Књижевне новине

Baya 57 ;

Boško- ·BABOVIĆ

POZORIŠNI AM)? DLEZ EFPFEKA/ FUR ~

Veliki broj amaterskih pozorišta po gradovima, kao odvojenih i već osamostaljenih kulturnih družina izraslih iz okvira najrazvijenijih kultur-

mo,umetničkih društava, i još više, vrlo veliki broj dramskih sekcija i grupa Rkultumih \društava,

naročito po selima, — traži i &talno poštavlja na dnevni red i problem svoga repertoara, svoje, za njih i njihove mogućnosti pisane dramske literature. Dosadašnja iskustva iz rada pozorišnih amatera „pokazala su da je baš tu, u traženju i izboru repertoara, bilo i ponajviše ieškoća. Radi a&e i o onakvim delima kojima bi pozorišni amateri ispunili ceo jedan večernji program, kao i o onim kraćim, izvodljivijim i jedmostavnijim jednočinim komadima, nužnim i vrlo potrebnim naročito za selo.

U nedostatku ovakve literature, .

njima bliske, za njih pisane ı njima namenjene, scenski izvodljivije i pristupačnije, pozorišni amateri ili se prihvataju onih pozorišnih komada koji su već na ustaljenom repertoaru profesionalnih pozorišta, bez obzira na svoje mogućnosti izvođenja, ili uzimaju ono do čega najpre dođu, razne bezvredne, neknjiževne i polupismene »skečeve« iz nekih predratnih »pozorišnih« biblioteka. »za ! nanod«, koji su već odavno bili pokopani, a sada 6e povampiruju na amaterskim pozorišnim scenama, i u selu i u gra-

du. Jasno je onda da sav ovaj pozori- ·

šni amatenmski rad, tako razgranat i obiman, odlazi, s jedne strane, kada se radi o delima za koje se traži izvesna doraslost i veće znanje i iskustvo, u pukj diletantizam, a, 6 druge strane, u profanisanje pozorišta i pozorišne igre uopšte, one uloge koju jedno dramsko delo vrši, pa makar to dolazilo i sa amaterske scene.

U našoj posleratnoj dramskoj literaturi urađeno je sasvim malo i nedovoljno u pogledu te neophodne pomoći pozorišnim amaterima, naročito onima seoskim, kraćim, lakšim i aktuelnijim delima do kojih bi oni doJazili brže i prilazili im lakše, s prečišćenijom ocenom o njihovoj vrednosti, sa punim uverenjem da je to baš za njih i njihove mogućnosti pisano. Pozorišna biblioteka »Rada«, koja je objavila niz dela, i to dobrih i sagvim novih — između ostalih i Đokovićevu »Raskrsnicu«, »Vatru i pepeo« M. Pucove, i dr. — više je bila namenjena profesionalnim pozorištima i većim i iskusnim , pozorišnim „družinama, a skoro nikako za onu široku i rasprož? stramjenu amatersku pozorišnu delatnost. Pozorišna biblioteka »Prosvote« ima već od 6vog početka sasvim drugi karakter, a to je objavljivanje onih . najpriznatijih dramskih dela, težih za šira izvođenja.

