Књижевне новине

STRANA 8

TRSĆANSKI „RAZGLEDIE

| BROJ 2

»Razgleđi« su jedan lep i zanimljiv

- časopis i po sadržaju i po opremi. Već

deca igraju

!,

prvi utisci govora š koliko se ljubavi uređuju, i kako se na četrdesetak stranica može doneti bogat sadržaj s književnim, muzičkim, likovnim i teoretskim prilozima i da čitalac žiVO Oseti potrebu sve da pročita,

'U ovom broju »Ragzgledi« donose zamimljivu prozu Borisa Pahora »Žalosni intermeco«, koja se odlikuje koli-

o lepotom naracije, toliko i stilskom

svežinom i ma momente snažnim psiTiološkim projekcijama. Jedan „prozračni humanizam izbija iz refleksija njegovog Bojana Ravena. »Bojan Raven je sedeo i mislio: ova austrijska se kao i druga deca u svebu, kao nemačka, kao framcuska, Slovenačka i ftalijanska, Ovaj čas negde padaju bombe na decu, negde nemački generali zahtevaju oružje za esesovce i gestapovce koji su ubijali ovaiko nedužnu decu kao što su oVa...«. Bojan Raven veruje u snagu sjedimjenih boraca. Kad je tamo u Austriji ugledao oficirski auto s kukastim TRkrstom, »brzo je pomislio na sve dobre i male ljude sveta koji se moraju

udružiti, jer se samo združeni lako mogu rešiti straha, ropstva, logora

i smrti, Pomislio je tada na Eriku koja se nikad me bi mogla osloboditi dok je ne oslobode ujedinjeni dobri ljudi.«

Od ostalih pisaca časopis donosi priloge Alojza Rebule („Čas zova”, i vrlo potresnu, darovito napisanu prozu Mare Samse („Otac se neće vratiti”).

Pesme u ovom broju su: »Ponoćna svađa« Mafeja Bura, »Varijacija na Bajronove stihove o đomoviL.i i slobodi« Bogomila Fatura i »Među nama« Dore Gruden.

A stihovi Bogomila Fatura u »Varijaciji na Bajronove stihove o domovini i slobodi« pesnikova su poruka svima neprijateljima slobode naših naroda, ma na kom mesfu oni ftakli u nju, u Trstu ili gde drugo:

»In maj trepečejo tirani!

B olj od nečastnega življenja je ljudstvu ljuba častna smrt, in kadar puške glas oznani, se tod razlije silen srd,

in rušiti okov ne jemja, dolkkler ne bo poslednji strt.

Pavle Merku je napisao interesantam osvrt na vrednosti u savremenoj

muzici. Dodđirujući razna #itanja, Merku se zadižao i na impresionizmu u muzici. Merku piše da je impresionizam koji je imao toliko pristaša u drugim umetnostima ,među kompozitorima našao svoj najčistiji izraz jedino kod Debisija. »To je jedini dosljedni impresionist — kaže Merku — : do krajnosti je raširivao harmoniju romamfičara i upotrebljavao disonantne akorde i čiste asonanse (kvarte i kvinte) po novom kriteriju. Kontbrapunkini elementi u njegovom vertikalnom sistemu se gube.« Merku zatim raspravlja o racionalnosti u muzici, o prekidima s tradicijom, o dodekafoniji, o glavnim pretstavnicima najnovije muzičke generacije, analiziravši ih ukratko (Dmitrij Šostakovič, Benjamin „Britten, Jean Francais, Gian Carlo Menott:).

