Књижевне новине
ON:
i slušnost. Zbog toga je u njemu 5
BROJ 5 _A
| \ Zeioyapvkeoyskka trap i Sreo jo iti SO ONA a ya gae jspkiyr ioyaj ya aa ap aVo ceka iagvyabapa egic vak iva agas os aosr ya avkıesaheareygvo|jiayakavet
-
Nai,
#
- — KNIŽEVNE NOVINE, = PO. 2 ORC O LN ALO TAN
PP. R- EJ, SG
„OPASNA OKUKA« DŽ.B.PRISTLIJA ·
i Hugo KLAJN
Pristli nije nepoznat beogradskoj publici:' već u sezoni 1945—46 davan je,njegov komad »Dođoše do grada« u Narodnom pozorištu, a prošle sezone »Inspektor je došao« u Beogradskom dramskom pozorištu. Sada je izvedena, u ovom istom Dozorištu i njegova »Opasna okuka«.
Kao i u svojim ranije u Beogradu
prikazanim dramama, Pristli i u »O-
pasnoj okuci« zbivanje drame postavlja na iskonstruisan, proizvoljan temelj. Kao što se u »Dođoše do građa« morala dogoditi neka elementarna katastrofa koja simbolizuje revoluciju da bi se ljudi koji su se iznenada našli pred Gradom budućnosti mogli izjasniti o njemu, kao što u »inspektoru« neki fantastični imspektor policije, koji simbolizuje savest, mora naterati članove jedne ugledne bogataške porodice da ispovede svoje grehe, tako je i u »Opasnoj okuci« autor naprosto potajne misli svojih lica pretvorio u govor i delanje, nadahnuo nekoliko” besprekornih građoama nekom iznenađnom i neobjašnjivom težnjom za istinitošću kako bi razgolitio lažnost njihovih, uzajamnih odnosa, kako bi otkrio ono kriminalno, perverzno i patološko što se krije iza te prividne besprekornosti. Kao ni u drugim delima, tako Pristli, pisac. sa neosporno naprednim tendencijama, mf. ovde u razgolićavanju
građanskog društva ne ide u dubinu,
do kraja, do korena pojava; očevidno on, pored „nedvosmislenih simpatija za nosioce društvenog progresa, ima i nesavladljivih obzira prema stubovima građansko-kapitalist:čkog poretka, čije su grdobe predmet njegove satire. i |
Ingeniozni dramaturški trik u »Opasnoj okuci« — da slušanje jedne
radio-drame o »zaspalom psu« istine -
i donošenje jedne kutije za cigarete koja potseća na neprijatan, od svih
· izbegavan i zabašurivan događaj uči-
ni skrivene pomisli i, vidljivim i čujnim — taj čarobni trik konvencionako lažne ljude, i lažljive po, Svo“ joj neizmenljivoj građanskoj prirodi, pretvara u bezobzirne lovce istine. On je, razume se, samo trik, nemogućan u stvarnosti, nerealan. Njegovu ne realnost ističe : sam autor, jer nam u završnoj slici prikazuje stvarne odmose i stvarno zbivanje u svoj njihovoj konvencionalnoj lažnosti, a sve što je izneto između uvodne scene i njegovog ponavljanja u završnoj Dproglašava za fantaziju. Ta nemogućna kolektivna spontana autoanaliza nemogućna jer licemerni građani ne bi bili ono što su kad bi bili sposobni za takvu autoanalizu —d Pristliju - je bila potrebna da bi ispod prividnih otkrio stvamoe bračne, ljubavne, Pprijateljske, „poslovne, ljudske · odnose među svojim licima.
