Књижевне новине

La)

“

_ »Bvolucijom kulture otstranjuje

O a-af iy f ; \ MV LD Ro a EP OM

'STRANA_6

Omament u arhitekturi znači ukrašavanje strukture i matičnog oblika same građevine, Ornament je shodno

ı prirodi istoriskih arhitektura. i u odnosu na shvatanje i izražajnu moć pojedinih istoriskih društvenih for_macija, sastavni deo istoriskih štilova. Ni gotika, po svom strukturalnom sklopu potpuno racionalna, nije mogla da obiđe'omament, već ga u izobilju primenjuje na svim konstrukftivnim elementima, pogotovo u svom završnom aktu, u poznoj kićenoj gotici, Ima i takvih istoričara umefno~

sti za koje pri proučavanju razvoja.

arhitektonske misli kroz vekove, igra veću ulogu priroda i psihološka crta sitne i krupne ornamentike nego sam materijal, konstruktivni sklop i prostorna zamisao čitavog arhitektonskog objekta. Time nije rečeno da studija omamenta, koji uistini pripađa istoriji, nije važna u proučavanju istoriskih stilova predmašinske ere. Istoriski ornament je, u svojoj neodvojenosti od građevinskih masa, bio u prošlosti doista funkcionalni element. Tako, ga tumače i prvi protivnici istorizujućeg eklekticizma krajem prošlog stoleća, kao što su pristalice »jugendstila« i seceseonisti u nemačkim. zemljama i neki arhitekti u Francuskoj, 1 arhitekt Sulivan u Americi. Oni su napadali istorizujuće stilove zbog mnogostrukosti eklekticizma tamo gde su ovi stilovi najosetljiviji i najlakše oborivi, to jest na polju ornamentike, Uspe li nekom da izume nove Dpovršinske i prostore dekorativne mofive, stvoriće — mislilo se — uz srazmerno jevtin trud, ornamentalno jedinstvo, koje se lako proglašuje za nov arhitektonski stil, ma da on nije prodro do samog jezgra stvari, naime, do materijala, strukture i oblika zgrade i njihove organske funkcionalne celine. U tom svom nastojanju za jedinstvom stila, Sulivan je prevideo čak i oblikotvornu moć skeletgradnje — strukture svojih građevina, sa kojima je on baš modernizoVao OsnOvu, presek, visinu i matični oblik zgrada koje je, u zajednici sa Adlerom, provodio u delo, već je Uporno podržavao značaj krivo tuma-– čenog i precenjivanog „ornamenta, smatrajući ga funkcionalnini, organskim i sastavnim delom svoje arhitekbure, kao i u prošlosti. Otuda je, u sećanju na gotiku, izražavao samo vertikalizam svojih skeleta, iako oni imaju" i svoje odgovarjuće horizontalne spojeve. Bez ukrasa je gradio zgrade ne iz ličnog uverenja, nego izTičito Do želji i prema materijalnim sredstvima „naredbodavaca. Sulivam još nije zapažao.da su zgrade, sazidane od novog materijala, svojim konstruktivnim „elementima „(novim matičnim oblicima i iustrumentirane na svoj način, već i same. postale mosioci novih i zadovoljavajućih estetskih utisaka, i da'u potpunosli zamenjuju i nadmašuju sekundami i tradicionalni ormament nabačen ma njih u vidu likovnog i materijalnog viška i suviška, Jer ormament, pored toga što kao višak gradnje ne sadrži u samom predmetu ukrašavanja ukovane oblike fabričkih proizvoda, staje materijalnih izdataka, i, prema tome, znači gubitak. Ornament je, dakle, istoriski pojam vezan organski uz istoriske stilove, Svojstvo ormamenta je, u modernom smislu, već utisnuto u bit samog materijala i predmeta mašinske proizvodnje, koje dolazi do izražaja, između ostalog, i prilikom instrumentacije zidnih površina fasada i interijera. Ornamntacija je u modernom smislu, već zamenjena instrumentacijom spoljašnosti zgrade, u interesu zaštite same strukture od atmosferskih uticaja. Instrumentacija, , prema tome, u savremenoj arhitektuTi ne pretstavlja specijalan proces ukrašavanja, no poslednji organski rad građevinskog procesa, čiji je kvalitet, Žnačaj i kolorit već ·apriori ukovan u proces građenja i komponovanja • objekta. Savremeni objekt je, blagođareći svom savršenstvu, sam za sebe ormnmament. -

