Књижевне новине
BROJ 52 i
LOTO III
|
| _
OOILIIVIITOIIITIIIIIUI IU III III O 2 bob bb bbbbbii dd dd kb O II IIIIIIIIIOIIIIIOIIIIIIIIIIIIIIIII WR.OTTII II III III II III II IPI ILA NAZAOJ
MN OVI
„KNJIŽEVNOST 1112
Bora DRENOVAC
S ovim brojem »Književnoste kao da počinje da. se menja: uređivana dosad bez naročite koncepcije i ·Čvršćeg kriterijuma u pogledu kvaliteta, ona sad počinje da dobija neku svoju fizionomiju i književni stav. Ovu činjenicu treba pozdraviti iako je ona zasad više u nagoveštaju i težnji, nego “a ostvarenju, više po onome čega U broju nema, nego po onome čega ima. Nadajmo se da nas ovog puta iščekivanje neće prevariti i da će iza prvih napora doći i jedna konzekventna i sistematski sprovođena linija. To naravno neće biti ni lako ni brzo izvodljivo, jer pretpostavlja nešto čega dosad skoro da nije bilo, i to ne samo kod ovog časopisa — stalnu i svestra-
nu mobilnost makar jednog dela sa- .
radnika i uvek aktivan napor redakcije da stvori originalne materijale za obeležavanje svoje osnovne linije. I ako ovi nagoveštaji obećavaju neke izmene u tom duhu, pa makar i postupno i kroz izvesno vreme, onda pozdravljajući promene u tome časopisu mi ustvari pozdravljamo samu tu buduću aktivnost kao mogući napredak našeg književnog života.
Ovaj dvobroj se ne odlikuje toliko obiljem priloga koliko njihovom Oobimnošću. Kao i gotovo uvek dosad »Književnost« je jača u svojim književnim prilozima nego li u kritici i esejistici. Teoretskih studija i članaka uopšte nema. U beleškama je, kao i obično prilično dobra, živa i interesamtna. Ono pak što čini vrednost Ovoga dvobroja jeste, kao što je rečeno, nekako čistija unutrašnja linija časopisa, njegov literarniji izgled i kvalitetniji izbor materijala.
Među proznim piscima ovog dvo= broya treba pre svega spomenuti Ota Bihaljija, koji svoj:m potupisnim fragmentom »Tartaren u Paštrovićima« nastavlja seriju svojevrsnih putopisa kroz našu zemlju. Ponekad čisto lirski nastrojen, ponekad pretežno anegdotičan, a najčešće s elementima i jednog i drugog u svom kazivanju, Oto Bihalji je razvio jedan specifično svoj oblik putopisne literature o našoj zemlji. Ostavljajući ovoga puta na stranu razne detaljne primedbe koje mu se mogu &taviti u ideinom pogledu il u pogledu prosedea u: vezi s pojedinim konkretnim tekstovima, čini mi se da neću pogrešiti ako kažem da su upravo ovi putopisi najjača strana Bihaljijevog književnog stvaranja za poslednjih nekoliko godina.
Frida Filipović se u ovome broju pojavljuje s pripovetkom »Kao rosa«. Tako tematski prilično nesrećno, skoro da kažem banalno postavljena, 5 opasnošću da svakog časa zapadne UG trivijalna klišea malograđanske i pšeudosocijalne proze, ova pripovetka Pride Filipović ima nekih autentičnih i iskrenih akcenata.
Od strane, mprevodne literature »Književnost« ovoga puta donosi, pored slabe pesme Luiđi Pjorentinija, jedno predavanje istaknute engleske književnice Virđinije Vulf iz 1924. go-
dine. Napisano izvanredno plastično i
jednim impresivnim, jasnim i zanimljiivim literamim stilom, predavanje je interesantno kao formulacija književnih pogleda savremenih engleskih pripovedača — Džojsa, Laurensa, Smita i dr. — u protivstavu prema piscima ranije generacije — Velsu, Benetu i Goslvordiju.
U pozorišnom pregledu Eli Finci daje jedan kratak kritički osvrt na pretstavu Labišovog »Slamnog šešira«. u Beogradskom dramskom pozorištu. U ovome dobro napisanom Osvriu TPinmci daje svoju ocenu L,abišovog vodvilja i prćtstave Beogradskog dramskog pozorišta, razvijajući na jedan
pozitivan način mišljenje suprotno od
onog koje su ranije izneli Milan Bogdanović i Hugo Klajn u svojim kritikama objavljenim u »Književnim novinama«,
je lijepo bacakao oko na nju... Eh! Poslije... morala ga je, šta se drugo moglo. eto, što se kaže — prekrižiti. Ah! na oko. Negdje, duboko u
Ali to je bilo samo.. tako...