U rubrici kritike »Razgledi« donose ocenu Kocbekove knjige »Strah i hrabrost« koju je napisao Vladimir Bartol. »Nije potrebno da si učestvovao u ovoj ili onoj vojnoj jedinici; dovoljno je da si bio inftimno povezam s Oslobcđilačkom borbom, da si poznavao toliko i toliko partizana, da si s njima Do povratku govorio, da si učestvovao na sastancima Osvobodilne fronte; — biće ti jasno da se u partizanima nije tako govorilo, bolje rečeno, tako filozofiralo kao što filozofiraju Kocbekovi alktivisti, partizani i komamndanti i komesari jedinica« piše Bartol. »Imamo fizičku i imamo moralnu pobedu — kaže na jednom mestu kriličar. Postoje četiri mogućnosti: ili je neko fizički i moralni pobednik: ili je samo fizički pobednik a morailmo poražen; ili je moralni pobednik a fizički poražen; ili je pak i fizički i moralno poražem«, dodajući »U oslobodilačkom ratu naš je OUpor bio moralni otpor, a nap.d fašističkog ogvajača nemoralan. Naša pobeda je bila dvostruka pobeda, fizička i moralna, a po-az fašističkog mapadača je bio dvostruki poraz, fizički i moralmi.«

Vladimir Bartol dao je također nekoliko zanimljivih likovnih prikaza u ovom broju. Posebno treba istaći njegov prikaz Spacalove izložbe u galeriji »Skorpione«, u kome se osvrće na apsiraktnu umetnost.

I uopšte, ovaj broj »Razgledđa« je bogat i zanimljiv i zaslužuje đa bude zabeležen,

GK.

SUMRAK U PRAGU

(Nastavak sa sedme strane)

ran ovim razgovorom. Kako je sve to žalosno. A ipak, u ovoj neugodnoj sceni zasvjetlilo je, samo na trem, nešto, što govorida seu njegovoj, Klementisovoj unutrašnjosti mešto zbiva. 'U ovom čovjeku, koji se davno, već prije rata, suprotstavio Rusima, nešto se kreće; om se bori, ne da se, pokušava da se probije na čistinu. Kako je samo reagirao na moje pokušaje da progovorimo meposredno, ljud ski. Skočio je naglo i prekinuo razgovor. Tako We odbranio. Pa nije on sam koji tako reagira. Mnogi njegovi drugovi, u kojima je još ostalo nešto savjesti revolucionara, u razgovoru sa mnom ili drugim funkcionerima naše ambasade, rade {io isto: prekidaju razgovore, sklanjaju se, bježe, ili bez ikakvog povoda stanu da galame, viču kao da svojom dernjavom žele da uguše one svoje vlastite, intimme, iskreme glasove. Hoće li se Klemeniis probiti iz svega toga? Ne znam.

Obuzet, tim mislima misam ni primjetio da 6u kola stala pred mašom ambasađom u Mosteckoj ulici i da šofer stoji kod otvorenih vrata i čeka da izađem. U predvorju ambasađe pređaje mi vratar pismo ministarstva inostranih poslova. Otvaram i čitam. Mole me da hiilmo dođem sutradan pmmačelniku ministarstva inoStranih poslova, Boreku.

Sutradan uspinjem se ponovo sStepenicama Černinove palače. Po hodnicima muvaju se podvornici, činoV= nici, funkcioneri različitih diplomatskih pretstavništava, Svi se nekamo žure, svima je jako hitno, svi lamentiraju kako imaju pune ruke posla. |B} svima kancelarijama, predsobljima i hodnicima raznih praških ministarstava promatram tu istu sliku: jedno mnoštvo danguba koji izigravaju prezaposlene ljude, kojima se uvijek jako žuri, i upitaš li nekoga od njih bilo što ili zatražiš meku informaciju, odgovoriće {ii nešto neodređeno i reći da on zato nije nadležan i poslati te mekom drugom, koji, također nije zato nadležan, nego netko drugi, a tko je taj drugi, naravno, to nitko ne zna. Tako sam dugo tražio Borekovu kancelariju. Konačno sam je našao na drugom klinu Čeminove palače. Ulazim kod Boreka koji me dočekuje srdačno i raširenih ruku. Izvinjava se što me stalno zovu i maltretiraju, ali stvar je vrlo hitna. Radi 6e o našim vježbačima, ;

— Šta se opet dogodilo?, upitam.

