Књижевне новине

| »Miqdogte umornd od letova, tapka

1 —— „_——___—_-—— __— _—_— -_____----- FR ,_—

| Klegiju, ne ditiramb, o »Mladđosti« napisao je jeđan mladi čovek u beogradskom »Narodnom studentu«, kazavši pored ostalog: »Nekada smo sa pasijom dobrih učenika tražili u »Mla| dosti« kritičke oglede o našim reali* stima i njihoyoj baštini, otkrivajući umrtvljene kabpitale u punoj svetlosti i pozlati poštovanja,., Sada je: nastupio preokret u teške 1 tuđe vode, preokret koji zbunjuje i obeshrabruje«. (Milosav Mirković, »Narodni studemt «od 16 aprila 1952).

Može ]i »Mladost« ćutke preći preKo ove iskrene i, setne reminiscencije mladog čoveka, kome je ovo prva godina na univerzitetskoj klupi? Hoće li »Mlađost« i ljudi oko nje razmisliti kako je došlo do toga da su se Tazočarenje i protest uselili u ljubav Bgeneracije takvih bistrih mladića prema njoj? I zbog čega je oni više ne drže otvorenu na svojim klupama i ne čitaju je više kao blisku i dragu lekliru? .

I kad bi prostor dozvoljavao, celo to setno i dirljivo lepo sećanje stavio. bih u moto svoga napisa.

A .»Mladost« će verovatno OdgoOVO-: riti: »Taj»mladić nas nažalost ne ra· zume, utoliko gore po njega. Reč je o umetnosti, a ne o politici. Shvatiće nas Budućnost i večiti tokovi pod Zvezdama«,

Svemirska estetika

Postaje sve više jasno, i novi brojevi »Mladosti« živo svedoče o tom, da svaka kritika koja bi išla za tim da objektivno analizira njene koncepcije i verno pretstavi njene poglede, nalazi se u položaju da bude odbačena, uglavnom sa ovim obrazloženjem: 1. Ko nas ne razume, taj ne razume ni suštinu umetničkog, ni funkciju umetnosti., taj ne shvaća prirodu umetničkog duha, koji ne zna za granice. Taj nema ni čula za istinsko umetničko doživljavanje.

9. Ko nas kritikuje s gledišta jedne estetske koncepcije, i taj nema pravo, jer je u pitanjima umetnosti uvek prerano zaključivati ko ima pravo.

U svakom slučajiu. gledajući sve pod zvezdama i u kosmičkim relacijama. oni misle da uvek imaju pravo. A svaka kritika njihovih težnji je obično reakcionarstvo, konzervatizam, ograničenost i sl. Njih pritom ostavljaju i svi obziri ljudske skromnosti. Risto Tošović će tako, u svome članku »Moral pesnika«, nap sati i ovo: »Ali, ako smo, u svome naporu da osvojimo tu svetlost — razbili granice vremena, mi smo Uporedo s tim, u dosad ustaljene definicije uneli i izvesne korektive; oni su u zaustavljenim mOoZzBEOvima prvo izazvali zaprepašćenje, a kasnije, mizantropski izliv paničnog straha i srdžbe, tipične za ljude koji pred delom istinske invencije, osete svoje SOPstveno ništavilo« (Sve podvukao — ČK).

Zašto su bile potrebne ove teške teči? I kako su se one mogle izmaći jednom »istančanom« umetničkom uRkusu? Zar ne treba dobro razmisliti pre nego što se kaže »delo istinske invencije«? A te reči »mizantropski izliv« i »zaustavljeni mozgovi« nisu li i one po svome tonu i po svojoj neodmerenosti mizantropskog porekla i mizantropski primenjene? Kako on đa saglasiti folike deklaracije o stremljenjima ka istinskoj umetničkoj lepoti sa ovakvim neukusnim 1 mrzovoljnim ekspresijama?

