Књижевне новине
|
BROJ 56 ~
vw wrepwwavew ave a
POZORIŠNE SKICE
~ Opet o pretstavi »Kralja Lira«? ta, zaboga, pisano je već mnogo! Svi listovi su doneli prikaze i kritike. Zar to nije dosta?« — upitaće poneki čitalac čija će želja za raznolikošću i promenom biti jača od osećanja potrebe da se nesvakodnevnom događaju odužimo, makar kvalitativno, po. meri nesvakodnevnosti. — »Malo je Ppisano o »Kralju Liru« — odgovoriće svi oni koji kao i ja misle da je već pomalo vreme da naša pozorišna kritika počne, uz sumarne preglede u kojima se jednoj ulozi posvele dvetri gotovo nužno klišetirane rečenice, da prati glumea i njegova ostvarenja toplom ili surovom rečju analize i o"cene. I još nešto: o ume“ničkom ostvarenju dovoljno je pisati malo samo ako je ono loše, pa hi onda ne uvek. O dobrom umetničkom ostvarenju nije, suvišno pisati nikad. Ne izvinjavam se zato što ponovo pišem o »Kralju Liru« I ja sam jedan od onih koji je, govoreći o ovoj pretistavi, napisao da mnoge uloge i detalji zaslužuju posebne osvrte., Obično se Fako kaže i onda na tome i ostane. Hteo bih da ispunim jedan deo sVvVO-
ga duga. Toliko kao uvod za koji bih
bio srećan da nije bio potreban.
Ima jedam veliki i odlučan momenat u životu mladog glumca koji u pozorište unosi, sem želje da se njime bavi i talenat i strast koji mu omogučuju da se njime bavi uspešno. To je onaj trenutak kad, posle nekoliko uzastopnih uloga koje su od kriKike i gledaoca izmamile priznanja talentu i učinile da· glumac postane nada i obećanje, ta nadanja imaju da pređu u oslvarenja. Kad zrelom realizacijom treba odgovoriti na Tradosne i malo bojažljive slutnje o mogućnos*ima koje glumac nosi u sebi, kad ima da prestane rečenica: »Biće to dobar glumac«, i da je zameni čvršća kons*atacija sadašnjosti: »On to već jeste.« Jugoslovensko dramsko pozorište, naporedo sa trenutkom kad je svojim prvim Šekspirom stavilo na najvišu probu sebe kao ansambl, dalo je mogućnost dvojici svojih mladih glumaca, Milićeviću i Pleši, da odgovore na pitanje, da ]i je taj problem u njihovoj glumaMoj karijeri već nastupio. O tome, kako su Pleša i Milićević odgovorili na ovo pitanje, govori ovaj članak. To Šo su pred sličnim problemima stajala dva glumca tako različita po svojim osobinama, svedočanstvo je širokog raspona naših dramskih obdarenosti.