No to što je otkrio ne može iznenaditi nikoga ko makar samo malo pozn9je te ljude i te ođnose, Običan i opšte poznat silni Kkrminal, laži i
krađe, perverzija i psihopatologija. - Nameštenik koji proneveri poveću sumu novca, žena koja od svog lju-
bavnika prima , poklone, žena koja, braneći se, slučajno izazove smrt napasnika, muž koji zbog svoje nastramosti ne mari za žene — tako je sva" kodnevan, tako banalan taj »zaspali pas« buržoaske istine, koji se ne sme probuditi, tako je plitka ta provalija u koju čovek pada ako pri »opasnoj okuci« ne pazi i ha vreme ne ukoči svoje istraživačke prohteve. Zato O” staje neobjašnjivo i neuverljivo ne samo zbog čega građanin Robert toliko čeprka po tom bunjištu nego i kako je mogao, makar samo u fantaziji, doći čak na pomisao da se Zbog isko svakidašnjih otkrića ubije. Reklo bi se da je saznao nešto zaprepašćujuči novo, neku istinu koju dotle nije mogao ni naslutiti. Međutim, istraži“ vanje »istine« u »Opasnoj okuci« svOdi se ustvari na isleđivanje činjeničkog stanja i rasvetljavanje dotle namerno zabašurivanog »slučaja«, time
· ceo komad dobiva isuviše kriminalno•
— 5 —
_—IJ–w—mI ms nade na spasenje, tone na
dana kad se na bedemu travnoB lepršala pobednička zastavi mer-paše Latasa. I to muč i je godinama osuđivao srpsku raju, sve teže i bolnije, Poslednjih dana dešava se da za kao pokisla ptica strese T,atasov zatočenik koji u neslavnu smrt; jeza ga po posluga u Konaku spava čen bat stražarskih koraka. Pa ipak, s vremena na vreme, trenuci samoobmane, kad pov
spodar fHercegovine-vilajeta kome Je bio neograničeni gospodar. Tađa u n]J
možd i koji sa svoje GdVe. kog Jezera. Ali-paša bi
poraste potajna nada da e ga gov verni kavaz-baša Ibrahim, još uvek luta negde oko Borač
tada osećao zver, da se
podvigu:o kome b gaegod ima · Otkud sada taj nago neprijatelja i ta misao, ljen Posmatrajući pl dižu iz nargile i odma! činom sobe koja postaje SV lud nastojao da še 05 '| bine. On je znao đa je votni put konačno uvire tu, na minđerluka. kod praga sobe pre ljivi Anadolac, koji zna sam
ovaj mir potraje
va u toplom mraku,
trenucima gluvih noćni mji i telesnog nemirB: duže da bi, u
londonskih.
___ _____ _ ——
dno nekog čija ga struja okreće u kovitlac i od koj udovi, a pred obneviđelim očima igra,
Griža savesti i bol koji ona izazži
ju čudesne senke.) va počeli su onog Pašinovca prvi put zaa sultanov čenje, teže nastavlja Se, eVO, bez izgleda da će uskoro prestati, drhti od svakog šuma, se i od pomisli j ovoj sumračnoj odaji očekuje dilazi kad noću, dok umorna tvrdim snom, sluša ujedna-
naiđu neki čudni eruje da je još uvek goe dvadeset godina
grozničavu potrebu da ur batrga i spasava od n
zamke, da poslednju snagu bezumno is
i se pričalo svuda,
ljudi koji su čuli za njegovo ime.
; n da se otima od 1
da možda još nije sve izgub-
o? Šta je to što mu daje nadu na spasenje?
avičaste pramenove
h zatim gube i stapaju s pomr-
e tamnija, Ali-paša je uza-| .
