Књижевне новине

| ALMANAH | POVODOM ZBIRKE PESAMA.

dabi ubi LI LLLOOLOLILILOLLIDI IDOLI DILEIVIEOUI

kozi: (Ca

PE PO RTC E

ROE Dušan KOSTIĆ ~ *

Pet sasvim novih, nepoznatih imena ili bar nedovoljno poznatih: pripovjedači Petar Andrić i Mirko PeTtrović sa po dvije pripovijetke, i pjesnici Branko Jovanović, Dragan Lukić i Žarko Đurović sa po desetak pjesama. Ni po izrazu, ni po tematici, ni po dometu nijesu jedno; zajedničko im je što su književni početnici koji, žureći se ovako, istupaju prvi sa knjigom pred širu čitalačku javnost, pretstavljajući se skromnim prilozima, Almanah je, čini mi se, pretenciozan, muladićki pretenciozan, s5 otaeustvom Kritičkog stava prema Sopstvenim ıadovima. Pa ipak, u izvjesnom smislu, simpatičan. Možda zato što mlad: autori ovi — »još nepriznati« — samouvjereno krče sebi put u literaturu, što srr'ono pokušavaju s prodorom za kakvu-takvu afirmaciju. T što je u njima nesumnjivo knji·ževnog ferm”"nfa: u njima zaista romori nešto i - aži da se literarno izrazi. Nijesu nekog većeg dometa, istina, čak i nijesu neki domet. To je početni start, koji će tek poslije možda da pokaže prave vrijednosti. Ali nije za potcjenjivanje ni samo dolaženje na start, ono — već samo po sebi pretpostavlja izvjesni kvalitet, motiv. Ima nečeg u njima što nagoni da se uzme u obzir njihov napor, da se zabilježi, i proprati s par toplih riječi: to nijesu slučajni i kratkotrajni dodiri & literaturom (naročito ne kod Petra Andrića), to su ljudi koji su njeni odđani sljedbenici i poklonici, koji će s njome drugovati dogod traju — bez obzira na neuspjehe. Nijesu bez izvjesnog talenta, ni bez Osnovnih književnih znanja nijesu. Još su bez iskustva, bez sigurmosti, i bez svoje uzorane brazde. A to je, razumije se, pojmljivo; i ništa nije novo i neuobičajeno. a;

Petar Andrić je najizrazitiji. U pripovijeci xUnuci« prikazao se kao prozni pisac nesumnjivog daha, koji postavlja i rješava problem (postavlja i rješava još ovlašno, i ne do kraja, i ne cjelovito), kadar da se s njime mosi — mada problem nije ni lak ni jednostavan: život jedne izrazito građanske porođice pod okupacijom, 38 nutarnjim trvenjima i razilaženjima na plam odnosa prema okupatoru i prema svojoj zemlji. Andrić nije izbjegao šematizam crno-bijelog, ali ga nije dao ni drastično. On je bokušao da ponire u više dimenzija, zanimao še i psihološkim osvjetljavanjima i tumačenjima, đa bi opravdao postupke svojih ličnosti. Više puta je uspio. Na više mjesta je uvjerljiv, realistički obuhvatam i autentičan. Skoro već izgrađenog stila, on nije dosađan ni Kmjiški, opservacije su mu bogate i oštre i prilično precizne, Sem toga, vidi se, Andrić zna da razvija fabulu i da savladava materiju; zna da promađe osnovne komponete u stvarima, ili bar da ih nasluti. »Unuci« potvrđuju nesumnjivog pripovjedača koji će doći do sebe i do svoje pune mjere. U crtici »Oni«, međutim, Andrić i pored izvjesnih sugestivnih i narativno živo datih fragmenata djeluje slabije i neubjedljivije.

