Књижевне новине

OOA

đih nama i

'ĐROJ 57

Postoji li danas u našoj Kknjiževnosti sukob »modernizam« — »konzervativizam?« Na to pitanje odgovorio je u tekućim »Književnim razgovorima« u »Nin«-u · Borislav Mihailović, i to prilično ubedljivo i jasno, I pisac ovih ređaka, koji bez ikakvih pretenzija da bude sudija i kritičar od zanata, prati našu književnost i učestvuje u. onoj razgranatoj izv. Usmenoj kritici i diskusiji, smatra da taj sukob postoji. Ali ne u Kknjiževnosti nego oko književnosti — u onome Što se. u najboljem slučaju, ne graniči s pravim literarmmnim stvaralaštvom,. Na ozbiljnim dostignućima u posleratnoj našoj književnosti n'je bilo razilaženja. Roman Dobrice Ćosića, naprimer, pesme Oskara Daviča, proza Mihaila Lalića, poema Aleksandra Vuča, drama Mirka Božića, nedavno izašla zbirčica stihova mlađog Svetislava Mandića itd. sve je to primljeno i preporučeno čitalačkoj publici s nepodeljenim mi-

· šljenjem kao lep uspeh naše ı novije

literature. A sukob se razgarao, izvan toga, pre i više u oblasti Dpublicistike, koja je, nažalost, dobrim delom zauzela mesto književne kritike, Taj sukob razvili su i prodđubili, meni se bar tako čini, većinom

neki mlađi ljudi, među kojima ima i

takvih koji ne samo što nisu načisto s tim šta hoće nego nisu takoreći savladali mi osnovna, gotovo srednjoškolska znanja iz teorije književnosti i estetike. Ali, iako još nisu sazreli da samostalno, trezveno i objektivno rasuđuju o književnim žbivanjima i književnim delima, oni. uprkos tome, iskorišćavaju svaku priliku da pod vidom estetike i »traženja« novog (a ko je kod nas protiv novog?!), pod vidom: borbe »protiv politike« u književnosti (!) — mod vidom »modernizma« apodiktički ocenjuju, osuđuju, ućutkuju, pa. čak i sahranjuju žive ljude, ljude iza kojih. stoji dugogodišnje i već priznato književno stvaralaštvo.

Drastičan primer takvog literaturisanja susreće se na stupcima maše štampe sa „potpisom Miodrag Protić. O tom književnom »kritičaru« bilo je već reči u »Nin«-u Dpovodom njegovog prikaza poslednje zbirke pripovedaka Mihaila Laliča. Ali njegove »književne« recemzije, njegovo »tražonje« novog, njegove preporuke da se zapliva »u mutno i morbidno«, njegovi stavovi i »poniramja« u našu književnu stvarnost, njegove osude i presude, njegova neskrommost, najzad, i nađmena uobraženost, sa svim atributima koji uz to slede, — sve to njegovo, a i još mmogo čije!, zaslužuje da se o njemu govori, jer je karakteristično kac pojava, i to ne usamljena, i kao izraz izvesnih stremljenja i shvatanja tunevaspitnih za naše vreme i naše prilike. Utoliko pre jer se toleriše u izvesnom smislu, jako to ide na uštrb ugleda i naše kritike i naše pisane reči uopšte. jovelcbarya

Bto, zbog toga mislim da govorim o tom neprikosnovenom sudiji i njegovim »književnim« recenzijama, ne ustručavajući se ni najmanje, pritom da se poslužim političkim i moralnim argumentima i političkom terminologijom, koju šikamiraju u Umelmosti i na doboš stavljaju Protić i njegovi istomišljemici.

S imenom „Miodraga Protića sretao sam se neko vreme u kulturnoj hronici jednog dnevnog lista. Tu sam zapazio i njegovu recenziju o romamu Bogđana Čiplića »Burno proleće«, koja se pojavila istog dana kad i ocena „Borislava Mihailovića u »Književnim novinama«. Te dvije bilješke dijametralno su suprotne jedna drugoj, samo koliko je Mihailovićeva obrazložena — toliko je Profićeva površna i, samouverena, Ne moraju se, naravno, podudarati mišljenja dvojice kritičara o jednom delu, ali nije đobro kao pojava, pa čak je i smešno, kad se istog đana o istom delu pojave ovakve protivurečnmosti: Mihailović, naprimer, sasvim određeno podvlači ocenu Čiplićevog romana i kaže: »Ona je ne: dvosmisleno „negativna.«. A. Protić tvrdi da je to »najzrelije delo ovoga pisca«.

