Књижевне новине

je VI

a PI FI L M S K

| DE Z LEKA

Film »Hoja Lero« ređitelja Vjekoslava Afrića spada po svemu među one pojave u kulturnom i umetničkom životu kod nas, o kojima nije moguće razmišljati, raspravljati ili pisati takve recenzije koje bi.bile pronicljiva kritička i estetska arbhliza i ocena jer za takav posao nedostaje povoda i materijala. S tim je načisto svako ko je taj film video, svaki čovek u kome živi i treperi bar mrvica kritičkog osećanja i estetskog ukusa. Ako uopšte ima smisla prihvatati se pera povodom filma »Hoja Lero«, onda to ima smisla zbog toga jer je taj film do kraja jasan i ubedljiv izraz i ova– ploćenje u najvišoj meri onog krijumčarenja štetne i bezvredne robe koja je rakrana čitavog našeg posleratnog kulturnog i umetničkog života. Rakrana još i danas zbog toga jer kulturno-intelektualni i umetničkoKreativni svet svojom kritikom nije bio ni dovoljno uporan ni do kraja jasan i ubedljiv da sačuva slobodu i sadržaj umetničkog stvaralaštva pred navalama i prodorima nametljivosti onih koji nemaju nikakve veze 8 Uumetničkom kreativnošću, te pred žilavošću neznanja, neukusa i netalentovanosti onih i takvih koji se bez stida smatraju kao vrhovni arbitri u umetničkim problemima.

»Hoja Lero«, kao najnovija filmska realizacija i suviše kompromituje domaću filmsku proizvodnju a da to ne bi i posebno istakli. Valjda još nijed-

„na filmska realizacija dosada kod nas nije toliko sadržajno i duhovno prazna i sa toliko, sa svih strana napabirčenom i nameštenom stilskom interpretacijom, kao što je film »Hoja T.ero«. Kao što valjda nijedan drugi domaći film nije bio praćen tolikim pretencioznim hvalisanjem, koje se popelo čak do tvrdnje da će »Hoja Lero« biti nešto novo i jedinstveno u kinematografiji i to ne samo domaćoj, a autor filma prema tome neki novi Kolumbo koji će bludećim i slepim otkriti nove puteve i nove vidike. Ne treba, doduše, zbog neuspeha

filma »Hoja Lero« pesimistički razmišljati o domaćoj kinemalografiji

koja se uprkos mnogim neuspesima i rezultatima ispod proseka ipak razvija i obećava bolja dela. Ne ireba pesimistički razmišljati i zbog toga jer već imamo dovoljno dokaza da je film »Hoja Lero« najverovatnije poslednji odjek onog naduvenog i uobraženooholog raspoloženja i mišljenja da se film može napraviti beziznanja, učenja i talenta i da je kinematltografija ona obećana zemlja u koju se može da skloni svaki poluzanailija pred odgovornošću koja veže i obavezuje &vakog umelnika ,

Pilm »Hoja Lero« od »origihalne« špice koja potseća na fotografije prodavnice vrčeva i oružja, pa sve do sentimentalne završne scene, pobuđuje u gledaocu smeh. Ali ne smeh zbog humora, nego zbog iznenađujućeg izobilja diletantizma i neukusa koji su svojstveni svim šeprtljama i njihovoj »literarnoj«, odnosno „»filmskoj« papazjaniji. Zato ne bi bilo ni najmanje čudnovato ili neverovatno alto bi gledalac počeo sa sumnjom i strahom da posmatra samog sebe: da li još zaista prati događaje na, platnu ili ga vara svih pet čula, tako da nije sposoban da razume taj »novitete u filmskoj proizvodnji. Od filmske idoeje i Scenarija »Hoja Lero« (naročito kad ne bi bio tako nemilosrdno giljotiniran fabulativni oslonac na Gundulućevu »Dubravku«) moglo bi se nešio učiniti i stvoriti, naravno pod uslovom đa takvu ideju, fabulu i scenarij preTadi i obogati duhom neko ko ima bar osnovne pojmove o filmskoj drama-