lobodi straha od neizvesnosti sud-
s njim svršeno, da njegov židomak ovog svilenog
d kojim stoji neumo-
o za naredbu i slepu DO-|-
ve više rasla želja da
što duže, da se ne prekine naprečac
na stvar. dotraia-
života, da polako, kao odbačena · i POI lova koji izaziva gvakoiake misli i tka
iviđenja. ( I ranije bi O OV gluvih n ROKO, punih čudđesnih slut-
osetio želiu da . tišini i mraku koji omamljuju čula i
detektivski karakter, i namesto pita„nja:, Gde je istina: podmeću se Dpitanja: Ko je ukrao? Zašto se ubio? i Ko je ubio? |
Mislim da bi reditelj Predrag Dinulović postigao veće interesovanje gledalaca, za tok pretstave u njenom
prvom delu da je jasnije obeležio i"
izvukao osnovne konce tog zamršenog kriminalno--detektivskog klupčeta. Povremeno nedovoljno jasna dikcija i. često nedovoljno jasni odnosi među licima čmili su da se pretstava u Dprvom delu teško pratila. Ni po stavu i reakcijama likova ni po njihovom rasporedu nisu .tu bili jasni njihovi uzajamni odnosi (naprimer nesrećno zaljubljene Olven prema Robertu, ili Gordona prema pokojnom Martinu, ili Roberta prema istom Martinu — a taj odnos treba da objasni zašto Robert toliko insistira na otkrivanju istine O krivici i smrti Martinovoj). No Što je nedovoljnom obradom odnosa izgubila, režija je nadoknadila vrlo dobrom obradom akcenata, naprimer kad spisateljica »lupi« neku primeđbu e pokojniku i time. izazove nepri· jatno ćutanje, ili kad „proneverilac Stenton na optužbe indigniranih Ppoštenjaka odgovori otkrivanjem svoje istine. j Verovatno namerno, đa bi tek sasvim na kraju otkrila svoje karte, režija je izbegavala đa se u tumačenju likova primeti ma kakva razlika između realnog i fantaziranog zbivanja. Ali i to je donekle zamaglilo likove, jer se njihova površina nije razlikovala od njihove dubine, lice od naličja, jer je tim likovima izgledalo
isto tako prosto i lako reći istinu kao.
i prećutati je, jer su sa jednakom prirodnošću bili iskreni i pretvorni. Prelaz sa lica na naličje, iz stvarnog zbivanja u zamišljeno, bio je obeležen promenom osvetljenja, u tom trenuiku sasvim umesnom, ona je, zajedno sa muzičkom pratnjom, doprinosila atmosferi „nestvarnog, manje umesna i teže objašnjiva bila je ta promena na nekim drugim mestima; i česta! grmljavina .više je odvlačila pažnju nego što je podvlačila unutarnji nemir i pojačavala napetost, Isto se mora reći i za dekor scenografa Joza Jamde, koji je preistavljao odgovarajući okvir za zbivanje i davao mogućnosti za zanimljiva i nesvakidašnja misanscenska rešenja (naprimer pred kućom, pod tremom i pored njega), ali, je bio nepotrebno obilan ? raznovrstan. Ne verujem da je toliki dekor, i toliko okretanje pozornice da bi se on sav polcazao, i toliko raznovrsnosti u rasporedu glumaca koristilo pretstavi kao celini.
Glumačke kreacije u pretstavi još jednom su dokazale da Beogradsko dramsko pozorište raspolaže talentovanim 'mlađim ansamblom, bude obratio dovoljno pažnje na „dalje razvijanje svojih izražajnih ·sredstava, naročito na usavršavanje SVOjih glasovnih i dikciskih mogućnosti, i ako se ne bude ukalupljivao zbog · jednostranosti repertoara, ima uslova da se razvije u stvaralački umetnički kolektiv visokog ranga. Rade Marković je u ulozi Stentona dao bezobzir= nog »selfmejd-mena«, čoveka koji se sam, svojom snagom i svojim spo“ sobnostima. ili i svojim obsustvom moralnih skrupula, probija kroz svet i život. On ima za taj lik potrebnu čvrstinu i stav, om ispunjava scen“ ski prostor, njegovo se prisustvo O56= ća, on zrači sasvim miran i spokojan, i kad ništa ne Fovori i ne čini. Olivera Marković kao Olven, i pored toga što njen »prijateljski« odnos prema Robertu nije bio uvek jasan, što nije bilo jasno (krivicom samoga autora) ni to zašto je na nju banalna činjenica da Stenton, u kojega Ona čak nije zaljubljena, ima ljubavnicu delovala tako porazno da otada »Ssve ljude vi di drukčije«, što je, uopšte, celo to
koji,-ako.
i deluje i kad je spolja .
