Књижевне новине

BTRANA 4

LJUTITI III IO III III

ASOCIJACIJE NA SKERLIĆA

Pre trideset i osam godina (14 maja 1914) umro je Jovan Skerlić. To je dobra prilika da se potseti na njegovo delo utoliko pre što se danas često, u raznim prilikama i iz različitih aspekata, spomene njegovo ime. Sukobi i diferenciranja koja na polju književne kritike postaju sve izraziiija, sve određenija, dobijaju svoje obeležje i tamo gde se samo uzgred, na dohvat, kao potvrda ili negacija neke teze, izrekne i nekakav sudđ o Skerliću. Ponekad je i za nekoga to teška optlužba, stajati na Skerlićevim pozicijama; često se u nekim teoriskim raspravama i člancima kao do'kaz osporavanja vrednosti suda savremenog kritičara između ostalog spomeme i »stajanje ma pozicijama Skerlića i Bogdana Popovića«. Već samo spominjanje ova dva imena (potpuno nespojiva inače, sem u nekoj studiji koja bi pre svega obuhvatila istoriski razvoj naše kritike), treba đa buđe dokaz da nešto nije u redu, da se naučno zaostalo, da se ide po već davno zastarelim, pozitivističkim ili ma kakvim drugim putevima. Usled uske iednostranosti ovih argumenata, njihove neproverene, apriorističke Osnove, Skerlić je postao sinonim za . staro, zastarelo, ukinuto, prevaziđeno

· i uništeno. Deo istine koji leži u ovim tvrđenjima, postao je totalitet. a zna-

meniti kritičar zaboravljena, potam-"

nela muzejska vrednost.

Pogleda li se međutim, makar površno, sva razgranata delatnost OVOB čoveka, suoče li se njegovi estetički principi sa razvojem savremene knjiŽževnosti i kritike, dobiće se možda čudna ali istinita slika: bez obzira na sve tako vidne sl.bosti koje naročito dolaze do izražaja u njegovom književno-istoriskom radu, na pozitivizam Gijoa, mehanicizam Renara itd., na sopstvene ograničenosti i ogran:čenosti epohe u kojoj je tako živo i plodno delao, njegova shvatanja ni danas ne zvuče kao anahronizam. Naprotiv, po mnogo čemu, granica koju je on OcCFtao nije ukinuta razvojem savremene književnosti i kritike, već i samim tim što su bitni njegovi principi imali i imaju naučnu vrednost.

Nemoguće je u ovim okvirima đati jasnu i preglednu sliku svega pozitivnog i negativnog u Skerlićevom delu, kao što je nemoguće potsetiti na svaku dobru i lošu kritičku ocenu, ma svaku nepravednu ocenu, kojih je bilo dosta i na svako duboko naslućivanje u otkrivanju zakonitosti raz“ voja naše književnosti. Ali je za to moguće potsetiti po čemu je on još uvek živ i savremen i po čemu nije uvek nenaučno i pogrešno izreći po koju ocenu sa stanovišta »koje nije

odmaklo od Skerlićevog«. Mi danas više ne raspravljamo O · prečišćenim pitanjima kao što je Dpi-

Aleksanđar Jovanović: POGLED NA JEZERO (drvorez)

)