— Nažalost —, nastavlja Borek nekim mneprirodnim, žovijalnim tonom — ovo što rađe vaši vježbači prelazi sve granice. Zmate li vi gospodine ambasadore da su oni jučer po ulicama Praga bacali letke?

_— Kakoyve letke?, upadnem mu u riječ.

— Male letačiće na kojima je bila mapisana parola: NE STALJIN NBGO TITO. ooo _——

URBDNICI

MILAN BOGDANOVIĆ SKBNDER KULENOVIĆ„

ei

lisa 2 dina ae aaa eti ———

Odgovori urednik; Milan Bogdanović, == Štamparija, »Borba« Beograd, Kardeljeva, 31, telefon 25183. Broj čekovmog računa, 102-9032020. Poš.

— Izvinite, molim vas — prekidam Boreka — ali to su gluposti. Kako možete tako nešto tvrditi za naše mladiće? To je isključemo.

— Pardon, gospodine amibasadore, ali ja imam dokaze, corpus delicti. Molim. lijepo, izvolite, — i Borek mi pokaže neki letačić pet centimetara dug i četiri centimetra širok na kojem. je primitivnim blijedim slovima bilo naštampano: NE STALJINI NEGO TITO. Vrtim ovaj papirić u Tukama i prosto ne znam šta da radim. — Gospodine načelniče, kako vaš nije sramota da mi ovu cedđuljicu pokazujete kao nekakav corpus delicti? — Kako molim?, zacrvenio se Borek. — Evo ovaj papirić, taj vaš takozvani corpus delioti, odštampan je pgumenim slovima. To su slova dječje štamparije, koju smo mi, još kao djeca, za vrijeme Franje Josipa, dobijali ma poklon i igrali se štampara. Pa to je neozbiljno i nedostojno što vi radite.

— Pa šta vi mislite da smo mi to vama podmefnuli?, zbunjuje se Borek. — Gospodine načelniče, ja znam da vi lično nemate nikakve veze s ovim papirićem, ja mam da nijedna policija na svijetu ne raspolaže nekim obiljem mudrosti, ali ova vaša, češka, prevršila je svaku mieru gluposti, tupavošti i bezobrazluka.

'stajem i bacam letačić na Borekov sto. Borek također ustaje i sav crven u licu počinje da viče.

— Me dozvoljavam da vrijeđate naše ustanove.

— Tako dakle, ja vrijeđam vaše ustanove? A šta vi drugo radite nego neprekidno vrijeđate vaše goste, na-

. še mlađiće, valjda po liniji vaše tra-

dicionalne gostoljubivosti? I to ih a na jedan najordinarniji na1n. Cijeli ovaj razgovor završio se Obostranom vikom i dđernjavom.

Demonstrativno izlazim napolje zalupivši vratima. Bijesan napuštam palaču ministarstva, i ne obazirući se na šofera koji me čeka, polazim pješice i spuštam se Nerudovom ulicom na Malostranske namjesti, i ne primjetivši našu ambasadu u Mosteckoj ulici, — zaustavljam se na Karlovom mostu. Naslonjen na ogradu starog mosta, zurim u prljavosmeđu mirnu Vltavu i smirujem se polako.

Žao mi je Boreka. Ostario je u revolucionarnoj borbi, bio je i kod nas

'u Jugoslaviji prije rata i učestvovao

s nama zajedno u našim ilegalnim bitkama, a evo sad, mora da crveni i da se zbunjuje kao kakav šmirkavac kad ga uhvatiš u laži. Jasno, njega su naročito izabrali da ga upropaste, zgnječe...

Teče Vlitava preda mnom, mutna, prljava i valja svojim koritom svu nečist grada.

Moli me glava. Večeras moram ići na prijem. Čekaju me razgovori i radoznali pogledi. Treba obići kući, leći i odmoriti se„..