njeno pričanje o Svojoj sudbonosnoj poseti kod pokojnika mestimično još imalo suviše karakter pričanja, Što narativnost, toga pasusa nije bila sa-
„svim pretopljena u akciju, u scensko
delanje — uprkos svemu tome dala je ovoga buta sa velikom Uizdržanošću, finim osećanjem mere i istinskom' proživljenošću veoma uspeo lik “ozbiljne i razborite mlađe žene, Time se Olivera Marković udaljila od žemra koji je dosada kreirala i dokazala svoju stvaralačku mnogostranost, ~
I Ksenija Jovanović je u ulozi Frede obeležila nov stepen na uzlaznom razvojnom putu jedne mlađe glumice. Dala je skeptičnost i superiornost, ponekad još sa malo suvišne sentimentalnosti, jedne u braku, ša sVOjim zakonitim suprugom, nezadovoljne mlađe žene, koja je našla i izgubila ljubavnika — dala je na način koji potvrđuje da je'ona sposobna da izgradi Žive i, uverljive likove kad svoju ulogu ne gradi kao karikaturu na jednoj određenoj svoljnoj i manje više šablonskoj crti, Fredinog muža, čestitog i malo naivnog supruga i O
jađenog brata. čoveka zaljubljenog U.
jednu histeričnu i sebičnu »naivku«, čoveka koji čeprka po istini koja će mu doći glave, kao đeca kađa se igraju neeksplodiranom bombom, igrao je M. Paskaljević sa vrlo dobrim mo mentima (naprimer u sceni kod klavira), ali neujednačeno, sa suviše Otvorenim pokazivanjem svoje naklonosti prema »naivki« Beti.
Sa malo odlično pogođenih crta Uspela je Olga Ivanović da prikaže profesionalno zainteresovanu romansijerku, koja, ne ogrešujući se nijednog trenutka o zahteve spoljne učtivosti i uglađenosti, ipak stalno vreba u nelom ispitivačkom stavu, da bi uJovila njoj potrebni materijal, Naprotiv, histerija mlade Beti, u tumačenju Branislave Pamtelić, ženčice koju svi muškarci, osim njenog ljubavnika, smatraju za naivnu luiku, nije delovala uverljivo, Osećao se njen napor da se zagreje, da dođe do provale afekta, ali taj napor je izgledao Uuzaluđan, kao kad se više puta pokušava da se pokrene motor i on svaki put glasno brekće i štekće i galami, ali nikako neće da se upali. Ta Beti nije bila jasan i živ lik, nije imala prave mladosti, ni pravog temperamenta, njen »temperamenat« bio je teatarski i delovao je izveštačeno, pravljeno i lažno, kao i njena histerija, ta Beti nije čak bila ni, po svojoj spolj= noj pojavi, naizgled naivna, lepa mlada lutka, ni po masci, pa čak ni po kostimu (dok su inače kostimi, po na crtima Sonje Šerban, bili u isti mah interesantni i prikladni). Izgleda da uloga Beti me odgovara glumačkim kvalitetima Branislave Pantelić. Isto tako je nejasan i neodređen kao lik
·bio i Gorđon Milorađa Volića. Mada
je u njegovoj igri bilo uspelih momenata, on je ipak više, delovao kao ozbiljan i staložen solidan građanin
Dragoslav Stojano vić:·Sip:
„Zo L _— {“'#' – S ,? RR or n
dubokog vira
e mu obamiru žnom.)
škim persiskim
og misionara Ood onih na koja
da je postao |. lednih ljudi.
emu neočekivano a osloboditi njedve čete
njem izvršuju.
liče kao raniena eke nevidljive troši u jednom| „ na sve strane,
tužno Žžuborila. e nevidljivog
dima kako se
gije u haremu,
često u ovakvim
noć potraie što
OMMAa a O e Cu. o a ASC * zanose svest, nesmetano ispređao svoj san O nedosti-
Ovđe, u ovoj
dugoj senci jabl Vlahinji po vinoro'
pod pritiskom a sva saznanja O ni palo u suludi san o Sreći. .