Arhitekt Adolf Los je,'na početku Ovog stoleća, u eri eklekticizma i njemu protivničkog secesiskog i jugenstilskog pokreta sagledao istorisku iživelost ukrašavajućeg ornamenta i, zauzeo Dprincipijelan stav protiv njega u bilo kom njegovom vidu. Kao i tada, tako i kasnije ormamentu je posvećivao u svim svojim spisima do? sta pažnje i iznosio svoja stanovišta, među kojima je značajam sledeći stav: se ormament sa predmeta upotrebe. Pa-

puanac sve što mu je na dohvat ru-.

ke pokriva ornamentima, od lica i te“la, do luka i čamca, ali danas je tetoviranje znak đegeneracije i ono Se primenjuje još samo kod zlikovaca ·i degenerisanih aristokrata, Kultivisani čovek nalazi — za razliku od Crnca — Papuanca — da je netetovirano

. lice lepše 'od tetoviranog, pa čak i u

slučaju da 'ga je izradio i sam Mikelanđelo«.. | d _ Istoriski stilovi ipak imaju u svojim početnim fazama vanredne umet| ničke manifestacije postignute bez ikakve primene ornamenta, što se namočito ogleda na utlilitarnim tvorevinama, kao, na primer, na tvrđavnim objektima. To je jedan ražlog više · Žamnji da ormament u. istoriji možda nije morao uvek da bude organski ve-

- zan ni za druge građevine, da jezgro.

njihove lepote nije zavisno od orna-

menfta, već Od međusobnih odnosa''

prapočetnih elemenata arhitekture, to

jest masa, površina, linija i mačina .

instrumenftacije zidnog platna i da se, prema tome, njihova reprezenta-

tivnost mogla postići i iznutra sna- ·

„~ gom. stilskog izražavanja, a n« isklju-

čivim nametanjem likovnog i materijalnog bogatstva. Sigurnim, kubističkim masama, zidnim platnima, snažnim konturalnim linijama dubrovaŠkih utvrđenja u organskom savlađivanju reljefa” terena, njihoVoj·.ukomponovanosti u okolinu ne može niko poreći vanrednu vrednost jedne

“

· tektima i

0. SAVREMENA BEZORNAMENTALNA _ ARHITEKTURA ·

arhitektonike kao jedinstveno izvaja-

ne plastične celine. U pogledu instrumentacije služi u ovom slučaju kamen malog formata, koji u svom bezbrojno anonimnom sklopu i mnoštvu sačinjava najfinije izatkano zidno platno, ustvafi jedan prastari građe-

· vinski materijal, upotrebljen na dubrovačkim bedemima na najjedno-

stavniji način, ;

Zamena za ornmnament u savremenoj arhitekturi krije se u kvalitetu samoga dela, u celokupnom sklopu njegovog savršenstva. Instrumentacija zidnog platna kao deo tog savršenstva pretstavlja obradu njegovih punih i praznih površina. Prazne površine su: otvori prozora i vrata, izloga, wventilacija itd. One se zatvaraju najpreciznijim prozorskim i vratnim konstrukcijama, portalima. izloga, od kojih se narošito ističu metalni. Na većim rasponima, na primer hangarima, vrata već sačinjavaju čitave mehanizme. Kao fakvi, pretstavljaju kvalitet i imaju oznaku nove estetike. Preciznost funkcionisanja je Dprimarni zahtev za upotrebu ovih predfabrikata mašinske proizvodnje, koja već sama po sebi teži za savršenstvom, Čim se . postigne, savršenstvo konstrukcije i besprekornosti izgleda, pomični prozori i vrata se izrađuju seriski, tako da postaju nosioci nove estetike i prelaze u red tipskih predfabrikata. Ugrađeni u konstrukciju zgrade, sačinjavaju površinski elemenat zidnog platna, njegov ornament. (Uloga predfabrikata i fabrikata, Osim zadovoljavanja neke funkcionalne potrebe, zamenjuje u celini dekorativnost ornamenta i time daje rešenje ovog pitanja, to jest »tetoviranja fasada«. Za dekorativno dejstvo log funkcionalnog organa kao zamene ornamenta, međutim, „nisu potrebni nikakvi posebni viškovi građevinskog utroška. ;