Koliko je Protićev osvrt površan može se Videti još na jednom defalju, koji je i inače karakterističan, jer otkriva izvestan literarni snobi-

zam onoga pisca, koji sc razmeće »poznavanjem« francuske RknjižeVnosti ma koju se Vrlo često

poziva. Analizirajući tobože Čiplićevu umetničku sliku stvarnosti, izrađenu »na osnovu brižljivo pr? učenih pođataka iz istorije i sociologije«, Protić izvodi fantastičan zaključak đa je Čiplić pod uticajem Zolinim, ali da mu »jak _realistički smisao i pouzadno osećanje mere (s ne· dopušta da zastrani u naturalistička rasplinjavanja«;

Zatim je Protić, za kratko vreme, »napredovao«: počeo je da sarađuje u dva beogradska lista i da se hnošl s mnogo krupnijim pitanjima nego

eee OI IIIOOIIOIIIIUIIII II NJ

Mladen Srbinović: DUBROVA

što su Osvrti na književna dela, Njegova smelost, bolja reći njegova neskromnost, utrostručila se, a njegovi kvaliteti književnog „kritičara ı Ope: rativne mogućnosti na književnom poprištu ostali su isti, ili pak, ukoliko su veći, — uvećali su se sa Onog nezdravog izvora koji se zove imitacija i prisluškivanje maliciozne usme-

ne kritike. U »Sveđočanstv ma«, br. 2,

naprimer, okomio se s takvom žestinom na Rista Ratkovića povodom njegove »Skice za jednu književnu panoramu« i,osudio guy tako suvereno kao da temu o literaturi između dva rata ima u malome prstu. A ustvari on je samo razrađio i naduvao izvesne primedbe lMhoje su, opravdano i pristojno, već ranije učinjene Ristu Ratkoviću. Ipak, od svoga što je Protić dosad objavio, za hjegov metod i kriterijum kojim se ·služi najkarakterističnije je njegovo pisanje o pesmama Svetislava Mandića. Tu je našlo svoj pravi izraz njegovo »rasuđivanje« i »mišljenje« o razvitku i Dputevima naše literature, U tom publicističko-pamfletskom napisu ocena Mandićeve poez'je je takva da me je ogorčila i zapravo izazvala da sve ovo napišem,

Zbirka pesama Svetislava Mandića »Kad mlidijah živeti« znači izvesno literarno osvežemje u našoj Pprilično jednostranoj i horskoj poeziji. U celoj našoj kritici, i »modoernističkoj« i »konzervativnoj«, ona uživa Uglavnom nepodeljene simpatije. I 5 pravom. Pa ipak, Micdrag Protić, taj protagonista »novog«, taj »analitičar«, taj »romilac« po dubinama naše književne ·stvarnosti, rekao je o tim pesmama i tom posniku svašta. I to kakvim povodom?

Milan Bogdanović je u »Književnim „novinama«, br. 46, prikazujući poeziju u dvobroju »Mladosti« za juli i avgust, o »Malođušnoj pesmi« Svetislava Mandića bo5z ikakve rezerve govorio naibolje i završio svoj osvrt ovom rečenicom: „S-Ač a

»Odavno ovako čiste pesme nisam pročitao, a kad ih budem pročitao Ovakvih jož desetak, a da ne iznevere,

mirno ću reći staru reč: »Rodio se” · posnik!««

To je bio povod advokatu »prave lepćte« u životnoj stvamosti da po običaju izreča »autoritativno«, neskromno i prepotenino svoj sud, i osudu i sahranu pesnika Svetislava Mandića:

»Za mene, Svetislav se

Mandić

rodio, kao pesnik, omda kada je napisao »Zvezdaru« I umro, opet kao pesnik onda kada sam pročitao

poslednje strofe njegove »Malodušne pesme« (»Svedočanstva«, br..2,

Sledi zatim obrazloženje te presude, skrpljeno od besmislenih i knjiško-papirnatih fraza, sračunato više na to da se njen pravozastupnhik prikaže. kao kritičar koji poznaje i narodmu poeziju, i freske naših manastira, i stihove Rastka Petrovića, i »Liriku Itake«! i u ime TOg »SVCZ" manja« »zaključuje da bi Svetislav Mandić hteo da bude moderan, ali u smislu onoga što je kod nas u literaturi bilo mođerno pre trideset gOdima. . ,«