Sav taj iščezli život oštavio je sada samo uspomene,
gorke i ubitačne. Seća se Al
190Bakaa
istoj sobi za prijem, prekrivenoj tećilimom, prostranoj i svetloj, Ali-paša je godinama potpisivao vezirske naredbe, izricao smrtne presude, davao uputstva odlučnom kavaz-baši Ibrahimu i primao, u svečanu odoru obučene, carske konzule i visoku tursku ulemu. Tu, gde sađa leži zatočen u vatri i drhtavici, tekli. su do nedavno beskrajni ramazanski razgovori i učene rasprave u veću UgSeđeći na ovom istom svilenom šiltetu sa naslonom od kruškova drveta koje miriše na melekšu, on je žučno napadao Sšultanov đilhanski hatišerif sa slobođama predviđenim za hrišćane i s njim u. vezi | „ i takozvane ftenzimati hajirije -—- korisne ustanove ko-: je je trebalo uvođiti Ali-pašini oštri prigovori slušani su budno i s. pažnjom kao svešteni tekstovi iz muđrih ajeta, a njegove odluke smatrane zakonom
u mračnoj i zabpuštenoj Bosni.|-
koji svi prisutni s poštova-
U Konaku je i dalje vlađao đubok mir. Pašinovac, poplavljen vodom iz razlivenih potoka Sa Podveleža, slio se s gustom pomirčinom u mračno, neprozirno platno. Niz limene oluke na Tabiji vođa je ujednačeno i
Ali-paši Razvanbegoviču, dojučerašnjem gospodaru Hercegovine, zavaljenom na minderluku kraj razgorele mangale, činilo se od tog muklog dobovanja kišnice u oluku kao da samrtnički bubnjevi potmulo udaraju u noći i oglašuju iskupio silan svet, pri vrhovima Po: čkog straha, osu
njegovu smrt | dženazu na koju se i turski i vlaški. Tamno-bledo lice,
dnadulo od duge nesanice i samrtnisuto je plavičastocrumenim pečatima. Usne, modre kao čivit, podrhtavale su kao u groznici. red upalim očima, okruženim, tamnim kolutovima, nizala še. u iznenadnom magnovanju, slika' zn slikom: česta akšamlučena u baštama kraj Bune i Neretve, u anova; jutarnja jahanja na bedeviji dnim Mazoljićama u društvu mutesša–rifa i carskih konzula, strasna milovanja i pijane orza vreme dugih zimskih noći, kada su ikohola i raspaljene strasti, iščezavala
štavilu života i sve se slivalo i sta-
i-paša svega toga s bolom
nego kao šarmantno perverzan mlad psihopat.
Istina koju nam Pristli otkriva o damama i džentimenima današnjeg građanskog društva, to da gotovo svi oni imaju i neke vanbračne avanture, da žene većinom nisu zaljubljene u gvoje muževe ni muževi u svoje žene, da među direktorima preduzeća ima bivših defraudđanata, a među naizgled normalnima i ljudi sa izrazito perverznim naklonostima, i da su svi oni neiskreni — ta istina sama po sebi teško da može zainteresovati i uzbuditi gledaoca. I taj »zaspali pas« buržoaske istine ni izdaleka nije tako opasan kao što se čini na prvi: pogled; ako se i probudi, malo će lajati iza leđa, u horu sa vrapcima koji o Svemu tome već ođavno cvrkuću, ali nikoga neće ujesti. Ako se na toj okuci kola izvrnu, neće pasti ni u kakvu duboku prcvaliju, nego samo u Dplitko blato, ili, ako dugo nije bilo kiše, u plitku, jamu s mekim dnom, iz koje će se podići oblak prljave prašine, podići pa onda opet spustiti,