Promi prilozsz6, Mirka Petrovića zaostaju za Andrićevim; oba su priloga u slađunjavo-sentimemtalnoj odeći od starinskog romantičar– skog cica, sveg u drečavim bojama nekim. Zatim, tu je neodoljivo i suvereno prisutan Bora Stanković sa svojim kara-uzđasima i nemirima vrele neobuzdane krvi, sa junacima nepromišljenih i naglih postupaka; i sa fakturom i ritmom Borine. rečenice, s onim njegovim iskidanim rečenicama u dijalogu. Prisutan je Bora sasvim, do neugodnoga — i u »Le-

gendi o Zlaharevoj Rajki«, i u »Pritajama«. Petrović.još nije svoj, nije bez balasta. Ima sasvim suvišnog kinđurenja i natrpavanja riječi. Ali umije da široko zamisli fabulu, da je razradi u interesanminu.

Poezija je slabiji dio u almanahu. Meni izgleda. Ne po tome što ona (relativno, razumije se) nije dala, nego što je mogla bolje dati. Branko Jovanović je napola rečen; on ima izvjesne umivenosti stiha i izvjesne biranosti izraza, ali sav je, zasad, u lepršavim impresijama koje ne traju duže, koje ne vibriraju. Ako i postoje pokoji dobri stihovi, oni su izdvojeni i rasijani po piesmama, rasuti akordi koji se ne slijevaju u jednu toplu melodiju. Pjesme su veoma neujednačene, i same strofe i sami stihovi unutar pojedinih pjesama. Samo pjesma »Čudno saznanje« djeluje nešto cjelovitije, i djeluje kao pjesma koja obećava pjesnika.

Žarko Đurović privlači ovdje,

svojim „ftemperamentom i iskrenim akcentom, više nego dometom. Jesenjinski intoniran,on je sav u žudnjama nasavladivim, u nemirnima i 'zgaranjima ljubavnim, u egzaltaciji odviše naglašenoj — do nametljivosti. On ima lakoće u stihovima, i ljupkosti ima, i zvonkosti, i privlačnosti ritma. Ali radi svega toga on počesto žrtvuje smisao stiha i intezitet metafore. Ne donosi ničeg novog u temama, u .motivima, u rekvizitima, mislima, slikama. Tamo gdje je. »nov« još je nesiguran, nevješt, maglovit; i u pozajmicama koje, ipak, ne smetaju toliko. Đurović je sav od emocije i nerva, i to ga nosi, i to daje njegovim pjesmama pečat lirskog. Ali i razbarušenog. Ali i proizvoljnog. Praskavog. Stihovi Dragana Lukića namijenjeni su djeci. Ni on nije izmakao maniru naše dječje poezije, koja se, još uvijek, uglavnom iscrpljuje opjevavanjem životinjskog carstva. Zanimljiva mu je, iako nešto razvu=čena, »Bajka o nuli«; laka je i pogodna pjesma o dječjem vrtiću, kao i »Crmmačka pesma o banani« — no koja nije odmakla od neposredne Ćopičeve blizine. Simpatična je pjesmica »Medved i vetrić jug«. U ostalim ima nevještine, ostale nameću zaključak da se i za djecu mora pisati književno i pismemo, bez mucanja i muhe riječi.

Dakle, sve u svemu, prilozi ovih mlađih ljudi još ne govore o piscima koji su čvrsto zakoračili književnom njivom. Zasad su to još probe pera, pokušaji. zamasi. Opipavanja i traženja sebe ,samih. Možda je bilo bolje sačekati s almanahom, neophodan nije bio zaista, i mnogo ne koristi književnoj petorci. Ali, svejedno, on je signal. I samo signal. Ponekad je i to dovoljno .

Sa 300.