A što se tiče tog »dela istinske invencijese mi ga kod »Mladosti« još nismo videli. Nije nam poznato koji je to estetski ili etički problem ona 8 uspehom rešavala, otkako je počela njena »nova linija«. Ona kritikuje »socijalistički realizam« (i treba ga kritikovati), ali ona nije dala naučnu kritiku, već varijacisku, pSihologističku, razvodnjenu. Ona ne obrađuje ni savremene probleme teorije realizma. Ona je ostavila po &trani to-

liko važna pitanja estetike dramskog, likovnog, književnog itd. izraza. Ona se okomljuje na »ždanovizam«, tražeći, mu reflekse u našoj današnjoj

'stvarnosti, a sama nije dublje anali

zirala suštinu tog štetnog društvenog fenomena, od čega, onda, pret: opa: snost da svakog onog ko ne ispoveda njena shvatanja ili je kritikuje. žigoše ždanovskim atributima. Jer. ako se ona smafra prvoborcem antiždanovizma u našoj umetnosti, onda ona treba da proklamuje u celini svoj stav iz svih aspekata: socijalnih, psiholoških, estetskih, Onda ne bi bilo nerazumevanja i ne bi se ljudi olako žigosali nedostojnim nazivima. I dalje, zar je poezija koja se objavljuje u »Mladosti« delo istinske invencije? Sve se ne može nazvali istinskim. kao što se ne može nazvati ni pravom invencijom. Ne mislimo da toj poeziji poričemo svaku vrednost. Bilo bi zaista isuviše tragično da se u Više stotina njihovih stihova, ne nađu i takvi kojima treba priznati umetnički kvalitet Ali po onom Mišićevu kriterijumu svrstavanja i kategorisanja naših pesnika, pored »umerenjaka«. koje kude, zar ne bi trebalo staviti i »ekscentrike«. koje hvale-on i njegovi istomišljenici. Kritičaru, osim ukusa, treba i savesti Jer nisu pcrtrebni nikakvi oreoli »ekscentricjma« kao ni »umerenjacima« O-· reol treba „amo pesnički genije, B »Mladost« nam ga još nije dala, Nije preteran prigovor da su SVemirske kontemplac je odvukle »Mladost« od života njene rođene zemlje. Zato u njoj nigde priloga o našoj stvarnosti, nigde portreta naših ljudi. Po njenom sadržaju ne bi se dalo zaključiti u kojoj zemlji izlazi. a pogotovu ne to da lazi u zemlji koja dož'vljuje dinamičan revolucionaran

rast. »Mladost« nije sišla među 'naše ,

ljude. na gradske ulice, u porodicu, na selo (osećam i sam kako je vr!o neugodno potsećati gde i kuda) da da nova umetnička osvetljenja toga života i da na taj način pokaže životnost svoje estetske koncepcije. Desilo se upravo obratno. Ispoljivši nezainteresovanost i nemoć da tu na životnBj materiji svoje rođene zemlje postavi celovitu živu i svežu estetiku — ona je zaplovila u nebeske regione ili u pesničku zaostavštinu drugih naroda ili se upustila u opštu kritiku književnog života u našoj zemlji, često izmišljajući sebi protivnike i U pitanjima koja su svakom·jasna i nesporna. Radije će ona ispuniti ceo broj SVO“ jim manifestima i pesmama Vaska Pope, Rista Tošovića, Dušana Matića i drugih — mego što će se brinuti o »zemaljskim« problemima naše književnosti. Zato se i dešava da naš svet, posebno mlađi, ne pokazuje interesovanja za nju. Ili će mu možda, »Mladost« ponovo zameriti da nema razvijen Uu-

Marko Čelebonović: ŽENA SA BELIM BEREOM

metnički ukus, a nama da povlađujemo toj »ograničenosti« i da podr· žavamo »rurističko -· patrijarhalne« pojmove o umetnosti kod naših ljudi. I optužiti nas za zločip zbog ikono: klastije i anlihumanizma.