— 13 —

kN MG

“

turgiji i režiji i bar malo talenta i inventivnosti, Filmski režiser takvih kvalifikacija napravio bi od toga naivnu, romantičnu, šaroliku i bogatu fantaziju iz davnog ,odnosno izmišljenog sveta i miljca, o ljubavi dvoje mlađih i lepih bića, o njihovim zgodama i teškim iskušenjima, koja se, na kraju, za njih srećno asvršavaju. Takva realizacija đala bi sliku koja bi bila prijatna, dozvala.bi na platno likove do kojih bi gledalac našao nekakav Jagani ljupko-intimni odnos, zato, jer su lepi, mladi i dobre volje, prikazala bi događaje tako da bi ih gledalac razumeo i prihvatio, i takva „realizacija znala bi privući gledaoca snažnim ritmom događaja, napetošću situacija, slikama raspoloženja i na kraju bi izabrala takve glumce koji bi svojom pojavom, igrom i svojom glumačkom spretnošću dali od sebe što veći udeo za uspeh TN:

Ali svega toga nema ni Umajmanjoj meri u filmu »Hoja Lero«, Skoro tri hiljade metara filmske trake, koji su ekranizirani izraz potrošenih četrdeset pet miliona dinara, dokaz su Upravo beznadne zabune koja gledaoca pobuđuje da se naročito zainteresira za shvatanja, poglede i mišljenja, a pre svega za umetničke i filmske, kvalifikacije režisera, jer je na kraju krajeva pravilna misao onih koji tvrde da je film uvek portre režisera. Za »Hoja Lero« tvrdi naime, režiser (bar tako je napisao) đa je filmska fantazija. Ali, baš ništa u filmu ne govori u prilog takve tvrdnje i takve kvalifikacije. Film »Hoja Lero« je, naprotiv, u unutrašnjem i formalnom pogledu »uravnotežena« zbinka i zbrka na brzu ruku napabirčenih elemenata filmske fantazije, komedije, drame, psihološke drame, melodrame, muzičke komedije, dokumentarnog filma o divljim predelima itd. itd. Ali tu zbirku i zbrku krasi još i to, što su ti elementi, odnosno karakterističnosti, tako svi zajedno polovljeni da se svaki ponaosob pretvara u svoju dvaput potenciranu suprotnost, zato jer je, prvo, nesretno izabran i kopiran i drugo, jer je još nesrećnije povezan sa drugim potpuno suprotnim stilskim elementima.

Od prve do poslednje scene svedoci smo filmske realizacije i koncepcije kojoj nedostaje svaka mera, svaki smisao, svaki ukus, i koja deluje potpuno neorganizovano i haolično, jer joj je tuđ i nepoznat bilo kakav kreativni drhtaj realizatora. Bez ikakve nayočite štete za artistički efekt, film »Hoja Lero« mogao bi da bude dugačak trideset hiljada ili pak samo tri stotine melara, jer nijedna scena, nijedan detalj nema svoje funkcije, zato što su, takoreći, samo nalepljeni jedan pored drugog, kao marke u slabo uređenoj filatelističkoj zbirci, bez obzira na sasvim siromašno fabuliranje sudbine Dalibora i Viljenke. Scene sa trojicom skitnica — svirača, s Deliborom i Viljenkom, Kohanom, Haganom, bitkom, starešinama, baletom, plesom u selu itd. deluju kao potpuno odvojeni delovi koje,je, na određenu dužinu filmske trake, ugurala sama montaža. Zato ne bi bilo nikakvo zlo kad bi, na primer, ispala iz filma ona tri muzikanta, iako se filmska kamera i režiserova ruka često bavi njima. Ali baš zato jer »Hoja Lero« nije u nijednom „pogledu unutrašnje organizovano umetničko delo. ta tri muzikanta ostaju nemi, bezizrazni, . deplasirani, a pre svega neposlušni režiseru i kameri, i štogod ih više režiser i kamera guraju u akciju, tim manje, odnosno ništa ne kazuju i samo se ilustrativno šetaju između objektiva kamere i panorame La-