OLILAMN O % |H

Le: oz 0

Ima pešama čije izlaženje prođe mirno i bez potresa, one se prime kao takve i ostanu nekako tihe i nenametljive. Ima. pesama čija pojava uvek izazove poneki življi komentar, malu. uzburkanost i razume se, oprečna mišljenja. Ali ima pesama koje zahtevaju i malo širu diskusiju, izvesno neophodno određivanje :lava prema poeziji uopšte, znači diskusiju postav ljenu na širem estetičkom planu, a ne. samo na planu književne kritike kao nečeg posebnog. Kod nas 8u takve diskusije, pogotovu na polju književne kritike, zaista rekte; događa se veoma često da.se o nekom pesniku, ili o nekoj zbirci; romanu, pripoveci, izreknu potpuno različiti sudovi, sa dva razna stanovišta i bez obzira jedni na druge, pa se na tome i završi sva kritika. Dešava se, često, da &e kritičar, krećući se van okvira koje mu nameće delo koje prikazuje, udalji od konkretne analize da bi izrekao neku svoju misao, *formulaciju, koja treba da ima opštije, teorisko zhačenje. I to prođe neopaženo ili se prosto o tome ne govori. Kao po nekom nepisanom pravilu naša književna kritika nema i &voju kritiku kritike, ili kad je ima, onda su fo često nažalost bezobzirni lični napadi, koji nemaju · „nikakve veze ni sa kritikom, ni sa naukom ni sa kulturom. A dešava se često da se ustvari sukobe na jednom istom primeru dve koncepcije umetnosti uopšte, tako da bi diskusija omogućila veoma plođno raščišćavanje i onako mutnih problema koje razvoj naše književnosti u sebi nosi. Pogotovu kada se radi o poeziji, koja već po svojoj prirodi lako izmiče objektivnoj naučnoj, estetičkoj analizi, i zahteva od kritičara niz subjektivnih uslova da bi bila shvaćena i kritički reprodukovana. Ali bez obzira na lična shvatanja i raspoloženja i kritika poezije izvire iz nekih opštih, načelnih principa. Otud je i moguće diskutovati baš o onim principima koji i uslovljavaju razlike u shvatanju vređnosti pojedinih pesničkih ostvarenja, naročito kad ona spadaju u red »problematičnih pravaca«, načina i metoda i udaljavaju se bilo po čemu od svakidanjih utrvenih puteva. Takvo jedno ostvarenje je nesumnjivo zbirka Miodraga Pavlovića, izašla u izdanju Novog pokolenja pod naslovom 87 pesamia.

Prikazujući ovu zbirku, Borisav Mihaijlović je našao za ovog mladog pe: snika niz epiteta i ohrabrenja za put kojim s&se razvlja njegova poezija. To je jedan od njegovih retkih prikaza o našoj poeziji koji je u celini pozitivan, i više nego pozitivan: veoma Dpohvalan, pun onih dobro poznatih izvanredno uspelih stilskih figura i ftananih analiza kojima se odlikuje Mihailovićeva kritika uopšte. I po mom mišljenju u njegovoj analizi Pavlovićeve poezije, jedna je· konstatacija nesumnjivo tačna: ta poezija izazvala je

Radoje Knežević: KORČULA

KNJIŽEVNE

arebaneeavepoassepo seo ea ae deep BBee ebo eBeBReBBeeBBBW “bee ee B seasebeoeooobasbve0 699

NOVINE

Jaca {M 4.0

aleoapeedebasydoyaaakeaovabaaaesanoyeaoodaeaeapoabeĆapegeguaseseave.bep9a0 60000 veo eee ao ebeoeaeoee epa aebesdve0p00000\\B\A |

Zoran GAVRILOVIĆ

suprotna i protivurečna mišljenja, a ona su — mislim — proizišla pre svega zato što se ovde radi o »modernizmu« uopšte u našoj poeziji, (Treba očekivati ispunjenje Mihajlovićevog obećanja o »nelkoliko reči o modemizmu«. To će nesumnjivo učiniti njegov stav mnogo jasnijim). I treba odmah

· reći: i ovo mišljenje o Pavlovićevoj

poeziji spada u kategoriju onih koja se teško mogu složiti da je ovaj »mo-= dernizam« plodan i da, ima vrednost prave poezije.