Puna zidna platna pokrivaju se zasada: torkretiziranim ob:čnim Kkrečnim malterom, veštačkim kamenom, plemenitim malterom žbukom, tanko rezanim kamenim pločama ili blokovima, metalnim i šamotnim pločicama ili staklenim „prizmatičnim produktima. Različiti efekat koji se stiče njihovom primenom ili tehnikom njihove komb'nacije kao zaštitnim sredstvom sfruklure zgrada, može biti najbogatiji u pogledu instrumentacije i dobijanja utiska.

Moderna fasada, koja slikovno. deluje bez ikakvih nefunkcionalnih dekorativnih elemensta, potpuno je glatka i čista. Tehnološka strana borbe usmerena je u pravcu postizavanja i trajnog održavanja te čistoće. To je ono za čim teži industriska proizvodmja svojim produktima. To pretstavlja zaista težak zadatak, ali dostižan i moguć, Glavni je da se cene tih industriskih produkata učine pristupačnim, a tehnika rada usavrši. Jer mnoštvo mrlja na fasađama sa nalepljenim olucima, gromobramima, r.atpisima, ne kvare izgled eklektičkih zgrada. Oluci i ostali neonganski dodaci na modernoj fasadi, međutim, narušavaju izgled cele zgrade kao što jedna jedima mrlja na jednobojnoj finoj tkamini upropašćuje izgled moVOg, modernog odela. Industrija građevinskog matarijala će stalmo usavršavati svoje proizvode za instrumemtaciju zidnog mplaina, pumog ili praznog, te nema bojazni da bi za kratko vreme moglo doći do besmislenog ponavljanja ii do manirizma, a time i do Osiromašenja izražajnih sredstava modernog likotvorca. .

Tehnička arhitektura i savremena

'(bezornamentalna) arhitektura obra-

zovale su se sa ovim preimućstvima neposredno posle Prvog svetskog ra ta. Kocnstruktivizam, funkcionalizam», objektivižam i apstrakini formalisam naročito su dobili svoja krila u teoriji tadašnje sovjetske arhitekture. Teoriski rad i izvesna ostvarenja sovjetskih arhitekta skrenuli su na sebe pažnju. S obzirom na revolucionarnu podlogu te nove arhitektonske misli, očekivao se skori praktičan uspeh Ovih teorija u samome SSSR-u. Međutim, ta krila već u početnoj fazi sVOg uzleta ostala su bez prave snage. Sve poletne nade pale su u more kao neiskusni i nesmetreni Ikarus. Pad je bio veliki, poraz potpun. I sada se stvaralački problemi sovjetske arhitekture rešavaju u, »ftakmičenju svih pravaca«, naravno, osim onih modernih, koji su likvidirani. Ti su pravci, međutim, obuhvaćeni već u okviru isceđemog eklekticizma i nema šta od hjih da se očekuje. U težnji »umetničkim« efektima, koristeći · orna= mentiku i dekorativno jedinstvo likovnih umetnika, gubi sovjetska ar” hitektura svoj organski karakter. 'Zajednički istup tih umetnosti izrođava se u mamurluk romanticizmayvulgarnog formalizma i manirizma, u dekorativističko shvatanje arhitekture. Sadržaj i oblici se opet razilaze kao arhitekt i konstruktor, Arhitektura postaje đekoraterstvo. Ona pokriva ono što je iza kulisa. Ornament. je u dekoraterstvu uvek igrao prvostepenu ulogu. Izlaz iz zbrke našao bi se u reviziji arhitektonske misli, vraćanjem na jasne, objektivne postavke tehničke arhitekture, na put i pravac čiste racionalne konstrukcije kao na polaznu tačku za ponovni start u budućnost. No, to je stvar sovjetskih arhitekta. i Kretanja u krugu arhitektonske misli u toj zemlji je opomena arhiljubiteljima arhitekture drugih zemalja, naročito malih. Likvidirati modeme pravce nije teška stvar. Ali ispraviti uveden loš ukus, uvrežen kod lakovernih širokih masa,

i izaći iz slepe ulice na vedrinu nije

lak posao, već težak i naporan proces. A sve se to događa zbog Ornamenfa, zbog papuanstva i tetoviranja fasada, kako bi rekao arhitekt Los da je među živima.