Ko PO

horske zemlje. Beskrvnost, nemost, bezizraznost, nefunkcionalnost u fabulativnom pogledu, javlja se u svim scenama filma i onemogućava i Onomalo, što biti likovi i karakteri mogli da kažu ili bar pokažu.

Na primer, scene baleta zauzimaju po dužini prilično veliki deo filmske trake. Ako je balet bio uveden u filmu zato da okružava, opisuje i potencira htmosferu izbora najlepše devojke i najlepšeg momka Ll,ahorske, koji će se zatim oženiti u čast dana slobode, a na bazi neposrednih izbora najširih masa, onda je realizacija direktna suprotnost fe namere. Prosto je i razumljivo, naime, da bi Dalibor i Viljenka morali, kao glavni kandidati na izborima za prvog junaka i mis Lahorsku, nositi u scenama baleta svu težinu igre i plesa na sebi, jer moraju privući na svoju stranu mrki

i Daliboru neskloni sud, dalje, glaso--

ve stanovnika Lahorske i na kraju takođe, ili ustvari u prvom ređu gledaoca koji je platio redovnu ulaznicu, istina ne preko »karta više«..(Mislim na gledaoca u prvom redu jer sud i slanovnici Lahorske se pokoravaju knjizi snimanja i režiseru, a za gledaoce je poznato da to ne čine). Ali režija nam taj utisak neće da priušti, jer za nju su očekivanja i želje da vidimo i posmatramo Delibora 1 Viljenku, kako svojom lepotom, skladnošću, spretnim plesom, temperamentom, strašću i vitalnošću pobeđuju svoje takmace i osvajaju simpatije i glasove — u osnovi bogohulni, antiumetnički i vulgarni. Umesto toga realizacija nam nameće svoju koncepciju — u celoj sceni baleta vidimo jedanput nespretinog Dalibora koji, sličan neandertalcu, diže ruke izbočenih laktova. A Viljenku je uhvatila kamera kad se slučajno zagledala u njen objektiv, Istini za volju treba zabeležiti da ih vidimo još jednom, naime, kad idu po prostoru za ples držeći se za ruke, kao dva đačića iz osnovne škole. I to je bukvalno sve. Iz takve režiske koncepcije sledi pouka: nema uopšte opasnosti da bi Dalibor i Viljenka bilo kada pretvorili u zbilju poznatu izreku »Hic Rhodus, hic salta«, jer čak na prostoru za ples, u odlučujućem trenutku njihove ljubavi tumaraju mirni, nepokretni, kao da ih se sve to ništa ne {iče, uzvišeni,

prazni i naivni, Viljenka i Dalibor će ostati mirni, mesečari, zaljubljeni pre= ko ušiju i dalje, s tom razlikom da su

Gradimir Aleksić:

KNJIŽEVNE. NOVINE

po. RR

dofile mučili i uznemiravali vođstvo Lahorske države u vremejsednice i sastanaka posvećenih odbrani države, a docnije će još uznemiravati ga i upozoravati na sebe samo s eveniualnim malim bračnim skandđalima! Da

bi neiventivnost bila potpuna, Što se.

tiče baleta i izbora, realizacija je potpuno izgubila iz vida Kohana, koji je najopasniji takmac i konkurent Daliborov. Pitanje gde je Kohan (i Lahorćani, Dalibor i Viljenka, često se pitaju gde je Kohan) ostaje bez odgovora za gledaoca, koji se ne može zadovoljiti sa scenom u kojoj se Kohan pri ulazu na prostor za ples, nateže s nekom Lahorčankom.