Jer, poezija M. Pavlovića ovakva ka kva je u zbirci, u ogromnoj većini, svojim nadrealističkim elementima i naročito svojom morbidnošću, polpuno anarhičnim i mutnim slobodnim stihom, ne nosi u sebi odlike prave poezije. Razume se, Pavlović ima pred sobom dug„put razvoja i izvesne OsObine njegove mogu da ga iznesu na visinu prave poezije. Mihajloviću se ona između ostalog dopala zato što je »lišena neposrednosti« i što zahteva od čitaoca »znatan napor da je oseti i shvati«, što »traži punu stvaralačku, rekreativnu saradnju i dobru volju«. Međutim, nelogičnost i nejasnost u ovoj poeziji ne pretstavljaju nikakve »daleke asocijacije«, već jedan dobro poznati pesnički manir koji je kod nas cvetao još pre rata uglavnom nasleđen iz francuske nadrealističke poezije tridesetih gođina. M. Pavlović je u dobroj meri žrtva Dproste igre simbola, želje za efektima koji iđu za tim da često „pokriju oskudnost emocije. Mihajlović je tačno zapazio da je to racionalna poezija, samo što je našalost cerebralnost pesnikova stavljena u službu paradoksa, namerne želje za neobičnim, sirovim i brutalnim. Po mome mišljenju, nema i ne može biti poezije tamo gde se unutrašnja struktura „pesme razlabavi đo te mere, da'se razlije u šibilski mutnu prozu, ispunjenu natfturalizmom najgrubljeg {fipa za koji se tako lako oseća da je Doza, namešten ton »za opseniti prostotu«. Priznajući vrednost ovoj poezij, onako kategorički kako to čini Mhajlović, mi ustvari brišemo razliku između poezije i proze. razliku nesumnjivo i unutrašnju i spoljašnju. koiu je He· pel tražio i našao u ritmičkoj spiritualnosti i u zakonima rime i ritma. Rastežući slobodni stil đo „njegovih krajnjih mogućnosti, pesnik se nalazi stalno na granici proze, odnosno Uuronjava u nju, sem ako uopšte ne smatra da je svako pisanje u obliku stiha poezija. M. Pavlović je u svojim pesmama stalno na toj granici i vrlo je često prelazi. .

Staro je i dobro pravilo da treba uvek biti oprezan kad poezija postaje nejasna i nerazumljiva, kad stih ša stihom ne stoji u organskom jedin-

· prevazilazi — a postaje šuplja

stvu, već ih treba ujedinjavati sop stvenim, znači proizvoljnim, asocijacijama. Poezija se tada lišava nepo srednosti i sugestivnosti i krije u sebi mogućnosti ilj za nerazumevanje, ako se stvarno radi o apstrakinoj, visoko intelektualizovanoj poeziji. ili u toj apstraktnosti se stvarno lišava sadržaja i postaje formalan simbol bez značaja i ozbiljnosti. U prvom slučaju, pesnik zajsta nije kriv ako njegova koncepcija i inspiracija u borbi sa ritmom. sa formom, postane teško pristupačna zahtevajući napor i aktivno sudelovanje čitalaca. Ali, čini mi se da M. Pavlović =spada u onu drugu kategoriju: pri čitanju njegovih pe: sama polreban je samo napor da se shvati da u njima nema mnogo šta da se shvati. Ovo nije „igra rečima, već duboko uverenje koje je sasvim jednostavno potkrepiti primerima iz ove zbirke. Šta na primer znače ovi stihovi — poeziju, prozu, igru rečima, ili zbilja neku misao koja je postala foliko »posredna«, da je nerazumljiva?:

Nerad - { siva ulica nad obešenom kičmom /

Vetar porok smejamja pred strašnim

Mesec je progleđao na moje oči i zgazio mačku

Vrhovi topola kidaju se i beže na oblake ı

Nisam namerno birao: Pavlovićeva zbirka puna je takvih nejasnosti. Eliptičnost ove poezije, o kojoj govori Mihajlović, često je tako zategnuta, da se rasprskava u nesmisao:

Na brdu je mesečina i duva vetar kroz crno žbunje

kj Jedno žuto rebro palo je na tanjir među grožđe”

Poznati su argumenti za odbranu ovakvih metafora, slika i simbola. Poznata mi je sva ona povika na filistarstvo i nerazumevanje, na »činovničko« držanje za preživele starine, na strah od novosti koja je tako nova da nema nikakve veze sa starim koje apstrakcija — sva ta povika iza koje se krije prosta želja za senzacijama ili otsustvo pravog pesničkog talenta. Sve mi je to poznato, ali mi je isto tako savršeno jasno i poznato da ni poezija nema fu privilegiju da izbegne tvrdoglavim zakonima elementarne logike ako hoće da bude poezija. Svakako bi M. Pavlović daleko više doterao i bio zbilja originalan pesnik da nije podlegao ovom već davno zastarelom maniru „unošenja „nesmisla ! Sesmisla u poeziju.