Branko Pleša. Ako već odavno čeka " onu pravu ulogu koja će ili da polomi njega, ili da on odlučno savlada nju, a čeka je sigurno, nije mogao dobiti bolje i teže ispunjenje svoje želje no što mu je to pružila uloga Bdgara — zakonitog i dobrog sina lorda „Glostera. Pozorišna radicija _malaže i pozorišna literatura tvrdi da
ige ta uloga gotovo nikad ne povera-
va glumcu njegovih godina. Valja u toku jedne jedine pretstave mnogo puta potpuno izmeni" svoj lik i sVOju sudbinu: Biti najipre vedar, bezbrižan mladić koga još nije oprljio mraz prvih teških saznanja, pa samo nekoliko trenutaka zatim zbunjeno u· neti u dušu sumnju i klevetu i u naivnosti svog poštenja podleći odmah intrigi. Pri prvom ozbiljnom sukobu ga životom ostati obezoružam, prognahn, prokazan. Doneti tešku odluku da jedino što preostaje to je biti najniži od svih živih, bedni, polugoli prosjak »Jadni Tom«. Sa vrha društvenih lestvica mladog lepog dvorskog čoveka na najnižu stepenicu ljudske bede i prezira. Sresti u toku jedne ludo burne noći poludelog kralja, živ, očit i strašan prizor ljudske propasti, a nositi pritom masku ludaka i teško mudro saznanje o prolaznosti ljudskih časti i prohteva, Čui blisko, surovo i ničim neizazvano prokletstvo svoga oca, a nemati mogućnosti da razuve-
= Bes
— -- --—----— –--—— ---- - 'NII i]cp—
Pp. O 7 02 RJ
\ / essavseyesageooseoneobaasepoeoyeeaoeeeeeeveeeoeBeB eee eseeaeepeese eee e ya eaaeeĆe9 O (aeeoeoeeoeeeeVe
DVA GLOSTEROVA SINA
riš mržnju da je svoju glatku oštricu uperila pravo na ljubav. Doživeti novi nemilosrdan udar: biti vodič za jadne, izgubljene oči svoga oca i pratisi ga na dugom putu u samoubistvo. Spasti teško očajanje stida da nije smelo da učini samo sebi ·kraj i sačuvati ocu život i pritom glasom samo, jer očiju otac više nema, 'glumiti prosjaka „ludaka, seljaka, ribara. »A teško je u bolu igrat ludu.« Prisus"vovati kao nemi posmatrač dijalogu mu– drog Lirovog ludila i vidovite slepoće rođenog oca. Saznati o teškom, pod-
BRANKO PLEŠA KAO EDGAR
lom „ izdajstvu brata. Biti najzad osvetnik-bra“oubica, skinuti svoju masku i zderati druge i u jednom trenutku povratiti i izgubiti tako mnogo. Zadatak je fo strašno “ežak! Oni koji su ga poverili talentu Branka Pleše verovali su u njega, mi oji smo ga znali samo sa pozornice nadali smo se, a Branko Pleša je nadmašio sva iščekivanja. Sudbinu i lik Edgara nosio je jedan mlad čovek snagom i zrelinom iskusnog glumca,
jednom sigurnošću koja je impono-
vala i jednom strašću koja je grabila
za grlo. Ispod teksta i uloge goreo je
pravi unutrašnji život tragičnog Šekspirovog lika.
Danas već može da se govori o nekoliko glumačkih svojstava Branka Pleše kao o nečem fiksiranom. Pleša je, ako tako može da se kaže, inđuktivan glumac. Gledaocu celo vreme pruža sitan, rafinovan detalj, bogato raznovrstan, često neočekivan, koji put bizaran, i njime lagano, jednim za drugim, gradi celinu svoga lika. Ima retku i dragocenu smelost rizika: ne interesuje ga šablon, konvencionalni, osredhji pozorišni gest i kre*nja. Ide do same ivice one provalije u kojoj vrebaju kič i drastičnost .Ponekad, u ranijim svojim ulogama, hteo je kojiput da prekorači granice, đanas ga izvežban instinkt sigurno i precizno zadržava na vreme. Hazardna je to
gluma, zapaljiva, opasna. Nosi je in- ,