To frazersko mudđrovanje razvija se dalje u vidu jedne bezočne i zapanjujući nedrugarske insinuacije:

»Ako je u Zvezdari i bilo iskrenih akcemata i jedncg pravogs poebskog doživljaja, Malođušna pesma, koja se tako mnogo dopala konzervativnom ukusu, Označava pad one Zamišljene linije za koju smo verovali da joj je u Zvez dari početak i da će se nastaviti smelije i sigurnije. Mesto toga dobili smo lažan (!) završetak malodušne odricanje odis-

pesme: ono s krenosti đa bi se u ŽMvotnom stavu bio idejno pozitivan na jedan lažno

patetičan i dđeklaritavan

način, po volji ukusu O čijeg merila· zavisi pr znanje« da bi, na kraju, našlo svoj

egzaltirano-pozerski Tezime: „Svetislav Mandić je izdao se: be i nas koji smo poverovali u njega u jednom trenutku kada nam se učinio iskren. Ali njegova lična malodušnost nije ·i malođušnost naše generacije — (?) koja je već dala dokaza da se ne plaši smelosti fraženja u oblasti nepozna” tog i neotkrivenog«. Kurziv A. 1); »Učeno« i »autentično«! I više nego drsko. jer Protić imputira Svetislavu Mandiću da je neiskren, da trguje svojim osećanjima i pesničkim nadahnućem, nja! A kako drukčije to krstiti nego pokušajem da ga diskvalifikuje i kao pesnika i kao čoveka? I to zbog čega? Zbog stihova: Sad će skoro i zora, Za zorom beli . dan

daj bože da ovo buđe tek gorki san,

pretužnu sVoju pesmu moram ne. kome dati,

OR ČKA

NEDELJA

(akvatinta)

da se prodaje za prizna-,

VNOST GOVORI.

tramvaje rane na drumu ću doče| kati,

oni u naručju čeličnom putnike u yl| grad snose,

na prozorima su devojke, vetar im razvija kose,

njine jutarnje oči, još pune toplih ; sanja,

videće mene v'soka u senci lišća i granja

brđa i ljubičasta nebesa u kojim su se ptice mog. srca zna· U le da bore,

pa zborim: zbogom mladosti, najo lepša, Dprinčip9sa,

vođopađu beli što šumiš reč amore. I opraštam se, vaznesem, od nekog . bivšeg stiđa,

kako se smešim na

plavi se milo nebo u srebru moga viđa.

Zbog toga valjda što +i stihovi nisu protićevski saviemeni, odnosno što su zasićeni našim, plebejskim 50kom ili, pak, što su kristalno jasni a ne bretonovski konfuzni i besmisleni — Mandić je lažno patetičan, on se cdrekao od iskrenosti! j

Znam, reći će mi se đa lovim »iza “"ugla« i da prelazim na političku arenu ako kažem da je Svetislav Mandić bio idejno pozitivan u životnom stavu i u vreme kad je to biti bilo opasno. Ali to je neophodno reći da bi se naglasila iskrenost i idejnost završetka njegove »Malodušne pesme«, Taj završetak, logično, nije mo-

| gao biti drukčiji. I zašto bi ga, ko-

načno, trebalo menjati? Za ljubav Miodraga Protića? Da bi s njim bio na jstoj liniji? Ne, pesnik bi tek tada izdao sebe i bio neiskren,

To je prvo što treba primetiti Uuz Protičevu pridiku o Mandićevoj »izdaji«. ' . |

Drugo. Šta čitalac može da zaključi iz navedenog teksta o položaju naših mlađih Književnika? Da je taj položaj nezavidan, jer su oni prinuđeni da se potčinjavaju njima tuđem ukusu i njima neprisnoj ideologiji, i đalje da se mlada generacija suprotstavlja: ova se »ne Plaši«, već daje dokaza o smelosti tražemja Nnovog, uprkos tome što je sputavaju konzervativci od kojih zavisi priznamje! ~ Jadna ta generacija! Kako je sputavana i sputana! Kod nas se svugde postavile busije i u svakoj po ri ždamova, pa čim neko iz Protićeve »hrabre« generacije počne da »traži« — njega za vrat...