To još nije sve. Poezija M. Pavlovića nije opterećema eamo ovim nedostatkom logičkog, već iz njega kao &tava, kao životnog stila i odnosa prema poeziji, neposredno proizilazi i jedan drugi, koji isto tako zaslužuie pažnju. Taj drugi neđostatak odnosno teška mana, je namerna neukusnošt, mladđalačko razbacivanje grubim slikama, koje treba da deluju jezivo, a svojom preteranošću izazivaju neku vrstu komičnog odbijanja. »Pesnik je široko razrogačenih očiju okrenut onoj strani života koja je u senci, strani u kojoj &u smrt, mrak, pođdzemlje putenosti, noževi, krv« — karakteriše Mihailović tu stranu Pavlovićeve poezije. Meni se međutim stvar čini mnogo jednostavnijom: od nad-

ı MIODRAGA PAVLOVIĆA

realističke afektacije do naturalističke poze nije dalek put i Pavloviću je na=" ročito bilo lako da ga pređe zbog.

svoje sklonosti ka bolesnom i nevro- —

patskom. Samo što u njegovim pesmama ne treba tražiti, niti ima one bođ=

lerovske, bizarne i nadahnute težnje –—

za izor 'Čenošću koja zvući kao pro-

A: |

700

test, kao šamar u lice zvaničnom ||-

cemernom ukusu i moralu, već samo.

nečeg sirovo i grobu čulmog, Dre pornografskog nego perverznog, i” primitivmog. Ne verujem da je%

Mihajloviću, čoveku od mere i ukusa, promakla ova jako naglašena crta; on ju je samo ovlaš dodirnuo sa nekoliko konstatacija o meri u poeziji kao »prvostepenoj vrednosti«. Ako kritika uopšte ima nekoga značaja, Pavloviću sigurno naneti više štetenego koristi, jer je bilo neophodno da se taj nedoslatak naglašeno istakne, jer preti da postane dominantan, Poza je to, istina, nezdrava, neopelska po• za, ali ni ona sigurno kao forma nije. bez veze sa živim sadržajem sveski ovog mladog pesnika, koji uživa u mračnom i morbidnom i ako se nema. utisak da to prefstavlja pravi izvor”

to će,

niegove inspiracije. Evo &lika koje se

rađaju u njegovoj psihi pred motivima. šume, kako bar on naziva jednu svoju” pesmu u prozi:

Velika žaba sa oguljenim leđima ljubi

devojci dojke i ljuti se štc mleko ne cull ——

Naga devojka plačući odlazi na jezero I kose joj tonu u dubinu

Bela, sjajna zadnjica ostaje na obali I skakavci ostavljaju dragulje po njoj...

“ \

" ..

U tome duhu napisane su mnoge”

pesme Pavlovićeve, njegova mašta je“

preoplerećena krvlju i povraćanjem, —

leševima. pomodrelim mesom, raspo-

renim dojkama, kao da je preneo ceo ~

inventar Anatomskog instituta u kome studira medicinu i hrani svoju in-

sp'raciju. Evo još jednog navođa, tnho

ftipimog i tako rasplinuto naaešte-

nog:

Toliko njih je svuđa stiglo pre mene Sa druge strane gida umire nepoznata

starina

Ko ma šta se krije iza nepomičnih očiju kole sam već viđeo na lešu jednog hrta i zošto su te oči: celoga dana gledale

u lavor u koji treba povraćati

'Uplašio sam se stara je pljunula u lavor...