I pre su se veliki umetnici i na učnici zagledali u Svetske širine, u nebeske regione; ali oni su isto tako znali da pogledaju oko sebe, da univerzum osete u. svakodnevn'm trenucima. I da bismo to dokazali nije po: trebno pozivali se na živgt Betovenov koga inače urednici »Mladosti« u svojim svemirskim ekskurzijama če; sto spominju Sumnjamo u to da Su današnji pesnici »Mladosti« na nivou Betovenove osetljivosti. I Bodler, čija mašta takođe nije priznavala” granice. i koga je Eli Pinci u jednom trenutka s pravom nazvao »literarnim herojem«, vispreno je kazao jednu istinu: »Sve lepote sadrže, kao ı svi mogući simboli. nešto večno i nešto prolazno — apsolutno ı posebno. APpsolutna 1 večita lepota ne postoji, ili bqlje: ona je samo apstrakcija otslikana na oštroj površini razliitih lepota, Posebni element svake lepote dolazi iz strasti, a kako mi imamo svoje posebne strasti, mi imamo i našu lepotu« Bodler savetuje umetnika da pron'če u život, da crpe švoJa nadahnuća na vrelu života. On na· vodi primer jednog seljaka koji je tražio od slikara da mu napravi por tret tačno opisavši šta želi. Želja je bila ova: »Vi ćete me pretstaviti kako sedim na glavnom ulazu moje farme. u Velikoj fotelji koja mi je ostala od oca, Kraj mene naslikaćete mo,u ženu ..« Iza njih kćeri kako idu i dolaze i obavljaju kućne ' poslove. Onda \njegove sinove, koji dolaze iz polja; jedni odvođe volove U staju, drugi zajedno s unucima starog se” ljaka dolaze s kolima natovarenim senom. I lulu, i sunce na zalasku nije zaboravio. A hteo je da na slici čuje i zvukove Ameelusa na susednom

'voniku. »Važno je — dodao je stari

seljak — da naslikate i moje zadovoljstvo u kome uživam u tome tre" nuiku dana, posmatrajući u isti čas i moju. porodicu i moje bogatstvo umnoženo radom u tome danu«.

Živeo ovaj seljak! — kliknuo je Bodler. Besumnje, on je razumeo slikarstvo. Ljubav prema njegovoj profesiji podigla mu je imaginaciju. I Bodler se pita, koji bi to umetnik bio dostojan da napravi ovaj portret i čija bi imaginacija bila na nivou OVe.

A »Mladost« čini obratno. Od realnog života ona se otkida, želeći da ga ispuni strastima i lepotama poniklim iz tuđih napora. Otuda »Mladost« nema svojih strasti, ni sVvoJe lepote, one kojoj bi sama bila tvorac. Sve je to pokupljeno iz vekova, iz knjiga i listova, iz tuđih „pesničkih dnevnika. Sve je to pokradđeno cveće koje se sada proglašuje njenim »delom istinske invencije« (Tošović).

I kad njeni pesnici hoće da budu originalni, onda oni misle da se ta originalnost najbolje postiže što neobičnijim metaforama i što ekscentričnijim refleksijama, koje satiru svaku draž poezije. Naravno, sve će oni to nazvati zvezdanim problescima pesničkog humanizma, za razliku od ovog proznog životnog, koji »zaboravlja« na mnoge drage stvarčice ovoga sveta! Vasko Popa je želeo da i njegova pesma »Svinja« bude slika njegovih unutrašnjih nemira i briga. Ali ta je slika zbog sredstava kojima nam je pokazana i svojih tragikomičnih grčeva ostala više, daleko više slika za njega — pesnika, nemoćna da pokrene, a mi smo je zapamtili kao zago-

'netku i kao kapriciozan skup reči,

koji je nemoćno težio da postane slika. I uvek će biti Nervalovi »Pozlaćeni stihovi« bliži i čoveku daleke. bu-

Baudelaire: Curiosites esthećtiques, Salon de 1846, Paris 1900, ed. Lećvy.

EHO aaa

|STARICA POD . MURVOM

Niti kiša sipi ni* hladan vjetar duva, mraza ne može ni biti, jer je tek sredina juna, a oko srca je hladno, resko; zajedno sa tim životnim mišićem zbijeno sve u studen i težak grč, Ali srce ne prestaje da kuca. Ono je prokleta stvar u čovjeku. Ne možeš mu stati na kraj. A tako rado bi čovjek ponekad htio da ga drži kao na dlanu i da upravlja njime, da mu naređuje: nekada da prestane sa onim monotonim presipanjem krvi iz jedne pregrade u drugu, a nekada da radi i da ne prestaje dok je vijeka i svijea. Kad bi rad srca zavisjo od volje baba Marice, ono bi odavno već prestalo đa kuca. A kad bi iole popuštalo pod raznim bremenima, imalo ga je što već u njoj zadaviti još prije mnogo godina. No, ono znšB svoj put, ono valjda zna do kada mu valja hositi na sebi napaćeno čovječje biće pa je, eto, ostalo gluvo neumoljivo i pred Maričinim molbama da stane jednom zauvijek...

