Књижевне новине
, N , Š WRRAAARAA peva eee < } ,
_ kovarajućim, povoljnim
L
| FILOZOK
| Revoluciomnarne epohe rađaju, po ravilu, i velike, revolucioname 1lič\osti. Epohe stvaraju objektivne ulove i postavljaju zadatke, ali kako 6 se i u kojoj meri konkretno ostvawdti zadatak i postati istorisko delo,
to zavisi od individualnih kvaliteta ·
velikih jstoriskih ličnosti. Pod od-
) objektivnim uslovima društva ovi .subjekćivni kvaliteti, mogu, u izvesnom relativmom smislu, biti presudni i kao takvi ostaviti neizbrisiv trag na razvoj drušhva „na njegovu političku ili kulturmu istoriju. .
U jednoj takvoj revolucionarnoj eposi, koju obično nazivamo Renesan· som, rodio se pre ravno pet stotina godina, 1452, u građiću Vinči, izmeđiu Pize i Firence, Leonardo Da Vinči. Svestrano talentovan, on nije propustio da se bavi svim onim čime ga je priroda Kako meštedimice obdarila. Tizičar, inženjer, pronalazač, anatom, muzičar, slikar, vajar i duboki misli= lac Leonardo je izrastao iz revolucioonarnih uslova epohe Renesanse ali svojim genijalnim umetničkim delima i naučnim i filozofskim mislima da"Jeko je prešao njene granice.
Pored slikarskih dela ,od kojih su najpoznatija »Mona Liza« i »Tajna večera«, Leonardo je dao i u nauci niz genijalnih zapažanja. Među. njima su i takva koja u razvoju prirodnih nauka pretstavljaju značajne an-
ticipacije „Tako je pre Galileja i De-
karta mazreo zakon inercije. »Svako prirodno i kontinuirano kretanje eži da sačuva svoj tok.. Svako kretanje teži da se održi,« — zapisao je Leonardo u svoju beležnicu.
Pre Galileja (1610 god.) Da Vinči se približio otkriću zakona slobodnog pada, smatrajući da teret koji pada podleže konmstantnim „ubrzanjima. Pre Harveja (16928' god.) i njegovog olkrića došao je do saznanja, na Osmovu anatomskih ispitivanja, da krv protiče kroz vene vraćajući se u stalno otvoreno srce.
Ali pored ovih naučnih anticipacija još je veća vrednost Leonarda u tome što je svojom koncepcijom iskustva, kao izvora saznanja, odnosa teorije i prakse i drugim filozofskim zapažanjima bio jedan od u"emeljača novije nauke i filozofije.
Pre Bernardina 'Telezija, Fransisa ĐBekona i drugih buržoaskih filozofaempirista, genijalni italijanski mislilac je isticao iskustvo i to čulno iskustvo kao osnovni i jedini izvor saznanja. Suprotno mističkom platonijanstvu koje je tada cvealo u Firenci (1450 g. osnovana je u Firenci plafonijanska akademija na čijem je čeTu bio poznati humanist Marsilio Fičino) i naročito srednjevekovnom umrtvljenom aristotelizmu Da Vinči je nedvosmisleno polazio od iskustva. »Svekoliko naše znanje, pisao je om, potiče od čula. Razumsko saznanje počiva na iskustvu ili kako je slikovito govorio »Mudrost je kći iskustva.« Spoljašnji predmeti i pojave deluju na maša čula. Zatim, prema Leonardu, čula »prenose utiske ma ošetlji~
. voste, ili kako bi mi danas rekli čulmi nadražaj postaje oset. Osetljivos% saopštava čulne utiske razumu koji zatim sudi o ovim utiscima. Najzad, ovako u razumu prerađeni utisci prelaze u pamćenje, u kome se zadržavaju jače ili slabije »prema njihovoj snazi«. Zato je Leonardo smatrao praznim i punim zabludama »one nauke koje nisu potekle iz iskustva, majke svake izvesnosti, i koje se ne završavaju u nekom poznatom iskustvu, tj. čiji izvor ili sredina ili kraj ne prolazi kroz jedno od pet čula.«
Kod Da Vinčija međutim nailazimo na takve misli iz kojih bi se na prvi pogled moglo zaključiti da potcenjuje ulogu razuma, smatrajući ga varljivim i punim zabluda, »Najgora zabluda ljudi je u mjihovom mišljenju«, ili »Ništa na svetu ne vara Vviše od našeg suđenja.