Posebnu i najveću pažnju u ovom dvobroju zaslužuju Marginalije Marka Ristića.
U seriji svojih beležaka i zapisa pod nazivom »Majginalije« zaDočetim u prošlom broju »Književnoslti«, Marko Ristić daje sađa interesantna književna razmišljanja o Beogradu pod okupacijom. Ovim delom svojih marginalija Marko Ristić ulazi u onaj složeni problem definisanja lika Beograda u tom istoriskom razdoblju, ulazi u problem karakterizacije poje-
dinih njegovih životnih stanja i di-
lema.
Interesantno je, i u izvesnom smislu simptomatično, koliko se o ovom problemu kod nas malo govorilo, a još manje pisalo. Pa i ukoliko se o tome pisalo, literarno i s umetničkim pretenzijama, sve je izvanredno Dovršno crmo-belo i efemerno. Očevidno je, i po tome već, da se problematika Beograda izdvaja na neki poseban na= 'čin iz Onog opšteg spleta tokova Narodnooslobodilačke borbe, da ona traži jedno svojevrsno prilaženje i smelost analize, jer se radi o specifičnoj oblasti u kojoj tek treba razotkriti unutrašnje uzročne veze, njihov istoriski smisao. Ali Beograd pod okupacijom je toliko vidan i značajan problem za istorisku ocenu i književnu obradu naše revolucije, da se nikakvim odlaganjem i obilaženjem oko njega neće taj problem umanjiti, niti skinuti s dnevnog reda. To utoliko pre što se u njegovoj istoriskoj stvarnosti na jeđan izvestan način anglobiraju sudbine mnogih drugih gradova, pa čak i neke karakteristične crte svake savremene revolucije u njenom suRkobu s nadmdćnijim zavojevačemi.
Zato je članak Marka Ristića, mađa i sam ograničen po svojoj pretenziji i fragmentarom, dobrodošao kao početak književnog istraživanja u ovom pravcu.
Pitanje koje pisca ovde pre svega interesuje jeste stav, držanje i karakterizacija one »sredine« u sklopu beogradskih života pod okupacijom, »sredine« koja nije ni samo herojstvo, ni puka izdaja, i koja kao takva čini nekakvu tipsku osnovu, gro, masu beogradsku pod olupacijom. Drugim rečima, pisao ovih marginalija svesno se udubljuje u taj osnovni, ali i najzamršeniji motiv beogradski, ostavljajući donekle na stranu prirodu heroizma i otpora Beograda, kao i problem i težinu izdđaje u njemu. Na taj način, tek ovlaš dodirnut, taj heroizam i ta izdaja ostali su bledi, i u svojim opštim konturama. Zato je sitnoburžoaska i malograđanska sredina dobila brvi· put neka vernija književna određenja. U marginalijama Mar-
ka Ristić" + ma ni traga od onog ide- .
alizatorskog slikanja stanja te sredine, koja sama po sebi nije nimalo idealna. ni kao heroizam, ni kao tragika, već koja je, prosto, jedno življenje, življenje koje je u svojoj osnovi samo jeda: »jad nasušni«, istoriski Uslovljen i u datim uslovima neizbežan. U tome smislu ove marginalije o Beogradu deluju kao jedan dalji vesnik onog otrežnjenja naše literature koje dolazi, a čij: je vidan znak emancipacija od svake idealizacije istoriske stvarnosti, idealizacije koja je po svome objektivnom smislu identična mistifikaciji stvarne sadržine i stvarnih jstoriskih uslova.