vencija bogato darovita i imaginacija retka za naše prilike. Kon“ćroliše je stalno budan razum iz čijeg se neprijatelistva sa neobuzdanom maštom rađaju najviši trenuci njegove glume. Čudan spoj kapricioznosti i proračunatog. Glumac »iz glave«, ali iz dobre glave i pritom glumac kockar koji nekako čudno igra: rizično, krupno, a dobija. Igra puna daha, sila, koncepcije, Igra rafinovana. Krojena po meri, a nigde joj ne vidiš šav. Pravljena, a deluje kao celina, Svi registri i naročito oni koji su opasni: sme da insistira na sentimentalnom mestu a da ne ode u melodramu, ume da samo fankom nijansom ono, što leži udaljeno na krajnjim po-
sea
Š
izdiferencira
Na
NOI
B. MIHAJLOVIC
lovima. Iromija, sarkazam, mala radost, velika začuđenost, krupna tuga i plemenita mudrost smenjuju se, gradiraju u raskošnoj igri smelih poteza. Igra duhovita. Rizična. I još jednom rizična. Prvo joj je načelo: »Hoču mnogo«, drugo: »Smem« i treće: »Mogu«. To da može dozvoljavaju sreds“va. Evo ih:
Glasovni kvaliteti Branka Pleše su izvrsni. Glas pun obline, širok, viša lirski no rezak, jači u gornjim registrima no u dubini, Modulira prema tekstu u svim nijansama. Dikcija, inače kod nas redak dar, više no korektna. Glas ćeče, kida se, lomi, drhti i para. Volumen glasa, iako sa jasno izraženim naklonostima ka kamernom, ima dovoljan domet. Glas čist, izrazit, izdiferenciran. Sme i u falset. Voli deformaciju. Gubi poneki naslućeni izraz Zbog prenapregnutosti. Sa telom akrobate, licem na kome mim!lka deluje na svakom milimetru od kose do brade i sa nešto nervoznim, prebrzim gestom, sa smislom za govor stava, za neuobičajen pokret glave i ramena Pleša uspeva mnogo da kaže, Fina igra ruku, naročito prstiu. Mali nedostatak jedne nijanse prirodnosti u kretanju. Lučna, gipka na petost celog tela. Zamišljena otsu“nost pogleda i prisutna skoncentrisanost obrva. Izrazit gorak grč usta i malo klišetiran ironičan osmeh.
Tim sredstvima i nekim drugim, o kojima pisac ovoga članka još nema određeno mišljenje ili ih nije zapazio, Branko Pleša se služio kad je gradio svoju ulogu Mdgara. I napravio je velik, mađa očekivan, ipak iznenađujući uspeh. Ne, nije to bila skroz dobra ni skroz podjednako dobra uloga. Prvi nastup, iako sasvim dobro in“oniran ,ostao je bled, pred kraj uloga je pala, umorila se, izgubila snagu. Ali srednji delovi uloge Branka Pleše, scene u buri u kolibi, tamo gde je Edgar bio »Jadni Tom«, to je tako veliko ostvarenje, da se o njemu može govoriti samo u superlativima (a ja ih nikad i ne štedim i mislim da ih ne treba štedeti tamo gde su oni adekvatan način izražavanja. Ta valjda nam ih je logika jezika za nešto stvorila!), Grčio se pred nama živi čovek u svom bogatstvu i jadu
KNIIŽEVNE NOVINE
pr REY (OR LI. BoorJ)
OTTIITTITIIIIIIIIITIIII II TITO III 11111 111111 115
ateiacedekespasgocescedsepojaaaadevopyoasogaagoaosuvabadćaagog0aooogddavadpacovdkyyv2tvvćegdavadačog0daya090406ćb009
/ svoga pada. Jedna lepa duša, surovo obučena u masku prosjaka i ludaka, tu na vetrometini osnovnih životnih saznanja o čoveku i njegovoj sudbini, dobar sin i brat, lucidan duh, nepra=vedno i po njegovom mišljenju nepovratno izbačen iz života, govorio je Plešinim glumačkim jezikom istine, Na površini su stajale Šokspirom pro pisane reči i rediteljem sugerirani pokret i radnja, a u dubini je ležao čovek nemilosrdno razgolićen, spreman da primi udarce i da ih vrati. Uzaludan bi bio, mislim, pokušaj da se rečima ispriča ono što je Pleša ispričao Šekspirovim stihovima i svojom glumom i ja zat ovde za ćrenutak napuštam Branka Plešu da se obratim drugom Glosterovom sinu PFdmundu Jovana Milićevića.
