće osetilo jaz napetost pre bure kao opasno nadolaženje osećanja golotinje. I što se više ukrućivao, to je više želeo da se otarasi svoje čovečnosti«. Ili: »Pucnjava je stvarala prisluh dugačke petarde koja se u igti i ipak neizbežno pr:bl:žavala selu«. Ili: »Premestio še polako, i sasvim; iz čvrstog popodnevnog sna poneo je nOVO oOsećanje sveobuhvainosti s kojim sada nije znao šta da radi«. Ili: »Činilo mu se da postaje (on sam) obuhvatniji i istinitiji što se više stapa sa nepokretnošću i ravnodđdušnošću sveta«. Ili: »Ispunili su ga bezbrojni poktresi životne napetosti«. I tako dalje i ako dalje. Ko želi da nešto sazna o zvučanju tišine, neka pročita mesta na stranicama: 145, 160, 165, 176, 177, 195, 220, 248. Svi ovi stilizmi sa svcjom zagonetnošću možda mnogima imponuju, oni su za mene očigledni znaci manira i slabe kontrole pisanja, pa i neke nejasnoće i opet zbrke, što nam ozbiljno ukazuje na karakter misli koja ih dopušta.
Drugo o čemu freba još da progc-
vorim, to je Kocbekov odnos prema
»spremnim« ljudima u ovoj Knjizi, prema komunistima. Rekao sam vzć na početku da on o njima raspravlja s manje produbljivanja i s manje interesovanja nego o hrišćanima. I pao što su njegovi hrištani malo inć.vidualizovani, tako su jednolični i ti pratioca-komunisti. Možda je njegov Barka · još najinteresantnija ličnost među njima, ma da je inače epizodna iličnost njegove prve novele. To je zapravo onaj koji prvi otkriva moralnu problematiku vremena onako kao što je Kocbek gleda. On govori: »S jasnim: i određenim protivnikom srušena su i moja merila o istini i laži, o dobru i zlu«. Barka je pravi moralni brodolomac. Posle njegove smrti njegov partiski drug govori o njemu: »Osećao je dosadu koju ne mogu da sagledam«. Ukratko, osećao je moralnu nostalgiju vremena i pošto nije imao oslonca u mistici, kakvu smo upoznali kod hrišćana, on je namerno rizikovao najopasnije akcije i — poginuo. To nije junak nego očajnik. Tako misli Kocbek. Međutim, taj nedostatak je sudbonosan za sve komuniste u ovoj knjizi. Svi u nečemu liče jedan na drugog, svi
ti Devini, Atomi, Gabri, Janezi. Svi
su ukleti u istoriskom zbivanju, koje oni ne mogu, ne umeju da »prerasta-
ju«. Svi su logični, kvadratni, upro- ,
šćeni, moralno manje osetljivi ljudi, robovi istorije, bez spasonosnog mističnog pogleda na bju. Imam utisak da Kocbek gleda na njih s izvesnim sažaljeniem, zbog toga se u njima redovno pojavljuje neka tiha rezignacija, opet moralna nostalgija, kroz koju se piščevom dobrotom probijaju gotovo do svesti o svome stanju. Tako komesar Gaber u »Blaženi krivdi« govori: »Čovek freba da za dobro svoje budućnosti promeni i svoju prirodu, ne samo svoju sudbinu. Ja sam napravio oboje. Dati svoju unutfašnjost, to je najviša ljubav. To Je najviša slaste. A komesar Janez u «Črni orhideji« iznosi već poznati nam Kocbekov sud, kad kaže: »Mi smo zarobljeni, putujemo u životu i ispunjavamo ono što nam zapoveda istorija«. Posle toga dolazi do komandantove jednačine: ti i nacistički oficir »govorite slično«. Izjava pred kojom komesar, komunistf, polaže oružje! Da, gledano na takav način, onda su komunisti i nacisti samo »zaTobljenici istorije«, a »Prerastaju« je ne oni koji stvaraju budućnost i ruše stari svet nego prave istorisko samo hrišćani koji su svesni njene tajne i koji prave istorisko »zlo« svesni da
ii o ; La J 3 ie A ;
+ MSP MAJeoskayaa asa 04 0APaggov ed avaaygeagossa eee even ooeeneoooovaepeediataayAvayAy(Wdaaaayeobp, E} “ . i Tr.
OGUM« " _
e »i zlo slika nečega Što nas budi 1 čisti« da i zlo treba da se bi se »moglo dopuniti poslednje«. itd, itd. ı \ ZO M Tu se ponovo očigledno pokazuje kuda može da dovede čoveka primi-
tivna, neinteligentna mistika kao što ~
je Kocbekova. Bar to izjednačavanje.
' trebalo bi da ga otrezni i da ga upo-
ZoTi na siromaštvo i bedu takvog gledanja sub sp?cie aeternitatis. Ali ne, kao zatvorenik svoje mistike,. Kocbek slepc korača preko svih razlika koje čovečanstvo mora da oseti i mora da Prizna, ako hoće da opstane, i nije mu još u svesti kako duboko vređa, i skrnaVvi ne samo osećanja koja treba da gajlimo prema našoj oslobodilačkoj borbi, kako vređa i skrnavi i samu čovečnost kao iakvu, svest i volju sVeta koji se bori za slobodu, za napredak, Za potpuniju egzistenciju, za razvijanje svih snaga i za viši lik čoveka, ukratko, kako vređa i skrnaVi sve ono što je najviše u čovečanstvu, što ga je dovelo iz tame pradavnine u sadašnjost i što Ba vodi i vodiće ga ubuduće, Ako bi se Kocbek uđubio i zamislio u delanje, mišljenjei osećanje komunista bar s toliko strasti, ali s većom i zdravijom umnošću, kao što se udubljivao u hrišćane iz ove knjige, možda bi baš u njima otkrio živu prisutnost hiljadugodišnje vodeće čovečanske snage: tada ne bi moglo da mu se desi što mu se desilo, da je donkihotskom jarošću napadao njihov izraz »sreća«, jer po njemu »sreća je najpraznija reč današnjeg sveta«; možda bi tada shvatio da je to samo skraćenica za sve ono veliko ı značajno što čovečanstvo očekuje, čemu stremi i kuda :se s mukama i painjama, s razlikovanjem dobra od zla, tako uporno probija dalje.