Ove marginalije Marka Ristića jednovremeno pokazuju koliko je i problemski i metodološki složen zadatak slikanja. Beograda pod okupacijom. Pisac ovih marginalija otvorio je Dpitanje one »sredine« koja ispunjava raspon između herojstva i izdaje na moralnom i nacionalnom dijapazonu one ljudske aglomeracije koja je činila pojam beogradskog stanovništva pod okupacijom, Ali samim tim odmah se nameće pitanje: je li uopšte moguće tačno odgovoriti na postavlje-
\ w _.
no pitanje, a da sam taj odgovor ne bazira na analizi i kritici konkretnih
~ istoriskih uslova koji su determinirali
takav lik Beograda pod okupacijom. Ili drugo pitanje: je li uopšte moguće
globalno tretirati pojam »sredine« kada »... Jedan kolektivni doživljaj tako strašnih razmera, tako opak i
proklet u svim svojim vidovima, kao što je bila hitlerovska okupacija Beograda, nije dozvoljavao „nijednom članu kolektiva koji ga podnosi da se iz tog kolektivnog podnošenja sebično izuzme. iluzornom neutralnošću, pa čak ni pasivnošću...« (Marko Ristić) Zar pod tim i takvim okolnostima ne nastaje proces diferenciranja i same te »sredine« tačno po onoj antagonističkoj suprotnosti koja rascepljuje kako celu naciju, tako skoro i svaku pojedinačnu porodicu na antagonističke delove? Činjenica da je gro stanovništva u Beogradu pod okupaciiom, naročito u poslednje dve godine, bio praktično odvojen od svake oru-
žane borbe ne menja suštinu stvari. .
Ne uključujući se neposredno u oružanu borbu, ljudi su se politički i pre svega moralno cepali i podvajali, Ko
ne zna danas da su se baš na moral ·
nim sukobima u stavu prema okupaciji raspadale porodice u Beograđu, odvajala deca od roditelja, žene od muževa, sukobljavali najbliži rođaci i stvarale omraze koje i danas traju? Doduše svi oni, istoriskim uslovima
izolovani od glavne linije oružane borbe i pasivni u smislu te Ooružane borbe, čine neku »sre-
dinu«, ali sredinu s jasno podvojenim i moralno suprotstavljenim elementima, koji ne trpe nikakvu zajedničku karakteristiku, jer su im životni motivi i pobude, pa i samo to življenje ne samo različni. nego direktno suprotni. Naravno. u marginalijama koje već po samoj svojoj prirodi nose karakter usputnog i fragmentarnog beleženja misli i ideja nije ni moguće, ni potrebno ulaziti u sve detalje jedne svestrane i suptilne analize. Marku Ristiću treba stoga pripisati u zaslugu što je svojim zapisima načeo i pokrenuo jedno važno pitanje. Ostaje, međutim, da se to pitanje dalje diskutuje i iz drugih aspekata i svestranije. Jer, ne radi se samo o tome da se prevaziđe onaj skučeni književni i umetnički pogled po kome se život, pod okupacijom u svim svojim nijansama jadno i prejadno sabija u život pod okupacijom u svim svojim nijansama jadno i prejadno sabija u shematsku suprotnost: heroizam i izdajstvo, ne-
(Nastavak na desetoj strani)
Aleksandar Šakić: CIGANČE
ss OMA.
Suha Perkina zaova, što se svaki čas u hođu klanja svojom glavom-pilom, moli da donji Kurlani dobiju parnicu i ne samo namagarče gornje, nego i da
KNIIŽEVNE. NOVINE
· umetnosti kao specifičnog,
O. DPT
S _LA
jedrehjseseees O Oe ay iseioıj ue isaaıatrFas sasas ae jak eYće did eskea iS SU Vačere“ degavvvekaagavaobvaogevagagapakadeeavabyacoekeodgabddovivovyogyageyegovayadanoyanšasyečay4o0ovesvde 084 j3#4SkeR0a E
MLADOST OGRNIM UOKVIRIN. .