Savez kulturno-prosvetnih društava

Srbije učinio je dosad u ovom pravcu nešto više, i to baš u iznalaženju i izdavanju dela koja su isključivo namenjena gradskim i seoskim, amaterskim grupama (pored ranijih izdanja Saveza amaterskih pozorišta Vojvodi„ne, uglavnom preštampavanih starijih kraćih pozorišnih komada). U prvom periodu svoje izdavačke delatnosti i Savez kulturno-prosvetnih društava, tražeći svoj put } lik, imao je i'takvih dela koja au jedva izvodljiva i na većim scenama, akamoli da bi došla u obzir za pozorišne amatere (»Stanoje Glavaš«, »Pera Segedinac«, »Rooljupci«). Međutim, ono što naročito osvetljava sva ova izdanja i što ih odvaja od, ranijeg rada u ovom pravcu, jesu potpuni predgovori naših istaknutih književnika i pozorišnih radnika (Jovana Popovića, Velibora Gligorića, Huga Klajna, Milana Đokovića i dr.), uputstva za scenskO postavljanje i rediteljski komentari (Raše Plaovića, Mate Miloševića, Huga Klajna, B. Bborozana i dr.), inscenacije i slike kostima (M. Šerbana, M. 'T'rrifunović, M. Glišić i dr.), kao i dopune i određenija objašnjenja, nužna ga dela ovakve vrste. Zbog toga i sve ovo, bez obzira što se većina tih dela i neće izvoditi, pretstavlja nešto novo i vrlo korisno kao pomoć pozorišnom radu i fumačenju pozorišne umetnosti uopšte. V 7] Ž · Dochija izdanja Saveza kulturmoprosvetnih društava Srbije namenjena su isključivo pozorišnim amater!ma. Tu dolaze iri priručnika (»Priručnik pozorišnog amatera«, »Scenski govor« i »Osnovi recitovanja za amatere«), u kojima se, popularno a ipak stručno, pruža ono osnovno što je neophodno za amaterski pozorišni rad, zatim izvestan broj kraćih pozorišnih komada (štampanih u časopisu »Kulturni život« za 1951 godinu, u posebnim izđanjima Saveza “, u poslednje vreme, u izdanjima preduzeća »Narodni univerzitet«). Ovo, u prvom redu, pretstavlja onu ozbiljniju, ,iako tek početnu pomoć pozorišnim amaterima. Koja su i kakva su to dela?

Bruno Begović je dramatizovao dve. j poznate priče Milovana Glišića, »Šilo

za ognjilo« i »Rogu«. Tako je, uz već mnogo igrane Glišićeve komade »Podvalu« i »Dva' cvancika«, kao i ranije dramatizacije »Glave šećera«, svestranije pozorišno osvetljena slika srbijanskog sela s kraja prošloga veka, U obema dramatizacijama više je i· staknuta ona &ocijalna nota, odnoši prema siromašnom seljaku. Pisane lako, živo, scenski dobro komponovane, one su sačuvale sveži Glišićev humor. Pripovetka Svetolika Rankovića »Zvaa ispravka«, — o obesnom sreskom načelniku koji falsifikuje izbore i vrši teror nad narodom, — data je u jednom lakom i vrlo pogodnom načinu za izvođenje na malim pozor-

| nicama, u dramatizaciji Petra S,·Pe-

trovića, Pripovetka Stevana Sremca »Putujuće društvo« sačuvala je u dramatizaciji R. Vučića piščevu svežinu i humor „toplinu za ljude koji probijaju put pozorišnoj umetnosti u kulturno zaostaloj srpskoj palanci. Ova dramatizacija svakako može da se iz-. vodi i izvan amaterskih scena, naročito u pozorištima u unutrašnjosti. Dramatizacija Marka Foteza »Kako je narod propadao«, po pripoveci Josipa Kosora, sa temom. iz Walmatinskos života, donekle dopunjava sliku o našem selu i Weljaku, o njegovom ekonomskom propadanju s kraja devetnaestog veka.

To su dramatizacije.

U komadu »Pred deobu«, od originalnih kraćih pozorišnih dela, Petar S. Petrović je dao melodramsku, nevernu i iskonstruisanu sliku sa sela: dete koje dolazi na svet u jeku najveĆih trzavica i razmimoilaženja u jednoj seoskoj porodici (»Đido, četiri oke ima u njemu!«), ustvari treba da deluje blagotvorno i umirujuće (u idđto vreme kad se porađa snaha oftelila se i krava, da bi, valjda, sreća bila veća i potpunija-) i da u toj domaćoj rađosti i sreći, u zadovoljstvu i blagostanju, iščeznu i ranije raspre i neslaganja (bna pozornicu provali harmonika, & njom se pomeša krik žene iz sobe i mukanje krave iz dvorišta«..“!!). Druga Petrovićeva jednočinka, »Krik u noći«, u kojoj je izneta tragična sud-

bina jednog mladića koji je pobegao .

sa sajmišta, mnogo je realnija i 6censki bolje komponovana. U komadu » U pravi čas« Miloš Matović opisuje borbu partizana &e Nemcima, negde na pruzi severno od Rudnika, i učešće i pomoć naroda u toj borbi protiv neprijatelja. Dve slike iz »Majora Bauka« od Branka Ćopića, šesta i sedma, čine jednu celinu iz Narodnooslobodilačke borbe puna živih dijaloga i dobro ocrtanih ·likova..