Sve je u svom skladu: u ovim mla”

dićkim preteranostima nema inter-

punkcije. Verovatno zato, au upotre-

bimo stare argumenfe, što se smatra 5% fi neelastični, spolja

3 wo i

nametnuj

znaci okoštavaju čisto daovmn sadr- ~

žajnost pesme i oslobađaju je onoga ~

što se naziva senzabilnim elementom. Uopšte govoreći, dobro bi bilo, kad

bi pesma »Moj epitaf«

završava:

Samo epitaf moj na kamenoj ploči

ostao je gore, da šušti, da čujete nesmrtno krilo moje sujete

i koja fako jasno karakteriše psinu ovog pesnika, pretstavljala zajedno sa ovom zbirkom samo početnu fazu u njegovom razvoju, razvoju pesnika koji ima smelosti i mašte, osobime dragocene za svaki početak. A zasad, zanimljivije je čekati Mihajlovićev članak o »modernizmu«. On će nam razjasniti mnoge nejasnosti i nesporazume koji mogu da proiziđu iz njegovog prikaza 87 pesama. . Postaće nam jasnije i bliže njegovo shvatanje poezije. i odnos prema onome što še

koja se ?_

+ i

tako olako uopštavajući naziva »mo- ~

dernizmom«. To će shvatanje sigurmo obogatiti naše dosada oskudno znanje i poznavanje ovog problema i još sigurnije istaviće meka pilanja od opšte estetičkog značaja na diskusiju.

— ga —

__ _— "_ –– — —-,—-——_-———-—--————-—--————-—1 š č”-—P"«LYTYBI——

njih gornja koža, škriljci su orunili rumehkasto živo meso oštrim turpijastim zarezotinama i udubinama pod kojima su muklo bole i tištile zglobovne pokretne kosti. : ;

Tu ju je dostigla Anđelija. . -

Blago, mukotrpno, s uzdasima su se pomilovale pogledima, :

— S neruke mi se vrti dite! — rekla je Anđelija postidno. Žuravi sinčić joj se koprcao u lijevom naručju i balio joj rame.

— Ajdemo pomalo, zajedno, — predložila je Perka. — »Kad izvršimo pokoru, nećemo više bit ka! dva osičena panja!«, šapnula je u plet kao da sokoli i svoje sisanče na ovom putu ustrajnosti i postojanosti.

1 Sad su obe brodđile lagano i obe prosile ljudsku

· | pravdu: jedna za oprost, druga za porod. Dugi ptugasti trag u prašini ostajaše za njima.

| Iz Anđelije je krv liptala, lice joj je svenulo u lišajima kao ružine bijele sparušene latice. Ali ona se još uvijek kitila blagošću svojih očiju i u, svome venenju naglom mahala njima kao suznim rupcem pri da1đkom nepovrathom odlasku. Smeđe prošarana crna marama visi joj prednjim rogljima niz dvije pobrahame dojke i u njoj tužni oval bolešljivog patničkog lica.

— Još malo, milo moje! Gospa nas gleda! — tepala je svome mališanu, koji se po njoj, klečećoj, vrcljivo penirao kao majmunčić, ručicama i nožicama i plakao

| opet unečišćen i mokar. .

— Izdrži, drugo moja! Ne daj se u sotonine ruke; on bi! tio da 8e mi obe kanemo naše čudotvorme GoBpe sinjske — govorila je Perki, a ondđa molila zdušno:

| — „ne daj bolesti, krupe, gladi... daj da se opet porođim... sveta i prisveta divice, majko blažena i do'bra... u6liši i utiši.. ne daj grija paklenoga... pomit' zavađena... učini mi opet utrobu plodnom... odstrani ! bolest svaku... učini, majko božja! Moli za nas! Učini...

Procesija prolazi pored onog zidića Žankove. gla” ce na koji se načičkaju varoški promatrači. S tih sjedališta bacat će sad Kero i Sjekirica stucane stakliće u prešinu puta kojim će proći ne samo puzeće zavjetnice nego i mnoštvo bosih žena skrušenica,

— Neka picukare nagaze! — zlobnički se ceri. Sje- |-

kirica, j

ai 2 pusi aa a ra - i VN av IT CC MM U e e DONI 7

\ \ \

LA S = OI ONJA 1 opdunus

— „.naguze! — odvraća zaposleni Kero, kao da se jeka zlobna odzivlje.