~ Po nebu ustreptale zvijezde kao da svaka za sebe

na mjestu pleše neku svoju igru, čitav “aj sijaset se njiše, talasa, puštajući po jednu da se otrgne. sine, prolije nebeskom prazninom ji da se odjednom ugasi kao da u vodu sleti. Možda i nije sve to tako, nego se samo pričinja oronuloj Marici, jer ona. u noć gleda kroz rijetke staračke trepavice, na kojima se suše posljednje suze koje ona može da pusti.

— MB-heee, zvjezdice, daleke vesele sestrice! uzdahnu starica, — Daleke sestrice, koje sve vidite,

Niko JOVIĆEVIĆ

| ________________--— — — i 1—–I1:–1 1 ————

——–_— ______—–__—'__--_-—__---—12}—5 " z-- -- EC _——|ATZ

kažite meni jadnoj, samohranoj, đe mi je Luka, đe mi je sve što imam? O:

Izgubiše joj se posljednje riječi, da ih se uplašila pa ih nedorečene sebi sa vrh jezika i vratila unutra:

— Hm! Što mi je?! Pričam sa zvijezđama?

Malo poćuta, ali joj opet zadrhta ušiljena donja vilica; gaboravi na sopstveni prijekor što govori sa zvijezdama. — A da sa kim ću, kukavica, s kim!?... Oooo, pogani bože, ako te iđe ima, a nema te, čim me ovako mučiš, što me os*avi bez lijeka?... Uh, oprosti meni grešnoj i ne dozvoli mi da poludim, no primi dušu moju napaćenu. Ili učini mi baš da poludim, ere bi mi lakše bilo — dako bih bar luda viđela, dako bih se bar luda izrazgovarala sa nima!... Oj.i oj, oooj!

Neosjetno odmiče noć nalik na tihu rijeku ispod nagnute vrbe ,i samo ponekad zašumi nevidljivo ptičije krilo, kao da ga zanos crni tok noći a ono se otima.

Marici se ne spava. Prikupljena, sastavivši bradu i koljena, sjedi na kamenu pored praga i razgovars sa zvijezdama, bogom, izgubljenim unukom, i sama sa sobom. Pozadi nje niska kućica pod bišalim krovom zaudara na čađ i pustoš i beživotno zuri u paučinasto izatkano mnoštvo noćnih priviđenja, različitih nes*alnih oblika, pred kojima su ona i Marica, kao dvije starosti, bespomoćno priljubljene jedna uz drugu i site jedna druge. Nekada je to bila bijela kamena kuća ne mnogo.ve)ika ali s*asita i vidljiva još iz daljne. U ovo teško i mutno vrijeme, ona je postala mrka ı niska kao da su joj temelji popuslili; pa se s njima zarinula u zemlju i ona Potamniela, gotovo crna, ona tu lič; na ženu koja je naričući za selom i seljanima presvisla od tuge, ukočila se, skamenila i stoji neukopana, kao tužna opomena i svome i tuđima da je stu bilo nekad i dobrih ljudi i junaka, ali da su nestali odjednom i tako brzo da drugačiji spomen sebi nijesu imali kad'ostavi“i. Pod njom, u tami i u jadu, šćučurilo se selo, pritiješnjeno sa svih strana osvajačima iz dalekih zemalja i strmim stranama vrletnih brda. - |

Odnekud dopire zadah ljudske lješine ı vonjaju razne travuljine koje je izgorjelo vruće junsko sunce. U daljini, na jezeru, doziva neko stegnuto i zbunjeno. Drumom ispod sela prođe kamion šarajući farovima. krećući se plako, oprezno, kao sa pola života, da ne propane u provalije, kojih ima dosta pored puta. l, ništa više osim noćne mukle, tupe, jezive praznine, u

zamriješe, kao ugrabila sama

| KNIZŽEVNE NOVINE |

ŠON

10 dvobroj 2-3 —

dučnosti, nego po motivu slični Popini. »O čoveče, slobodni mislioče! Zar

misliš da si ti jedini na ovom svetu gde se život prostire na svaku stvar — ...— Poštuj u životinji duh što se kreće — Tajna ljubavi u metalu počiva — Često u mračnom biću skriveni bog stariuje«... (Slobodan prevod) pevao je Nerval. I mi smo ga osoetili i čuli šumove njegove fluidne duševnosti, i ova poezija zaista može da se dojmi čoveka i obogati mu osećanja.