Komedija Milorada Ćirića »Znamenje«, koja je nagrađena na konkursu Saveza kulturno-prosvetnih društava Srbije, imala je dosad lepih uspeha na amaterskim pozornicama. Ćirić u njoj slika borbu naprednih seljaka protiv neprijatelja seljačkih radnih zadruga” i napretka sela uopšte. Međutim, komedija je pretrpana nizom detalja kojima je pisac želeo da što reljefnije oocrta svoje likove, pa se fu i rasplinjavalo, a osnovna radnja se prilično rastresla i razvukla. Izvesnim skraćenjima, zgusnutijom radnjom, uz i inače već živo i vrlo vedro pričanje, mnogo jače i čistije bi bila podvučena osnovna Dpiščeva linija.

»Malo mesto«, komedija u dva čina od Mila Stankovića, pretstavlja takođe lep prilog dramskoj literaturi za amatere. Po obimu materijala koji d0nosi — malih mesta nema: ljudi, svojim radom, u stanju su da od svakog malog mesta naprave veliko i poznato mesto, — pisac je svakako mogao da mapravi i veću, tročinu komediju. Stankovićev humor ume ponekad da i življe da zatrepevi. On ume da osveži svoje likove, da ih jasno ocrta samo sa ponekim detaljom, ali, isto tako, i da ponekad, opisivanjem, isuviše podvuče neke njihove osobine. Kad bi komedija Mila Stankovića bila nešto bolje kom-

ponovana (prvi čin, na primer, de-.

šava 6e u kafani; tu se odigrava sve: igra domina, pije, pišu članci, drže omladinske konferencije i sve otprilike u isto vreme!), ona bi, nesumnjivo, znatno više dobila u svojoj svežini, pa i prednosti. Druga Stankovićeva komedija, jednočinka »Bazen«, znatno je slabija, Radnja joj je iskidana '(omladina jednog mesta koje nema reku gradi bazen, a toj akciji pridružuje se i jedan broj starijih), ide 8 predmeta na predmet, cik-cak linijom, likovi su neverni i iskonstrui&ani, jedni odu, drugi dođu, humor usiljenm. Mnogo je tu pretrpavanja, nameštenosti, slabo građenih scena, sukoba i zbivanja.

I to je, uglavnom, sve!

Jedna kritičnija literama analiza i ocena ovih pozorišnih dela, mogla bi, nesumnjivo, da otkrije i niz drugih slabosti i nedostataka. Ali, to nije ni potrebno. Ovi kratki pozorišni komadi nisu, u većini, ni pisani sa nekim većim literarnim pretenzijama. Oni treba da popune jednu veliku i osetljivu prazninu, da pokažu šta se u

ovom pravcu može uraditi, da dalje

pokrenu i razviju amaterski pozorišni rad na domaćim delima, da potstakmu i druge na pisanje pozorišnih komađa ovakve vrste,

Međutim, problem ostaje i dalje otvoren. Jasno-je da sve ovo što je do sada napisano i objavljeno u Srbiji, a to su, uglavnom, baš ovi komađi, nd može ni približno da zadovolji onu najosnovniju potrebu mnogobrojnih amaterskih pozorišnih grupa. Kad se ovome, čak, dođa i ono što je u ovome

pravcu učinjeno i u drugim našim

'književnostima, u prvom redu u Hr-

vatskoj i Sloveniji, kao i ono što već postoji od ranije i iz naše i iz stranih, književnosti, — sve to pretstavlja još uvek najminimalniji doprinos đaljem

razvitku kulturnog života kroz ama-

tersku pozorišnu delatnost.

Rad na delima ovakve vrste zahteva svakako mnogo intenzivnije obuhvatanje aktuelnih događaja, pisanje baš na teme našeg sadašnjeg života i zbivanja, pa makar to ponekad išlo u narod i bez Dpotpisa autora, ako se već ne pretenduje na neku visoku dramsku literaturu, 4li s jasnim ciljem da se čini jedno veliko i korisno delo u daljem podizanju naših najši-

preteranim .,

ATERI

/ ~

rih narodnih masa. Sve t0, i sa dramatizacijama iz naše starije i nove književnosti (koliko bi samo motiva iz naše savremene proze moglo da dobije svoj scenski oblik!), pretstavljalo bi vrlo značajnu i veliku pomoć u daljem razvitku amaterskog pozorišnog rada. Bez toga, upućeni na manje-više slučajno uzimanje onoga do čega se najpre dođe, pozorišni amateri &u

Često prinuđeni da igraju i prikazuju

svašta, bez biranja, na uštrb kvaliteta. svakakva i svačija dela koja ništa ne kazuju, koja su često naopaka i ružna u svojim motivima i pobudđama zbog kojih su pisana, nama potpuno tuđa i daleka. ]

A sve to jasno govori đa se u ovom pravcu, u interesu daljeg razvitka amaterskog pozorišnog rađa i podizanja kulture najširih narodnih &lojeva uopšte, može i mora mnogo brže, smj šljenije i određenije poći napred.