M. STILINOVIĆ

ra

Đorđe

'KNJIČEVNE. TIVMINE,

pp LD: Po ON

Vukašinović: STAR

[

\ e. rf |

DRVO

ćećjeajšaydagygsaovaeopkošoašyaosdbsbevyopasagesaossodeoeoeovooaoobao obopooovotoosaostAoyaaetb0sevaphoobbedetesopoab0asNpeNOA9 NO

Kratka beleška o. „razmišljaniima povodom* mo h predavania

(Nastavak sa šeste strane)

ko kao mrtva i nepomična stvar, prosto naprosto, da ne kažem prostački, »ograničem«,

Još sa grubljim naivnim realizmom i vulgarnim makterijalizmom postupila su druga dva moja kritičara. Oni čak nisu hteli ni toliko koliko prva kritičarka da se muče i gube vreme oko takvih dijalektičkih zavrzlama kao što je nekakva istoriska, d'jalektička »ograničenost« samom epohom i mjenim konkretnim protivurečnostima i ieoriskim, kao i praktičnim borbama, nego su umesto one kritičarkine »ograničenosti« odrezali, baš kao dublje i dalje objavljivanje moga nečuvenog greha, kako sam ništa ni manju ni više nego pripisao, da ne kažem prilepio Engelsu (a me znam zašto samo Engelsu, koji se nikad nije odvajao, niti sam ga ja odvajao od Marksa i dijalektičkog materijalizma uopšte) »mehanicizam« i »ekonomizam”, i onda pređuzimaju odbranu En gelsa, tj. ustvari čitavog dijalektičkog maferijalizma od tobožnjeg moga nalepka »mehanicizma« i »ekonomizma”, ali da najzad, protivurečno zaključe: »Mi znamo da su sve OVE stvari Nedeljkoviću dobro poznate, kao što mu je poznato i to ko je sve optuživao marksizam za ekonomizam. Ali zašto onda daje stvarima nazive koji im ne odgovaraju?« Jasno je da je za njih marksizam tj. dijalektički materijalizam »stvar« kao i za prvu kritičarku, pa kad ipak govore o razvoju ove „stvari” i čak nešto pominju i priznaju neku „naglašenost”, ona u sveopštoj povezanosti sveta dijalektičkog materijalizma po njima nema nikakve veze, uloge ,ni značaja

za razvoj dijalektičkog materijalizma

koji se, opet ı ı njima, nekako mirno i harmoniski odvija kao Sovjetski Savez ili prava linija koja ncma ni svoje natrag, ni svoje levo ni desno, nego samo »prjamolinjejiše« napred. Pa kad ja mnogo insistiram na „preteranoj naglašenosti” ekonomskog lak tora, (koju a prvu osnivačku i stvaralačku fazu vazvoja dijalektičkog materijalizma nisam konstatovao ja, nego Engels), da bih sebi razjasnio ne samo razvoj dijalektičkog materijalizma, već i svega drugog što se dešavalo na i sa neprijateljskim idealističkim i materijalističkim filozofskim frontovima pravcima i školama koji su u borbi sa dijalektičkim materijalizmom, „osnovnim revolucionarnim pogledom epohe nastajali i nestajali, i bez čijeg razvoja se ne može objasniti ni samo delovanje, kretanje i razvoj dijalektičkog pa ni sarao njegovo »preterano naglašavanje« ovoga ili onoga, — onda je sasvim prirodno da ovi moji kritičari, (kojii kao i kritičarka, samo razmišljaju »povodom« mojih „predava* nja, a u njih ne ulaze), smatraju da je oskrnavljena svetinja mira i harmonije one prave linije koja se ništa ne razlikuje od svetinje formalnologičke identičnosti ili dogmatizma, smatraju da sam ja baš na celinu, svekolik razvoj i suštinu dijalektičkog materijalizma nalepio' i to ništa manje nego etiketu »ekonomizma, »mehanicizma«, itsl, i, ne trepnuvši, produžio da govorim i zastupam dijalektički materijalizam,