Tako, dakle, insinuacije, vetrenjače, intrige — i opet to isto, To je postala suština »književne« rabote kojom “ovaj. »nepogrešivi« sudija, prezirući naša »parolaška« shvatanja i okvire, izriče osude i daje dokaza o »smelosti fraženja u oblasti nepoznatog i neotkrivenog. Insinuacija je postala strast i metod u njegovoj praksi, Zadržimo se još jednom ma tome u njegovom rikazu Lalićeve zbirke pripovedaka »Prvi snijeg«e II Lalić je

- »izneverio«, i on je »izdao« sebe, jer

je »iz dosta meodređenih mnmamera pošao putem koji je linija majmanjeg otpora«, Ilj još konkreinije: »Zato što se, iz ovih ili onih mpobuđa, (valjda zaTo da bi stekao priznanje? — A. 1.) odrekao psihološke analize... Lalić je neizbežno \osromašio unutrašnji svet svojih junaka.« .

Sve u svemu, Miodrag Protić i ne samo on, protura raskolna shvatanja, on mutfi i podbađa, on truje atmosferu, I sve to — da bi ironija

bila veća — u ime nekakve genera-

cije! Aleksa IVANOVIĆ

urednik »Narodne armije«

Bibliografija

Petar Petrović Njegoš: Ogleđalo srpsko. Cjelokupna djela P.,P. Njegoša. Knjiga

— KNIN7EVNE NOVNE = ı E S NR OEapO: MMS NON JI

gaseeeoepsnevaveeveeneR8e gooovopoe ope eee ve ove EPP

peta. Izdanje »Prosvete«, Beograd 1951, ći- ,

rilicom, str. 514.

Svetolik Ranković: Sabrana dela, Knjiga TI i II. Izdanje »Prosvete«, Beograd 1952, ćirilicom. *

Panić-Surep: Tzdanje

Jasika, Pesme,

| »Prosvete« Beograd 192, ćirilicom, str. 47.

Branko Ćopić, Žak Konfino, „Ljubiša

Manojlović, Mile Stanković i Novak Novaković, Humoristikon 5 X 5, Izdanje ilu-

strovahog lista »Duge«, Beograd 1952, ćiri-. licom, str. 158. » ı Risto Ratković: Dodđiri, Pesme. Izdanje »Novog pokolenja« Beograd 1952, ćirilicom, str. 91, cena 65 din, ' \ Dragoslav Grbić: Bagledani život, Pesme. Izdanje »NovOg pokoljemja« Beograd 1062, ćirilicom, str, 60. : Stanislav Vinaver:

Jezik naš nasušni.

Prilog proučavanju naše govorne melođi-

je i promena koje su u njoj nastale, Izdanie »Matice Srpske«, Novi Sad, ćirilicom, str, 188, :

Brana Milovanović: Nemirna zemlja (geologija za svakoga). Izdanje »NoOVOg pokolenja« Beograd 1952, ćirilicom, str. 262, cc_ na 220 din,

A. S. Puškin: Poltava, Prepevao Milorad Pavić. Izđanje »Novog pokolenja«, Be-

_ ograd 1952, ćirilicom, str, 79, cena 85 din.

B. Traven: Blago Sijera Madre, Preveo Jovan Popović, Izđanje »NOVOE pokole-. nja«, Beograd 1952, ćirilicom, str, 283, cena 100 din.

Erik Najt: Lesi se vraća kući. Prevela

· Danica Živanović. Izdanje »Novog pokole-

nja«, Beograd 1952, ćirilicom, str. 246, cena 170 din.

ueoeesosesevooooooaosossovaoe aaa ae yass

{

IBRA

STRANA

Laos Eu. 2

IZLOŽBA GRAFIKE

priredjena

Tako je ova izložba mala po obimu, smatramo da je potrebno govoriti O jednom umotničkom kolektivu koji je na sebe.preuzeo ča:tan zadatak da sa »mrtve tačke« krene našu savremenu grafiku. '

