Књижевне новине

.-.

BROJ 50. E

POSTOI III AM ogegoenepy eee

OI eooagobonsogsoeeoooeoveoeeoW eee eee Babeseeeee89e

JoypraS. 2.

OTTO OOTIIOOIIIIIIOI II III IIIIII III II II II II II III IL O II III O APP bb bb

KNIIŽEVNE

VOM. |

PRIMEDBE UZ ĐILASOVU

„LEGENDU O NJEGOŠU«

SKENDER KULENOVIĆ

8. U prethodnoj primiedbi pomenu– ta je idejna konstelacija u kojoj se javila Đilasova »Legenda o Njegošu« Pisac ovih redaka mislio je pritom na idejnu konstelaciju kod nas, razumije se; pod ovim »kod nas« misli se na postojeće stanje ideja ne samo naših specifičnih nego svih i u svim glavama, naših i importiranih, materijalističkih i idealističkih, originalnih i epigonskih, vrijednih i bezvrijednih, s ovoga ili s onoga plana, razvijenih i embrionalnih, formulisanih i neformulisanih, prikrivenih i otvorenih, — svih i u svem njihovom međusobnom preplitanju.

_ Ako se u životu ideja kod nas uporede dva stvarno postojeća posljeratna perioda, onaj do (uglavnom) 1948 i onaj poslije nje. razlika je ogromna, ali ni sličnost nije mnlena. Razlika je u našoj demokratizaciji, koja je, ovako kako se razvija u praksi, već sama po sebi (relativno) nova ideja i kod nas i u svijetu; razlika je u demokratskoj suštini našeg društ nog razvitka, koja je kvasac novih ideja i u praktičnom ispoljavanju i razvijanju te suštine, u đemokratskoj proceduri. koja sve ideje prisiljava da iziđu na vjetrometinu javne i time svestrane rasprave, te na taj način pokažu svoju unutrašnju snagu ili nemoć da pokreću praksu; razlika je i u već ostvarenim prvim efektima toga demokratskog razvitka, u nekim stvarno (i opet relativno) novim idejama, u — što je najvažnije — prisnom osjećanju i uočavanju postulata prakse da se dođe do takvih ideja i u sve grčevitijim naporima ka kreiranju u svim oblastima. A sličnost je u tome što je to idejno novo, ili ta težnja ka novom .postojalo u glavama i u prvom periodu, iako samo embrionalno, iako prikrivano iz već uočenih, poznatih razloga; no sličnost je još veća u tome što je i u drugom periodu produžilo da živi i sve idejno, jednako »materijalističko« kao i idealističko, »blago« prvoga, u prvom sakriveno iz istih poznatih razloga, a u drugom izišlo na bio dan, na sunce, tako da se tek danas može pravo vidjeti kakvo je i koliko je.

Tako je u razvitku našeg »jednopartijskog sistema« došlo (čudo!) do tako čudnog i živopisnog idejnog kaleidoskopa da bi i mnogopartijci sa Zapada mogli, kad bi mogli, da uzmu iz njega po koju egzotičnu demokratsku boju i figuru, a monolitcima sa Istoka bolje da ga ne iznosimo pred sive oči — oni bi ga razbili u param-

- aučad. pa, skuhali od njega kašu i po-

kusali! ( : Nije moguće u okviru ovakvih primjedaba dati iz savremenih naših

knjiga, časopisa i novina ni bar nekoliko nasumce uzetih dokumenata tog našeg idejnog procesa danas, zanimljivijih više no što to može da izgleda na prvi pogled, zanimljivijih možda više po svojoj suštini nego po formi; uostalom, sama Đilasova raspra= va pretstavlja dosada najizrazitiji dokumenat toga procesa, kako samim time što je ona konfrontacija dvaju shvatanja tako i još više time što je ona oštra materijalistička analiza određenoga kruga još živih i žilavih ideja u našem društvu (analiza, nažalost, neujednačeno · argumentisana, mjestimično sprovođena u vidu proste teze ili hipoteze a mjestimično izvanredno plastično dokumentovana).