I sve je u napisu ove dvojice mojih kritičara sličan paralogizam, Da uzmem samo još jedan primer, Užgred sam bio pomenuo da inače vrlo korisna i popularna slika baze ili O5nove, i nadgradnje (koju i ja sam često koristim da izrazim odlučujući karakter ekonomskog faktora) ima taj nedostatak da se kao i svaka druga slika može pretvarati u mit, se misli da se ovom slikom kao slikom može apsolutno adekvatno objašnjavati sama suština stvari kao što je u pošlednje vreme slučaj u lingvistici Sovjetskog Saveza; i izrazio sam svoje mišljenje da je naučno egzakt-

aterijalisma, ·

kad –

upotrebljavati više neodređen, određu-

adekvatnije manje ili ili više određenjući, odlučujući, odlučujući u poslednjoj instanci. A moji Rkritičari eto to shvatili kao da ja „mitom nazivam« uopšte razlikovanje Osnove i nadgradnje, ili, tačnije rečemo ekonomskog faktora kao odlučujućeg "u poslednjoj instamci od ostalih odlučujućih i određujućih faktora istoriskog kretanja i razvoja društva, što bi, valjda za njih imao biti dokaz đa ja odbacujem dijalektički materijalizam kao „ekonomizam”.

I sve je sama ovejanma zamena teze i u ovim drugim kao i u onim prvim »razmišljanjima povodom« mojih predavanja. A ta bi drugo ona i mogla biti, kad su već sasvim tačno sama sebe nazvala »razmišljanjima povodom«, a hoće i treba da su nekakav sud o samim mojim predavanjima? Ako su baš hteli razmišljati, mogli su valjda nešto »eći i o samom predmetu mojih predavanja, o protivurečnostima i frontovima savremene filozofije pa bi to, ko zna, možda bilo korisnije našoj socijalističkoj zemlji, kad je na nju nastala prava najezda raznih egzistencijalističkih književnih i drugih mođa. A kad već naši filozofski radnici ne nađoše ni tri reči odziva za valjda skoro dve hiljade stranica, koje sam posle oslobođenja pod svoj:m imenom objavio, — mogli su se strpeti i sačekati da naskoro završim i objavim studiju čije sam samo prve odeljke u pređavanjima čitao, pa da onda pišu valjda sa više ra_umevanja, ali i tad pre svega o samom gorućem predmetu protivurečnosti i frontova u savrememoj filozofiji, a ne o meni, samo malom trudbe= niku na ogromnom i mučnom polju izgradnje sociialističke kulture naše

nije i izraze manje

| lepe zemlje.

Dr Dušan NEDELJKOVIĆ

():qgu ja [ZM

vvedesddasvasvavaaaiv asa eobv ae PB BPO Bee e 99 BBB 6 BBB 966896 ee Bete Ve

NOVA KNJIGA O DŽAKOMU

KAZANOVI VITEZU

· OD SENGALTA

Herman Kesten, poznati nemački romansijer i dramski pisac, koji je zbog svog antlifašističkog slava i satire na račun „pnacional-socijalisia morao da emigrira iz Nemačke po Hiilerovom dolasku na vlast, aulor nekoliko antologija novijih pripovedača i romansiranih biografija »PFer" dinand i Izabela«e i »Kralj Filip Drugi«, napisao je Sad i počeo da cbljavljuje svoju novu knjigu biografiju Džakoma Kazanove, viteza od Sengalta (1725–1798) poznatog pustolova, ženskara i — da navedemo za sad samo neka od njegovih bezbrojnih zanimanja — književnika i pisca »Memoara« obimnog književnog dela, koje je u vreme njegovog objavljivanja, izazvalo senzaciju u svetu, a i danas među poznavaocima važi kao uzor memoarske literature, važan dokumenat o svom vremenu značajno književno delo. Na taj način, obogaćena je ovom novom MKestenovom knjigom i inače već obimna literatura o Kazanovi, a pasicnirani kazanovisti, koji po Uugledu na stendaliste i stendalijanska društva, i ne bez veze sa Stendalom, ispituju Kazanovin život, njegovo književno delo i u zamršenom sporu oko aulcrstva njegovih memoara drže njegovu stranu, dobili su u Hetrmanu Kestenu novog i žestokog pristalicu. Sudeći po prvim poglavljima objavljenim u časopisima — cela knjiga još nije izašla — Kestena u vezi sa Kazanovom interesuju pre svega dve

stvari: Kazanovina ličnost odražena kroz njegov život i njegova spisateljska „delatnost — ireći problem,