Nikola DOBROVIĆ

. da bi nam prikazali

| novcu

PLAMEN I STRELA

Vezivanje za istoriju koje se javlja

na početku kolor filma »Plamen i strela« potpuno je izlišno i pretstavlja jedan teg više na tasu nedostataka ovog filma. Umesto obećane Lombardije u XII veku stvaraoci filma nam podmeću mekakvo holivudsko tumačenje Srednjeg veka. Čudna smeša živo obojenih kostima, mođernih

poljubaca, uskih gradskih ulica, tar- ·

zanskih skokva i nekog imena iz

istorije. Sve je prerađeno po meri.

olivuda. Junakimja filma, menja kostime da bi pokazala svoju dopadljivost, a narod se buni protiv Okupatora samo zato.da bi negde oko dvehiljaditog: metra „završio film. Skoro automatski prelazimo preko bezazlene naivnosti junaka i stvaralaca filma koji na primer zaboravljaju da zatvore kapije grada zato konjsku trku kroz ulice i bitku na trgu. Ovo nam nije prvi ni poslednji susret sa O· vakvim filmovima. j

Mnogo nas više, moglo bi se reći: jedino zanima zanatska virtuoznost

-sa kojom je sve ovo ostvareno.. Uz

dragocenu saradnju komipozitora Maks Štajnera, reditelj je” uspeo odličnim tehničk'm rešenjima da nas povremeno oduševi bljeskom i finim zveketom mačeva, komešanjem bitke i vratolomijama junaka. To je sve, ali za veliki broj publike izgleda da je to, dosta. (D.)

* :*

TEŠKE GODINE

Pišitela

Gledajući osećamo kao da me gledamo zamišljeno umetničko delo već da se pred nama otkriva istinit dokument o jednom feškom vremenu? Takvom uti-

tragediju Alda

sku svakako me doprinose samo Veoma vešto utkani dokumentarni snimci već istinitost u prikazivanju jedne male sicilijanske stvarnosti, počev od lokalnih obeležja pa preko niza uverljivih i karaktemih tipova do žalosno jadne figure malog čoveka Pišitela. Sve to ostvareno na jedan umetnički topao i human način čini da »Teše godine« ostavljaju na nas jak utisak. Rađen veoma jednostavnim umetničkim sredstvima ali! obogaćen. odličnom glumom junaka ovog filma on, uprkos svoje idejne nedorečenosti, pretstavlja interesantno umetničko delo. O postavljenju „problema krivice »skvadriste« Pišitela autori filma ne daju konačan sud. Ali i pored toga film nagoni na razmišljanje i to danas više nego ikada, jer je problematika »Teških godina« sada aktuelnija nego u vreme kada je film završen. Zbog toga ovaj dobar film i pored sve razvučenosti zaslužuje našu-· pažnju. (S)

IKUBPVNE NO MEP —

· njao

' ir

PPM. MOMKOM aas POOR E

| JEDAN FILM PO NOVELI _-_ANDRE ŽIDA

Ovih se dana na mašim bioskopskim platnima prikazuje »Pastoralna simfonija« — .film snimljen po isto-' imenoj mnoveli neđavno preminulog francuskog Književnika Andre Žida. Jedna od znamenitijih i interesantnijih pojava, u modernoj francuskoj

„književnosti, čovek koji je skoro to-

kom celoga &voga života lutao i tražio, Žid je poznao i prezir kritike i slavu, prihvatio i religiju i marksisam, bio blizak simbolizmu i dadaizmu. Pa ipak, u tome 'prividnom eklektizmu, više životnom nego literarnom, najveća vrednost Židovog dela leži u tome što sve što je napisao nosi jak pečat njegove ličnosti, lepotu stila, izvesnu širmu građanskog pogleda na svet, iskrenost i ist noljubivost. .