Estetika bez estetike

Ali u poslednjem dvobroju »Mladosti« Pavle Stefanović je pokušao da s pozicija naučne estetike (istina, još nerazrađene) odbrani Popinu poeziju. On se zapravo bolemički osvrće na Bogdanovićevu kritiku poezije besmisla. On je tu kritiku nazvao »kritikom bez estetike«, pa je onda preduzeo sam estetsku analizu. Zapravo ona i nije estetska, nego semantička, logička, intelektualistička. Stefahović govori u svome osvrtu o dva problema: 1) o logičko-pojmovnoj određenosti onih izražajnih elemenata koji sačinjavaju umetničku sliku i 2) o

- uopštavanju značenja konkretnih po-

jedinačnih umetničkih slika i idejnom sadržaju umetničkog dela. I prebacuje Kkritičaru Bogdanoviću što nije s OVOF gledišta ocenjivao poeziju u »Mladosti«. , Neko je jednom u našoj kritici govorio o intelektualizmu kao kočnici razvitak estetske misli kod nas.1Iovaj Stefanovićev osvrt je prožet takvim štetnim intelektualističkim tendencijama. On pre svega meša konstitutiv-

| ne oznake dveju slika: naučne i umet-

ničke, odnosnb semantičke iestetičke. On zaboravlja da estetička slika nije ni lingvistička, ni logička, nego upravo estetička. Estetičar ispituje savesno i studiosno i bez predrasuda da li može neka slika potrajati u »današnjim i sutrašnjim uzbuđenjima« i da li može proizvoditi estetska stanja. Estetičar, ukoliko ispituje umetničku reč, ne radi tona semantičkogramatičkoj osnovi, nego na svojoj, estetičkoj ,koja u prvom redu ne zaboravlja emocionalne osobine izraza.

Prirodno je da i poezija uzima reči iz opšteg govornog jezika, ali to još nije argument za Stefanovića. Zato je u osnovi pogrešna koncepcija »naučne« estetike koju zastupa Pavle Stefanović. Takva estetika bila bi i suva ,i siromašna, i dogmatska.

Estetika je polje na kome se susre= ću nauka i umetnost. Polje je beskraj no, razvitak je večan i susreti su večni. A u plodovima tih susreta, u stvorenim estetičkim pojmovima, mora biti prisutno lice istinskih umetničkih dela onih, zbog kojih estetika živi kao nauka,

Zato je potrebno negovati pravu estetsku analizu koja će stati nasuprot napadnom. kolebanju našeg pesničkog ukusa. A ono dovodi do tog da je često dovoljna jedna lična antipatija da se jedna poezija, ili jedna proza, ili jedna kritika nazovu najcrnjim rečima.

Ali vratimo se još Stefanovićevu osvrtu. On je bio obećao da će govori=

. ti o estetičkim problemima, ali je vi-

še govorio o lingvističkim, o neka= kvim dijalektičkim skokovima značenja reči, o dvema vrstama značenja reči, i mora se iskreno reći — prilično konfuzno. On će napr. reći: »Uopštavajuće dejstvo umetničkih slika leži u onoj njihovoj emocionalnosti, koja se ovaploćuje u samom načinu na koji su oni date«. Kakvo je to »uopštavajuće dejstvo?« I kako ono može ležati u »onoj njihovoj emocionalnosti?« Zamislite samo: »dejstvo leži«, emocionalnost koja se ovaploćuje u samom načinu«. Čudna sprega participa prezenta u pridevskom značenju, glagola koji znače stanje sa