Sama koreografija je čudna mešavina savremenih i starih igara i plesova sa krajnje slabom, manjkavom i diletantskom interpretacijom koju, povrh svega, potpuno statična kamera nije. mogla uhvatiti i zabeležiti na filmskoj traci. Prema tome, zašto je uopšte bio potreban balet, odnosno velike baletske scene koje ostaju filmski, glumački, dramaturški, snimateljski i koreografski neiskovrištene i pokvarene? Zar nije možda samo zbog ambicije da se spoljnim efektima napravi veliki film?

Neznanje, koje i inače vlada i dominira u ovom filmu, pothranjeno ambicijama i megalomanijom, u scenamaz bitke između Heganovih napadača i Daliborovih vojnika, došlo je do najpotpunijeg izraza. Sigurno je da snimanje bitke dveju vojski nije laka stvar, i o tom se može saznati mnogošta poučnog i korisnog iz istorije kinematografije. A jasno je i to da ako se neko već odluči da rekohstruiše i snima bitku, onda on mora rekonstruisati, režirati i snimati tako da bar približno evocira. na platnu, pred gledaocem, svu oštrinu, težinu i presudnost ratnog događaja, naročito ako od njegovog ishoda zavisi, takoreći, sudbina Lahorske zemlje. A okretanje konja pred kamerom, gađanje strelama, usklici »Napred« i kreketanje žaba nije, naravno, još uvek bitka. A tako, nažalost, izgleda bitka u filmu »Hoja Lero«, Vrhunac nespretnosti i neznanja postignut je nesumnjivo u dvoboju između Dalibora i Hagana, u dvoboju o čijem značaju za fabulu nije potrbeno posebno govoriti. Ni Dalibor, ni Hagan ne znaju da sede na konju, da suču sablju, đa se bore i đa bar približno pokažu one vojničke vrline koje pr-

CRTEŽ

— 15 —

POLO III III II III IIIIIIIIIUIIIII III ILITI III] ... i g H . pačoSa?0udak0ojNod vovopeppećovoooooo0o0oeooeo0ooeoeeooo ooo ee eo ovo Booeopebovo0o0000 000 Da dueibbegakevokošeavćede o ubegagipadgabgeedyeesvesaagakossaayaosaggasagdqvsagejivogossobabpakoodobagoodaepavayyagay4vseekeoyasssabeoeoovaieeovbuadyensačveveyaddaevsiyaoyveodeveavayoeboovopveeodedeeoee0yveoveveo.0%%09% / || AX · 3 k

LM PANA IJA KVE FPANTAZIJE- .

vom donose ljubav i poštovanje, | drugom prokletstvo i mržnju stanovnika Lihorske, I opet se postavlja pitanje: zašto bitka u filmu, ako je od nje ostao samo nekakav bledi i daleki, ničim opravdani odblesak? Da nije možda zbog namere da se po svaku cenu pokaže: eto, samo pogledajte, šta se usuđujemo mi koji režiramo film »Hoja Lero«.

Pilm »Hoja Lero« nije ni bez kurioziteta. To su, na primer, scene kad Viljenka traži do iznemoglosti ljubomornog Dalibora. Dok luta seoskim ulicama, na kojima vlada raspoloženje nalik na orgije, noprestano joj se prikazuju state odvratno ružne bezube žene, izobličena lica staraca koji se smeju, pred njenim očima odigra– va se nekakav divlji ples lampijon= čića s mrtvačkim glavama. U neverovatnom konglomeratu stilova_i tri-· kova ispostiđivanih iz svih dela kinematografije, Viljenkino traženje Dalibora u tamnoj noći, pretstavlja zaista vrhunac neukusa kao i pomanj'kanje svake pretstave o umetničkom izrazu i svake mere. Potrebno je, naime, vanredno mnogo fantazije i napora da gledalac ustanovi da je taj i takav. jezivi okvir potreban zato da se pokaže kako u Viljenkinoj duši besne mračne oluje. Na istom nivou su kurioziteti kao, na primer, scene koje prikazuju Hagamove vojake i žabe, komentar trojice muzikanata o lahorskim nimfama koje se kupaju, lahor-

ske amazonke koje neprestano jezde .