»Pastoralna simfonija«, premda sadrži mnoge dobre osobine Andre Žida, ne ubraja se u njegova najznačajnija dela. Ona ima u osnovi dva elementa koji se međusobno prepliću, · ali koji se mogu donekle izdvoj.ti kao što je to i urađeno u filmskoj, realizaciji. Jedan od ovih elemenata je

| specifična »židovska« religiozna filo-

zofija. »Pastoralna simfonija«, sa.te sirane, pretstavlja izvesno piščevo Oslobođenje od religioznih problema (štampana je 1919). Počev od svoje rane mladosti, Andre Žid se raspiizmeđu hrišćanske dogme, kojom su ga odgojili, i sopstvenog shvatanja ljubavi, života, hr:šćanstva. Tek ako se malo dublje zađe u moralno religiozne probleme francuske građanske inteligencije uoči i. tokom Prvog svetskog rata, može se razumefi kako se ova, nama danas tako daleka problematika, začudo vrlo dugo poigravala sa inače jakom Židovom ličnošću, bacajući je čas od protestantizma ka kRkatolicizmu, čas od az:ketizma ka onome što hrišćanska dogma često definiše nazivima »đavo« ili »greh«,

Stoga nije čudo što u »Pastoralnoj simfoniji« ličnosti i sukobi služe Žiđu

da varira u mnogm nijansama razne .

poglede na boga, religiju, ljubav i život. Kroz, glavnu ličncst novele, protestantskog pastora, Žid daje sopstvena shvatanja religije, oslobođene od dagme. Pastor tumači Hr':sta i mnjegovu nauku vrlo slobodno, mestimično anticrkveno, Pastor je — kao Žid — čovek koji je prerastao religiju. U sukobu pastora sa sinom Žakom, ženom i u ljubavi prema slepoj Gertrudi raspravljaju se iscrpno pitanja vere i dogme, dužnosti, čednosti i greha.

Drugi elemenać, koji znatno natkriljuje i često vuče za sobom kao mrtav teret rel:giozma pitanja, i koji čini srž umetničke snage Židove movele, jeste izvanredno poznavanje čoveka, psihologije, ljudske lepote i slabosti. Spasavanje jednog bića iz materijalne ı duhovne bede, zahvalna je i često upotrebljavana tema za slikanje. veličine ljudske duše. Andre Žid se u tome pokazao majstor. Na izvanredno snažam način su dafi psihološki vrlo fanano razrađeni likovi učesnika drame u malom mestu masiva Jure. Počev od mpastora, koji sa nekim stvaralačkim „zamosom posvećuje svoje vreme slepoj vaspitanici, da se najzad zaljubi u mju, preko !ljubomorne i ostavljene Amelije, zaljubljenog Žaka, do nesrećne i žedne života Gertrude, Žid·se pokazao kao izvrsan poznavalac najskrivemijih ljudskih osećanja i htenja.

Stvaraoci filma su, takoreći prvim. svojim potezom, potpuno pravilno zanemarili preligiozno-filozofske “lemente novele i stvorili sebi povoljne uslcve za dalji rad. Oslobođena tereta koji je možda godine 1919 za Žida bio mužan, a koji je posle Drugog svetskog rata postao u neku ruku suvišan i koji bi sa ekrana delovao dosadno. »Pastoralna simfonija« je dala

'pogodam maferijal za realizovanje do-

brog filma. Autori su se dosledno držali dramske konstrukcije koja je pDOo'stojala u noveli. Jedina veća izmena učinjena u pogledu dramaturške organizacije materije bilo je imošenje novih likova mesnog bogataša i njegove kćeri Piet., Ovim se doprinelo rasvetljavanju lika Žaka, kojije tako stavljen između dve moguće ljubavi. Rešenje nije daleko od banalnog sa