· koji obično zavodi lake pisce i izdavače lascivnih, skraćivanih i prerađivanih »Memoara«, tajna Kazanovinog fantastičnog uspeha kod žena, po kome je taj ružni čovek (»Bilo bi lepo da nije bio ružan«, pisao je njegov prvi biograf princ od Linjija) uz Don Žuana postao pojam ženskara, izgleda da je Hermana Kestena, srećcm, manje zanimao. Počinjući sa izjavom: »Ne kajem se ni zbog če-

ga«! koju je Kazanova zapisao u svoj dnevnik pri kraju života, u svojoj sedamdesettrećoj godini, Ke-

sten se trudi pre svega da nasuprot skučenosti današnjeg čoveka mašinizovanog veka u životu Svoga junaka, tog zadocnelog pretstavnika kvinkvečenta, nađe istinskog renesansnog zamaha i životnog soka. Taj

Venecijanac, sin jedne glumice piše Kesten — bio je već u svojoj petnaestoj godini pisac istaknutih

pravnih rasprava, zalim, učenik seminarije, sekretar jednog Rkardinala i pape, pa ređom: sveštenik, vojnik, istoričar, antikvar, publicista, pesnik; violinista, hemičar, muađioničar, lekar i industrijalac, »Homerovu Ilijadu prevodio je u talijanske t ercine, Voltera i druge francuske pisce Uu prozi i u stihovima. Za vreme svog života štampao je dva tuceta knjiga na francuskom i ftalijanskom, među kojim aıstorijske, matemalske, astronomske, ekonomske, filozofske i književne sastave... Izdavao je listove, osnivao fabrike i učestvovao u Dpokretanju francuske nacionalne lutrije. Putovao je po zadacima slobodnih zidara, bio je diplomatski agent porlugalskog kralja, finansiski savetnik francuskog i vaspitač kadeta pruskog kralja, špijun mnogih vlada i venecijanske inkvizicije u čijim je zatvorima proveo neko vreme. Bio je kockar od zanata, ortak profesionalnih varalica na kartama, direktor pozorišta, novinar, oficir, večiti tvorac projekata, alhemičar, varalica, čarobnjak i šarlatan.« Susretao se s Volterom i engleskim Kknjiževnicima onog vemena, dopisivao se sa Čuvenim fizičarom Halerom i u svojoj šezdesetpetoj godini oipočeo da piše memoare koji su mu sačuvali ime | za istoriju. »Ko je bio ustvari Kazanova«? — pila se na kraju Kesten. Da li je sve to što je napisao o sebi zaista islina ili samo proizvod njegove neobuzdane mašte?

A, da li su i njegovi »Memoari« zaista njegovi? — pitaju se mnogi

—

BIBLIOGRAFIJA

ć Ivo Andrić: Travnička hronika. TIzđanje

»Svjetlosti« Sarajevo 1951, ćirilicom · str.

47, cena 250 din. Milovan Đilas: Legenđa o Njegošu, IZ-

danje »Kudture« Beograd 1952, ćirilicom, str. 217. Hasan Kikić: Carska goveđa, Izdanje

»Prosveta«, Beograđ 195), ćirilicom, str. 90.

Isak Samokovlija: Pripovijetke. Izđanje »Svjetlosti« Sarajevo 1951, latinicom, str 298, cijena 220 din.

ye

Marijan Matković: Prometej. Drama u tri čina, Izdanje »Glasa rada«, Zagreb 1952, latinicom, str. 109.