| Dragan JEREMIĆ
Časopis Mladost se, posle nekoliko meseci neizlaženja, ponovo pojavio prvim ovogodišnjim brojern, sa iz. menjenim koricama na kojima je naslov uokviren crnim, i s naznačenjem da je to Sada časopis za književnost. nauku i politiku. Ono što najpre pada u oči, to je da je ovaj prvi broj, koji treba da ukaže na nove smernice, uprkos svog podnaslova, bez ijednog članka iz nauke i politike. Stari podnaslov »časopis za književnost i kulturu« urednicima se učinio nepotpunim, ali ovaj novi, tobože prošireni, ostao je bez odjeka u sadržaju časopisa. i
Upravo ta nova bliža odredba tematike koju časopis treba da obrađuje i jeste ponajviše zanemarena. 1 to, izgleda, nije nimalo slučajno, sudeći po manifestu-uvodniku uredništva, Naše nužnosti. Taj savršeno apolitičan manifest mogao se, po svojoj apstraktnoj opštosti i neodređenosti, pojaviti ma u kojoj zemlji u sVve-. fu, ali je neverovatno da se takav pojavljuje u zemlji u kojoj se najintenzivnije gradi socijalizam, u jeku diskusije o društevnom planu. I! dok naši ljudi duboko veruju u svoj uspeh, pisce ovog manifesta razjeda sumnja, oni ne znaju da li će ova godina bit! bela ili crna. i pitaju se: »Da li ćemo moći? Da li nam ovo svekoliko sabiranje (gladno, žudno, brzo i zadihano) ne ruši snagu koju čuvamio za taj trenutak obznanjivanja i dešavanja jednog oslobođenja?« Ali taj stav skepse (uvek otmene — ali ne uvek napredne — od plemića Montenia do čoveka iz visoka društva Pola Morana). pisci uvodnika već na sledećoj strani napuštaju, i sumnju pretvaraju u pomirenost sa pesimizmom: »Otvara se još jedna godina, još toliko ugašenih vatara, još toliko nađanja i razočaranja«. Istina, ta gođina je, po njima, i nešto najvrednije i najživotnije, »jedina realna. osetljiva lepota koju možemo da osetimo«, ali to samo zato što smo ta gođina — vele oni »mi sami«.
Ne očekujući mnogo od svoga vremena, pisci manifešta traže jedan ideal davno poznat kao ideal anarhične stihije: sve se može i sve se treba! »Potpuni život na sve oči, kažu oni, i na sva usta. Najpotpuniji, za nas jedino mogući, takav život znači beskompromisno proživljavanje svega Što Jeste. i što je- bilo«.... Ali, zan je baš
mužno stalno iznova lupati glavu O
prepreke o koje su lupili oni koji su pre nas prolazili istim putevima? Zar se stalno treba vraćati na početak sveta i živeti kao pračovek, rob. kmet?
Manifest Mladosti pledira za jirealizam. Realizam je tobože istoriski ograničen (možda u vaseljenskim razmerama, jer od Homera i Aristofana i do Gorkog i Fransa, on je preživljavao'i društveno-istoriske formacije i bio večno mlad u mlađim duhovima). Zato manifest traži ono »što ie izraz same suštine«. Ali, ide li suština bez pojavnog? Svaka suština Je suština nečeg pojavnog. Uostalom, ta stara prepirka sa apsiraktnom umetnošću i idealističkom filozofijom koje svoje pozicije brane pozivanjem na postojanje čiste suštine, sasvim je deplasirana posle Lenjinovih stavova O odnosu suštine i pojavnosti u Pilozofskim sveskama. Ali se pisci manifesta Mlađosti možda ni na to neće ošvrnuti, jer, za njih, i Oosnova svakog iole racionalnog shvatanja likovnog načina saznanja i kao forme društvene svesti, nema vrednosti, i ko ne stigne u prostore saznanja »šsamo može đa bude simbol više jednoga života
| O — 11'=
ka«, puna pocrnjelog starinskog zlatokovnog ordđenja, u tom ormnamentalnom, glomaznom okviru. klerika pritisnuli ramena kožnati dršci preteških no-
koji nije hteo da živi sa ugašenim „očima u sebi i oko sebe«. Za njih je literarni postupak van granica svesnosti i svakog ispitivanja (pa i naučnog. estetičkog, koje verovatno takođe treba napustiti). Na pitanje kako će da zvuči njihova pesnička reč (i naučna i politička, jer je Mladost i časopis za nauku i politiku), odgovara– ju da je lo nemoguće saznati: »Ne znamo da li je to govor košmara ili šaptanje nadahnulog zvezdoznanca Da li znaš kako si umro?«