MOITILIOIIIIIIIIOITIOIIOIOITIOTITTIOIIITII III OI III IO III II II II O LO O OJ

Đorđe RADIŠIĆ

= KNJIŽEVNE NOVINE

U nemačkom muzičkom časopisu »Melos«, koji izlazi u Majncu (Zapadna Nemačka), objavljen je, u dvobroju za juni— Juli 1951, članak francuskog muzičara Kloda Rostona »Tendencije francuske muzike«. Članak je zanimljiv pre svega što u jasnoj i preglednoj formi donosi sumarni pregled razvoja francuskog muzičkog stvaralaštva za poslednjih trideset godina. Iz članka se mogu uočiti izvesne osobenosti a u suprotnosti koje već tri decenije karakterišu život i razvitak francuske muzike kao i stav i odnos francuske publike prema ovim njenim raznovrsnim tendencijama.

Podaci iz ovog članka od interesa su i za naše čitaoce zbog upoznavanja sa stanjem i smernicama savremene francuske muzike.

Govoreći o savremenim težnjama

' franouskih kompozitora pisac članka

ukazuje na to kako se oko stotinu »priznatihe francuskih kompozitora,

ogepevppeeyeveeee obe Od

_Z/Uaiona (9g00ijasi : vadeset godina, svaku svoju boš bio | na slamarici proležao.

; Dvadeset godina, na slami šuštavoj, : ko vlati krhke sne sam prosanjao:

i anđele koje baka

eeseveovsee9ee.

kako je nekad rasla

ee............

ofevoeoeseokessnoveee

adi l

u martu lastavice

e.peobeEse9e ee

\

I svaka moja noć je bila

rub između jave i bunila,

jer slama ispod nemira mog tijela kao žito na vjetru je šumila.

ne znam što sam ponio u sebi sa tvrde slamarice: da li bezazlenost što krilom je šire

ili saznanja sirotinjskog stola da radosti za sve se rađaju

i da će doći do sviju onih

koji se njima nadaju.

Zaista, ne znam što sam ponio u sebi sa tvrdog ležaja .

Da li su to bile ljubavi neke što nikad nemaju kraja.

je molila

da krilima tame nad glavom rastjeruju, i djevojke nježne što tijelom se cijelim u krv moju grijehom svojim nadviruju.

I ni jedne noći ja nisam čuo na ležaju tvrdom tišinu: / i slama je šuštala uz samo uho

u visinu. ;

Ili riječi nerazgovjetne

što su iz. tame noći probijale

i koje je šapat od mog uha krio

ko što su vrbe pognutim granama na kraju dvorišta rijeku sakrivale,

Ili riječi pred zalogaj svaki

što su me bolom probijale,

il' gladi ciganske što su uz rijeku ; i uz moj san noćivale.

Dvadeset godina, svaku svoju noć sam na slamarici proležao

i od svih snova što sam ih snio do tonjenja sam otežao,

I slušao sam tuđa žita

i da svi oni što pred njima stoje ; manji od sebe bivaju. ; A zašto da se u ljudskoj toplini ne istope ti mrzli zakoni?

naivni neki nagoni.)

esebeosese.eebEReBe6 “7.

seevesoveBnebevepe9B6B9PP 8

eesecoveoonaosonenao

eeove.ee9.pononeeveee Bee

ci (Da li to samo u meni tek žive

meni se zmija bola odmotava.