ava

imenhicama koje znače kretanje i relativnih, pre bih rekao neodređenih (ali bi se gramatičari pobunili) zamenica! (Ovu lingvističku ekskurziju, ne uobičajenu u ovakvim diskusijama, učinili smo zato što nas je Stefanović na to primorao metodom i smerom svoje kritike). I naći će se tako mnogo nepreciznosti u ovoj »estetičkoj« raspravi koja je lingvističkim sredstvima pokušala dokazati umetnički valcer Popine pesme o konju. Stefanović nam »stručno« dokazuje bogate mogućnosti pesničkog jezika na pesmi »Konj«. Stihove — zamorne zagonetke — on naziva simbolima evolucije tog jezika i stvaranja novih veza u njemu. Ali ima napora i napora. Krležin stil je težak i zadaje napora, ali je to plemenit i koristan napor. A ima napora koji satiru i muče ,a cilju ne dovode, niti je čovek od njih duševno bogatiji. To je poezija besmisla. To su stihovi o kojima smo govorili i koje Stefanović s pozicija »naučne« estetike, tačnije rečeno lingvistike, brani. I čini mi se da ne preterujem ako kažem da bih pre razumeo japanskog pesnika, 41 koga nijedne reči ne znam, trudđeći se da po mimici i duševnim stanjima slutim šta oseća i šta hoće da kaže, nego što bih bio u stanju da zdravim očima proniknem u tajne nekih »modernih« stihova pisanih rečima srpshohrvatskog „jezika. I zaista, teško bi se našao naziv za onoga čoveka kome bi takvi stihovi bili životni agens i nasušna potre} „duha. j

»O »svemirskom rečniku«

Kod »Mladosti« je već primetan jedan stilski manir, koji je proizvod njene, nove literarnme linije. Možda su sveže ispočetka delovale neke njene krilatice. Ali sada ih česta upotreba i neprekidan obrt počinju banalizovati. I to je svakako posledica neplodnih uranjanja u svetske širine i otkidanja od onog životnog fla koji najiače impulse „daje i omogućuje

plodnu regeneraciju i osvežavanje stila. U poeziji:

— na svima jezicima sveta;

— ispisaćeš sve koordinate i raširićeš sve šestare; ı i

— isti je stroj, isti je šum” vetra, isti zov pustare;

' — jedno čekam, čekam i beskrajno čekam;

Stvarna slika »Mlađoste u tome pogledu verovatno bi bila porazna kad bi se potkrepila jednom pedantnom analizom. A rečnik stilskih izražajnih obrta »Mladosti« verovatno bi izgledao ovako:

U manifestima i kritici:

— deca sveta, drugovi istorije;

— okršaj sa svima vetrovima i strujama;

— jedne uvek iste i uvek smešne gajde smisla;

iznova

eetecepeseneeedoeBeeBBRe eee Bee

Marko ČelebonoVić: ŽBNA SA SUNCOBRANOM · <

— sama egzistencija poetskih sredstava i posle atomske bombe i Ajn= štajna, „ e

— neutešeni znamo šta je uteha; nesmireni znamo šta je mir, itd.

To bi po prilici bilo sve. Inače teško je učiniti neku strogu podelu ,budući da im se stilski obrti najčešće sele iz poezije „u kritiku i manifeste i obratno. i

Njihova kosmička imaginacija do. vodi sve stvari u čudne neposredne

odnose. Dobija se utisak da prvo što. sine u glavi bez onog nužnog čeka-_

nja i odmeravanja i dužog življenja s idejom, koje je odlika intelektualnog napora — odmah se predaje papiru. Koliko raznorodnih ideja i kompleksa koji se sigurno čudno ošećaju u toj gužvi svega i svačega. Zoran Mišić će verovalno reći: Moderna forma! Odgovorio bih mu: Haos! Oktsustvo nemirnog. večito živog i stvaralačkog smisla, uzvišene odlike duhovnog stvaraoca. i

Takav je osnovni operativni stilski i rećnički fond »Miladosti« odnosno njenih poslednjih brojeva, koji se već — budući da se hrani samo vizijama univerzumskih — iscrpeo i prtvorio u praznu verbalistiku.