ulicama ji bude kod gledaoca utisak da vidi počelnički logor konjaničkog eskadrona, lahorske vrle ateiste koji se odriču boga ili pak potpunu limunadu od izleta na polsatni ljubavni vikend u okolinu lahorskog grada, gde Dalibor i, Viljenka, ta dva nesretna i sretna zaljubljenika, u posve modernom uličnom žargonu koji se graniči sa lascivnošću potvrđuju svoOja spolno-ljubavna osećanja. Svemu tome treba još dođati dijalog, kao Jliterarni kuriozum posebne vrste, dijalog, koji sa sadržajne, psihološke, stilske i gramatičke strane čak nadma-– šuje druge »odlike« filma »Hoja Lero«.

Režiska i stilska interpretacija života i događaja iz Lahorske zemlje, povest o ljubavi Dalibora i Viljenke, pruža nam obilje scena koje su dokaz, kako površno i neodgovorno se snimao taj film. Treba se samo, na primer, setiti velikih masovnih scena koje ispunjavaju đobar deo filma i koje jedva da imaju neku drugu ulogu u filmu osim one jlustrativne, a koje su uvedene samo zbog kaprica da se napravi veliki »sepktal«, Zato je i

toliko proizvoljnosti u filmu, Gomi- .

le Lahorčana, čas se spokojno šetaju po svom selu, čudno nakinđurene ko| stimima pokupljenim iz svih stoleća, i od svih naroda, a sad opet odjednom, bez pravoga razloga, pobešne i trče po obali, vrište, krevelje ' se, smeju, piju, jeđu do iznemoglosti, urlaju slično. stanovnicima imperatorskih država prošlosti i sadašnjosti, pozdravljaju svoga starešinu i ujedno vulgarno ateistički teraju šegu sa svojim svećenikom, i u ranom jutru naivno se čude pobedi koju je izvojevao Dalibor nad strašnim Haganom, +akoreći iza plotova njihova sela. Gleđaocu se čini kao da se našao u potpuno deformiranom svetu, između koliba plemena gde je sve izobličeno, pijano, maloumno, iskrivljeno. I ako se na kraju samo površno kritički osmotre sve te masovne scene, onda nije teško videti da su one fasada koja je postavljena samo zato da se prikrije apsolutna praznina filma. Drugim rečima, slab trik koji treba da zavede

· \ i eve 99699 Pe99 PPP eee 9890 ee 7 · .

gledaoca i da mu za ulaznicu pruži NJ bar nešto pompe i šarenila, ali šare-

„nila gužve.

Morali bi ispisati mnogo belih listo. va ako bi hteli spomenuti i sabrati sve cveliće iz filma »Hoja Lero« A ocena se može zbiti u jednu jedinu re– čenicu, naime, ako je film umetnost, onda »Hoja Lero« ne samo da nema nikakve veze. s umetnošću, nego je tipičan primer šund proizvoda. Kako

lako slaba realizacija, odnosno slab

' režiser mogu da naprave štetu što se

tiče igre glumaca, film »Hoja Lero« je upravo školski didaktički primer, U filmu igra niz glumaca koje poznajemo s pozorišnih đasaka i o nekima od njih već se formiralo određeno kritičko mišljenje i poštovanje njihovog talenta i znanja. Opravdana i na mestu je sumnja da su nosioci uloga u filmu sami izabrali i odredili stil i način igre. Očigledno je da,sšu 6VI oblikovali svoje uloge prema nepopustljivim odredbama i naredbama” režisera, u skladu s njegovim opštim namerama, preistavama i zahtevima, Kod svih se i oseća ruka i potez VIrhovnog meštra. A pošto je glumcu da to tako malo slobode, onda, dakako, nema nikakve zapreke da on pravi onakve podvige kakve smo imali pri like da vidimo u »Hoja Leru«, tj. da

baš nigde ne sme da pokaže šta bi mogao. Zato i nije moguće doneti sud

o njima, osim jedino, da ih je &ve upropastila režiserova koncepcija, a najgore nesumnjivo Viljenku, Dalibora, Hagana i Kohana.