Tako je sa spremnim licima tih novela. O događajima koji se opisuju nije ni potrebno da posebno govorimo, pošto su oni skrojeni prema misaonom svetu zbog koga je knjiga i napisana, kao Što su prema njemu skrojena i sva lica koja se pojavljuju. Zajedno s tim svetom stoji i pada vrednost knjige kao celine.
Bilo bi lako polemisati s Kocbekovom ideologijom s pozicija drukčijeg gledanja na svet. Ali mislim da je bilo bolie što smo dopustili da se njegov pogled sam opovrgne, da se sam razobliči i da se sam dovede do apsurđa. Smatram da je on to — potpunim unakazivanjem slike oslobodilačke borbe — postigao.
Izvesne stranice i neli pasus, koji svedoče o piščevom falentu, ne mogu da podignu vrednošt delu koje nema ni uobličenih ličnosti ni razumnog, jasnog, čovečjeg misaonog sveta, ni piščeve istinitosti i pravičnosti prema životu. Dubokoumne formulacije, a ima i zagonetnih i besmislenih, ne mogu njegovoj misli da dadu skupocenost i vrednost, jer je njegova misao do bezumlja nepravedna, nepijetelna i nečovečna. Kao takva, ona je hotimično ili neholtično, svesno ili nesvesno, odraz onih slojeva našeg i evropskog društva koji su u tim potresnim vremenima izgubili svaku na– du i svaku veru, a pre svega svoj položaj, i koji traže svoju utehu u mističnim nihilizmima ili nihilističkim misticizmima, kako bi bar u svojim
maštama mogli da očuvaju nekakvu .
superiornost nasuprot istoriji; a ona uprkos svemu pobedonosno korača dalje svojim velikim ciljevima — bez njih, mimo njih i preko njih.
(»Novi svet«, januara 19529. Preveo sa slovenačkog Viljem Jager).
O OMLADINSKOM CASOPISU „BESEDA“
\ (Nastavak sa prve strane)
Nema nikakve sumnje da često i najpozitivnije težnje dovode onoga koji traga do pogrešnih, negativnih zaključaka. Ali bilo bi pogrešno ako bismo pokušali sve da objasnimo i sve da opravdamo ovim »Iraganjem mlade generacije«. To bi značilo mimoiĆi ne samo konkretnu „društvenu stvarnost prelaznog doba i njenog uticaja na život ·' omladine i mimoići ne samo inflerese klasnog noprijatelja u pogledu omladine nego i nedostiatke u našem vlastitom radu s omladinom, nedostatke u našoj vlastitoj brizi za podmladak slovenačkih kulz turnih radnika. Za mnogo stvari koJe s pravom prekorevamo ji HritikuJemo koc omladine, i sami snosimo priličan deo krivice. Njihov problem Dretstavlja samo deo opštih sloveBačkih kulturnih „problema. Mnogo toga što sam rekao o njima u punoj meri važi i za »staru generacijuć slovenačkih kulturnih radnika. Mladi s pravom {raže od nas saveta i pomoći. A pre svega irebalo bi da im pomognemo da dođu do ponosne SVoesti da je baš naša vlastita rešenost, naše stvaranje istinski socijalističkih odnosa među ljudima, naš uporni, prkos svim predviđenim i nepredviđenim preprekama i naši uspesi i Dpo-
bede, — ono što je u najvećoj meri nOVO i u najvećoj meri saVTremeno. Usmeravanje na ovo novo i savremeno. koje je sadržano u našoj socijalističkoj političkoj, „elpenomskoj i 'kulturnoj izgradnji, međutim, ne sme
' opšte svetske kulture.
smanjiti naše interesovanje za kul-
turne probleme drugih naroda. Me-
đu najvažnije zadatke naše kulfurnmu
politike spada i to da ona u &\
najpristupačnijim formnmn bud» n,
naše radne maše posrednixz dr progresivnih fekovina zapadne i u-
Ukoliko je u
»Besedi« kao i njenom prethodniku
»Mladinskoj reviji«, bilo napora u
tom pravcu, to je svakako inicijativa · koju i u buduće treba svestrano raz-
vijati.
Diferencijaciju u redovima saradnika »Besede« ftreba da prati brincipijelna idejna borba, raščiščavanje pojmova među njima samima. To ne sme da bude sužavanje »Besedinog« kruga, nego naprotiv njegovo proširenje i povećanje novim stvaralačkim snagama naše napredne, socijalističke omladine.
Ne smatrani đa sam ovim napisom iscrpao problematiku naše »mlade generacije« i njenih literarnih stremljenja. Kad bih tako smatrao, to bi besumnje bilo uprošćavanje. Nisam se upuštao u dublje objektivne i
. subjektivne faktore koji u današnjoj
našoj društvenoj stvarnosti i određenim~ društvenim slojevima uslovljavaju takve ili drukčije idejne pojave. Moja je namora bila pre svega da o celoj stvari kažem. ono što je
. trebalo da se kaže posle glose druga
»U. k.« u »Ljudskoj pravici«.
(O Ljudska pravica« 26 januara 19593. Preveo sa slovenačkog Viljem Jager).
r
ini kalco
1. k