Ali takav zaključak bio bi pogrešan. Daleko od jednostranog i plitkog empirizma Leonardo je tačmo uočavao ulogu razuma, razumskog saznanja, mišljenja uopšte. On ne prihvata naivmo realističko stanovište KpikuTovo, koga posebno kritikuje zbog nje
govog shvatanja da je sunce stvarno ·
toliko koliko nam izgleda da je. Ističući primat iskustva, on mije potce= njivao ulogu razuma, · razmišljanja., »Prvo iskustvo, a zatim dokazivanje
ebovooobeooveovosooavosoheoepooeveeae ovo oveeoe e oveeeoevoeeeee
Aleksandar Tomašević: AKT (linorez)
„_ "OO5T.D—
aseesessesevpebovbegobeo Bee veebopageeuapoB eo eaeoepeagoga0 09 eeevevoooeVee M aešeoassoegesogaaeasasesapeepenoeeoeGaaaaaeeeeebeeVe , Rai '
I LIK LEONA!
Odgovorni urednik: Milan Bogdanović, == Štamparija,
jena
OI MN
SV. JERONIM.
TLjeonardo:'
rezonovanjem ... to je istinsko pravi-
Jo po kome Treba istraživači prirod-
nih nauka da Dpostuipe.« y |
No, Leonardo nije ostao samo na ovaiko shvaćčenom odnosu čulnog iskustva i razumskog saznanja. On je u ovaj odnos ušao dublje i konkretnije shvatajući ga kao jedinstvo teorije i prakse. Takav njegov stav proizilazio je u krajnjoj instanci iz nOVOgE kapitalističkog načina proizvodnje koji je zahtevao nov odnos prema nauci i po sebno iz same njegove genijalne naučne i umetničke prakse. Njegova misao o povezanosti teorije i prakse izrasla je s druge strane u oštrom suTWobu sa skolastičkim aristotelizmom koji je u formalističkom zaključivanju (silogizmu) video pravi izvor saznanja. Ovu mišao Da Vinči je zabeležio kratko ali jezgrovito, »Silogizam: govoriti sumnjivo. Sofizam: govoriti konfuzno,,laž mesto istine.. Teorija: nauka potpuno praktična.« Leonardo je u praksi sagledao živu osnovu svake prave naučne +eorije „nauke uopšte. Ali, zato, ne manje, on je visoko cenio ulogu nauke, značaj njene teoriske strane. »Nauka je komandant, a praksa su vojnici.« Il: »Oni koji se povode za praksom bez nauke, liče na mornare koji Se penju na brod bez krme i kompasa i koji ne znaju nikad sa sigurnošću ku» da idu. Uvek praksu treba izgraditi na dobroj teoriji.«
Koliko ove Leonardove misli u svoOjoj mnezastarivoj revolucionarnosti zvuče i danas sveže ,kao da nije od
toga vremena, kada su napisane pro-
teklo skoro 500 godina!
Tako je on pod pravom naukom shvatio samo onu koja polazi od čulnog iskustva i koja u svom tkivu bitno znači jedinstvo teorije i praikse.