Možda ni prema jednom glumcu,od onih koji su učestvovali u »Kralju Liru« „nije učinjena takva nepravda kao prema Jovanu Milićeviću. U nokoliko prikaza ili je dobio konvenc:o0nalno bledo priznanje ili su mu načinjene zamerke. U jednom prikazu, koji mi se čini da je u celini pisan po onom Antonijevom: »A Brut je čovek, častan neosporno«, čak je Op“užen za jednostrano shvatanje uloge, A njegov Edmund bio je sve pre samo ne jednostran i bio je takav sveža snaga da bi »Kralj Lir« bez ovakve interpretacije Jovana Milićevića možda bio doveden u pitanje. Jovan Milićević, koji ima tu nesreću da gotovo stalno Igra negativne karaktere, sreo je u Bdmundu — vanbračnom Glosterovom sinu ponovo jednu “akvu figuru, ali ovoga puta jednu od onih sa kojom se valja pohrvati na krv i nož. Bio je i on pred ispitom pred kojim je stajao i Pleša i koji smo maločas videli kako je položio.
pdmund, kopilan, zaverenik protiv brata, odvratan izdajnik rođenog oca, nameravani ljubavnik dveju Lirovih ćerki i ubica treće, mračan karakter i čovek od čije je zle misli do dela “ako kratak put, jedna je od crnih Šekspirovih duša, opnkih i strašnih. Samo Šekspirovih duša, kažem. A fo znači da je u crni kameni blok njegove duše upletena i poneka bela žica čovečije „vrednosti. Edmund je snažna ličnost, pametan i nekonvencionalan čovek, sa jakim vrednostima vojnika i junaka, sa osećajem države, sa uvređonom i poniženom dušom kopilana, čovek strašnih ambicija, ali i čovek akcije, Tog čvrstog čo-
OOU III gggeoeoeseeeoVeVe e 171 eve eee. teens OTO even OTO ..
Boško Vukašinović: ČAMCI NA SAVI
— 060 —
ya 00455
-
Edgar— Branko Pleša, Edmund-—]. Milićević
veka mnogih slojeva, tog Edmunda »koji je ipak bio voljen« Milićević je odigrao izvrsno i još jednom, Bli ovoOga puta i presudno, pokazao kakvu se glumačka snaga nalazi u njemu.
Milićević je izvanredno shvatio jednu stvar: da PEdmunda “reba igrati čvrsto, oštro, muški, kao najsnažniju i najpromišljeniju ličnost celoga komada, igrati ga kao blok i stenu, ne razbijati ga u komade, i tim najtežim putem, putem jedne jedinstvene celine dati sve strane ovog složenog karaktera, Tako je shvatio ulogu i “tako je oshvario, Nije fo bio samo podli intrigant, bio je to na sceni čovek svestan svoje sopstvene vrednosti koju on shvata kao superiornost, bio je to junačan vojskovođa (kako je samo savršeno marcijalan izgledao u tim scenama!), bio je istinit i kao zločinac i kao čovek, čak je zvučao istinit ton i na kraju u scenama kad naglo i tekstom nemotivisano, maltene melodramski, postaje dobar. Njegova Uuloga je rasla od samog početka kad ga ono otac upoznaje sa Kentom, a on pomalo ironično posmatra te starce, pa do velike, u oblasti našeg spektakla dosad nedostignu*e scene mačevanja. Skladna i celo vreme čvrsta njegova uloga bila je osnovni pokretač akcije. I kad ćuti, a mnogo ćuti u komadu, u njemu vri njegov neobuzdani karakter koji se otima ka delu. Sa stegnutom i ssisnutom maskom sigurnosfi i mira na licu, upotrebljavajući, uvek izvrsno, samo najpotrebniju količinu mimike, sigurno stojeći na pozornici, on je delovao snažno, ubedljivo. I upečatljivo do najveće moguće mere. Ali tu smo već kod jedne od prvih i najvažnijih osobina Jovana Milićevića kao glumca. Razgledajmo ih malo pobliže:
Jovan Milićević je kao glumac, sušta i srećna suprotnos* Branku Pleši. Da počnemo od negativnih elemenata. Njegova dikcija, mada se znatno popravila, daleko je još od toga da bude dobra. U »Kralju Liru« je u nekoliko mahova izašao sa scene sasvim »featerski«, nepotrebno efektno. I još nekoliko sinih zamerki može se izvući iz njegove glumačke aparature, ali samo onda ako se posmatra ovako hiperkritički kako su i ove dve primedbe načinjene. U naknadu za to Jovan Milićević je glumac strašne snage, glumac elementaran. On zrači sa scene ćakvom ubedljivošću da prikuje pažnju za svoju izvrsno građenu figuru i izrazito lice. Nemoguće je uz sve napore praviti u toku pretsćave analizu njegovog postupka, jer vas nagoni da se prestanete sećati da ste u pozorištu, sve ako i svom silinom navike i želje hoćete da ga posmatrate kao objekt svoje kritike. Možete sa teškom mukom da to činite samo naknadno, u sećanju.