— Šta će ajmekat' 'ćeri Kongregacije!

— ...·Ććeri odbušancije! Tu... tucaj, tucaj! —' naslađuje se Kero budućim skorim ženskim vriskanjem od uboda njegovih ocaklinastih nožića. — Ako b.. budeš govorio, nećemo... moć natucat dosta caklića. T..triba i' posut' još na pet-šest, mista... .

Razbija Kero kamenom slupane krnjage boca, a staklo pršti u piskavom tresku na &ve strane. On ga zatim usitnjava u britkovito šiljasto komađe.

— T...?!!! Vidi ovi vlajima... i!! Ma bi li i čovik tuka? S dicom na prsima, ka' fratarski kipovi! — za brljezga Sjekirica * nakesi se jednom zlobivom grimasom, kojom je otkrio svu žučkost svoje lisičje gubice.

— K..ka' čimpanze.. T...Tarzanove! — nadoda Kero.

— Ma, bi li i' čovik od dragosti triska po obrazim” dok im kožu ne bi zgulio, ·

— Unest će ono đice... — reče Kero.

— 'Tribalo bi i triskam” onesvistit', šudare s param',

— Jadna dica, — sažalio se opet Kero.

— Prospi »cviće«! — naredi Sjekirica.

— A, ahn.. an! Privrnut će 6e, pa će dica... |

— Pospi kađ ti ja kažem. Propni i! Propni drvene vlajine od Marije i malog ditića! Ludi svit! Zasvrdlan... i i

Kero nevoljko komešne ramenima, oprezno skupi sa zemlje pregršt šiljastih rbina slupane staklarije i urijetko poštrapa njima prašinu puta. \

Žene su mučenički dahtale. Iz prsiju, pod, rukavima, niz lopat:ce probijale su im i šljapkale po bijelim košuljama vlažne mrljave packe. Žutičava izgleda, zamuklih suhih usana ,ukočenog robotnog giba zgurenog tijela, tim utopljeničkim žmurenjem koje je sasvim predato sudbinskim silama. tim lahoraštim uhorima bošča na ljepljivoj kosi „koji su lijeno landarali o ramena — ta-su lazila pboprimala lik ljudskih stvorenja jedino po mekušnim mladuncima, koji su u njihovom naručju žrvnjali teretom njihove sibljive grudi i težali živahnim ručicama svoje jadne zavjetne korablje. A to slabašno, ispaćeno trsje. okržljavilo hranom i krzavo proljevom, vilo se i migoljilo oko sagnutih majčinskih vratova kao lozje krivače uz svinute mrtve pritke.

o __________ ___________________________________——o— | S | bZUW< –– –– ii >———~

ij -

pa im gepit'

— Valjaju se ka' gunđevalji! Sjekirica se nagao preko zidića. — Sad će... i

| I Kero se rađoznalo nadvirio nađ svoje »minsko polje«. • .

Ali &u one sporo dimile prašinom ko slabe lađe | krpicom pare širinom pučine..Anđeliju je nešto žignulo pri vrhu polkoljenice, ali je ona neosjetno bludila začaranim nebeskim svjetlacima, koji su kao mikrobi vrvjeli i vreli ppimice pod zatvorenim očnim Rapcima i koje su kao svoja žarišta žicala zrakaste plamenčeve boje jutarnjeg oniskog sunca. Ona se samo zaušijala, muklo jeknula, zapabnula dijete trulim zadahom glad-

že otkupljuje. Kasnije.joj je tek Filip iskopao iglom stakleni kočić, :

Filip je čekao pred crkvom, kako su še bili sinoć dogovorili, Mrku i Surka, da se svi zajedno postave u špalire procesije. On je prodao skoro evu svoju robu, privezao dvoje magaradi u Rapočevom oboru i bio vrlo zadovoljam. Stari je Miko otišao da povrati blagoglagoljivoj gospođi Tinki škrbave sudove u kojima e nalijevao sniježnu rastopinu za pola dinara,

Ali je procesija već krenula i Pilip se i nehotice, raspoređen njenim vrtložećim pročeljem, našao uz prvi, crvenilom i zlatilom nakinđureni barjak s kitom.