Pa |

Kledišta filmske dramaturgije, ali znamo da je sam Žid odobrio i ovu

kao i druge manje izmene, . : Autori filma zadržali su se naročito

+ na prilično sentimentalnom dramskom zapletu, izgradđivši na njemu ceo film. S druge strane, uslovnosti kinematografije (vremenska ograničenost i druge) navele su autore da uproste · odnose između likova i njihovu Ppsihologiju. Ono što je u noveli potpuno

opravdano, na filmu je česio preuzeto

kao gotovo. Tako je gledaocu filma nedovoljno obrazloženo zašto se pastor ili Žak zaljubljuju u Gertrudu, kakav. je odnos pastora prema Ameliji,' ili niz drugih detalja. Mnoge činjenice gledalac mora prihvatiti kao takve da bi mogao da prati film. Potpuno se logično nameće misao da »Pastoralnu simfcniju« sa ekrana drukčije doživljaju oni koji su upoznati sa Židovim stvaranjem, a drukčije oni koji nisu. U prvom slučaju, gledalac u svim zbivanjima na filmı skom planu oseća, iako je lako ne nalazi, dublju psihološku osnovu i misao Andre Žida, Iz delovanja protestantskog pastora on može donekle da shvati finu ironiju prema zvaničnom hrišćanskom milosrđu ili »židovski« potsmeh razlici između ljudskih htenja i stvarnosti, U drugom slučaju, za gledaoca je film tragedija jednog čudnovatog protestantskog popa koji se zaljubljuje u svoju slepu štićeni'cu, a ova se, kad progleda, zaljubljuje u njegova sina. Ovo međutim ne znači da je film izgubio sve vrednosti · novele. Daleko od toga. Film »Pastoralna simfonija« i mimo novele, stoji kao samostalno umetničko delo. Većina vrednosti koje srećemo na štampanim stranicama — ljubav prema čoveku, psihologija, ljudske slabosti — postoje i na filmu 'u novom obliku. Dok je pisana reč sve to dočaravala nizom vrlo preciznih detalja, dotle film to isto ostvaruje širokim, jakim i često grubljim Dpotezima, Pudlmiska sredstva, na svoj Uuprošćeniji način, ali zato neposrednije, prenose na gledaoca malu dramu koja se dogodila u jednom zabačenom planinskog selu. Vizuelno doživljavanje likova i sukoba ima i dđrugih svojih estetsko-umetničkih vredđnosti koje literatura ne sadrži. Reditelj filma Žan Delanoa se Dpokazao kao poznavalac svoga posla.

. Režija je na mnogim mestima zanat-

ski virtuozna, naročito u dočaravanju almosfere u radu sa glumcima i sa kamerom (Arman Tirar), u kompoziciji kadrova. Nizom uspelih rešenja film tečno priča povest pastora i njegove sudbine, insistirajući na idiličnosti pejzaža, raznolikosti karaktera i oštrini njihovih sukoba.

S obzirom na psihološku profinjenost »Pastoralne simfonije« veliki deo tereta realizacije filma ležao je na glumcima. Zahvaljujući dobroj podeli i radu sa rediteljem glumci su nam prikazali solidnu francusku karakternu glumu. :

U liku pastora već afirmirani karakterni glumac Pjer Blanšar ostvario je jednu od svojih nsjboljih, ako ne i najbolju ulogu. Glumački savesno i lepo je safkan lik blagog idealiste i njegove ljubavi prema _ slepoj štićenici; sve nijanse takvog zbivanja

u datom čoveku ,su ostvarene neobič-.·

no suptilnom igrom očiju, najsitnijim pokretima usana i nabiranjem čela. Mišel Morgan, kao parinerka, igrajući slepu Gertrudu, ostaje u sećanju nizom „iskrenih i 'dobro odigranih scena. Izraz lica ove talentovane glumice, dovedem skoro na stepen maske, bio je ubedljivi proizvod unutftrašnjeg života slepe devojke. I režiskhi i ·glumački je upečatljiva scena susreta sa Žakom u boinici, gde igrajući ne samo licem, već celim telom i vrhovima prstiju, Gertruda postaje sVesna svoje zabune zamenjujući sina 5 ocem. Vrhunac tragedije slepe devojke, koja, progledavši, saznaje da život nije onakav kao što ga je ona za-

mišljala, donet je majstorski u krup- ,

nom planu već mrtve Gerirude, čija je snaga baš u tome što jedno sleđeno nepomično lice govori. Ovo je jedan od mnogih dobrih primera sjedinjavanja umetinosti glume, režije i