Viljem Šekspir: Hamlet, Preveo Sima Pandurović. Izdanje »Svjetlosti«, Sarajevo 1951, ćirilicom, str. 135, cijena 180 din.

Viktor Igo: Bogorodična crkva u Parjizu. Preveo Dušan Đokić. Izdanje »Novog pokolenja«, Beograd 1952, ćirilicom, str. 593, cena 26) din.

I. A. Gončarov: Oblomov. Roman u četiri dela, Preveo Milovan Glišić. Izdanje »Kulture«, Beograd 1952, ćirilicom, str. 715, cena 360 din. j :

Džon Golsvordi: Saga o PForsajtima. I, TI, III. Preveo Mihalo Đorđević. Izdanje »Prosvete«, Beograd 1952, ćirilicom. e

Prežihov Voranc: Đurđevak. Preveo Đuza Radović. Izdanje »Novog pokolenja«, Beograd 1952, ćirilicom, str. 129, cena B5 din.

Jovan Nikolić: Sluga, Izdanje »Prosvete«, Beograd 1952, ćirilicom, str. GL.

Aleksanđar Hercen: Prošlost i razmišljanja, Knjiga treća. Preveo Josip Horvat. Izdanje »Kulture«, Beograd 1951, ćirilicom, str. 738, cena 245 din,

TL. M. Tronski:. Povijest antičke književnosti. Preveo prof. Miroslav Kravar. ]zdanje »Matice hrvatske«, Zagreb 151, latinicom, str, 587.

Eduardo De PFilippo: Napuljski milijunaši. Drama u tri čina. Preveo Ive Kar-

lović. Izdanje »Glasa rada«, Zagreb 1953, latinicm, str, 145. James Hilton: Doviđenja Mr. Chips,

Preveo Branko Belam. Izdanje »Glasa rada«, Zagreb 1952, latinicom, str. 66.

Jakob Wassermann: Kristof Kolumbho. Preveo Đuro Plemenčić, Izdanje »Glasa rada« Zagreb 1952, latinicom, str. 165.

Veljko Miličević: Vihor, Izdanje »Prosvete«, Beograd 1952, ćirilicom str. 48.

Hug Lofting: Pripovijest o doktoru Dolittlu. Preveo Ivo Hergešić. Izdanje »Matice hrvatske«, Zagreb 1952, latinicom, str. 123.

| \

istoričari književnosti, kazanovisti i stendalijanci.

»Memoari«, koji su dvadesetpet go dina «posle Kazanovine smrti ležal zabačeni, sve dok ih neki od njego= vih rođaka nije ponudio poznatom nemačkom izdavaču Brokhausu, pisani su navodno' odličnim francus= kim jezikom i stilom, a u sačuvanim Kazanovanim pismima ima .dovoljno dokaza da časni vitez nikad nije česlito naučio da piše francuski, Zatim, »Memoari« su izašli prvo u Lajpcigu, na nemačkom jeziku. Prevedeni g nemačkog objavljeni su posle i u Pa= Tizu i iek pošto su naišli na ogromno dopadanje čitalačke publike i mnogih istaknutih književnika: Ludviga. Tika, Hajnriha Hajnea, Misea i Senl-Beva izdani su ponova, OVOM pula sa originalnog fracuskog teksta čiji manuskript Brokhaus, njegov vlasnik i prvi izdavač, iz nepoznalih razloga, međutim, ni do današnjeg dana nikom nije pokazao, Ta nere= šena misterija, činjenica da su »Memoari« objavljeni u vreme Stendalove književne aklivnosti, da se, Stendal, veliki majstor i ljubitelj mistifikacija ovce vrste, služio najčudnijim pseudonimima i da se, najzad, ni malo nije ustručavao da tuđi materijal korisli i prerađuje, kao što, to, među oslalim, pokazuje i slučaj sa njegovim „Lisjen Levenom” sve je to dalo povoda da se posumnja u stvarno autorstvo Kazanovino, a pravi autor potraži u Stendalu. »Nastojao sam da otkrijem pravog autora »Memoara« — pisao je Pol Tiakroa. — Oni ne mogu biti Kazanovini pošto on nije umeo da Dpiš francuski i ni malo se nije razume= vao u delima od mašte i stila. Izvesno je da je slavni vitez ostavio iza sebe beleške, pa i originalne Ušpomene ali su ove hartije mogle da budu objavljene samo uz pomoć nekog valjanog čoveka, Taj čovek je bio Stendal, o tome postoji moralna izvesnost, ili tačnije Bojl (Stendalovo pravo ime) čiji se duh, karakter, ideje i stil nalaze na svakoj stranici »Memoara«. l