Zaista, nije lako, naročito na planu umjetnosti, snaći se u današnjoj našoj idejnoj (mislim da ima osnova da je tako nazovem) drami kod nas; ni onome ko u njoj igra na sceni ni onome ko u njoj učestvuje iz publike. Onoj prvoj varijanti regresivnog men taliteta u materijalističkom taboru (eno o kojem sam govorio u primjedbi 2), »materijalistima« ili plitkim materijalistima, intimno #ž8yzaista izgleda da je čitavo ovo naše idejno stanje danas anarhija jedna koja,.ne vodi nikud (iako se, uzgred rečeno, u tom procesu mogu konstatovati i katkad — čisto anarhističke tendence, pa među ovima i — rjeđe — svjeBnO anarhističke, ipak one, kao što ću dalje nastojati da pokažem, ne daju za pravo pomenutim »materijalistima«); a ona druga regresivna, ma– terijalistička varijanta, mnogo verbalni a malo misaoni »novatori«, svu tu »anarbiju« i djelimičnu anarhiju intimno doživljavaju i praktično, u postupku, žele da pretvore u eldorado za syoja traženja, traženja, traženja, ne videći pri tome sami sebe u realnom prostoru i vremenu, ne primjećujući da i oni, kao i oni prvi, ne samo ispadaju nego i sami sebe sma-– traju sakrosanktnima, HepiiPodnoVenima ne samo u fraženju (koje, u na– čelu, može da bude jedino sakrosanktno) nego neprikosnovenima i u svemu onome što su »našli« ili što a priori žele da nađu i misle da će naći osjetljivi na te svoje »pronalaske« i »iznašašća« kao i oni prvi na svoje dogme, jednako intrasigentno zapjenjeni u njihovoj odbrani, uvijek gotovi na velike kravale, haloe, žongleraje, lamentacije neshvaćenih mesija i velikomučenika, — suma sumarum: ispadaju smiješni; a stari ordinarni

de da ovi naši ultrademokratski zraci, koji su toliko uzmravinjali našu iđejnu sferu ipak, ipak. znače za njih čas uskrsnuća i vaskresenja. Međutim. kad bi se napravila jedna analiza koja bi se oslanjala ne na utisak iz parcijalnoga i trenutnoga (kako je i šta je kome slučajno dolazilo pod ruku) nego na sav. činjenični materijal u cjelini od 1948 naovamo, jedna dakle egzaktna empirijska analiza, koja čak ne Di morala da bude ni materijalistička, nego koja bi mogla da bude i pozitivistička, — pokazalo bi se, po mišljen.,u pisca ovih primjedaba, da su sve gornje »ocjene« »materijalista« i

idealista karakteristične samo za njihove ideje, njihov menta-– litet, kao jodan dio objektivnog

idejnog procesa danas, a daleko od toga da budu materijalis+tička (pa i cjelovita pozitivistička) ocjena samog procesa kao cjeline, pokazalo

' bi se „dalje, na ostvarenim kvaliteti-

ma u oblasti naše umjetnosti i nauke!) da bez obzira na količinu i mjeru tih kvaliteta, materijalizam danas kod nas zaista raspolaže snagama?) koje su kadre da razvijaju materijalističku kulturu, u onoj njenoj maksimalnoj razmjeri s našim društvenim razvitkom koja je moguća u' našim uslovima. Gledana kao ostvarenje, a pogotovu kao mogućnost, i ne samo kao lična mogućnost, Đilasova knjiga jedan je dokaz za to.

No iako nam se danas čitav idejni proces kod nas ukazuje sve zamršeniji što dublje u nj hoćemo da proniknemo, iako on u svom vrenju izbacuje na površinu sve nove i nove »neočekivanosti«, ipak je moguće uhvatiti neke. njegove dubinske karakteristike, bez kojih bismo zaista zapali u osjećanje idejnog haosa i nalazili se u stanju stalnog čuđenja. Ni u našem slučaju, pa ni u ovoj neobično komplikovanoj etapi našeg opšteg razvitka, ništa se ni u našoj modernoj istoriji, pa ni u istoriji ideja kod nas, nije kretalo i ne kreće mimo neumitni, imanentni zakon klasne borbe, što na idejnom planu znači: mimo zakon borbe između matferijalističke i idealističke koncepcije svijeta; i, sva postojeća šarolikost, isprepletanost, promjenljivost, tananosf,: zagonetnost itd. našeg savremenog idejnog procesa: ne može, bar u očima stvarnog materijaliste, da prikrije, zamagli taj zakon, obrnuto, sve su to njegove fine (makar nekad i ne bile fine) misaone emanacije. Osobeno je u našoj situaciji samo to što je Revolucija zbacila s trona (s kraljem) jugoslovenske buržoazije, 'istjerala ih (na selu ne još sasvim) iz ekonomike, razbila ih u politici kao organizovanu silu, ne dajući im logikom svog dalj-