Sve u manifestu jako potseća na, kako bi rekao u svojoj samokritici jedan od urednika Mladosti, »varijacije, i na neki način izvesne deformacije ideja već poznatih i tumačenih u filozofsktoj literaturi«, na izanđale kalupe egzistencijalizma, koji svoje defetističke Jagume ne skrivaju u tamne pećine ispod praga svesti, kao nadrea-– listi, nego u nedđokučive prostore iza smrti. Uostalom, pisci ovog manifesta kao da svesno i hotimice prebjiraju stavove ove filozofije jako simptoma– tične za besperspektivnu, „pometenu međuklasu kapitalističkog društva, kad vele: ...»Usvajamo ideju o angažovanosti literature«. Nije možda slučajno ni da je ova ideja upravo jedna od osnovnih teza manifesta štampanog u prvom broju Sartrova časopisa Le s Temps Modernešs. Ali je u završnom stavu Sartrova manifesta, koji ie istakao da je literatura »socijalna funkcija«, stajalo i: »Ja potsećam uistinu da u »angažovanoj lieraturi« angažovanje ne treba, ni u kom slučaju, da zaboravi literaturu, i da naša briga treba đa buđe da služimo literaturi ulivajući joj novu krv, isto foliko koliko da služimo kolektivu. nastojeći da mu damo literaturu koja mu odgovara«. Zašto ovaji stav, kad se rađilo o »usvajanju« starih, poznatih ideja, i kad je već usvojen stav o »angažovanju« literature, nije pisce manifesta Mladosti naveo na razmišljanje o literaturi kakva đanas odpovara našem kolektivu, kolektivu koji gradi socijalizam. koji se bori svim svojim svesnim snagama protiv otuđenosti čoveka od njegove suštine? Zašto onda oni kao književnici, koie je veliki naš borac zn realizam u književnosti Svetozar Marković. nazivao »probuđenom svešću nnarođnom«, nisu predložili nove metode odražavanja istoriski značajne i istoriski konkretne uloge građenja novog društva u našoj zemlji u savremenim okolnostima prostora i vremena, umesto što insistiraju na slobodi od svakog »ograničavanjač, kao dn je oslobađanie od ograničenia esnovno pitanje književne egzistencije kod nas danas.
Na toi liniii traženja ničim neograničene slobode stvaranja. stoji u ovom broju pod karakterističnim nadnaslovom Zaboravljene teme članak Riste Tošovića Pod senkom veličine (ili: Razgovor sa maloletnim pesnikom), koji nastoji da, u vidu saveta mladom pesniku, rezimira i donekle teoriski obrazloži jedan dosad prećutno zastaupani stav ređakcije Mladosti: da poezija ne treba da bude razumljiva, da poezija kao »oplođeni nemir« ne može da vodi računa i o tome da li će čitaocima da bude razumljiva i jasna. »Prosto ste pisali iz srca i ništa drugo niste mislili, veli Tošović mladom pesniku. Da li će vas neko razumeti? Možda? Vi za to niste krivi. Jer kako biste vi slobodno stvarali kad biste mislili na to da li će vas neko razumeti, na primer, na analfabetskom tečaju na Grmeču ili Romaniji«. Donkihotski se boreći da pobije teoriju umetnosti kao grubog podražavanja prirode, koju
Šestorici
nikada niko nije ozbiljno zastupao,
R. Tošović nastoji da dokaže da je u-”
pravo malograđanski tražiti od poezije jasnoću! Nesumnjivo je da filozofe-pesnike Lukrecija, Dantea, Gotca, Leopardija, Njegoša, nije uvek lako razumeti, ali dubine njihove mis]i mogu znalci filozofije da objasne tako da svima budu jasne one duboke, tanane i za druge ljude taine veze. Izvesno je da ima velike razlike između njihove (i Marksova »Kapitala«) »nerazumljivosti« i bizarnih, besmislenih asocijacija, verbalističkog vezivanja reči, čiji pojmovi ne mogu da budu ni u kakvom realnom (komičnom, OZbiljnom ili tragičnom) odnosu, i koje nam ni sam pesnik ne može racionalno da objasni, nego 6e obično služi »pravom na slobodu SVOgB najličnijeg izraza« ili mistifikacijom stvaralačkog altta kao nerazumljivog upravo zato što je natprirodan ili supraracionalan.