U redu pravih nauka« posebno mesto dao je Geonardo matematici, Slično Nikoli Kuzanksu (1401—1464) i Leonardo je isticao izvestan prioritet matematike mad ostalim „naukama, odnosno zahtevao da se mehanika, astronomija i druge prirodne nauke prožmu: matematikom, kao takvom osnovnom naukom od koje ostale dobijaju svoju izvesnost i egzaiinost. »Nikakve izvesnosti, veli on, nema tamo gde se ne može primeniti jedna od mafema*ičkih nauka, ni u onome što nije vezano sa matemafikom.« Još jasnije se možda ovaj njegov stav ispoljava u izjavi: »Nek me ne čita omaj koji nije matematičar, jer ja sam uvek u mojim principima.«
Ali Leonardovo shvatanje uloge i značaja matematike u procesu naučmog šaznanja je daleko od svake piFagorejske mistifikacije broja i kvan= titativnih odnosa uopšte. Broj, aritmetičke i geometriske veličine i njihovi odnosi izražavaju, po njemu, samu kvantitativnu zakonitos* objektivne materijalne stvarnosti. »Proporcija se ne nalazi samo u brojevima i merama, već fakođe i u zvucima, težinama „vremenima i položajima i uopšte u svakoj sili ma kakva ona bila.«
No, s druge strane, Da Vinčijevo jednostrano potenciranje kvanbtitativne strane objektivne zakonitosti i u vezi sa tim jedmostrano naglašavanje značaja i uloge matematike pretstavljalo je ona i zametak koji će docnije prerasti u matematički formalizam i
subijektivizam. sa Lajbnicom i Kan-”
tom i dostići vrhunac u savremenoj logistici Rasla, Vitgenštajna i drugih. No ova jednostranost u Leonardovom shvatanju matematike bila je istoriski nužna i čak i u izvesnom smislu i progresivna, jer je proizilazila iz potrebe razvoja mebanike i drugih fizičkih mauka, koje su sa svoje strane, u perspektivi svoga razvoja, isticale sve veću ulogu matematike.
U pogledu shvatanja prirode u celini, odnosa čoveka i prirode, posebno pitanja kakve je prirode čovekova psiha, njenog odnosa prema felu, u svemu tome Leonardo je bilo maćerijalist. Naravno, da je wd formiranju takvih svojih shvatanja pretrpeo uticaj Platona, Aristotela, Epikura i drugih filozofskih klasika koje je on ·čitao na la*inskom jeziku u toku svog
- školovanja i docnije. Osim toga, nje-
govi filozofski pogledi bili su uslovljeni i većim delom ograničeni stupanjem razvoja prirodnih nauka toga doba. I ako je u nekim naučnim piftanjima on učinio znatan korak dalje anticipirajući docnije naučna, ot-
· krića, ipak je on nužno polazio od o-
nog naučnog i filozofskog iskustva do koga je ljudska misao fada došla,
| Tako je Da Vinči, polazeći od antičkih maerijalista, mislio da se priroda sastoji iz četiri elementa, ze„mlje, vode ,vatre i vazduha. Sve stva–
NU AC
ri nastaju i nestaju menjajući švoj sastav od četiri elememta. U om procesu »Svi elementi proizašli iz
· KNJIŽEVNE NOVINE .
aeevevovaoesevovse
sVOg prirodnog položaja teže da se
u njega Vvrate« Sastojeći se iz Zzemlje, vode, vatre i vazduha, prirodna tela i pojave se nalaze u stalnom kretanju. »Svaka akcija se može vršiji samo kretanjem.. Kretanje je uzrok svega života«, zabeležio je Leonardo čitajući »Knjigu prirode« i oslanjajući se na revolucionama dostignuća antičkih materijali-
sta, Kao i priroda tako i čovek, kao
deoprirođe sastoji se iz četiri elementa „Između njih postoji duboka analogija. Ali čovek (kao i ostale životinje) ima nerve zahvaljujući koji·ma može da se kreće. U tome je, za Leonarda, najdublja razlika između čoveka ,kao živog bića i neorgamske materije. Ia
U koncepcijama duše, duhovnog života uopšte nalaze se izvesni ostaci platonijanstva. No, u suštini, u obja= šnjavamju toga šta je duh, on je maćerijalista, jer drugo nije ni mogao biti kao genijalni naučnik koji se među prvima bavio anatomijom krijući svoja anatomska istraživanja od crkve koja je to strogo zabranjivala. Za Leo narda duh je »jedna snaga vezana za telo, jer sam sobom ne može da se održi i da se ma na koji način kreće.« Ljudska psiha, misaona delatnost nije rasprostrta po celom telu, već je koncentrisana samo u mozgu, »jer ako bi ona bila svuda i u svakom delu (organizma), ne bi bilo nuž„no da se instrumenti čula prostiru do istog mesta.«
Možda najveći zaostatak i nedostatak u Leonardovoj materijalističkoj filozofiji je zadržavanje boga u objašnjavanju sveta. Slično Aristotelu, on je·boga shvatao prvim uzrokom sve-
ta. »Tvorac velikih čudesnih stvari, .