· njeg razvitka da na bilo kojem od tih

idealisti, kako oni što su uškoreni i ·

upaučinjeni čučali po budžacima tako i oni koji su svoje »solidne« mirnodopske idealističke umo-– i rukotvorine mirno crnoberzijančili ijalističkim katedrama, O ROI Okoh 5sVoj idealistički espap iznose na socijalistički pazar, samo malkomalčice »ein bishen mit Marxismus gespritzt«e a salva rerum supstantia tj. kao idealistižko pače pod materijalističko golupče, — još ne gube na-

;

planova ijednog „trenutka podignu glavu; i, ako u ovom razmatranju izostavimo, ne potcjenjujući ih baš, vrlo ograničene mogućnosti političke aktivnosti naše buržoazije, ostaće nam kao glavna njena utoka iz doživljenog: poraza — idejni plan. No od te tačke stvari tek postaju osobene i komplikovane. :

Naš?) idealizam (koji i jest glavni predmet Đilasove analize) nije više sila u onom smislu u kojem je bio do Revolucije. Ali je još sila; sila u .glavama, sila koja iz njih struji u pera i preko ovih u glave, još više, sila koja hvata i kulturne pozicije; sila koja je ostala i u mnogim marksističkim glavama i koja u najrafinovanijim oblicima korozivno djeluje na njih — baš zbog toga što je u njima ostala nerazvijena dosljedna materijalistička misao. Pojave te vrste, međutim, mogu u ovim primjedbama da izostanu, jer su kod nas prilično već poznate, iako još nemamo jedne suptilnije analize toga materijalističko-idealističkog hermafroditizma. Ali ono što se piscu ovih primjedaba čini kao u ovom trenutku važnije da istakne činjenica je da je naš idealizam, zahvaljujući tome što je bio vlast, što je u čitavom svom

razvitku bio vlast, — domaću temu „daleko više zahvatao

nego mathterijalizam; iL fu svoju prednost on je zadržao i u fazi u kojoj se danas nalazi, bar u oblasti kulturnoj (istorija, istorija književno-

1) Kvalitetima rasturenim, pojedinačno neocijenjenim ili nedovoljno ocijenjenim, a pogotovu kao cielina nesagledanim ili neprodubljeno pa čak i proizvoljno sagleđavanim, i pogotovu (što je Derspettivno najbitnije kao mogu Gnost neuočenim. i \

9?) Neujednačenim snagama doduše, što je sasvim prirodno. T'ako, poštoje kod YiBs i već potpuno izgrađene individualnosti, među ovima neke na koje možetno biti i individualnosti još u oblikovanju, na koje možemo gledati sa nadom, katkad ne malom. Perspektivno (a to ne znači na decenije) gledano. nije bitno «a "li su prve trenutno došle do svog punog izraza a druge do punog razmaha svojih mogućnosti: bitno je u ovom trenutku da se među njima izviši akciona kohezija ma bazi stvarno postojeće misaone kohezije, bitno je da te snage same sebe osjete Mao snage u savremenom procesu idejne borbe, da se trgnu iz letargiie ı, 1ače u zaiedničkoi akc:li i poiedinačno i kao celina, pokrenu u borbu protiv svega što u ovom ili onom vidu Vu–če našu kulturu i društvo nazad: u borbu misli,

3) Ako sam imao razloga da dosađa, kao tačniji. upotrebliavam izraz matefija. lizam kod nas, s ne manje razloga može da se govori o našem ideoliamu. jer on stvarno ima svoju oSObenu sadržinu i oblik (što ie Đilas argumentisano pokazao), )

bonosni,

} : |

(2); sti itđ.). Međutim, sputan sam svojom opštom idealističkom suštinom, opterećen povrh toga svojom specifičnom zaostalošća, epigonstvom i kolonijalnim mentalitetom, — on!) ništa suštinsko nije mogao da objasni, ma čega se lati u ma kojoj domaćoj temi, a mnogo toga se iz sasvim uočljivih . klasnih razloga nije mogao ni smio da lati, šta više, čega se god dotakao sve je ostajalo zagađeno njegovim predrasudama, i vrlo, vrlo često i falsifikatom. Tako se danas materijalistička misao kod nas nalazi, u odnosu na domaću temu, pred morem neistraženih »praznina« i idealističkih. smetišta — pred generalnom ofanzivom na domaću materiju, ofanzivom koja i ne može da krene drukčije nego kao' generalna revizija svih vrednota. Posao — težak, životan.