Potpuni neuspeh režiske i stilske

· koncepcije odrazila je i kamera, in-

scenacija, ton itd, Jedino što se s. mmuhom izdvaja iz ovog filma i njegoVOg nivoa jeste miuzika Krešimira Ba ranovića. Ali ona dakako, takvom filmskom delu nije mogla baš ništa – pomoći, niti ga izvući iz onih nezavid-” nih nizina, kuda su ga gumuli radi”. »sposobnost« režisera. _ Pilm je režirao autor filmova »Sla-_ vica« 1 »Barba ŽVane« — Vjekoslav Afrić. Nema sumnje da je ovim svojim trećim filmom on sebi definitivno zatvorio vrata filmskih ateljea, jer sve dotle dok ne bude dovoljnih dos kaza da je on izmenio svoje poglede na problem umetničkog filma, njegovo angažovanje za svako pređuzeće, u pogledu umetničkog kvaliteta, pretstavlja prilično velik i opasan riziko, »Hoja Lero« ostaje pred „kulturnom javnošću kao sepcifičan neuspeh koji zaslužuje svaki prekor i osudu. Ujed-_ no om potstiče na veću opreznost i oštriji kriterij u izboru scenarija i režisera za domaće filmove,. jer će. inače naša kinematografija još i dalje da proizvodi filmove kao što. su Hoja Lero, Major Bauk, Jezero, uprkos tomu što ima sposobnosti da” napravi takve filmove kao što su bili Bakonja Fra-Brne, Crveni cvet, Ke kec, Dečak Mita koji, mada nisu veliki. uspesi, svakako znače hiljadu pula ozbiljnije đelo od antologije neznanja, banalnosti, uobraženotsi i nesposobnosti, izraženih u filmu »Hoja Lero«

C_J a

WOLWWAR.MMR | r mi: TMO wa: SUSA HE Vi O O In.

Uto je prolazio špalirom Filip. Vrikao je kapu u rukama na leđima i jednolično se njihao uzbrdicom u pokopnom hodu. S lijeve strane puta, na uglu zgrade suda, ugleda obe žene s djecom na sisama. DOk je svoje prvo dijete svakodnevno vidjao, drugo je, Perkino, htio po prvi put sada vidjeti, ali je bilo skrito pletom i — procesija je odmicala...

— Eno moga Pilipa — reče tiho i sramežljivo Anđelija. .

Perka se časkom zableuši pa naglo zavuče glavu pod plot: i

— Gospe...

— Čuješ, he derite više kolina! — prekorljivo im dobaci Filip. /

\ Ali mu se učinilo da·je i odviše bio nježan glasom

prema ženama što bi mu, okolni seljaci mogli zamjeriti i narugati mu se. A onda se mogao i otkriti, kad im je onako nesmotreno, objema savjetovao da se manu tog samomučenja. Zašutio je i udaljio se u jednorednoj povorci. S čudnim i nestalnim osjećanjima mužjačkog ponosa i muške olake grižnje mislio je na taj ženskodječji četvorosplet, kojemu on i njegova snaga miče živote. U bradi mu se, kao otisak žiga, ispreplelo neko grubo spljošno čvorište šitnih žilica-mišića, njegova grešna 1 tvrdokorna nebriga, bez koje bi bilo još gorih nevolja, a i te bi onda valjalo opet pretovarivati preko svojih leđa. Zato se naglo i odlučno zamisli o zimnici, o važmijem briženju ljudskom.