Leonardo: MUŠKI AKT
veliki »Pronalazač« zadržao je svoju ulogu tvorca sveta. Ali religiozni zaostatak, koga se Leonardo nije mogao do kraja osloboditi „bio je na svakom koraku negiran njegovim u suštini materijalističkim prilaženjem i tumačenjem pojava u prirodi. On se nije uzdigao do otvoremog i nedvosmislenog ateizma . jednog Djordđana Bruna i Lučilija Vaninija koji su zbog toga posle stotinu godina spaljeni na lomači od strane inkvizicije, no ipak on je došao do vrlo oštre sumnje U poslojanja boga. »Ako sumnjamo u svaku sivar koja prolazi kroz čula, koliko više bi morali sumnjati u stvaYi koje izmiču čulima kao što su suština boga, duše i slično, o kojima se diskutuje i preplre.«
Da Vinči je bio vrlo blizu ateizma. Njegov u suštini revolucionarni materijalizam odbacivao je spontano svaku religioznost kao, strano telo nn živom ikivu njegove naučne i umetničke prakse. Zato je sa puno ironije i mogao da kaže: »A definiciju du-
še ostavliam. u glavama kaluđera, O-·
taca naroda, koji putem inspiracije znaju save tajhe,«
Da je Da Vinčijev materijalizam bacio prosto u zasenak njegove izjave o bogu, pokazuje. jasno {i ocema
:*U MT
Leonardo: ANATOMSKA STUDIJA
možda da je mnogo bolje biti filozof nego hrišćanin.«
· Daleko više revolucionarmi mislilac, no hrišćanin, on je upravo sa puno duha kriikovao hrišćanstvo i naroči-
! to crkvu i pokvarenost sveštenstva i
kaluđera. Poslednje je nazivao farisejima. U svojim »Pretskazanjima« napao je ironično sveštenike i kaluđere koji za svoj položaj u društvu mogu da zahvale ljudskim zabludama. »Oni koji budu mrtvi (tj. sveci) ,biće posle hiljadu godina ti koji će podmirivati troškove' mnogim živima... Beskrajno, mnoštvo (sveštenika) prodavaće javno i spokojno btvari od najveće vredmosti (raj) bez dozvole sopstvenika, stvari koje nikad nisu bile njihove, ni Wu njihovoj vlasti; a ljudska pravda meće voditi brigu o tome«.
Posebno je sa gnušamjem odbacivao pređrasude tada jako raširene u okulatnim veštinama, naročito u ingromantiji „veštini proricanja sudbine pomoću zlih duhova. »Najgluplja od svih ljudskih diskusija je ona koja se odnosi na verovanje u ingromantiju, ćerku alherhije... Ali ingromantija je ioš više za osudu od ,alhemije, tim više što ona ne porađa ništa drugo, · os!m onog što je istovelno sa samom njom, 1j. laž«.
Možda se nigde tako jasno, kao u moralnim &hvatanjima punim humanizma me potvrđuje Engelsova ocena Teonarda i drugih »divova« Rene-
LEONARDO DA VINČI
No + O...
5 a
akeevoaeesssseseaepnevapaReB eee te 4 osedvepaboogeoebao0pe eee Aa eUe9 eee eee eee Oea eee aooeeeeeeeO000
DA DA VINCIJA —
\ '
sanse: »Ljudi koji su zasnovali modernu vlast buržoazije bili su sve samo. ne buržoaski više Leonardo je snagom svojih etičkih misli prozreo, svu moralnu bedu koju su donosili novi kapitalistički odnosi među ljudima, On je prozreo dijalektičku protivurečnost između materijalnog bogatstva i moralne bede u buržoaskom društvu. »Ljudi će .rča– ti za onim čega se najviše boje, tj. da ne bi pali u bedu, biće bedni«. On je nazreo da je novac prvi uzrok ljudske bede u novom društvenom poretku u kome je robna proizvodnja postala preovladajuća i u kome je i sam čovek sa svojom radnom snagom postao roba. Novac je, za Leonarda, izišao iz pakla i tamo treba da se vrati. >»O bedo ljudska! Čemu sve nisi rob radi novca«, uzviknuo je Da Vinči osećajući svu težinu stvarnos*i u kojoj je živeo | koja je sve više snagom istoriske zakonitosti prodirala u &Ve pore zastarelog feudalnog društva.