Izgleda kao da Tošović ponovo započinje jednu staru diskusiju (da li i zaboravljenu temu za one koji nisu više maloletni?), diskusiju o čistoj poeziji« opata Anria” Bremona, učenju da je prava poezija u suštini inkanitacija, jedno mističko osećamje koje je od relig:ozno-mističkog samo manje đuboko, tako Ma ne nastoji da ostane u ćufanju, nego,želi da DPro-
' govori o sebi. Po Bremonu, poezija je,
duboko različita od proze po Svojim osnovnim a&vojstvima, nešto neiskazano i neiskažljivo, što ni najlepše reči ovoga sveta ne mogu uvek izraziti, »zato Što reči prevode samo ideje« (Molitva i poezija, Str. 75). Bremon smatra da se poezija i razum, iako nisu neprijatelji, »uvek razlikuju«. »Ja potpisujem „veli on, da najbolji stihovi imaju tu apsurdnost, i ne verujem da ih ona lišava njihove poetske snage, a ova će biti utoliko veća ukoliko oni buđu puniji misterije« (Čista poezija, sir, 101), Ne vaskrsavaju li elementi ove teorije O suštinskoj razlici razumljivosti i jasnosti od duboke pesničke vizije, sada,
na stranicama Mladosti, Z. Gluš-"
čević svojim člankom „i, doslednije i potpunije, R. Tošović, iako možda ne znaju za nju? Simptomatično je, međutim, da je tu teoriju u svoje vreme veoma blagonaklono prihvatio Žak de Banvil, jedan od vođa pokreta Aclion Frangaise, u svom eseju Poezija i javnost, ca zadovoljstvom mastoji ·da
»pesnika koji se nazivaju mračni zato što njihova ambicija nije bila da budu pristupačni, razumljivi masi«. Ali je Banvil — to se mora priznati bio svestan da je takva poezija, nazivana »čistom«, jedno zlo koje je nužno došlo, kao, možda, »jedan skoro neophodan izlaz francuskoj poeziji, naročito kad su sredstva izvesnog lirizma iscrpena«. Pitanje je: da li je stanje naše lirike tako očajno da se ovakvim izlazom mora da služi? Posebno je karakterističan e-
sej Voje Rehara Varijacije na temu zelenoga, koji u stilu jedne vrste simbolizma, na
osnovu samo dva simbola, sivog i zelenog, pokušava da zasnuje &ve vrednosti umetničkog dela, čas uzimajuči ove simbole kao neposredno-čulne,u slikarstvu, čas opet u prenosnom značenju sivog kao apstraktne i ograničene teorije koja ne dorazumeva, i zelenog u smislu večno živog bunta večno mlade umetnosti. A to sagledavanje čitavog sveta i umetnosti samđć u
dve dimenzije, samo u dva tona, u”
ovom eseju svom prošaranom i zamu-–
(Nastavak na devetoj strani)
— 12 —
U taj metež prispjeli su Mrko i Surkan, ali 'h je ubrzo rasštavilo virovito drpanje. Mrko je dugo glcdao i vikao za Surkanom kao za utopljenikom i konač-
tom -
njoj zavrla se i još 6e više zavlači: ona jedincata ljudska grešna sjemenka i ona se posve uzaludno napreže da je očenašima i zdravomarijama u mislima saždije dok još, nedajbože, nije opet proklijala. Evo baš na današnji dan, pred Njenim svlijetlim licem i pred moćnim slavljem »oč:šćenica« kljuje ta klica, napasna, ka· kva je, i ne da, ba ne da, spokoja. Da, ona bi htjela, ili ne bi htjela, ni sama ne zna, da se svakako dočepa onog Dprvašnog svelootajstvenog spokoja. Đavo je još uvijek iskušava svojim slatkim šapatom koji su i sablažjivi i luciferski sramotni, a samo pomišljaj na njih svetogrđe je nad svetogrđima na današnji dan, — ali, — Što se može, kad je baš prkosice uvijek iznOvice zajapure čežnjiv satkanim slikama vlastitog doma i slastvene obljube.
— Moli za nas! — ponavlja ona brzopleto, nešto lebeće kroz mjehuriće pljuvačke na usnama i crveni se, jer zna da joj Bog viri u pokvarenu srž. Ali ipak, stid je, da Mu se preko fratra ispovijedi. Neka joj O n, sam, Oprostl. )
— Moli za nas! — ćakori za sebe i za Berlešu
— Moli za nas! — ćaprdne, a puste joj želje naviru iako ih je tobože prebrižila i sklonula se sasvim, ponovo, pod posno krilo matere crkve. |
U prednjim redovima šepa debela Tinka Rapoč i cakće kao žerom zacrvenjen šporet. Varate se ako mislite da dobroćudna i nadasve pobožna zospođa 'Tinka, vjerna loretanskim napjevima, umoljava dobru trgovačku godinu svome suprugu, ili slini da joj ne kalaju prasci pred Božićno klanje, U svakom slučaju, ova bi kćer svetog Prane te proste stvari umoljavala eventualno tek pri drugom opipavanju pedesetidevetzrnale krunice od modreperle, Ona naprosto, ovom prigodom i ovog trena, žudi da se što prije svrši procesija i “a što prije izuje tijesne nove Pekove cipele i da, — čim
ih izuje, — odreže zanokfticu na lijevom malom prstu.