Pri ocenjivanju pojave ovog kolektiva ne treba zaboraviti da ova m. da zajednica teži da pohvata i na stavi stare, a iskidane nit: našeg grafičkog stvaranja. Jer ipak, koliko god to zvučalo neobično, naša je grafika dugovečnog života. Još krajem XV veka nastao je naš prvi grafički kolektiv Mkoji je, čudne li slučajnosti, baš kao i ovaj naš današnji beojao osam članova ,koji su godinu dana sa ieromonahom Miakarijem na čelu radili na prvoj srpskoj štampanoj knjizi, U vremenskom rasponu koji deli ova dva naša grafička kolektiva leže periodi uspona i padova naše grafike, leži postepeno izumiranje kKsilografije, leže naše brojne seobe, leže prvi u Beču poručeni kabrorezi, zagubljeni radovi onih mladića koje su u XVIII veku na bečkim školama izdržavali srpski jerarsi, leži onaj bečki sanduk koji je čuvao prvi đepo naših bakroreznih ikona, leži Žefarović i član Bečke akademije Zaharije Orfelin, leži radoznali litograf Anastas Jovanović sa kojim srpska grafika sredinom XIX veka ponovo ulazi u Evropu, i najzad, leže napori pionira naše grafike u periođu između dva rata: Ljube Ivanovića. Mihaila Petrova i Đorđa Andrejevića Kuna.

Bilo je lepo i kao gesta i kao ideja da izložba grafičkog kolektiva počne baš sa njima. Bez sumnje, u srpskoj grafici to su imena koja obeležavaju svoju epohu. Ljuba Ivanović zastup-

•

u Galeriji grafičkog kolektiva

Martin Solaržik: TRI

GRACIJB, (akvatinta)

merena u odnosu na njen glavni i možda jedini kriterij — kvalitet. Prijatan je osećaj pri pisanju prikaza O ovom kolektivu »strah« da neko ne bude spomenut, jer to bi bila nepravda. Počnimo prema njihovom·katalogu. Starije smo spomenuli. Od mlađih Marija Vogelnik pokazuje nesumnjivi smisao za ilustraciju knjige. Njena se forma odlikuje plemenitom uzdržljivošću. Njen litografisani isečak »IZ čekaonice klinike« ujednačen ije i

'MtK DPOPĆ Mb} JR ThMW KOPRMA NhhY

MM MEMM MMHPRH Cy(THM (c HNTB0J HPhT byThbĆM TNJ, M3CHh TE THXO O3BRRy -

h NVO y(HMM He TH JČMOJ(PihĆH ni0ffć2,, APNT

H({I}(TH Thy MOJ} M/TPY PyRy

TRJ TIPĆ[ODRM MhBhW,h TBOfh MH . NJRB RJ DPM /IAMThHO OTOM 32BYKy . BOPEH MćCćuOM hh TOBOM (ChM y(HV'M

{IR hW(T UKOMKRh y MN,yQJK dhibM OPERPUM D6 3. TO KPMKOM HćbO Ćć 5» CDCBDHM DCI MPTPM O(MććhM HRUM

[|]

M H3 OF byRĆ NDBM ĆYMPRUM y BevVĆ ·

? Ć SS HOGU AM TM OMC CRPKONJe P,)\h M3 KOIHX.TMX0O PXX y(VBOTh BMJE 0WT0JC HOR KObHMJR M J\SWDKN

Mario Maskareli: ILUSTRACIJA ZA PESME (linorez)

ljen je sa četiri blistava drvoreza koji reprezentuju njegovo znanje i moč. Veliki crtač olovkom prenosi na drvoreze nešto od svoje čarobne slikarske veštine kojom bez obzira na tehniku u kojoj radi, postiže izvanrednu maferijalizaciju predmeta i prirode. Đorđe Andrejević-Kun izlaže drvoreze iz mape »Krvavo zlato« i ciklusa »Za slobodu«, drvoreze koji su SVOjom proživljenom socijalnom i patriotskom notom nagoveštavali novo doba, Diskretna akvatinta »Kupačice« Mihaila Petrova odlikuje se čvrstom

Stojan Ćelić: ILUSTRACIJA ZA POBZIJU SVETE MANDIČA

formom i lepo rešenim plastičnim vrednostima. e

U prikazivanju mlađih treba pre svega istaći njihovu raznovrsnost. Izložena grafika pokazuje da ovu gru pu pre svega vezuje želja da se DPpodigne kvalitetni nivo naše savremene grafike, ili tačnije, da sami umetnici prestanu sa »maćehinskim« odnosom prema grafici kao svom izražajnom sredstvu.\ Oni podjednako neguju skoro sve grafičke tehnike i sa podjednakom hrabrošću izviđaju i otkrivaju najkomplikovanije njene oblasti, Oni rađe u litografiji, drvorezu, linorezu.