Sad su Gospinu sliku donijeli na Petrovac. Nasuprot one poznate dječje nakarađe od beskompromisnog stava poštovane Judficije na sudskoj zgradi, leži ukaldrmisana nasred kamenitog puta jedna poveća četvOrokulna kamena ploča. (Inače, u Krajini ima nekoliko tih kamenova-biljega vragovih ili svečevih, a ima i jedan trag u litici ogromnog kopita šarčevog. kojim se nedvojbeno utvrđuje. u predanju, da je kroz obližnje Pavića selo projahao nekoć Mraljević Marko),

Tu se obavlja blagoslov »urbi et orbi«, na sve četiri slrane svijeta u čast i na sjećanje Njenog srednjovjekovnop čuda, :

— Ovde će se Gospa zasmijat ili proplakat! Ako je narod dobar, Gospa mu se smije. Gospe, zasmjj se! _________ _— ____—-———--—--—-—-—--——_—--———--.__=-—ı—---

ničke napitnice i bugarštice. Kao da se opet nastavilo _ ___ e _- __ ___—_ –––JI ga _— __—— ——_ S__—-

_— __-— – ·–—__— _—-–--_ -—— -____ - –-– —––-. —--––ı a RR

— naivno će pravednica Anđelija, nastavljajući legendami Mijalog u čiju se kulu i sama uziđivala.

— Kažu, da se za cara Vranje, dvaput zasmijala reče pobožno i tiho Perka.

— Daj bože i ove godine!

— Nedaj bože da proplače!

Suze se kao blistave zvijezde, kao diamanti kamenčići, usadiše u okrajke Anđelijinih bolnih očiju.

Oprezno, doštojanstveno spuštaju fratri-nosšači Srebrni svetičin okvir na tradicionalnu ploču, svu posutu cvijećčem i, drhtećih nogu okreću lagano Njenu čudotvornu sliku, koja na taj način blagosivlje četiri strane svijeta. Narod se hrpimice natiskao oko njih i pada olovno, kao pokošen, na koljena „busa se u grudi, šumno diše, vapi muklo:; »Smiluj se, smiluj se!«, trese 6e, svu mu nutrinu ježuravo prožima osjećaj religioznog strahopoštovanja.

Najednom neko povika:

— MRne, plače:

Iz tisuću grla na Petrovačkom raskršću i uz Bregovitu ulicu zašumoTri kao lahor u suhom lišću prestravljeni, lapatljivi šapat bogoradeći i preklinjući krik:

— Gospe, emiluj se! Ćoaa,

Žene plaču, krste i tješe djecu, koja su se također uplašena uplakala, mrse užurbano molitvu za maolitvom, zaklinju se, zavjetuju, »svijeću će joj goriti«, »platit će joj misu«, »dat će da se otsluži velika misa«, »oblizat će Oltar«, »popravit će se«, »neće griješiti«, umilostivit će je svojim dobrim činima. Veliki broj ih je spreman da se zakune da su vlastitim očinjim vidom vidjeli kako joj kanuše dvije krupne biserne suze niz žutoliko lice, pod staklom | da su obe suze bile osvijetljene sunčevim mekim tracima. A drugi su opet uvvjeravali da se pri kraju blagoslova ipak nasmješila. U svakom slučaju, ostajalo je još jedno stajalište, pred. vratima crkve, gdje će Ona konačno iskazati svoju božansku odluku, ocjenu i pbziv. ·,

Pratri su zatim opet poduprli srebrni teret ramenima | redna je procesija lagano uzlazila Begovitom ulicom. Opet su stali pjevati jednolično litanije, recitirati naivna, mlječna stihoklepanija, cindarati him-

O ak a aaa Ona ai aan eu aa aaa aa uo oaza OJ

jedno zanat&ko oficijelno stakanje tih lanđavih molitava, plača, krvi ' legenMa, koje je bilo zaustavljeno predahom ovih bogoradnika, da bi se na dnu tog surnog potoka što prije zaljeskala istinska »otkupna« sadržina — talog: zarada.