fotografije. | Dejan KOSANOVIĆ

Đj Vazad: 9TIVOTODIS DJOLDA

Knjiga Đorđa Vazarija (Giorgio Vasari, 1511—1574). »Životi istaknutih italijanskih. slikara, kipara i graditelja od Čimabua do našeg doba« izišla je iz štampe prvi put 1560, a u proširenom izdanju 1568 godine. Iz te knjige je i ovaj »Životopis Ćota« koji je izdala zagrebačka »Mladost«, PIsac knjige, savremenik Mikelanđela, Rafaela, Leonarda i drugih, bio je i sam poznat renesansni slikar, učenik

· /slikara Andree del Sartra. Mnoge od

umetnika, o kojima je pisao lično je poznavao, s njima se družio i izradio shvatanje likovne umetnosti koje im je u opštim crtama zajedničko. Stoga je ta knjiga za nas od, naročitog interesa. Čitavo njegovo delo pokazuje kako su tađa kritičari i istoričari prilazili umetnosti, šta su od nje tražili

"i kakav je bio kriterijum toga doba. Tražili su ubedljivost i prirodnost

u preistavljanju anegdote, jasnost i čitljivost ideje. Govoreći o kvalitetima slike Vazari piše !(u »Životopisu Ćofa«) na primer ovako: »..U držaniu

ribara..., očituje se krajnja strpljivost”

svojstvena fom zanatu, a iz lica mu

· izbija nađa i odlučnost da. ulovi ri-

bu«. Ili: »Slika je divna zbog toga što iz svefice izbija Drezir, prema i ostalim zemaliskim dobrima — koji kao đa joj zaudaraju — 3 lihvari su oličenje ljudske škrtosti i

pohlepe« itd. »Slika je lepa zato..«, što su ubedljivo prikazane siluacije i osećanja slikanih lica, što nabori haljina padaju savršeno prirodno, što je »gospodin Malatesta naslikan tako da izgleda baš' kao živ živcat«, što je »osobito svojstvo te slike da ona prirodi ne može više sličiti nego Što zaista sliči« itd., itd. Tako se kritički stav stilska i estetska ' analiza sistematsko proučavanje umetnosti” svodi tu na prepričavanje, na opis bez nekog naročitog stava. (Takay je uostalom i karakter tadanjih nauka, kako je to još Marks istakao govoreći o metlafizičkom stadiju razvoja nauku, pre njihove sistematizacije).

Kad se sveto uporedi sa danas Va žećim stavom kritike (koji je izrekao takođe jedan \poznat mođerni slikar, Moris Deni): »Slika je pre nego bilo kakva anegdota, kao na primer konj u trku, pejsaž, neka scena ili akt, slika je pre svega površina po kojoj šu boje složene po izvesnom pore{ku«, onda se vidi sva oprečnost Vazarije-' vog kriterijuma današnjem.

'No Vazari je slikama prilazio onda kako su mu prilazili i tadanji najbolji slikari. Oni su nesvesno i »usrt« postizavali čisto slikarske kvalitete (»ono nešto« što nas na slici privlači, a: što ne možemo da đefinišemo i što

ne niora imati veze sa anegdotom). To znači da je slikarstvo tek u naše doba »postalo svesno samo sebe« da je “shvatilo specifičnost svoga izraza i

počelo iu specifičnost da ističe kao

vrhovni zakon slikarstva. Tu je njegova snaga, ali i njegova slabost koja vodi u ·apsšolutizovanje toga zakona,/u formalizam. Slikari onoga doba, kao i Vazari, nisu »slikali sliku«, nego Dprirodu i svoje vizije. (Te vizije nikad nisu odudarale od prirode). Pa ipak su postizavali i »harmoniju boja« (koju Vazari ponegde ističe, ne naglašavajući je naročito) i »fini ritam ' linila«, i »upvnofteženost kombDpozicije« i druge, čisto sl:karske efekte.