Gorljivi stendalisti često su preterivali! Biće interesantno šta će o tom reći Kesten, gorljivi kazanovista, kad na fo pitanje u njegovoj knjizi dođe red. Ili će možda i to pitanje ostaviti otvoreno i nerešeno.

LI 4 v “ · ~

Godišniq skupština

Udruženja književ

U Beogradu je šestog aprila održana redovna godišnja skupština Udruženja književnika Srbije. Skupštinu je otvorio pretsednik Udruženja Kknji-· ževnika Srbije književnik Milan Bogdanović. U ime Društva književnika Hrvatske skupštinu je pozdravio književnik Vjekoslav Kaleb, a u ime Udruženja muzičara „Srbije Dragutin Čolić. _č

Đuza Radović sekretar Udruženja, podneo je iscrpan izveštaji o radu Udruženja za poslednju gođinu dana, o alttivnosti njegovih članova u svim pravcima i poslovima koji su vezani za poziv književnika.

Posle izveštaja sekretara Udruženja, uzeo je reč pretsednik Udruženja Milan Bogdanović koji se osvrmuo na rad Udruženja i na književnu situaciju uopšte u protekloj godini. U svojoj reči Bogdanović je istakao da se u novije vreme pojavilo nekoliko

književnih đela od značajne umetnič-"

ke vrednosti i da se sve jasnije uočava kako naša literatura uopšte, oslobođena svih šema sve smelije sebi krči put ka novim ostvarenjima u svim žanrovima literature. Zatim se Milan Bogdanović, govoreći o nekim važnim Književnim problemima o kojima se danas korisno diskutuje, dotakao i motiva antiherojstva u li· teraturi ističući da je po njegovom mišljenju ,motih herojskog ne samo u literaturi, već i u svim vidovima lične i javne ljudske delatnosti, veliko: moralno uporište, a naročito u našem životu i u ovoj situaciji, tako da bi propagiranje antiherojstva moglo biti negativno dejstvujuće,

Na reč Milana Boodanovića kritički se osvrnuo književnik Eli Finci, istakavši da je motiv herojskog i an tiherojskog po njegovom mišljenju stvar koja se ne može primiti kako je postavio Milan Bogdanović. Finci je za potvrdu svojih argumnata naveo nekoliko pisaca koji u životu nisu bili heroji ali su to bili u literaturi (Bodler i dr.). j

U diskusiji su zatim učestvovali

Oto Bihalji-M-rin, Zdenko Štambuk,

Erih Koš, Rodoljub Čolaković, Sken” der Kulenović, Božidar Kovačević, Stanislav Vinaver i Radomir, Konstantinović. ;

Posle diskusije skupština je pristu" pila glasanju i izabrala hovi upraV“ ni odbor u koji su ušli: Milan Bogda“ nović, pretsednik, Dušan Kostić, se“ kretar, Mihalj Majtelji, potpretsednikZa članove uprave izabrani su: OfO Bihalji Merin, Aleksandar Vučo, Mihailo Lalić, Mladen Leskovac, Desanka Maksimović, Dušan Matić, Đuza Radović i Eli Finci.

Sa skupštine je upućen pozdravni telegram drugu Titu.

yo age akiyano aa Sa Aj yaea i ai Gaa aaa aj

fah redakcije i administracije 629. Rukopisi se ne vraćaju,