Kojim čudom, pada joj na pamet dječji praznik 6v. Lucije, koji bi je ove godine mogao »borme obradovati novim, udobn"m postolima«,
— Moli za nas! ~ cvrkuće i ova »šantoca« u silnoj podnevnoj cmarini,
im žestoko ispraše tur.
A Surkova žena Luca-lajavica i stara Katuša Mrkina samo sazivlju neke anđele-smrtonosnike, koji bi se prebrzo umorili po takvim umolbama. »Dabogda i pomor podavio! Dabogda i' zmije otrovale! Jedan drugom zubima gućak vadio! Niko neg' Ti, Gospe naša, odstrani i' zauvik od nas i od naši strana! Proci'dili se kroz jamu-bezdanicu, dabogda, ka' voda! A na nas svrni pogled, samo malo, Gospe sinjska!« Jer zna Katuša stara, a zna i Luca-doglavnica, da nemaju baš mnogo vremena, na izmet, ni oni gore, u raju.
— Moli za nas! — vapi narod. |
Na prozorima vise zastave i tapeti obično zapeti vazama cvijeća. Zvona neprekidno slave; zvukovlje srebrno i teško plovi uzduhom i kao da napunja zračnu kupolu varoši. Glazba »Gospina« udara himničke paradne marševe, koji i odviše žalobno zvuče u plehnatim prastarim fligelhornima. Uzaludno mozgajući o toj graji | o toj prazničkoj blago-urnebesnoj dugotrajnoj lupatanji i zvekatanji, pokoji sputani sivonja iz obližnjih obora mudro se. na osami, angiri i radosno pridružuje svoj simpatični glasič sveopćoj revatanji.
Iza glazbe »Gospe sinjske« dvaestak varoških ljepuškastih djevojčica u bjelinj sa crveno-zlatnim lentama preko ramena „uzimaju troprstim štipkom nešto ružinih latica iz okruglih malih kotarica uvijenih bijelim krep-papirom :%ukrašenih svilenim ripsanim mašnama i prosiplju ıh po volovskim čačkovitim stazama naivnom kretnjom, od iznad glave .kao đa mame mrvicama piliće. One prostiru cvjetni sag, vrlo prorije. đen, nastupajućim gologlavim svećenicima u misnom ruhu, s čipkanim albama, naručnicima, zlatno-brokatnim misnicama i naglavnicama, golih opranih nogu u
Jaganim kožnatim ljetnim sanđalama: svaki drži u ru-
kama pritvorički malenu kiticu poljskog cvijeća, a iza svih svečano se trucka debeli župnik u pluvijalu. Samo ako se ozbiljno glume ljudske čuknutosti one imaju, adekvatno cilju, željeno djelovanje. ·
A onda bro:li kao na' gigaljama., iza njih i nađ svima teška krnja piramikMla, patiniran srebrni masiv, u
| kojem je uziđana kvadratna, žuto-smeđa »Goapina sli- | LA LIKA NOS Du 37 n M ON OV Ra a S U OS M
sila, znoj im curkom curi niz lice i kaplje niz bradu po mokrom vratu. Mijenjaju se svakih stotinjak metara, klecava im koljena natruđena teretom trepeću
vestu, magli im še pred očima. Rednu povorku slijede
četveroredi pretstavnika zemaljskih vlasti, poglavar, pretsjednik općine, pukovnik-komandant mjesta, »finija« gospoda i njihove skutonoše i podrepci, a najpOslije činovnici. U halbocilindrima koče se Prano Kalkić i Vjekoslav Zrnić ,advokatske i političke ličnosti ove varoši. Oni se čitavo vrijeme smješkaju odebljem malom doktoru, koji neprimjetno štipa, kad se redovi stisnu, kćer Marijinu, zastupnicu udruženja #ršćanskih i čudnorodnih žena »Katolička altcija«, punačku usidjelicu Maricu, kojoj nije baš toliko do toga, ali doktor je liječi i »kad mu to godi« valja nešto i »pretrpjeti«. I konačno stupa četa pješadije, prostim korakom, ali sprovodnim ritmom, kao zalaznica „kao zaštitnica tog pompeznog reda ı pokloničnog hoda.