Opsesija zvezda dostigla je ,evo danas, čudne razmere. I lepo je zaista verovati u beskrajnost vidika i simbolisati tu veru zvezdama ,ali kad se

stalno to ističe i kad se manje-više to

čini na standardizovan način, u jednoj siromašnoj varijaciji, bez svežih asocijacija i rima, turobno (napr. Matićev stih: »Zvezde, o zvezde prozeble, sjaj naše zemlje što u smrt kruži), onda smo se rastali s poezijom. (Koliko mi je poznato, u našoj novijoj književnosti jedino je Krleža imag tako plodnu imaginaciju da se neprekidno mogao vraćati svojoj slici i stvarati sve novije i veličanstvenije, od kojih je svaka imala posebnu draž i lepotu i sve zajedno ivorile veliki venac lepota; i nijednog trenutka čitalac neće imati utisak da se Krleža ponavlja). i

Toj poeziji nije suđeno da potraje u »sukrašnjim« i »tamošnjim« uzbudenjima, kako bi to rekao jedan naš veliki živi pesnik koji je više svemirski, nego svi ovi naši današnji koji stanuju u pesničkoj zvezdari. cs

Malo o uzorima, »francuženju«, citatima Onaj ko želi da shvati umetnički kosmopolitizam u svoj njegovoj lepo= ti i Betovenove reči da umetnost sjedinjuje svet, neka se ne obraća ovoj mladosti. Radije neka čita jednog”

Rodena, jednog Burdela, jednog Roa_

i Vitmena i neka ostvari neposredan dodir s mislima velikih umetnika sveta. i

Jer čitalac od »Mladosti« dobija sa

mo više ili manje vešto preparirane

tuđe ideje. Čovek se pita zašto se Zoran Mišić poziva na Remboa i Ron-—_

sara, jer — valjda će nam poverovati urednici »Mladosti «i ljudi oko nje niko kođ nas ne napada Remboa i Ronsarovu liriku.

I još jednu stvar treba glasno reći: Popevši se na vrhove »napredne« ume{fničke misli, ljudi iz »Mladosti« uobražavaju da su jedina spojnica kod nas s vanjskim kulturnim svetom. Jer, eto, oni prate umetničke diskusije u Francuskoj, oni stavljaju čitav moto iz I9oa u svoje predtekstove, oni i Marksa prevode s fran= cuskog. .

Kako su se potpuno postavili na kriticističku osnovu, na golo negatorstvo svega onog što im nije po ćudi, navikli da se zakljanjaju za strane. uzore, da drže otvorene prozore i mirisu cveća i dahu truleži, u poeziji i kritici ove »Mladosti« nema »dobre i lepe slike ravne detinjskom snu, koja bi bila čitav jedan cvet«. \

Umetnost čistog voljenja — to je ona umetnost koju »Mladost« nema.

A nosi ime: Mladost. Čedo KISIĆ

ROM —

| _ –----—- ---– __- | _ „16J______ —- IPI

kojoj sjediš sam, bez svoje i prijatelja, te jedva čekaš dan makar on donio i najgore.

Zavijena u noć i tugu, sama kao ćuk, stara Marica čili, kopni, nestaje.. U njoj je živa jedino još teška misao kojom kao kroz gustu maglu promiču njeni prošli dani, rijetko rumeni i sunčani od radosti, a često i najčešće vlažni od suza za ovo ili onim nestalim kuće, Osipao se Maričin dom i rod polako ali neprekidno i praznila kuća, ova ista pred čijim pragom ove noći priželjkuje čak i ludilo samo da bi makar i takva vidjela pred očima posljednje što joj je od pet sinova, tri brata i osam snaha o:talo; da vidi sedamnaestogodišnjeg unuka Luku, koji je uletio u ovaj vihor rata pa možda i poginuo u njemu. Sagara taj prokleti rat kao vatra. Sve joj je drugo palo pod palošinom ovoga i onoga rata, koji su bili daleko jedan od, drugoga samo toliko da djeca iz prvoga :lorastu za nož drugoga — kako bi se imalo šta klati.