Evo njegovih glavnih elemenata, onakvih kakvi se meni čine: snaga, upečatljivost, aktivnost, celina. Deluje kao blok. Kao tuč. Nešto saliveno i čvrsto. Spoljni izraz nečega iza čega se oseća još stostruki odjek dubine. Sigumost u svemu kako postupi. Ni za trenutak se ne plašiš šta će učiniti sledećeg: momenća, Moraš da mu veruješ, ne da ti da razmisliš. Stalno je prisutan, deluje i nameće pažnju. Osećaš mu uvek tačan, nepogrešan instinkt, Ne primećuješ eksperimenat, čak ni onda ako je on stvarno Po, sredi. Hteo bi da se buniš, da se zgra= žaš protiv lika koga prestavlja, a:on ti meodoljivo sugerira simpatiju. Ne znaš čime to postiže, ne možeš da uloviš postupak. Ne trpi analizu. U osnovi je deduktivan: ponese jednu široku i jasnu koncepciju lika, de*alji sami logično proiziđu i legnu na svOje mesto. Iz njegove uloge ne sećaš se trenuika i scene mego se sećaš čoveka i lika, celine, Ima nekog nesavitljivog ponosa, neke gordđosti u
MILIĆEVIĆ KAO EDMUND /.
stavu. Stoji čvršto i kad je oslonjen na oba stopala i kad laganim dizanjem na prste odaje potajno uzbuđe-· nje. Mimiku koristi uvek svedenim sredstvima ,tačno probranim, širokim a bogatim. Igra očiju posebna i retka vrednost. Glas malo mutan ali prodire, reže i uvek stigne na metu. Elegancija pokreta nije ni meka, ni razlivena, ni slabački simpatična, no gruba, opora a ipak fina. Gibak. Čini ti se da transponuje sa lakoćom, da igra bez napora, da nosi ulogu više no što ona nosi njega. Temperamentan i aktivan na sceni, ali su mu i temperamenat i akcija zauzdami VOljom, tako da se oseća velika zaliha neupolrebljenih rezervi. Nikada i nizašta me daje poslednju snagu, Čuva je da njome nepokazanom a naslućenom pojača svoju uverljivost. Ne bavi se bizarnošću. Gađa uvek sigurno, nepromašivo. U svakom trenutku je u svom kompletnom sastavu: deluje odjednom i zajedno i glasom i stavom 1 pokretom i mimikom. Moć koncentracije veoma velika, moć ekspresije ravna njoj. Nije nervčik. Prosto se opiljivo sluti da krije u sebi još mnogo mogućnosti samo je teško pogoditi gde će i u kom pravcu izbiti.
Takav glumac bio je upravo predodređen za ulogu Edmunda. Mata Milošević se nije prevario kad je za svo= ju koncepciju »Lvira« izabrao baš Jovana Milićevića i namenio mu ulogu koja se kao čvrsta armatura provlači kroz ceo komad i snažnim naponom svojih sposobnosti vuče motor akcije. Jovan Milićević je na pitanje koje su mu postavili Šekspir ,njegovo pozorište, reditelj i publika sigurno i čvrsto, onako kako i glumi, odgovo= rio: »Dal!«
Tako su dva sasvim različita glumca odigrala suprotastavljene uloge Glosterovih sinova podjednako uspelo i tako smo mi već danas u njima dobili snage koje čine da sa poverenjem gledamo u istaknute vrhove našeg pozorišta bez bojazni da će sutra, prekosutra vrhunci ostati prazni. Stasala je jedna nova generacija i dobro nam došla tako darovita i snažna.