4) Ovdje je riječ o reakcionainom idealizmu, odnosno o onoj njegovoj etapi kađ je on postao izrazito takav, a ne toliko o tzv. našem realizmu i pozitivizmu (uzetim u filozofskom sm'slu), koji su uglavnom imali idealističku filozofsku OSnOVU.

(Nastaviće se)

Marko Čelebonović: MRTVA PRIRODA SA GIPSANOM GLAVOM

NOVINE —

„Pos S:

POPPUPPVOTVIVPVPVIVOOTO III III III III III III III

DVE ZBIRKE LIRIKE.

Lj Jocić: »Krilato korenje«, — D Grbić: »Sagledani ŽIVOt« | |

Ljubiša Jocić i Dragoslav Grbić su dve generacije, razlike koje ih dele znatne su, pa ipak se o njima ne može govoriti ni kao o starim i mladim pesnicima, niti bi suočavanje njihove poezije»dovelo do ma kakvih zaključaka o razvoju naše posleratne lirike, ili o ustaljivanju nekih pojava koje bi jasno ocrtavale sukobe ı razmimoilaženja u stavov'ma i koncepcijama. To je poezija koja uglavnom počiva na već davno doživljenim i izraženim shvatanjima i emocijama, naročito kod mlađog Grbića, o poeziji koja je živela i cvetala kod nas ne samo između dva rata već i raniie, pa se problem razvoja — Uu ST! slu razgraničavanja i određivanja gotovo i ne postavlja; Jocić i Grbić ne mače novost, ali pokazuju svaki za sebe sopstvenu pesničku fizionomiju: jedan na vrhuncu, drugi na zaranku razvoja. a oboje ni mnogo originalni, ni »mlađi«, ni »stari«, ali iskreni 1 lični. To su osobine koje su već same po sebi dovoljne da se kritika na njima zadrži.

Kako je teško i nezahvalno pisati poeme! Ostati celo vreme na započetoj visini, sačuvati istu emotivnu 1 intelektualnu skoncentrisanost, zadržati ·isti ton, boju. duh i jedinstvo,

PAVEL GOLIJA.

rı pesme

U POŽARU OGNJENE LJUBAVI

ma dno okeami, .

požayu ognmjeme ljubavi oprami i čisti smo kao zvezde što ih svuku

kojima maši smovi pružaju ruku.

Nek se u ljubavi sav svet opere suri,

i sbe što veruje i samja s mama se zagmjuri

iz požara ljubavi u more praštanja.

Preko svega što mas dvoje stvorismo krivo, ili što je nama kogod stvo?Ti, i

mek bujni cvet žiDO

u opustošenim srcima, zašumo?i.

Neka svima sija zrak koji i nas probudi,

neka mikada mikome me nego u večmom sjaju, meka sposnamje zlati, te

zgasme,

čase jasne.

ISPOVEST

aista, ja misam, stvorem, ljudi,

da me razgali laka

ča,

prebistar ja sam ı sunke žudi

i bure dobih. dosta na- dar,

| Ni lovac nisam ćudlima cilja, miti sam opet za ćudi lem,

suština sam, izobilja,

i krajnost — to je moj refrem.

Ja volim, vina jaka, prisma, i raskalašnost, đevica stra}

i sva zbivamja mekoYismqa, besedu vetra, poj btica plah.

Granicu, meru, zmam, sve ređe,

me priznajem, ništa životu tom,

\ preskačem ili lomim, međe, svemir je moj hram + moj dom.

Sta je divota? Sta bamalnost? Svestraomost je moj trpki dar, što izbegavam, to je stalmost, tražim, vihor, nestalmu stva?.

· LSEBLJENICI

olako se pa»obrod miče od obale. ı · Suza teški vupci boslednje mašu zbogom ,

hiljadu očiju rosnih

I brod tad u dubine zakorači mogom. N/

po ostavljenima bale.