I ta noć prođe kao sve druge u ovoj teškoj goOdini — sedamdesetdrugoj za Maricu. Tek kad njene posljednje tragove poče sa vrhova obarati najezda novoga dana i kad svježina svitanja natjera i najtoplija tijela da malo uzdrhte, iza kuće zaškripaše klinci u cokulama i začu se zveket sablje,

Priča o sablji nije mnogo duga, ali je za Maricu strašna. Zato je, u dijeljenju te teške noći i dana koji će izgleda biti još teži, taj zveket sablje prekinuo i onu najtanju nit o kojoj je, u najvećoj dubini njene duše, skriveno visila slaba nada da se to neće obistiniti. Evo te priče: U prvom boju sa Italijanima na drumu nedaleko od sela, u od davnina krvavom Carevom Lazu. Luka je bacio pušku kao nešto suvišno za njegovo mladićsko samopouzdanje, skočio na drum i bacio se na leđa jednom fašističkom oficiru, zgrabio ga za perčin i za grlo tako da je oficir izgubio odmah | glas, zatim i dah i morao je pasti. Rvući se sa njim Luka: je uspio da ga onsko zbunienmog, uplašenog 1 ošamućčenog izvede živa u krš među družinu. Ovo 5E pročulo nadaleko — doekle su kur.ri dop rali, pa i dalje. A Jovam Belov koji je pošro s Itolijanima, obeća svome špijunu i slugi Đoku. u ime Musolinija i u svoje ime, sablju kao vidnu nagradu — ako Luku uhvati živa ili njegovu glavu donese na Cetinje. I ovo se pročulo brzo i nadaleko, ali se sakr:vnln od babe Marice. No kako je teško sakriti ma šta o1 onoga što čovjeka pogađa nije se mogla sakriti ni ova priča od nje,

|_______________________________- —–— | _______- — — —--- _–—— –—>-– <

Od Jovanovog obećanja Đoko je mislio na sablju | „

i na Iuku kao na dvije stvari slivene u jednu. Zbog toga je obijao brdima sa karabinjerima i četnicima, |pretresao svaki žbun i svaku škrapu gdje je pretpostavljao da mogu biti skriveni pozadinci, sa kojima je ostao Luka, kao hitar, odan i kuražan, da obavlja važne poslove, najviše da sa hitnom poštom prevaljuje crnogorska bespuća i povezuje grupice poza= dinaca. ,

O obećanoj sablji širio se među svijetom potsmijeh, a starici se stezalo srce i pri samoj pomisli da bi Luku mogli uhvatiti, da bi ga mogao uhvatiti baš taj obeščovječeni čovjek, Zato se tako trže na zveket sablje, kao da ju ·je hladnim vrhom već pogodila u živo srce. Ali nije imala vremena da razmišlja o tom najstrašnijem zveketu koji je ikada čula. Iza ćoška od kuće, na najprvoj i najslabijoj dnevnoj svjetlosti, za“ sija prvo sablja izazivački, a za njom se pojavi Đoko, omalen, bezličan, ljigav, prikupljen i naježen. Prođe pored sablje puštajući je da klepne pozadi njega i da se vuče za njim, lupajući zlokobno i jezivo, al potpuno jasno tumačeći i svoje porijeklo i gazdinu pobjedu. Pojaviše se i karabinjeri gledajući u sablju i pazeći da je ne nagaze. |

— Dobro ju-tro, baba Maricaaaa! — nakloni 8eć Đoko podlo iskežen otežući suženkastim glasom. 'Poznaješ li me, bakeeee? i

— Sotono! — podiže baba ruku da še zakloni od Đoka kao od kobnog priviđenja koje se poput otrovne zmijine glave kezilo put nje.

— Vidiš li mi saaablju, Maricaaaaa?

— Tpljuh! — pljunu Marica s ogorčenjem, strahom i prezrenjem,

Pred njom se u punoj istinitosti i nepopravimosti ocrta i ono posljednje što je imala da doživi. I dodade

put Đoka: ·

— Miči mi se s oči, krvniče!... Ni sablja te| neće spasiti! i , | — Znaš }i kako sam je dobio, bhakecea? — kmeči

.| Đoko kyo jalovče.

— Đe mi: je Luka, !zdzjice roda svoga?

— A-haaaa! Luka đe ti je, je li?... Ratuje... Oče da istrijebi Italijane i Crnogorce, Marica, zaboga što pitaš?!

— Đe. mi je dijeće, kazuj, kučko! — Starica je bespomočćno izgovarala, opjrućji se jednom YTukom na štap, a drugom na liladan kamioni prag i zureći negdje

ou a MIR VO U See

u O-linu ncedređeno, pripremajući se za kraj, koji