·akvatinti, bakropisu i litografiji. u

boji, a njihovo savlađivanje zanata iznenađuje, U zanatskom pogledu to: je\ jedna ujednačena izložba dobro od-

· skareli ima sigurnu

sređen. Lazar Vujaklija nesumnjivo je darovit. Dok je litografija »Glava« sigurno rešena jednostavnom linijomy »Strelište« deluje gotovo kao slika. Ritam belina koje pretstavljaju mete neke streljačke šatre transponuju Sliku u nešto stravično, gotovo sablasno. Ksenija Divjak znalački komponuje. Aleksanđar Jovanović izlazi iz dobre tradicije Ljubomira Ivanovića. On u svoje radove unosi·čvrstinu i sigurnost. Njegova »Ohridska mapa« puna je svežine, a ponekad kao u drvorezu »Staro drvo« on čitavim spletom uznemirenih linija, pažljivo iscrtava život jednog stoletinog stabla koje materijalizuje sa uspehom, Dragoljub Kažić je miran i osećajan. Boško Ka' ranović je dao tri drvoreza i jednu akvatintu. Akvatinta »Branje šljiva« tonski rešena, odlikuje se izvanrednim poznavanjem zanata. Karanović je ovde uspeo da sigurno reši i poveže jednu prilično složenu komDpoziciju i da pri tome sigurno odmeri elemente stilizacije koji se na slici harmonično izmenjuju sa finom igrom svetlosti i senke, Što slici daje utisak gipkosti i talasavog pokreta. Milan Kerac je litografijom »Okolina 'Travnika« nagovestio Goa — posmatrača koji se već oslobađa izvesne deskriptiznosti. Rađivoje Knežević u svom bakropisu »Pejsaž« deluje u koncepciji nešto eklektično. Sa puno štimunga rađen je bakropis Savete Krga »Iz parka«, Majda Kurnik uspela je da u dva linoreza oživi dve potresne logorske scene. Obe ilustracije date su snažno, u jednom tvrdom gotovo zbijenom crtežu, Mario Mai veštu ruku i nadasve rafinovan ukus koji poznaje meru. On radi i drvorez i linorez i litografiju. U »Dobrodskom motivu«. radeći jednu staru kapetansku kuću on otkriva čitav splet ftreperive barokne linije njenog zabata i balkona. Linorez »Karneval« pretstavlja ga kao slikara kompozicije koju dosledno rešava grafičkim sredstvima. Ođela Aryloekina pružila su umetniku e fektne mogućnosti dočaravanja igre crno-belih površina. Mirjana Mihać pokazuje solidno zanatsko znanje. Milivoje Nikolajević sve Se Više Oopredeljuje litografiji koja mu leži jer ·mu omogućuje raspevanu, ravničarslci široku liniju koju voli i koju tako često susrećemo na njegovim radovima ugljem, Milivoje Olujić primenjuje slikarski meku modelaciju i pri rešavaniu grafičkih problema. Ankica Oprečnik rađi sigurno i vešto. BranaPavlović je akvatintom »Ađa Ciganlija« stao u najbolje majstore te vrste. u srpskoj grafici. On je tonski ujednačen a u crtežu jasan i nešto strog. Po tome on potseća ma najbolje ra-

POO

dove koje su u toj tehnici radili 'Tomislav Krizman i Dušan Kokotović. Živko Pajić došao je do originalnih kompoziciskih rešenja, u svom linorezu »San«. U linorezu »Kompoziciji« on ubedljivo prikazuje stravični inferno jednog NDH-ziskog logora. Miodrag Petrović 'zanalski je siguran. Boža Prodanović u drvorezu »Šiptar« primenjuje pozadinu koja evocira zasečeno drvo, što deluje gotovo simbo-