Procesija izlazi iz crkve oko desete ure i oteže se oko Sinja Vrličkom niz Tomaševića ulicu i Štaliju, uz artiljerijsku kasarnu »Bazanu« pa preko Alke uzbrdice do Menzaftovog raskršća, pa pored suda na Petrovcu. Bregovitom i vojničkom kalicom iza Celmićevih kuća na Ćatipovića Volat i na koncu niz Borićevac ponovo na pijacu. Ona se vijuga dvokrakim redovima seljaka, koji ustopice, jedan za drugim stupaju tranjavim procesionim hodom uz rubove otvorenih kanala s obe strane puta. Između tih komešavih špalira, što se u svom nastupanju obrazuju ko dvije sljepačke jednoredne povorke, napinju se zabačene glave i nafrbušeni stijegom gospini barjaktari, tabanže sitnim kotrači. ćima školska djeca bjelnom urešena, kao statuete gipsame zarobljenih, pod bradu sklopljenih ručica, plazaju skupno švOorska mala dječica u pratnji časnih sestara-milosrdnica 'z družbe sv. Vinka, s bijelim kolirima ı krilatim uštirkanim velima i švrljaju fratri-

nih usta i nastavila da se utrsima &voje blijedosive ko- |.

redari u ministrantskim širokim, skromno čipkanim roketama. Časne majke pjevuckaju nezamorljivo povišenim reskim glasom:

— Oj Isuse moj, milosrđe — a Mječica sriču otegnuto, na slogove, u nekoj dvotonskoj melođiji:

— Po za-sluga-ma tvo-jih sve-tih rana!

IH svi zborno, do u beskraj, ciliču monotono, unigono priproste stihove o srcima, jednim uspavljivo uglazbljenim recitativom: j

Isuse blaga i ponizna srca

Učini srce moje po srcu svome! :

Iza nevinih slipaju trećeredkinje s crmim veletima od tila, ili čipkanim gustim koprenama preko glave. U rukama zvrncaju crnim ili bijelim modraperlastim krunicama, ispod sWknje steže jh bijeli franjevački pagsac a na ruci prsten s gravirom i puncom raspetog Nazarećanina. Mnoge su bose u znak poniznosti, a mnoge najljepše obučene, zaražene ženskom oholosti i taštinom. Oborene glave i zatvorenih očiju one žuborno i mljackavo miču usnice, njihovo otsutno molenje u toj mlitavoj razbludnoj vrućini, u tom jezivo ženskom tijelu bosih tabana i nespretnog poposrnulog hoda ima prije psovački smisao, Najuvaženija varoška picukara čita litanije loretanske, u kojima je svaki saziv imena majke božje pohvala a graktavo jatc ostalih zadžače: — Moli za nas!

Eno Pere, koja kao da proklinje svoj zli udes 8 Berlešom. Njene su bose noge poplavljene nas6kočnim sklerotičnim žil:cama i ona ih ne češka jednu o drugu što je muhe peckaju, već ih hotimično pudera prašinom da im sakrije manu fkiva. A onda, ljepše izgleda- |ju, ovako naprašene zemaljskim memento-prahom. Tako se njoj čini. I zar se ova oznaka skromnosti ne može podvaliti ostalim »junicama« kao veća poniznost? Međutim niko na nju ne obraća pažnju. TI štaviše, mnoge misle, da bar ova kreatura žene-sluškinjetine, »u godinnama+ koja se gubi u sredini zadnjih redova, ima | ı aašto da bude pobožna. Ali iekusnom sumnjivcu jasan | je onaj zajedljivi inatni izraz olo usta. Oh, kako bi

. rađo, s koliko nuftarnjeg uživanja, — kamo da može j |M

— uputila svodnike Sjekiricu i Okarinu direktno kroz strmoglava vrata paklena u vječni oganj. I eto, gdje se i kako, molitva i kletva sastaju: na raskršešma ličnog uživanja. A sada, Berleša za nju više ne mari. Bio