Branko Pleša i Jovan Milićević, jedan glumac od elemenata, drugi elementaran glumac, jeđan &tvaralac jz razuma i mašte, drugi stvaralac iz svesti i instinkta, jedan rafinovan, drugi čvrst i ceo kao blok, jedan posredno neposredan, drugi neposredan i kad je to nemoguće, nijedan sirov i prazan, nijedan bez strasti i savešnosti ,obojica i mlađi i sveži i izgrađeni i svoji i talentovani i vredni imaće da kažu još mnogu značajnu reč našem mpozoriš“u.
="8
je eto tu pred njom, a ona još ne može da ga sagleda lijepo i razumijivo. Jutro je raslo kao svako vedro junsko jutro, a Marici se činilo da ono sve više tamni. M — MBto ga dolje, u selu, — odgovori Đoko topeći se od radosti, pa dođoh da ti javim đe je i da te pozovem da ga vidiš... Sad ne treba da brineš za njega — vezan je... Neće više nikud pobjeći. i Uspuzavši leđima uz vratnicu Marica pređe oštrim pogledom preko Đoka pa preko karabinjera y iže štažinosi, ' ae e ista jedan , krvnici — ne brljajte mu sveti kućiu daje | ga je.jajte mene staru vašijem Do" ganijem dolasm ČM"Odlazitel..: Khhh... Hmaaa.,. . Zatim uđeilo, tuću brzo, koliko je to mogla, iznemogla i kao px (OEena Đokovom sabljom... Ali ima, | eto, tnko neka nišhla snaga u čovjeku, koja uspravi podmlnađenim OŠTĆnim sokovima baš onda kad bi rekao da mu || raj ne samo pameti nego i životu. Tađa čovjek 1Vi _a. ono drvo koje se sve više razvija, grana i jača što ga više zasijecaš... Ušavši unutra Marica zalupnu vratima pa preko mračne kuće, što je brže mogla. dođe do prozora, Otvori rasušene drvene kapke na njemu i pogleđa dolje na selo. Ono je zloslutno ćutalo. Nigdje žive duše. Jedino pod onim starim hrastom kraj same džade. starijim, izgleda, neko samo selo. koji već godifama bježi svojim čvOTnovatim stablom u Vis noseći samo pri vrhu dvije-tri nenapredne grančice, i koji kao da tu raste samo da se o njemu češu volovi, magarad i vjetrovi, — crnilo se nešto kao debela sjenka. Marica napregnu vid; učini joj se kao đa se ondje prikupilo nešto naroda... Zbunjena novošću, koja za nju zapravo i niije nikakva novost, jer se svemu tome nadala i od toga zebla, ostade nekoliko tremutaka pri otvorenom prozoru, pogledajući čas u kuću, čas na selo. Negdje otegnu pijetao kao na silu. \
— Dockan, dockan, kokoteee! — odgovori mu.Ma-
rica, osjećajući kako taj nedužni pijetlov glas zapara po njenom mozgu kao nož.
Polako premećući po glavi sve Ovo što se zbilo. Marica kivno stegnu bezube vilice i protjera između njih:
— Hm! Uhvatiše, bogomi... Pripasa Đoko sablju . Đoko! Ništačovjek i ruglo ljudsko dok mu po: mena traje... A moj Luka — ponos đok je ljudi i dok je poštenja... Luka... Luka...
a_i ————–I_—_–——-_————————
Tako je starica samo.još mogla i znala da ponavlja unulkovo ime, opirući se težini toga jutra i zveketu Đokove sablje. No nikako nije mogla da stvori jasnu pretstavu šta se sada dešava ni šta će se kasnije sa Iaukom dogoditi, osim toliko da će biti smaknut, možda još danas. A. na koji način će ga pogubiti, starica njje mogla zamisliti, niti je nastojala da sebi stvori tu strašnu sliku, nego je se čak i klonila, skrećući uzburkanu misao na drugu stranu čim bi osjetila da joj pred očima zatitra slika strijeljanja, vješanja ili klanja, od čega ona ništa ranije nije vidjela, ali je znala da su to strašne stvari, makar se i ne odnosile na bliskoga dragoga.