Na začelju, kao repina gu&te i raščupane dlačurine, kao hiljade brezovih grubih metala, grnu zbijena među kućama krda hodočasnica i hodočasnika, zbog kojih je ustvari; i upriličena ta ceremonijalna religiozna cirkusijada. To smulo stado za »Gospom« tlači svojim prvim redovima kordon žandara i općinskih redara, koji leđima, čvrsto stisnutih ruku nastoje da zadrže i uspore poput slabašne popu&tljive brane tu silnu bujicu U tim čoporima, koji kao virovi negdje u sredini provriju naletima i podnožnom stiskom hroptajuće svjetine i koje kao čuperke vunene razvlaknaju i nabadaju grebenaljke zidova. vratnica i rubova kuća vlada zakon vriske, gaženja, ijukanja, psovki i bolnih vapaja. Obe strane ovih stoglavih rulja gaze otvorenim plitkim kanalima, zaglavljuju se o svaki kamen ili kup smeća, a!i ih popl:va nogu iza njih pokupi i odnosi kovitlavo kao slamke. U tom krkljancu mnogi 6e onesvijeste, lete tako opuštenih nogu kao drvo Pprihvaćeno mašicama. pa se i prenu u klječtanom škripcu grudiju i leđa drugih sužanja u srljanju. Lica im nakešena paklemnskim mukama, r vječnost je jedna za njima i pred njima u vidu Patnje na zemlji, >
nema izlaza ni počinka, sukrvica., Anđelija njje više osjećala onu prljugu sta-
no ga je izgubio iz vida. Pokušavao je nekoliko buta da se probije vani, na čistinu, na čisti zrak, u &lobodu, »vrag smirio žensku nogatanju«, ali bi ga uvijek odmo» sila slijepa i gluha matica vjerskih zanesenjalka, KO. načno se prepustio i pametno zvjerao kako bi se u pf• vom njenom razlijevanju dočepao plićaka i obale. Mo« rao je zamahivati rukama kao da je zaista plivao, Prašina mu je nasula i naprištila trahomatično oko, koje 23 VOB izbuljilo. Srđi se'stari Mrko i bije hogama, oko sebe: “
— Jaradi! Popišulje! Biž od mene, zadimit ću fe |
kolinom u drob! Makni se, razmaknila se zemlja MD tobom! Polako, stan'đe! Stani der, brate... e hej! Uh 1? Drž' u korak, drž u korak! Tarazaj usitno, na dji-, paj! Tako vidiš! Noge te same nose, lagamo, ej, 1agano magaradi! Uh! * i
Stenje stari Mrko i pridiže hlače-koje mu svaki čas spuznu niz kukove. Sad ga rebnuše laktom, Sad, učepiše nogom, sad bubnuše u leđa. Ne ostaje ni on đužan prednjacima, pa i sam zameće grotesknmu igru
»predaj dalje«. A kad mu koja mlađa enašica iskrene |
naprsice, on je, bogami, osvetoljubivo poduhvati punom šakom pod razdiok guzovni. I tada se veseli i prašti u kašlju od milja, dok ga ne obrmu na leđa, surovo kao na vojničkoj regrutaciji i ne zaigraju s njim 1udovrino »amo-tarno« kolo. | ) :
Samo časak, gle, pogledajmo: ta nije moguće! Sjekirica je do Mrke. Kako se on dao uloviti tom gustom, i buvljivom mrežom? Ali da, nije ludast, pozna on do. bro svaki kutak varoši: već nestaje kroz čađava vrata postolarnice Kerova brata. \ |
Obe su se žene skoro srušile od umora kod Suda, | j
na Petrovcu. Dalje nisu mogle, a ovdje također masu zavjetnica očekuje GOošpa i blagosloveno cvijeće, koje će gođinama čuvati u molitvenicima ili zadjeveno U| svetačkoj slici pred Juminom. ~ O IOa0N JI ___Anđelija je dopuzla sva splasla i ocijeđena, a Perki Je već iz razbokorenih rana na koljenima rosuljala
kalca u potkoljenici.
pokaže da je u francuskoj poeziji uvek bilo'
\