Jično, T- on pokazuje čvrstinu i sigu-

ran ritam u raspoređivanju crno-belih površina. Pranjo Radđočaj je svom drvorezu »Akt«e udahnuo život i gra-. ciju koja evocira sećanjs na slike sa etrurskih vaza. Ratomir Ruvarac radi sređeno i sa merom. Njegova litografija »IHlustraćija« sa likovima dveju mlađih devojaka mosi u sebi bider/ majerski karakter. Martin Solaržik, koji kao i Rađočaj nije više među ži-

vima, pokazuje koliko je nedorečeno .

ostalo, njegovo delo, Mladen Srbinović, sa podjednakim uspehom radi figuru u pejzaš. Dragoslav StojanovićSip ogledao se u četiri razne grafičke tehnike, Akvatinta »Romiža na Visu« sređena je i tonski čista. Drvorez »Dve slobodne grafičke komipozicije« otkriva njegov smisao za dekorativnost. Aleksanđar Tomašević gradi svoju grafiku gotovo isključivo na snažnom wgrno-belom Rkontirastiranju što njegovim linorezima, daje robustnu, gotovo sirovu snagu, Stojam Ćelić dao je rafinovane bakroDpise »Ilustra'cije za poeziju svete Margite«. Čvrsto i sigurno deluju drvorezi Dragutina Gigarčića, dok Aleksandar Šivert gradi svoje drvoreze meko, sa crtom neke tihe sete, . Grafički kolektiv bez sumnje je u svom izlaženju pred našu javnost pokazao lep uspeh. On je savesno i OZ” biljno u našem likovnom životu ispunio jednu osetnu prazninu. Ono čime se on mpretstavio našoj javnosti ukazalo je da su ti ljudi savesno pripremili ovo svoje prvo istupanje. Njihova pojava pre svega, u to se nadamo i to želimo, nagoveštava i kraj našim starim zabludđama da je grafika ars

minor, Dejam MEDAKOVIĆ

Selo Nepričava

Izložba slika Miće Popovića u Vukovom i Dositejevom muzeju

U vrtoglavom fraženju nečeg no” vog, u prvoj polovini ovog veka, dobili smo niz novih likovnih rešenja. To traženje, koje ne prestaje, ne samo na polju likovne umetnosti i ne samo na inostranom već i na, našem flu, zanosi još uvek niz mladih umetnika, To večito htenje za olkrićima, dovelo je likovnu umetnost do apstraktne umetnosti — umetnosti koja ne govori više ni o ljudima, ni predmetima već koja operiše samo mislima i pojmovima, '

Dok je naša generacija, posle Prvog svetskog rafa, školovana u inostranstvu, u Parizu, upotrebila je uglavnom svoje snage uvođenju novih pravaca kod nas, vrlo često bez ikakve rezerve, (sa izuzecima), dotle ova generacija, posle Drugog svetskog rata, svesna iskustava koje je stekla, učeći i školujući se na svom tlu, od svojih ljudi, a ne želeći da i dalje prenosi evropsku umetnost, orijentiše se sve više i više, ka stvaranju našeg specifičnog likovnog izraza — izraza kOji će govoriti o našem filu, o našim ljudima, o našem duhu. .

Druga izložba Miće Popovića, u Vukovom i Dositejevom muzeju »Selo Nepričava« sadržajno uokvirenija od prve, donosi nam selo u kome se nazire stara patrijarhalna Srbija.

Tu, gde su kuće belo okrečene, gde ispod slavskih ikona svetlucaju kandila, gde su pođovi uvek izribani, gde je kolevka u kojoj mirno spava najmlađi član zajednice, gde sa ormana uvek mirišu dunje ili na prozorima, u saksijama raste bosiljak” Mića . Popović uzima svoj sadržaj i donosi ga sa fehničkim otkrićima sa naših fre* saka — fresaka koje su nedavno DpoŠnjele uspeh u inostranstvu — u Parizu; pokušava da ujedini sadržaj i formu koja bi mogla biti osnova za

stvaranje našeg' specifičnijeg likovnog ”

izraza; dajući novo i Koristeći naše likovne tradicije, potstiče na ozbiljmije rešavanje tog problema.

Idejno Mića Popović, je uspeo da donese naše selo — staro srpsko selo. Pokušaj korišćenja tehnike 4Treskog wlikarstva, kao adekvatne fovme, za ovaj sadržaj, doprineo je Uubedljivijem isticanju motiva više u literarnom no u likovnom smislu, i

Slobodan BOGOJEVIĆ

Mića Popović: PORTRE