Zatvori kapke na prozorima, i u kući opet nastade pomrčina, Kroz nju je starica udarala nogama i štapom u ovaj ili onaj predmet i! nešto nerazgovijetno otezala, kao da pjevuši, osjećajući neku vatricu u obrazima. Li
— Eto, Luka, srce moje, sad mi neće više trebati da te čekam po cijelu noć pred vratima! — Progovori boreći se sama sa sobom.
Na ispucala štara,vrata i na rasušene drvene kapke u prozorima pritiskalo je izvana jutro i svjetlost đana kao poplava, ali u Maričinu kuću nijesu mogli prodrijeti; jedino su se tanki i nejaki zraci s mukom probijali, ukrštali se i lomili, srebrnastožutim vezom šarajući mrak, tup kao na dnu groba, u kojemu njen lješ kao da ne dognjijeva nego dogorijeva i u tome dogorijevanju podiže sa sebe poklopac od đasaka i zemlju nezatravljenu da još jednom rekne nešto.
— Nešće mi zemlja kosti onda kad, je trebalo, prok,.., — htjede da je prokune, ali se sjeti da će ta zemlja još koliko je danas primiti Luku pa se trže i otvori vrata»i, kako je maloprije pred njima bio Đoko sa karabinjerima, bljunu na njihov trag na zemlji i u vazduhu.
Jedro jutro je narastalo i blistalo kao obično u ovo doba godine, podgrijavajući još izrana dnevnu zaparu, a starici se činilo kao da je ono čitavo zavijeno u crno i kao da iz njega pljušte Suze, Ponovo zatvori vrata, kao da se poboja da ne podlegne sada. kada joj najviše snage treba, kad joj treba snage i za nju i za Luku. Osjeti u tom trenufku da je još nešto dužna ljudima šsvijetlu i životu. Zastajući nasred prazne kuće, rukom i glavom napravi onaj | poznati pokret kojim se čovjek miri sa svim onim , što se zbilo, povuče taj pokret sve sporije pa ga na- |
jednom otsiječe u onaj neizbježni kraj svake nade, kratak, oštar, a opet vječit,
Sabirajući se, izoštravala je prisebnost i prikupljala fizičku snagu. I bila je već sasvim pribrana, čak je izgledala i hladnokrvna, kad je jedna žena iz sela, nešto kasnije i misleći da to ona prva čini, došla da Marici javi strašnu vijest: da je Luka doveden odnekud još prije dva dana i privezan za onaj hrast u dnu sela, To je bilo prvo što je Marica sasvim određeno vidjela pred očima, kao dio svega onoga što je bilo u zveketu Đokove sablje i njegovom odvratnom smijećhu. Sad se staričino lice obli tamnoblijedom bojom, skupi joj se grč među obrvama, a ispod njih se široko otvoriše nekada krupne crne oči. Ostade fako nijema i nepomična. Kao odapet, asjekao joj se pogled u ženu iz sela, prodoran, onaj koji kazuje da iza mjega nešto stoji,
— Otvaraj prozore!... Sve! — raširi ruke, sa maporom kao da raskida lanac sa njih, i okrenu se oko sebe, nalik na čovjeka koji u pijanstvu ima toliko prisebnosti i pouzdanja da može sam ići uspravno. Otvaraj sve!... Evo i ja ću sada tamo... Dešet godina nijesam okretala niz tu stranu ka selu, a jutros hoću... Kha-kha-khaaa... hoću jubhros — Luku na svadbu i na pokajanje, da i njega ispratim!...