Veliko interesovanje današnje građanske publike, osobito pozorišne i filmske, za kriminalno i perverzno, 2a zločin i ludilo. upadljiva je i neOospoTr• na činjenica. Svemu tome je današnji građanin naklonjen, i za sve to je sposoban, ali samo onda kađa veruje
'da za to neće morati lično odgova-
rati — ili u svojim fantazijama i Snovima. Nema kod današnjeg građanina ni traga od onih plamenih strasti koje, naprimer, Šekspirove likove dovođe do toga đa u junačkim dvobojima ili krvavim i paklenim obračunima traže zadovoljenje svojih težnji išli svoje. osvete; nema ni one setne lepote u kojoj, naprimer, Čehovljevi likovi umiru, sa, nemočnom, ali neutoljivom, dubokom čežnjom za lepšim životom, koji će ipak jednom granuti za One posle njih; ne, »istina« današnjeg građanina je plitka, mlaka i pr-
"ljava, ona istina koja se zaobilazi kao
đa je opasam, besam zaspali pas, ona istina koja se brižljivo krije ispod pri-
vidno skladnog, dopadljivog, idiličnog ·
talasanja površine. I u tom zaobilaženju i talasanju, uz slađunjave zVUke mođerne muzike za igru, čavrlja= juči naučene učtive fraze i osmehujući se konvencionalno ljubaznim O smehom, čuvajući se da ne uzvitla prljavu prašinu svoga »tla pod nogama«, jedno pokolenje pigmeja pleše svoju čak ne jezivu, nego samo otužno banalnu »damse macabre«. U tome što je to bedno vrdamje, hodanje na prstima i skrivanje pokazao, ne u onome što je uzvitlao i »otkrio«, jeste vrednost i Pristlijeve drame i pretstave Beogradskog dramskog DpO7zOrišta. i
>
__________ ______________- _"- P — — - –—— —
“EJ: 9
ea IA a U U ____ _ S __—_-—
i gorčinom, koja, kap po kap, potajno i krvnički, truje dušu i razjedđa već raskrvavljeno srce.
Pa se seti, zatim, jučerašnjeg dana, mračnog i su |. mornog, kad su ga, naopako posađena na magarcu, 5 proveli kroz uskomešanu čaršiju, na potsmeh i porugu mostarskih jalijaša. Seti se vlaškog terzije Ristana Dodera, čijem je bratu lanjske godine korbačem izbio desno oko kada je na razigranom hatu, kao pomamni vilenjak, u galopu pro=-
magarečim repom u ruci,
jahao preko Stare Ćuprije. Čaršija je bila sva na nogama
je lila. kao iz kabla.
Svet se razbežao na sve strane. Čaršija je začas O5~
tala pusta.
Vidi Ali-paša jasno Sliku jučerašnjeg dana. Sve, i najmanju sitnicu: i kad iznenada pljusnu kiša, i kad terzija Ristan Dodđer siđe sa svog ćep na zaprepašćenje naoružanih pratilaca, prebaci preko leđa crvenu čohanu kabanicu s kukuljom koja se navlači na glavu. Kao da još uvek gleda čudesnog Ristana Dodera kako po drugi put silazi sa ćepenka i kako, ne obzirući se na ljutite askere, dodaje njegovom sinu, mlađom bosonogom pašiću. nove kožne postule |. da ih navuče na gole, prozeble noge.