Vazarijeva knjiga je značajna kao

'dokument liudskog duha — i pored svih nelačnosti u detaljima, datumima i pripisivanju slika raznim auto-

rima. Da se zapazi ta vrednost knji-,.

ge, dovoljno je pročitati i jedan je'dimi životopis iz nje. Zagrebačka »Mladost« je izabrala iz nje »Živo| topis Cota, slikara, kipara i graditelja firentinskog«e, u prevodu „Branimira Gabričevića. Vrlo dobar pogovar na-

pisao je Radoslav Putar. Knjiga je o premljenn praktičnim pomoćnim apa-

ratom i sa trideset i tri jasne i uspele reprodukcije u Crno br om,

DOLINA ORLOVA ~

Ni špijunski ni turistički film već , pokušaj da se ostvari i jedno i drugo. Iako samo interesanina fabula u eri krađa raznih naučnih otkrića autori filma, nisu se mnogo mučili da na“prave film koji će »uzbuditi«. Uspeli su .jedino da izmuče ono malo publike 'koja ima strpljenja da gleda do kraja bezglumačkih i režiskih vrednosti film pokušava da nas zainteresuje barem nekim turističkim šetnjama Do Laponiji uzaludno se: trudeći da »pronikne« u čudne laponske običaje. Čak ni pozajmiljena sekvenca iz predratnog finskog · filma »Bastard«, sekvenca dolaska lovaca sa Oorlovima, nije pomogla da nam dva sata ne izgledaju izgubljena u očekivanju” poljubaca na kraju filma. (S) ·

MLADIĆ S TRUBOM

Povest o mlađiću s trmubom koji traži notu koju još niko nije čuo solidno je pravljeno filmsko delo prema mo- . tivima Oosrednjeg romana Doroti Beker. To je u neku ruku zbir boljih dostignuća američke kinematografije

u foku poslednjih godina. Obimna problematika koju srećemo u filmu: odnos ljubavi i umetnosti, alkohol,

1) 4 TOO

ahegegeveeseeee066 eee Bee eee.

džez, gangsteri i dr., sve nas io pot

seća na već viđena dela, od »Humoreske« i »Propalog izleta« do »Bala na vcdi«, Baš ta heterogenost i izvesna pretrpanost tematike, razni stilovi pojedinih delova, sprečavaju da »Mlađić s trubom« bude veliki film. Bez obzira što su pojedine sekvence snažne i dobro, ostvafene, njihov zbir je dao prosečan, zanatski ispravan i povremeno dosađan film, (D) * * *

DOKUMENTI

JEDNOG VREMENA

Iz mase razbacanog filmskog materijala. dokumentarne vrednosti nije bilo lako načiniti jednu Rkompaktnu filmsku celinu. A baš taj zadatak imao je pred sobom reditelj Mirko Bašić, zadatak da u okviru jednog filma obuhvati gotovo pedeset godina naše macioalne istorije. I ne samo to, već i da tu našu istoriju fiksiranu na filmiskoj traci organizuje i uklopi u svetsku istoriju, da joj da odgovara– jući značaj i mesto u tome OkVITU. Gledajući »Dokumente jednom VTrTeEmena« sa zadovoljstvom konstatovati da je reditelj uglavnom dobro rešio svoj zadatak. Bašić se vrlo inventivno i sprefno snašao U tome obilju filmske irake i uspco Je da načini hroniku koja se od početka do kraja prati sa nesmanjenim. inte” resom i užbuđenjem. Pokazavši smisao za efektnu montažu om je uspeo da razne istoriske događaje spretno uklopi u jedinstvene sekvence i da im da preglednost i odgovarajući tempo. Pojedina mesta gde mu je nšdosta“ jao originalni filmski malerijal Bašić je popunjavao smišljeno koristeći fotografije i grafikone, f

Mora mu se' ipak zameriti što Je isuviše mesta dao događajima koji nisu direkino vezani za našu naclO~

nalnu istoriju. Iako su to događaji

koji su uslovljavali i razvitak naše istorije ipak nisu smeli, da nadvlađa* ju i naše, kojima smo mi. uslovlja“. vali tuđe istorije — što možemo reć

bez opasnosti da budemo ROSO SJ

slabosti

kako da su ovakve | SVOE a nedovoijnim

mnogome uslovljene OV filmskim materijalom 2 našoj riji. (S)

možemo ,

isto ya