Priđe staroj skrinji u ćošku, podiže prašnjavi poklopac i poče, komad po komad, da iznosi svoje ruho tresući svaki spram vrata i prozora, Slažući prije to ruho pažljivo i po redu, razbacivala ga je sada na obje strane skrinje, a ono, nenošeno ko zna otkada, padalo je i nemoćno se mučilo da se oslobodi onoga kalupljenja od kojega je bilo izlomljeno. Te manje ili veće,, mahom crne, krpe šuštale su tupo i prazno, VOnjajući na trulež. Dođe red i na zlatnu dolakticu gotovo pri samom dnu. Pažljivo je podiže, zagleda i raširi, pa je polako prebaci ženi preko ruke. Zatim redom izvadi suknju, svitni korek, svilenu košulju sa zlatnim ošvicama, sve to stavljajući ženi preko obiju ruku. Žena iz sela ćutala je u nedoumici, a Marica je, s podužim razmacima između riječi, uzgredno pričala kao da objašnjava ono što radi: .
— U ovome su me doveli... Ne znam jesam li ga poslije toga obukla svega jedmom ili dvaput... Nijesam imala kađ više... Učestaše odmah ratovi jedan za drugim kao pokajnice ispred crkve... Tako, rekoh, neka mi ovo ostane za ukopnicu.,. Nooo... Dođe vrijeme crnje no ukopnica, Dođe dan crnji od smrti...
| nije bilo. Žena iza nje razumjela je samo nekoliko
Osjeti da mije vrijeme za mmogo priče pa prekide riječ. Žena iz sela je Sštajala ukočena, zbunjema od čuda i nijemo buljila u Maricu, kao u strašno Dpriviđenje, Pomisli da joj se možda pomračio um od prevelike žalosti i bola; ali nije mogla da je ne posluša u svemu što joj kaže. Štaviše, nastojala je da joj što 'bolje ugodi, vjerujući da starica neće imati snage da dugo izdrži pomračenje uma. Tako joj je pomogla da obuče svečano ruho, zamoseći glavu da joj starica ne vidi suze u očima, Prebacujući veo preko rijetke sijede kose Marica se iskosi prema ženi:
— Što me gledaš tako?... Što se čudiš?... Nije šala oditi na ovakav put, kao što ja jutroš oću da idem... Nije šala oditi na smrt onoga ko se rađa umirući... Ja sam Luku ovim istim mojim starim rukama, vidiš li ih kakve šu, prihvatila iz pokojne· Ljubice prva... Na mojim je rukama proplakao, mrčnoj meni... Eto, vidiš, šta se zbiva... Onoga jutra mu nijesam dala da pane na zemlju, a jutros treba da mu pomognem da pane čojski i junački, |
Pošto se opremi i uze štap, propusti ženu đa ona a prva izađe iz kuće, Tada krenu i ona, zakočivši kamenom vrata đa se ne zatvore, nego da oštanu olvVorena, Sputana „preširokim i pređdugim svečanim ruhom, krojenim i šivenim za njen stas i snagu od prije pedeset godina, kad pređe prag zastade, da še. uspravi i da sasvim ovlada sobom i odijelom, Mimo- Vi iđe ženu usiljeno ispravljena i držeći u jedmoj ruci va prikupljenu suknju da joj ne smeta, Pođe niz stranu ; rđavom postopicom a ne putem, nasrćući i nalijećući, ee čas na kamen, čas na žbun, čas na zakržljalo stablo. :\ Za njom je išla žena, uplakana i kao hipnotisana, i, ii grabila staricu za suknju, koret ili rukav, da ne panex Približavale su se selu; starica je otezala poluglasno neku nerazumljivu pjesmu sličnu naricanju, ali to|
O AC
riječi: srce, sinovi, sokolovi, vezane noge i ruke, biti, mučiti, oči izvađene... e
Dolje, u selu, sakupili su se bili ostaci narodaq iz nekoliko okolnih sela, kako je to već i za manje važna partizanska pogubljenja uzakonjeno. Bludeći beznadnim pogledom uz okolna brda neko je ugledao čudan prizor od Maričine kuće putem prema selu.
To se prenijelo na sav narod krišom karabiD]en a i četnika, i sve je, u čudu, gledalo u stranu, ali niko |
nije mogao da shvati tu čudnu sliku. Spustivši se na malu prželjavu zaravan pod komunskom 6eoskom murvom, gdje su u mirna vremena