U tom trenutku u njemu se nešto naglo prelomi. Kao da se prekinu konac koji,je ovog krvožednog sultanovog doglavnika vezivao za njegovu mračnu Dprošlost. Svirepi gospodar MHercegovine-vilajeta, s obešću skorojevića koga vlast i sila zaslepe i koji ne misli uvek na budućnost, prvi put oseti, sažalienje prema nemoćnim i nezaštićenim, prema. svim ljudima koji pate i strađaju. Teže od svih dosadašnjih bolova mu-
| čilo ga je pitanje: otkud to đa se kod Ristana Dodera, umesto osvete, pojavi samilost i duboko ljudsko saža- | ljenje, koje. pokulja juče iz srca OVOBS ništavnog ferziie kao bujica kad iznenađa pojuri niz strmeniti breg? Ono što je Rislana Dodera činilo beskrajno velikim, većim od mnogih paša i vezira u čijem srcu nije treperila iskra tople ljudske samilosti. nedostaialo je baš Alji-paši Rizvanbegoviću, dojučerašnjem veziru i UWpravljaču prostranog vilajeta, gospodaru pred čijim je
_____—— Š(A_T{"- —--'{Ć- I III —kX
,
ggeosBkovaReeVe htehovWeeoveogaoio0090o0eaeooa 0 eee apeekaeoeoeeeeP
KOMIŽA NA VISU (akvatinta)
______ „–__—– ——1 nR_—
kad su sultanovi askeri udarili. u bubnjeve. Sa bedema iza Puzića kule prolomio se oštar glas trube. Kad su naoružani Anadolci s\vezanim Ali-pašom i njegovim sinom stigli na Veliku Tepu, udario je silan pljusak. Iz Crnog, provaljenog oblaka koji je iznenađa prekrilio grad, kiša
enka, i kad mu,
VODO aa 2
o.bobob. •..... aseepesogadeososasDeasvayagvWieyyeabiebaapsaadesogovyeSaaBvavaa ape vage aee ea eeso Ve aeve easy e eveP~A4%/U
STRANA 5
DVA GOSTOVANJA SA
SARAJEVSKE SCENE
O Milenko MISATLOVIĆ
Safet Pašalić u, ulozi Sirana i Olga Babić kao Roksana u bretstavi »Sirano de Beržerak« u Beogradu
Safet Pašalić tumačio je ulogu Sirana, osiromašenog plemića koji je svojom duhovitošću i zajedljivim stihovima uznemiravo lažne. veličine, glupost i predrasude svog doba — kao i njegov savremenik »genije Molijer«. I po onoj nužnosti da se svako mo-
ralno uzdignuće iznad svoje sredine
plačalo tragičnim životom među Ssavremenicima a slavom među potomcima — „j Siranu je bila »dosuđena visoka čast« da buđe mudriji nego drugi ali istovremeno i — nesrećniji. Jer životna veličina čoveka i njegova tragedija često koračaju zajedno.
Tumačeći naslovnu ulogu neobično složenu po scenskoj akciji i obimu po spletu raznovrsnih emocija, ulogu u kojoj treba ostvariti životno jedinstvo tragičnih i komičnih elemenata — Safet Pašalić nije uspeo potpunije da ostvari razvojni kontinuitet SvoB lika. Scensku liniju mjegove uloge prekidali su mulflno izgovarani stihovi koji traže mnogo razvijeniju govornu kulturu, plemenitiji gest i elastičniji pokret na sceni. Izvešna zađihanost u izgovaranju blistavih stihova i napregnu*ost u scenskom držanju i stavu — otežavali su Pašaliću da na sjajnom preplitanju suprotnih emocija u tekstu, igradi jednu svetlu ljudsku veličinu — celoviti lik. Njegov Sirano sa naglašeno velikim nosem u mnski kao đa nije imao Sscemski ražvijeniju protivtežu — pesnički bujam đuh koji se opija — ne laskanjem 1 snagom moćnih grofova — Već OSećanjem moralne, lepote i svoje dragocene nezavisnos“i,
U raskošnoj sadržajnosti jedne ljud ske duše, Pašalić kao đa nije prona-
šao odnos između osnovnih arterija u ·
liku. Zbog toga se gubio i onaj mestimično naznačeni intemzitet doživljavanja koga je često smenjivalo širovo izgovaranje stiha.
Svojeglavi veseljak pesnik smelog jezika i oštrog mača, kavgadžija“i ne-
srećni ljubavnik — Sirano je često
ironičan ne samo prema drugima nego i prema sebi. Ta crta u liku pri=
-| matice.