Težnji, za bogatstvom Leonardo je duboko humanistički protivstavio VTlinu, to »pravo naše dobro«. »Ne traži bogatstvo, pisao je on, koje se može izgubiti, vrlina je pravo maše dobro i prava nagrada onome koji je ima, ona se ne može izgubiti ako se ne napusti ili ako nas život ne napusti... Koliko je prošlo careva i prinčeva, od kojih nije ostalo ni pomena. Oni su tražili samo državu i bogatstva, da bi ostavili pomena. Koliko je naprotiv siromaha živelo od novčića da bi steklo vrline; i želja za vrlinom se ispunila drukčije nego kod bogatih, tim pre što vrlina nadživljuje bogatstvo«. Ništa suproćnije vrlini nije za Leonarda od toga da se ona shvati kao sredstvo da se dođe do neke koristi. »I ako voliš (ma koju stvar) radi koYisti koju od nje očekuješ, a ne zbog njene uzvišene vrline, fi si kao pas koji maše repom i nežno laje, dižući se ka onome koji može da mu da kost«.
Iz rečenoga je mogla donekle da se sagleda sva veličina Leonardova, njegova genijalnost koju majviše karakterišu svestranos" i revolucionarnost. Inžinjer, mehaničar, pronalazač, anatom, slikar i muzičar Leonardo ništa manje nije bio mislilac, filozof. Pogrešno je otuda smatrati kao njegov nedostatak ili »ograničenost« to što nije izgradio filozofski sistem „što nije napisao debelu knjigu u kojoj bi izložio sve osmovme pirncipe sveta. Iscrpni Leonardđov biograf, Vondđemar Sajdlić, prebacuje mu kao »ograničenje njegovog bića« to što mu je bio »stran svaki idealizam, uopšte težnja
ograničeni«, Šta –-
WITTTTTITIIIIIIIIII II OI II III II TI ITV
da shvati svet kao sistem«. Ali pri- nuđen činjenicama koje je ispitivao i izložio, Sajdlić je morao na kraju da zaključi da se upravo »u ovom ograničenju njegovog bića ispoljava nmajzad njegova težnja, koja je davala pravac celom njegovom životu: ćežnja · za istinitošću«. . Nemački filozof Pramfil, u jednom svom predavanju o Leonarđu da Vinčiju održanom u Berlinskoj akademiji nauka 1885 godine, rekao je da Leonardo ne zaslužuje da se nazove filozofom jer nije napisao knjigu u ko-
| joj bi izložio svoj filozofski sistem.
Po njemu tu se radi samo o nekom smozaiku Sslika« tuđih i donekle originalnih shvatamja. Nas mi malo ne čudi što buržoaski filozofi u fazi raspadanja buržoaske filozofske misli pokušavaju da umanje vrednost i veličinu Leonarda kao filozofa, veličinu jednog diva Renesanse koji je po rečima Engelsa bio „istina, među onima koji su svojim naučnim. i kulturnim *ehkovinama omogućili zasnivanje modeme vlasti buržoazije ,ali koji je bio sve samo ne buržoaski ograničen (što naravno ne znači i gnoseološki neograničen, tj. da je sve bilo tačno što je mapisao). Buržoaski ograničeni fi. lozofi prebacuju, dakle, Leonardu što i on to nije bio. XIN Da Vinči je sav bitno izrastao na živoj i stvaralačkoj praksi umetnika i naučnika. Za njega filozofija nije bila završen, gotov sistem u kome.bi bili rešeni svi osnovni problemi sveta, On filozosiju, baš kao i celu nauku, nije shvatao kao čisto knjiško znanje (prema kome je osetio odvratnost još u vreme svoga školovanja) sa kojim bi se apstraktno baratalo i naprazno »teoriski« diskutovalo. Njegova Kmiiga bila je priroda koju je Živo DOsmaćrao i izučavao, oslanjajući se tom · prilikom uglavnom ma revolucionarne tekovine amtičke filozofije. Filozofija kao opšti pogled na svet bila je za njega bitno orijentacionog karaktera, služila mu je da se uzdigne iznad neposrednog iskustva, ali ne da bi ga napustio, nego da bi mu još dublje prišao i Femeljnije izučavao pojave u pri rodi. U tom široko otvorenom i u 6uštini materijalističkom prilaženju fllozofiji i njenim problemima i u njegovim „genijalnim „doprinosima učinjenim na fakvom filozofskom putu jeste revolucionarnost Leonardove fiJozofske misli koja doseže i do naših