I zvijezde su teške, ramena pritisle,

n a tamo negdje, na rubu mene,

jedna uz drugu samoće se wstisle. ,

A ja ni ne znam da su već mnoga · proljeća nad glavom mojom se njihala. | Samo sam ćutio kako su mi grudi : na slamu još uvijek mirisala. : | I zvijezde su teške. Pognuo sam glavu (u oku korak vlastiti još tinja), + žiyda u nekoj lokvVi nađem bljesak duge, ili od moje suze da zablista. 'U meni je mnogo zvona sakrivenih (u djetinjstvu njih sam u večeri krao) i njihov zvuk je iz mene uvijek | ON: svu tugu daleko odagnao. , | ; : U menji je mnogo zvona sakrivenih · | i već za moju radost trepte klatna. ,

: kako rastu u visine : _ isgvoje brige kako ih s jastuka i cijelu noć šume slama i i tišine, ; | I mislio sam poslije uvijek: : i sva su radovanja i za mene stvorena, š ; jer nema srca koja bi mogla : ; pred mojim biti zatvorena. : š | I ustreptao od godina mladih : i u ljudska sam srca hteo ulaziti, : : a nisam znao kako je teško : i sa sa sobom, poslije, sebi odlaziti, : ; jer srca su zato da ljudi u njima ; i tajne od sebe samih sakrivaju :

etebe.99989BA99O99O meoo09OP9V.9P

evetooboveoeee

{0} blažene da su naše slamarice od grubog, seljačkog platna.

:, 4 eggbpgv ose ae ape 0060 RAR 86 989006 06 66 606066

· tiono), „Landovski, Anri Ditile (Henri Dutil-

_TENDENCIJE CUSKE MUZIKE

koji aktivno đeluju u muzičkom. životu svoje zemlje, povezalo u veće ili manje grupć sa najrazličitijim tendencijama: revolucionarnim, akademskim, usko zanatskim, estetskim, na– rodnim, naprednim, mističnim, apstraktnim, konkretnim, poznoroman– tičnim. O nekoj zajedničkoj idejnoj pa čak. i tehničkoj liniji, po mišljenju pisca, teško bi se moglo govorili, tako da je u ioku poslednjih nekoliko decenija obrazovanje većih ili manjih grupa i škola rezultiralo. pretežno iz međusobnog povezivanja ljudi po ličnim simpatijama i često iz zajedničkog otpora prema nekoj određenoj tendenciji ili konkebnom smeru, a mnogo manje iz zajedničkog stava po pitanjima rešenja problema. Pod tim uglom freba posmatrati i najstariju među grupama u savremenoj francuskoj muzici, grupu »šesfo-

rice« (»Six«) kojoj pripađaju Žorž Orik (Georges Auric), Dariu Milo (Darius Milhaud), Artur “Honeger

(Arthur Honegger), Luj Dire (Louis Durey), Fransis Pulank (Francis Pulenc) i Žerman Tajefer (Germaine Talleferre).Pripadnici ove grupe, danas skoro šezdesetogodišnjaci, obogatili su savremenu francusku muziku brojnim delima od kojih mnoga pretstavljaju trajne vrednosti francuske

'muzike, kao što su na primer; opera

»Kristof Kolumbo« od Miloa, Honegerova »Jovanka na lomači«, »Mrtvač

| ka igra« i »Liturgična simfonija«, solo

pesme na stihove Apolinera, muzika Elijara, Maksa Žakoba, Luja de Vilmorena i Aragona i đuhovna muzika od Pulanka, Orikov balet »Fedra«. Jedini ženski član grupe Žerman Tajefer autor je, među ostalim, jedne komične opere na tekst satiričara Anri Žansona i kantate »Nanvcis« na reči Pola Valerija, Luj Dire izdvojio se iz grupe i uglavnom komponuje masovne pesme i političke prigodne kantate.

U članku se, posle kratkog prikaza delovanja »šestorice« hronološkim redom iznosi formiranje ostalih »škola« i »grupa«.

'U grupi okupljenoj oko tzv. »arkejske škole«, čiji se članovi po godinama starosti bliže »šestorici« — uglav= nom pedesetogodišnjaci — nalazili su se prvobitno Rože Dezormijer (Roger Desormićre), Klike-Plejel (Cliquet-Pleyel), Maksim Žakob (Maxime Jacob) i Anri Soge (Henry Sauget). Ova se grupa formirala ubrzo posle Prvog svetskog rata u znaku Mrika Satia koji je boravio u pariskom predgrađu Arkej (Arcueil). Otuda i naziv škole. Najizrazitija ličnost ove grupe je Anri Soge, pre svega kao baletski kompozitor (Les PForains, la Chatte, la Recontie dOedipect du Sphint). Dezormijer je u poslednje vreme gotovo sasvim napustio komponovanje i posvetio se dirigovanju, propagirajući prvenstvemo savremenu muziku. Ova se grupa zalagala za izražajnu jednostavnost kao reakciju na stav »šestorice«.