Svud samo more i mebo, prostor goli.

. Brod hita. Lupaju mašine. Noć pada.

\ A mnogi dremaju. Tu, tamo meko še moli. I u smu osmehuju se: biće kraj gladi sada.

Oholo, lakoma čeka ih stvarmost roblja,

mašine bez srca, rov wvlažam kao Yaka, žuljevita, ponižujuća tlaka,· daljna, mapuštema, oskrnavljema groblja.

(Prevela Desamka M aksimović)

Po: a E,

posao je izvanredno naporan. Svojim sadržajem poema redovno čvrsto zgrabi svoga tvorca, oduzima mu ustvari slobodu, iako prividno ostavlja bezbrojno mogućnosti za izraz, nameće mu niz čisto zanatskih operacija koje se retko mogu izbeći. Izvanredna je retkost da svaki od više stotina stihova bude iskren. potbun i jasan, da široka pesnička vizija poeme ostaje korektna i besprekorna u svim defaljima i pojedinostima. Dešava se, obično, da pesnik, zamoren, klone, da se izgubi u naraciji, rastegne ili suviše ubrza i zbije neke delove, da otstupi od prvob'tne zamisli, zapadne u nepotrebne digresije itd. Poema ftađa gubi i sadržajno i formalno, postaje troma, zamarajuća i nezanimljiva. Jocićevo Krilato korenje (Prosvefa 1952) je puna svih tih nedostataka. ali je zanimljiva po načinu na kojš je obrađen jeđan stari Dpoetski sadrža]j. 2

Priznajem da sam očekivao sasvim nešto drugo od ove peoeme. Iznemađenje je počelo već od prvog odeljka, od stare priče o majci, da opadne u drugom, gde je Jocić pokušao da a legorično uklopi svoj životni tok u početak i kraj poeme, i, najzad, dostigne kulminaciju u zadnja dva Ođeljka, koji su himna i ditiramb Srbiji i njenim lepotama. koje nije ni pozitivnog ni negativnog karaktera, već prosto čuđenje nad Ppokušajem relativno moderne interpretacije jedne stare teme, koji će biti zanimljiv i značajan za one koji vole »staro vino u novim mešinama«. Jer je Jocić u svom svojstvenom izrazu, punim, bogatim slikama, zvučnim i neočekivanim melaforama.,. ustvari Opevao idilu, nežnu fipičnu idilu i u njoj ostao dosledno i do kraja poeme. I sama osnovna zamisao Krilalog korenja romantičarski je idilična, počev od evokacije detinjstva, koja ide sfarim, ufrvenim putevima, bez mnogo, mašte, bez smisla za šire i Originalnije motive, Da preko devojke »košute«, do nasmejane i devičanski čiste otadžbine. Za one koji su još uvek u stanju da se zanose poezijom koja, sa refleksivnim pretenzijama, lebdi nad ·umilnim i banalno jednostavnim · cblicima. Jocićeva Doema je dobro došla, Ako smo ipak daleko od Jamka Veselinovića i našeg XIX veka, pa nam je nemoguće bez osmejka da primamo ovakve poetske izlive Krilato korenje pruža bar jednu utehu: svoj jezik, koji, bar ha izgled, spasava poemu od banalmosti, Ali nisu mmogo vredeli pesnikovi mapori da se reskim stihom, obrtima i bujnim ritmom iščupa iz jdiličnosti; uzalud odeljak Smeh pođ strehom, koji je trebalo đa bude realističan i savremen, a ispao mufan i nejasan, uzalud &va intelektualnost pesnikova kojom je hteo da disciplinuje ii ukroti svoje emocije, uzalud efekti; od prvog do poslednjeg stiha mi smo u suštini na terenu stare, dobre, bukoličke-idile, razneženosti i romantike. Jocić je pre svega liričar, pesnik mekih štimnuga i otud je pri pokušaju šireg zamaha neminovno zapao. u idiličnost, razlio se u mekoći koja je potemcirana baš onim što bi trebalo da je poništi; sukob između emotivnosti intelekta, između šireg epskijeg daha i liričnosti, ispao je u korist mekog lirizma i senzibilnosti. Jocić je ustvari ostao dosledanm svom pesničkom daru, koji nije stvoren za šiorka uobličavanja. Duboko subjektivna. sva plavičasta od prolečćnih boja, Jocićeva Dpoema, kao ekspresija {ednog isključivo ličnog, intimnog doživljavanja, zamišljenog na širokoj racionalnoj Oosnovi, izgubila je karkter opštosti, i šire ljudsko obeležje i svela se na niz lirskih fragmenata koji su' se meko priljubili uz prilično naivnu pesnikovu koncepciju. Jocić uglavnom ostaje na površinskim slikama. Pa i njegova Srbija, kojoj je posvetio i nekoliko toplih stihova. nije ona Jakšićeva šura i ponosna Srbija, sva otporma i TOmantičarski usplamtela; niti je to Davičova realistička Srbija, u znoju, bunama i šljivama, već jedna „meka, idilično ljubljena vizija, Srbija topla od milovanja, nežna i rascvetana, Umivena i roditeljska. Jocić je stvorio poseban, čulni „intimni lik otadžbine, personifikovao je, ushitio se lepotom njenih brđa i dolina, trave i žita, zavoleo nju samu, kao što še voli dugo tražena i očekivana žena:

I svuđa u snovima se prostire moja \ Srbija

i u tuđini preko cele zemlje njen će osmeh izrasti

1 kao vođa, prostranstva ljulja, neba blavet i mene, i raskriljuje osmeh u reci i u BOTi Lai - asti.

Iz te i fakve ljubavi se idiličnošt bujno rascvetala. Razgrneli se šarena i blistava ođeća Jocićevih metafora, naći ćemo se pred pastoralom, gde je sve ljupko, i zeleno i bezazleno, vitko i čisto. puno košuta i golubova i prave pastoralne slikovitosti:

Stojim opčinjen ođ vida

i zovem ptice rukama obema

i zovem dragu ko sunce iza zida

i ceptim ko lovac koji srnu lovi,

doći će, đoći jer na ushi njenoj, bod w grlom,

guguću poljupci ko pod krovom našim

goli golubovi.

. Ovom opštem utisku nije mogao da se odupre ni R. Gligorijević, koji je ilustrovao poemu. Sasvim u duhu Jocićevih ritmova, on je pokušao da modernizuje idilu, pa smo dobili neku fovističku varijantu ljupkosti i čednosti, gde su mladići uvek nagi i sa blago i graciozno izvajanim pokretima, sme uvek Dpitome i vitke, golubovi dobri, a život blag i bezazlen.

Iznenađenje

eeeoveo.o99ee08eBEeV9 97 eveose.ooooobeaoooobatosonaeovyeebeoevooeeova2ege9ee Aeg 989.99 99 eee ea ee eee ooo obe eee OB 69... veev ag AP

|J 2 0 JB

Bilo bi nepravedno ne istaći istovremeno da ima kod Jocića foplih· stihova, koji se nisu rasplinuli u raz neženost, stihova misaono dubljih, gde je pesnik prevazilazio opšti duh poeme, razbijao njenu sladunjavu O snovu ji dopirao do čistih lirskih akcenata, punih, jarki: slika i jedrih, zvučnil. metafora. Jocićev stih uopšie bogat je slikama, uspelim poređenjima, u njegovom ritmu ima svežine i. radosti, čiste, čulne. radosti, koja boji po katkad poemu svežinom i mladošću. Poema je sva u pastelno nežnim, ružičastim bojar a, pa će, možda Dponegde izmamiti neki uzdah, razneženost i bolećivost, Ova pastoralna slikovitost može da dirne u srce svojom bezazlenom ljupkošću. Da nije tako, Krilato korenje bi ostalo vrlo podložno kritici onih koji od poezije traže ı\ešto više od zaLoravljenih, i pomalo starinsko pružičastih sanjari: ja, \