Majda Kurnik:
gušena je opštim neskladom između komponovanja emocija i njihovih spoljnih, katkad neodgovarajućih izraza. Naročito se Pašaliću često otkidao razmahani gost, dinamički prejake rečenice koje su ga vukle u visoku intonaciju tj. kritičnu granicu njegovog glasovnog volumena. Među*im, u scenama patnje i uzdržanog bola, kada Pašalić imtimno nosi duboku tragediju Sirana ,gledšlac oseti daleko veće scenske kvalitete Pašalića od onih koji su se otkrili tokom prvih činova. I peti čin sav u nijansama pritajene'*ragike prošao je kao jedno značajno glumačko ostvarenje, značajno'po sugestivnošti i izražajnoj či“ stoti. Publika se obradovala dvostruko: i primetnom uzletu izvođača i potvrdom svojih naslućivanja da je pred njenim očima bio veći umemik od onog koga je ona ovog puta vi“ dela . ;
Olga Babić delovala je svojom muzikalnom dikcijom, gracioznim stavom i lakoćom u pokretu — uspevajući da u jednom spontanom zamahu ostvari treperavi lik lepotice Roksane. Sa te'· strane bila je izrazit kontrast Siranu na čijem je smelom licu ružnoća ušpela da ispiše svoj trag.
Sa dosta svežine i ženstvenosti, Olga Babić donosi lik precioze iskusno reagujući kako na skrivenu lepotu Siranovog duha tako i na spoljnu privlačnost u s"vari neukog Kristijana Ono što naročito odlikuje ulogu Olge Babić jesu istančani glasovni prelivi pračeni spontano nađenim „scenski o: brađenim, ljupkim gestom i pokretima koji su skladno upotpunjavali sadržajnost lika. _
TI pored izvesnog neujednačemog raz voja i trenutnih padova sa đramatur= ške linije, Roksana Olge Babić ima čitav niz zrelih, ubedljivih scena. Jedna od njih je plastično razvijeni peti čin kad se pred njom olkriva tragična sudbina hrabrog Sirana koji je uvek želeo da ima neprijatelja jer su često samo oni u stanju da donešu dobro čoveku. Olga Babić je sa izvan= rednom osetljivošću i sup"ilmim rea= govarijem bojila strađanje jednog Uuz* višenog ljudskog srca kome su neprijatelji pomogli đa postane moćno i veliko umesto što su hteli da ga probođu mačem.
Slušajući potresnu ispovest Sirana u zrelom tumačenju Pašalića (V čin), Olga Babić zajedno s njim ostvaruje niz scenskih tremutaka koji se zaista moraju pamtiti. I posle onih završnih uđara sudbine pod kojom se najzad slomila jedna veličina ostavljajuči spomenik samoj sebi, posle one potresne čežnje, hrabrog Sirana za herojskom smrću dostojnom njega, u sali se prolomio oduševljeni pljesak koji je potvrđio veličinu dvostrukog ostvarenja Safeta Pašalića i Olge Babić, "Taj pljesak znači i nešto više: želju beogradske publike da ma šVOjoj sceni češće vidi najbolje umetnike iz unutrašnjosti.
šiltetom posetilac padao na kolena u dubokoj poniznosti odanog sluge.
Nemilosrdno sapet tom mišlju, pfti jarkoj svetlosti, tog bolnog saznanja koje baklja u pomrčini, Ali-paša strahovito vrisnu, kao bo= denik, zaurla kao zver kad je iznenada pogodi sšmrto= !. nosno tane. A potom, onemoćao i malaksao pod teži-
| nom svega što ga poslednjih dana svirepo pritisnu, ispruži se po minderluku kao uvređeno i dete, zavuče glavu među svilene jastuke i gorko zajeca, Pred njegovim suznim očima prope se lik Ristana Do= dera visoko kao Hum, dostignu najveću planinu na O= vom proštranom božijem dunjaluku i iščeznu u beskrajnom plavetnilu “worio Šehjujo — stiču svi putevi sveta i stoje ispisane sve sudbine ljudske. ? A napolju mir, vlaga i pomrčina. Opustelu čaršiju. i sura brda oko nje sve više obavija i steže beskrajna siva koprena, koja se stapa i prepliće sa niskim za-| mračenim oblacima iz kojih rominja hladna nevidlji~ u va kiša. Neretva se samo sluti po. huku 'nabujale'
blesnu pred njim kao
rasplakano
neba na kome se — kako je go-
/