I 1936 god. osnovana je, grupa pod nazivom »Mlada Francuska« (»Jenne France«) pojavila se kao reakcija na već postojeće smerove a naročito ma apstraktnu muziku koja' je. vukla koren iz Srednje Evrope. Njen osnovni cilj trebalo je da bude vraćanje novoj romantici, Centralna ličnost grupe Olivje Mesijen (Olivier Messiaen), kompozitor snažnog muzičkog temperamenta i originalnosti, ali opterećen balastom religije i misticizma. Svoj muzički jezik izgradio je Mesijen na elemehtima starih crkvenih tonaliteta, hinduske muzike i pevanju mplica. Značajnija su mu dela Petit Liturgies de la Presence Divine, TurangalilaSymphonie. Žolive, autor mahom kon=cerine muzike, zasniva svoj muzički jezik uglavnom na osnovama mođalne muzike. Danijel Lezir prešao je od klasicizma (francuska svita) u neku vrstu dramatskog i psihološkog romantižma. Iv Bodrije (Yves Baudrier) je teoretičar i filozof grupe. Kao kompozitor još luta.

Postoji i čitav niz fakozvanih nezavisnih kompozitora koji se nisu opredelili ni za jednu postojeću grupu niti stvorili neku novu. Svi su od reda apsolventi pariskog Konzervatorijuma, Tu je simfoničar Toni Oben (Tony Aubin), romanftičar Pjer Kapdevil (Capdevielle), u muzičkom izrazu smeli Klod Delvenkur (Delvincourt), fini harmoničar Moris Dirifle

(Duruflć) dobitnik »rimske nagrade«,.

Žak Iber (Jacues Ibert), kontrapunktičar Anri Marteli, pomalo bezbojni simfoničar Žan Rivije (Jean Rivier) i Žorž Migo' (Georges Migot) humanista, intelektualac i asketa.

Značajna je grupa kompozitora koji su muzičko obrazovanje stekli vam Konzervatorijuma, “ Ovamo spadaju: Anri Baro (Henry Barrand), umetnik velikog raspona, odlični muelodičar Luj Bejd (Louis Beydis), Emanuel Budvil (Boudeville), intuitivni teaterski čovek, Marsel Delanoa (Marsell Delannoy) izvrsni kombinator arhaičnog i modernog, čjji način izražavanja nosi u sebi svežinu narodne melodije i večiti pretedent za sedmoga u grupi »šestorice« Rolan-Manuel (Roland= Manuel). i i

Među ženama-kompozitorima nallazi se odreda na dobitnice »rimske nagrađe«; Klod Arije (Claud Arrieu), čija se dela odlikuju duhom i jašnoćom, Ivon Depor (Yvone Desportes) izrazila u muetođičnom izgrađivanju forme simfoničarke Elza Baren (Misa

Barraine) i Žan Lele (Jeanne Lelen)

kao i Anrijet Rože (Henriette Roget). Postoji i jedna grupa kompozitora

ispod četrdesete godine koja bi se”

mogla nazvati klasicističkom i za koju ne postoje nikakvi problemi o muzici i oko muzike; oni pišu Što osećaju. Tu se nalaze: Žan Pranse (Jean PFrancaix), Žan Martinon (Jean MarŽan Ibo (Hubeau), Marsel

leux). |

–

f

Jedan veći broj mlađih kompozito= ra odlučno se orijentisao u smeru Šenbergovog dvanaestostepenog sistema. Najizrazitiji među njima su Pjer Bule (Piemre Boulem, Serž Niž (Serge Nigg), Moris le Ru (Maurice Je Roux), Žan Luj Martine (Jean Louiš Martinet) i Rene Lajbovic. Jedna grupa, opet, bivših šenbepgovaca na= pustila je ovaj sistem kao dekadehntan i prišla »Udruženju francuskih napred nih muzičara« (L”Association „fran= caise des Musicions progressistes). Pisac ne daje o njima nikakve bliže

podatke, ali se vidi da na to udruže=,

nje imaju uticaja francuski kominformovci. .·

Na kraju spominje grupu »Zodijak« (»Le Zođiaque«) čiji su članovi ispod 35 godina a koji se bore za apsolutnu slobodu izražavanja. U većini nisu francuskog porekla nego su se, došavši sa raznih strana sveta, stalno na= stanili u Parizu. Ovamo spadaju: Pjer de la Pore-Divon (de la Forest-Divonne), Moris Ohana, Alen Berma (Bermat), Serdo de Kastro i Stanislav