Ni sa D. Grbićem nismo odmakli daleko. Njegova zbirka Sagledani Život još jedan je dokaz da se ovaj mladi pesnik sve više i više zatvara u sebe i svoj mali pesnički svet, sve više strahuje i beži od ljudi u prirodu, u senku jablanova i prolećne štimunge. Dok je u ranijoj zbirci Lirski fragmenti još bilo ljudi i njihovog delanja, u Sagledanom životu om je đuboko zauzet samim sobom i svojim stanjima i odnosima i iz te atmosfere nikla je jedna filigranska poezija, sitna, tužna, nedorečna poezija memoći i bespomoćnosti. Nije to duboka poezija očaja Disovog tipa, niti ima u njoj olovno teških, sumornih ritmova; Grbićev stih je sav satkan iz tankih niti, nežnosti i usamljenosti, ponegde spontane, ponegde pozerske, ali dosledno sprovedene kao određen pesnički stav: Ma koliko Sagledan život nespreftan, pretencioznan „naslov za ovu zbirku, prevashodno meko lirsku — obećavao neku misaonu orijentaciju, zbirka je ustvari niz osećajnih izliva, sa dalekim reminiscencijama na Pandurovića i Vasiljeva. Pesma po kojoj je zbirka dobila ime, najbolje EOvori šta je za Grbića taj život, koliko je on daleko od ma koje šire kon• cepcije i dubljih i gorčih saznanja:

Ja vidim sav Život u fankoj travci kad raste... TI bagrem nekad ko čovek krikne modrim krikom,

ostaju živi cvrkuti tamo gde padaju laste

a jablan krije oči kad oblak buja

vidikom.

Svi smo izrasli da osetimo mir i strast, po gorenju nam je svaki suncokret drug,

zaželi zaklona i onaj list jesenji, crvenkast a bol je svaka tica zavitlana u plavi krug.

U takvom se svetu razvija Grbićeva poezija. On će đa se povuče, da pobegne, da se skloni u svoj Op" stveni bol, koji je bol života, bol trp= ljenja, bol lepote. Kroz čitavu se poečziju Grbićevu provlači osećanje Klonulog saznanja o sopstvenoj slabosti, koja hoće nekađa da pređe u Dozu, da postane nametljiva i da izgubi Ht#sku iskrenost:

— — — — — — o _– — _ ——JO — = zašto da želim đa pokrenem vode,

da budđem pesma Ko dizanje vala;

zašto se velike želje rođe

u čoveku kome je snaga mala.

Pesnik je nesrećan zbog laste, zbog osmeha, zbog sebe sama, intimna nje»• gova lirika prosto je utopljena u magličastu koprenu s&ete.

Grbić je liričar kratkoga daha, skučen i zatvoren u jedno duševno stanje, od koga se pletu njegove pravilne, mirne rime, Ne freba tražiti ni očekivati od ove poezije nikakav grč, ništa poiresno i uzbuđujuće. Sve je u mjoj smireno, utišano, bez kretnje, bez potresa, sve blago, više neveselo nego tužno. Na takvom putu neminovna su sve dalja i đalja upadanja u ravnomernost i jednolikost. Čitajući ovu mali zbirku, čovek se i nehoti» ce oseti uspavanim i lenjim. Preovias đuje skrušena negacija &vega što je život — a Grbić je zaboravio đa je i bol intenzivan, neki put razdiruć Živobni elemenat — i Ona odvodi OVOR mladog pesnika u rasplinulost, u uljuškivanje u bležen mir sete, koja ea zloupotrebom pretvara „u duhovni neaktivnost. Grbićeva lirika, na putu kojim je krenula, mogla bi še lako i brzo đa iscrpi, pretvoriti u manir koji je veoma lako upražnjavati. A to bi bila šteta, obzirom na njegov vidni lirski talenat, kome ne freba dozvoliti da postane jdmostram, monoton i umnri-

vljujući, Stalne i neprekidne varijaći»"

je ma isključivo jednu temu, morajii Si

najzađ da pronađu i odrede srednja – prosečnu liniju ponavljanja, a Grb već ovom zbirkori od nje nije daleko,

Možda je i on 8am bio svestam svojih

jednoliko tužnih vidika kad je na«*

pisao: ı i MEAN

Ja viđim nekad tek pola: sveta

i celo riebo kađ buru sprema \

i često osim lastinog leta ž

u mojim očima ničega nema. \a

ž'

A ako nestane i lastinog leta? Šta, će se desiti sa Gybićevom. linikom. i trenutku kad se stvarna duhovna puneguje ispreči pred njegovim stvarastoš, koju on sad još tako bezazleno njem? Sofa i skrušenost, bojaam i klonulost neće tada moći da, popumnjavaju praznine, i zato je mmogo bolj već sada širiti svoje vidike.

Zoran GAVRILOVIĆ

POy \ 1y