dana svojom „ftrajnom filozofskom i -
kulturnom vrednošću uopšte. Zato revolucionarna srž njegove duboko hu= manističke filozofije živi i danas u pozitivnom kulturnom nasleđu čovečanstva. ·
ODLOMCI IZ TRAKTAT
Koja je nauka korisnija i u čemu se sastoji njena korismost
Ona nauka je korisnija čiji su plo dovi pristupačniji i, prema tome, ma” nje je korisna ona koja je manje pristupačna. Rezultat slikarstva pristupačam je svima generacijama SsVeta, jer je taj rezultat podvrgnut čulu viđa, a do opšteg centra uhom se ne dolazi na isti način kao što se doJazi vidom. Dakle, njemu misu Dpotrebni tumači na razne jezike, kao što je to kod književnosti, i Ono nepo-
' sredno zadovoljava ljudski rod, na isti
poznatog Leonardovog biografa Vaza= ,
rija: »Leonardo je stvorio u sebi tako jeretičko mišljenje da se nije pokoravao ni jednoj religiji, smatrajući
Mića Popović:
goćešieodeogsbmevkeossekovodabsosagoy9ogBoppRsebaanevagovoqodaaqaogedo0deodePa0G?M
»Borba« Beograd, Kardeljeva 31, telefon 25183. Broj čekovnog r
način kao 'i stvari koje je stvorila priroda. I ne samo ljudski rod, već i ostale životinje, kao što se to ispoljilo u pogledu jedne slike oca porodice, kojoj su se obradovala mala deca koja još bejahu u pelenama, a isto tako pas i mačka iz fe kuće, da je bilo divno posmatrati takav DprizoT.
Slikarstvo prikazuje svesti sa više istine i vernije dela prirode, nego reči ili književnost, ali književnost sa više istine prenosi reči do svesti, što slikarstvo nije u stanju. Ali, Tekosmo da je dostojnija divljenja ona nauka koja prikazuje dela prirođe, od one koja prikazuje, kao poezija i slično. dela stvaraoca, to jest dela ljudi, a to su reči, koje prelaze preko ljudskog jezika.
slikar vlađa
O tome kako M svim
svim vrstama ljuđi i stvarima \
Slikar je gospodar svih stvari koje
čoveku mogu pasti na pamet, i zbog toga, ako želi da vidi lepote koje će
eogeeoonopeovovo
NACRT ZA ĆILIM
k
}
ga očarati, on ima moć da ih stvori; ako mu se prohte da vidi stvari koje ulivaju strah, ili šaljive i smešne, ili koje stvarno izazivaju šažaljenje, on: vlađa mjima i može da ih stvori. Ako hoće da stvori puste predele, hladovita i sveža mesta za vreme vrućine, on ih naslika, a tako isto i tople predele za vreme zime. Ako želi doline — isto; ako želi da sa Visokih planinskih vrhcva otkrije široka polja, ili ako mu se prohte dđa posle njih vidi horizont mora — on to može; a isto tako ako želi da 12 niskih dolina vidi v'soka brda, ili sa visokih brda niske doline i peskovite obale. T zaista, ono što postoji u svetu kao suština, stvarnost ili mašta, prvo prolazi kroz njegovu svest, a zatim kroz ruke, a one su toliko izvrsne, da istovremeno jednom jedinom pogledu pružaju skladmu harmoniju stvari.*
O tome da slikar treba da buđe univerzalan
Nije za pobvalu onaj slikar koji radi dobro samo jednu stvar kao akt, glavu, draperije ili životinje, pejzaže ili slične pojedinosti, jer kad se čovek ograniči samo na jednu stvar i uvek nju radi, nije potrebna neka Velika pamet da bi je dobro izradio.