Čim su Gospu dignuli s Njene ploče, mnoštvo navali na ono blagoslovljeno slomljeno i ocvalo cvijeće. U jednom suludom jurišu glava i ruku nastaje takva bijesna i potmula otimačina i gaženje kao da se na ru-

bu ponora bore dvije kršćanske vojske o rajska vrata. j

Twgaju jedđan drugom cvijeće iz ruku, razgaze ga DoOgama „pokidaju čak i grane s obližnjih akacija koje smatraju također blagoslovljenima, zadijevaju ih u prsa ili trpaju pod košllju. A zatim srću opet za GOspom u onaj gusti i prašljivi proštenički buk.

Perka je također htjela da ugrabi barem jedan blagoslovljeni cvijetak, koji bi joj sinčića ozdravio. Najprije je uzalud ustavljala i potezala za suknje one sretnice, što su sasvim raščupane, razdrpljene i zahuktale uspjele da se u silnoj gužvi dočepaju šačice tog zgaženog cvijeća i molila ih za barem pokoju laticu. Ali su sve one imale u kući toliko bolesti i toliko dječice i toliko grijeha, da su stravično uklanjale svoje ruke blagoslovljene u blagoslovljenom cvijeću i sebično se otimale od nje. Zato se ona s krajnjim naporom ižzdigla i pomakla k onoj legendarnoj ploči, koja je još uvijek ko rojak ,ko mravinjak vrela i pobožno rondala. Tako je uspjela da se kroz noge svjetine protisne skoro do cvjetnog kupa koji se osipao kao da su ga svi redom na vjetrini vijali. Bila je slomljena sva kao da su joj prepuknula vlakna udovna, kao kostur lwhotna i utučena predanim bolom zbog neizvršenog zavjetnog obećanja. Na koljenima se više nije mogla pomicati i sad je žudjla za blagoslovenim čudotvornim cvjetkom, čije će djelovanje iscijeliti rane i bolesti, Oprezno je ispružila desnu ruku prema opadajućem kupu cvijeća, a lijevom je čvrsto pritisla dijete u koso nagnutom stavu. Ali su joj ruku protresli i odgurali kao da ju je prislonila na mlinsko kolo. Trebalo je da se slegne, da klekne i da tako, ispod te lamatave šume ruku pokuša doseći kakvu blagoslovljenu peteljčicu. Htjela je kleknuti, ali je samo klecnula i maglovito posrnula. Neko

—-.

___-______ _____ __ ___-—— -- --- -- - — -—--e<———

joj stade na petu i s nje se kotrljavo popuzne i skljoka, Sala i ZM MAO O U PS PO A Nu NLE TU OOE OR POO SKK E IO 7.

a u· nastalu prazninu, pol pritiskom i gurnjavom raje, nadapaše brektavo po njoj, kao teške vreće žita petoTo, šestoro mamurnih žena. Ona se najprije dočekala |na ruke, — osjećala je kako joj dijete klizi iz pletene |_ priprsne bešike, ikričala je užasnuto, a zatim, iznemogla padovima tih umrtvljenih ženskih trupina u tom gušenju i kopitanju po njoj, pokuša da se obrne na leđa da ne bi svojim prsima zgnječila dijete. Ali joj ruke popustiše, svinuše se poput suhe loze, tijelo joj se trme i tupim pađom sljubi sa zemljom. Osjeti nešto mokro i mekušasto pod prsima što šljepa kao maslo pod stepajicom: dijete samo kriknu iz prsačca. Njegov | jezivi srubljeni krik zače brdo jadikovno u njoj. One-| svijesti se.