Skrovačevski. *

Ovi manje-više informativni i statistički podaci rečito govore o meobično živom i nemirnom strujanju u gavremenoj francuskoj muzici. Po sve mu sudeći, francuska se savremena muzika nalazi u prelaznoj epohi čiji dalji tok i, pogotovo, kraj nije mo= gućno ni približno tačno odrediti. Jedna pojava, međutim, pada u oči i izgleda da nagoni na razmišljanje gotovo svakog francuskog kompozitora, od Artura Honegera pa do najmlađih. To je mezainteresovan, tuđ i hlađan odnos francuske publike prema savremenoj muzici i kompozitorima. O tome se piše i govori i traže se putevi đa se ovaj jaz premosfti. Mnogi sa meprikrivenim pesimizmom gleda= ju u budućnost francuskog muzičkog stvaralaštva. Jedan od tih je Honeger koji izgleda, ne vidi uopšte izlaza iz ove krize u koju je u odnosu na publiku došao savremeni francuski kompozitor. Zanimljivo je da se pri takvom stanju osećaju pojave kao što je vraćanje kamernoj muzici. Simfonilska muzika i dalje živi kako-tako dok opera jadno životari. Međutim, nasuprot tome, ftreba spomenuti delova= nje »muzičke omladine „P'rancuske« (»pJennesses Musicales de •France«), koja je razvila veliku aktivnost u celoj zemlji te ima danas oko 200.000 članova. Ona deluje u smislu propa= govanja savremene muzike.

i M. V.

MEDITACIJE

(Nastavak sa prve strane)

potpora. misli koja razmatra opšte umetničke probleme. Danas svakoga interesuju umetničke struje koje u Ji= teraturi, pa i u muzici i likovnim umetnostima izvode kao neko revolucionarno stremljenje da bi se otresle veza objektivnosti, prirodnosti i unu= trašnje logike stvari i života. Vrlo često se ti pokušaji obrću upravo protiv pojava koje ovaj napis tretira, protiv zakona o nužnosti prelaza, i prikazuju život i stvari fragmentarno, rastavljeno ili raskomadamo u elemenfe. Ta tendencija se javlja kao što je već rečemo, u svim umetnostima savremene dobi i uznemirava mnogo duhova koji se ponekad teško snala= ze u mnoštvu novih lozinki i recepata. Ko je ragmišljao o umetnosti, zna da je svaki važniji elemenat koji se u delima velikih majstora spontano i redovno ponavlja, elemeni; koji zbog svoje neposrednosti u značajnim delima prefstavlja ono što zovemo umetnički zakon, da svaki takav element odgovara nekom osnovnom dejstvu ljudske psihe, Samo na taj način on se uopšte može objasniti. Tako, na primer, osnovni zakon svakog umetničkog. dela, zakon o jedinstvu, odgovara osnovnom dejštvu ljudske duševnosti, njenom ne?agrušivom jedin= stvu. I ako se pitam, kojemu psihičkom dejstvu korespondira pojava prelaza u umetnosti, ne mogu naći drugog odgovora nego da su prelazi umetnički izraz kontinuiteta ljudske svesti koja nije ništa drugo nego drugo lice onog osnovnog dejstva naše duše koji zovemo njenim jedinsštvom, Kađ se dakle neke struje savremene umetnosti bore protiv povezanog, zbijenog oblikovanja života i stvari, one se bore protiv kontinuiteta same svesti, Suvišno je onda napominjati šta treba misliti o njima i kakva ih sudbina čeka. Ali kako i njihova. ten= dencija odgovahta nekom psihičkom dejstvu, mislim, moguća je tvrđnja da izvire iz nervozno grčevite svesti koja se mrvi i koja je doduše izraz vremema, ali izraz njegove nervne rastrojenosti, njegove bolesti. i (»Novi svet«, broj 2, 1952)

OLI O III III DIIUIIOIIUIIIIIIIIIVULI III}

Radoje Knežević: SKIGA

\