Slikarev um treba da je sličan Oogledalu koje se uvek menja u boju one stvari koja prema njemu stoji, i ispunjava se sa onoliko 1 kova koliko ima stvari koje se prema njemu Dnalaze. Dakie, znaj slikaru, da nećeš moći biti dobar ako nisi univerzalan majstor i ne prenosiš sa svojom umetnošću sve Vrste oblika. koje stvara prirođa.
O načinu kako da se probuđi i potstakne um ma razna otkrića —
Neću izostaviti da uključim u ova”
pravila jedan novi način razmišljanja koji, ma da izgleda neznatan i gotovo smešan, ipak je vrlo koristan za potsticanje uma na razna otkrića. "On se sastoji u posmatranju zidova uprljanih raznim mrljama ili kamenja sastavljenog od. raznih mešavina. Ako treba da zamisliš neki predeo, tamo ćeš moći da vidiš slike raznih
\ pređela, raznoliko ukrašene planina-
ma, rekama, kamenjem, drvećem, velikim ravnicama, dolinama i brežuljeima; tu:ćeš moći da vidiš razne bitke i hitre pokrete čudmih figura, izraze lica, odela i bezbroj stvari, kojima ćeš moći da daš dobar i bespre-· Roran oblik; jer sa takvim zidovima i mešavinama dešava se kao sa zVUu-
*) Dela prirođe.
MILAN BOGDANOVIĆ
ačuna 107-9032020, Poš, fah redakoije i administracije 620, Rukopisi so ne vraćaju, SPO
URBDNICI - STR
kom zvona, u čijim ćeš udarima nači svako ime i reč koju zamisliš.
Ne prezri ovo moje m šljenje kojim te potsećam da ne treba da ti bude teško da ponekad zastaneš i pogledaš mrlje na zidovima, ili pepeo na ognjištu, ili cblake ili blato, ili druge slične stvari u kojima ćeš, ako ih dobro posmatraš, naći divna otlrića. Ona
· potstiču slikarev um na nove prona-
laske bilo za slikanje bitki, ljudi i ži-
votinja ili za razne kompozicije pre-
dela- i čudovišnih stvari.
/ i e E '
O najvećem nedostatku slikara
Najveći nedostatak slikara je u tome što ponavljaju iste pokrete, ista lica i iste vrste draperija ma istoj kompoziciji i što im najveći broj lica liči na majstora. To me je mnogo pu” ta zadivilo, jer sam poznavao neke koji kao da su u svim svojim figurama naslikali sebe iz prirode. U nji“ ma se vide pokreti i držanje njihovog tvorca, a ako je on živahan u govoru. i pokretima, njegove su figure isto tako živahne ako je majstor pobožan, isto tako izgledaju figure sa svojim · izvijenim vratovima; ako majstor ni je vredan, njegove figure izgleđaju
kao oličenje lenosti; ako je majstor
nesrazmerno građen, njegove Su figure isto takve; ako je lud, to se na široko ispoljava u njegovim komDpo" zicijama u kojima su figure neprijatelji sklađa, i nisu usredsređene na ono što rađe, već, naprotiv, neka gle da ovamo, neka onamo, kao da sahjaju. I tako svako zbivanje U slici je odraz ličnog zbivanja kod slikara. .
Pošto sam više puta razmišljao o uz“
roku fog nedostatka, čini mi še da treba zaključiti da duša koja vlada i upravlja svakim felom je ta koja stvara naš sud, pre nego što on po“ stane naš lični sud, Dakle, ona je završila čitavu figuru čoveka onako · kao što je prosudila đa njemu odgo vara, ili da ima đugi nos ili kratak, ili spljošten, i tako mu je odredila visinu i oblik. Taj sud ima takvu moć, da pokreće slikareve ruke i na* goni ga da ponavlja samoga sebe, po”
što toj đuši izgleda đa je to njen
način pretstavljanja čoveka i da ETe" ši onaj koji ne čini kao ona. A akO nađe nekoga koji liči na njemo telo koje je sama načinila, voli ga i često se zaljubljuje u njega. I zbog toga mnogi se zaljubljuju i uzimaju šenu koja na njih liči, i često deca koja
od njih rađaju liče na svoje rodi
telje.
SRKBNDER KULBNOVIĆ
? | a: A
Mihajlo POPOVIĆ –