, \

KK: ON: JLO AE NJ NL Br IS NOP KOVIU

Zore GAV:RI O.T.6

tanje društvene uslovljenosti u umetnosti, njenih osnova i zakona njenog delovanja. Čemu iznova udarati na širom otvorena vrata? Ali zato Ta' spravljamo, što je moguće apstraktnijim jezikom, razume se, o sadržaju njenom, pravu na izraz, o »transponovanoj realnosti«, imanentnim za-* . konima »pesničke stvarnosti« itd. Rasprave i diskusije se, pritom, hteli mi to ili ne, sve Više i više svode na pitanja »slobođe i neslobođe« književnog stvaranja, odnosno na pitanje rešavanja apstraktnog ili konkretno8, lebdećeg ili stvarnog odnosa umetnika prema đobu i sredini u kojoj živi. Često i sve više, te diskusije dobijaju karakter rešavanja problematike koja ne postoji, pa odbrana raznoraznih neuspelih i na kratkotrajni život osuđenih književnih produkata uzima patetičan vid odbrane nezavisnosti i autonomije stvaralaštva, a da se Dri„tom neprekidno, isključivo diskutuje sa raznih stanovišta, samo ne sa estetičkog. Oni koji prebacuju SsOociologiziranje ju rešavanju i određivanju vrednosti književnog dela i sami se, ustvari, oportunistički služe Sociološko-političkim argumentima u odbrani jednog vida poezije koji bi teško odoleo ma kako tolerantnoj i objektivnoj estetičkoj analizi, jer samo je tim sociološkom oportunizmom i moguće braniti neospotno pravo umcetnika da potpuno slobodno i nezavisno stvara i, pritom, u ime društvene Slobode. braniti i svaku estetičko-umet· ničku slobodu koja se izvrgava u besmisao. ili prosto nizanje reči, Estetička analiza, međutim, — njome se sloboda ispituje kao ostvarenje, kao smisao, mašta, refleksivnost itd. vodi računa samo o postojećim delima, i računa sa slobodom stvaranja kao sa osnovnom, datom činjenicom, pa se njeni rezultati ostvaruju samo na planu umetničke vrednosti i lepote. Otud, osuda izvesnih pojava u našoj savremenoj književnosti može da se izrekne i izriče se sa estetičkog stanovišta koje je katkad blisko Skerlićevom, ali sasvim daleko od nekog konzervativizma koji ne shvata dubinu i moć ekspresije modernog poesnika. I zato je sasvim prirodno, što se kod ljudi koji nalaze dubine i snage u svakom stihu koji je nerazumljiv i spremni su da brane i onu slobodu koja sa estetičkog stanovišta ostaje prosta neumetnost — bes obzira na rašćišćena sociološka rasmaftranja o umetnosti — sasvim je Pprirodno što se kod njih javlja grimasa prezira i omalovažavanja kad se 5pomene Skerlić, koji je bio daleko od dragocene sposobnosti đa oseća lepotu tamo gde je:·nema. Obično, proslo i jasno on je formulisao šta je za njega umetnost, koji su to kvaliteti koji je čine večitom. Ti su redovi i danas izvanredno aktuelni: »Prava, živa, velika umetnost nije pisana za uzak krug književnih mandarina i estetičkih diletanata, ona je uvek svojom neposrednošću, prostotom i iskrenošću... nalazila odziva u svim ljudskim srcima, vazda živela na čistom zraku i u velikom prostoru. Samo o? srednji, nezdravi duhovi, samo književni snobovi i simulanti estetizma .... snevali su neku aristokratsku umetnost, koja je dolazeći na svet nosila u sebi klice smrti i živela koliko živi nezdravi, izveštaćeni ukus izuzetnih ljudi«.

Razume se da će se već neko naći da odmahne rukom na ova simplifikatorska i naivna tvrđenja. Jer za četiri decenije svoga razvitka naša književnost prošla je i prolazi kroz raznolika iskustva, kroz sukobe suprotnih tendencija, a rezultati su tačno Onakvi kako.ih je Skerlić tađa formulisao., Od toga vremena pa do danas ostala nam je zbilja ·samo ona književnost koja je »živela na čistom. zraku i u velikom prostoru«, hladna lo-

gika zaborava odnela je sva Bgrozničava traženja, sve »izme«, koji su se zatvarali u svoju sopstvenu pustoš i mrtvilo, svu onu kvaziknjiževnost »pisanu za uzak „krug književnih mandarina i estetičkih diletanata«, i

koja je zanilljiva' samo kao dokume-

nat vremena, a ne kao lepota. Naše vreme nema nikakvu privilegiju da izbegne ovom zakonu: mi smo živi svedoci kako nisu potrebne čak ni godine, već samo meseci ili čak dani i časovi, pa đa književni produkti koji su puki verbalizam i siromaština duha, badu zaboravlieni kao dh nikad nisu ni bili napisani i samo ostaju dokument jednog određenog duhovnog. stanja koje je van oblasti estetičkih ispitivanja. .

Asocijacije se dalje same nadovezuju jedna na drugu. Hoćemo li Osporiti aktuelnost onoj upomoj, ustreptaloj borbi za realizam, koju je Skerlić vodio sa energijom i strašću čoveka koji ja svu vrednost i lepotu svog falemta stavio u službu naše književnosti? Danas je realnost i re-

III eee eee eebeobpevoeeBReee66HE heseeeeeee

KNIIŽEVNE NOVINE

—

vd .. / : \ OTTTIIIIIIIIII III III III III III III III III III III II II III II II 11 1 Ld Jod od ooo ab a a ba i OI III II III LU IO OJ ,

•

_ alizam alfa i omega teoriskih i prak-

tičnih stremljenja, pa ipak žestok otpor izaziva svaki kr.tički osvrt, svaka

estetička analiza i negacija iracionaima tako -·

lističkih elemenata kojih mnogo u delima nekih naših pesnika; realizam je umetnička istinitost, on može i mora đa se kao takav bogahi i razvija, ali ostaje, i poređ svih novih i starih izražajnih mogućnosti istinit, Žživotan i ne'scrpan umetnički \metod i praksa. Skerlić je to dobro znao kao što i mi to dobro znamo, u jedinstvenom istoriskom sklađu sa razvojnim tendencijama naše kKnjiževnosti, koja je prođirala sve dublje, sve složenije i obuhvatnije u život, otresajući se romantičarskih zaostataka, on je u bezbrojnim kritikama i polemikama branio realizam, branio književnost, ljuđi i istine rađi, A danas? Smemo li mirmmo i čiste savesti da tvrdimo da se naša književnost, poezija naročito — sa\časnim izuzecima, naravno — razvila tako i toliko da bi svako suočavanje njenih rezultata sa Skerlićevim estetičkim sudovima ispalo neminovno na štetu kritičara? Ostaju li ili ne kao tačne i savremene one reči koje je'·iznekao o poeziji, kritikujući Vojislava Ilića:

ese... OTOTOOIIIIIITTTTA III III III III III 1J

Boško Karanović:

ILUSTRACIJA (drvorez)

FOTO TITO II III II O III LL eeoeeveeeevee OIIOOIIIIHI OIIIIIIIIITI OIIIIIIIOIIOIIOIIIIIIIITO ....... e :

_Opomen /10 ISota .

ožutjeli brci od dima. :

Čaša u drhtavoj TYucCi. — Majku im, — reče — svima, što mist ljudi, već vucil

Nad stolnjakom, davmo bijelim, :

s mrljama vina i kave,

mrakom, se zaliju vrelim

oči prozirmo-plave.

— Žrvanj života mas mr»i, a ipak se živjeti mora!

Jeza u mečistoj krvi.

Na čelu mreškanje borđ.

Uvela opi ga ruža,

Oko se suzama Yosi.

Mutnu flašu mi bruža odsutan, mislima. Sanja.

mjesec mad Moravom, Vramja? Žalba za mladost? Sjeta?

Minulih, sjeća se ljeta, češlja u cigamskoj kosi.

Nad Skadarnlijom zora.

Java se smovimoa sveti.

— Ne hvataj — reče Bora pticu, kad jedmom odleti!

»Neću!...<c Osmijeh, na licu : prozeblom sličam cvijetu... : Slagah, jer odbjeglu pticu

ILITI]

još danas hvatam bo svijetu!

. Gustao KRRLEC ?

LIPOV OIUIIIIIIIIIII III OI III III III a 0000

.———_—_—___—___________________----— YP—“/—đ{UWPTFYc----- Km ir _

„ly0 RE

Boža Prođanović:

O popevegeeeeoeeve voće IIIIIIIIIIIII IIIIIIIOIIIIIIIITIITII

»Od jednog velikog pesnika mi bismo tražili više unutrašnjsg života, Više samostalnosti u stvaranju, više Slo bode i pokreta... veće bogatstvo ideja, jednu poeziju manje bledu i rasplinutu u magli i neodređenoj tuzi, sadržajniju, obilniju, življu, vedriju i humaniju, koja 'bi manje bila prizrak a više Žživot«.

TO su isti oni »imanenini zakoni.

pesničke stvarnosti« .o kojima se kod nas tako mnogo Povori, ali je istovremeno jedan otvoren, smeo stav, zahtev poeziji, zahtev koga se kod nas danas klone u strahu da se time ne sputava sloboda poetskog stvaranja. Skerlić se nije bojao da izrekne šta očekuje od pravog, velikog pesništva, dok se danas, u ime društvene slobode umetnika, potpuno zaboravlja da svaka stihovana, slobodna ekspresija ne mora da bude poezija. Usudi li se kritičar, ne u ime političkih, društvenih ili etičkih kategorija, već u ime poezije i njenih kvaliteta da istupi protiv nepoetskog u poeziji, odmah mu se piše memento mori, ili se mapada grubo, lično kao da je počimio najveći smrini greh. Ne ograničavajmo slobodu, današnjih polemika i zato ne postavljajmo nikakav zahtev, ne tražimo ništa od pesnika osim »iskrenosti«, Time se neminovno kritika spušta na nivo običnog „registrovanja stepena iskremos}i i sputava joj se ustvari sloboda da korstatuje da postoje i vrlo iskreno napisana nepoezija i neumetnost. Život bi bio stalna pesma, kad bi svaki iskreni i osećajan čovek bio

pesnik, pa je taj neophodan kvalitet ·

sasvim nedovoljan đa bi se neko nazvao književnikom. Tako dolazimo do parodoksalne situacije da sloboda izražavanja važi samo za poeziju, a ne i za kritiku, da neslobodni kritičar ocenjuje Slobodno stvaranje, jer će svaki odlučniji napad biti proglašen za političku insinuaciju i žigosanje.

· Pritom mislim na onaj bolji deo naših

kritičara koji, pre svega istupaju na polju književnosti estetičkim suđovima i kategorijama, što je jedino moralno i pošteno. Poezija nije bila prava oblast Skerlićevog rada. Pa ipak su na tome polju njegove kritike pu-

ne onog dobro poznatog, vedrog OP-

timizma i zdravog, otpornog čovekoljublja, »Skerlić nije mario za međuzvezdane probleme«, kontatovala je negde Isidora Sekulić, misleći valda pritom na jednostranost nekih njegovih ocena. Međutim zanimljiv je i značajam po nas način na koji je on tretirao pitanja slobodnog izbora, nezavisnosti i aufonomnosti , pesničkog duhovnog života; ništa nije bilo protivnije Skerlićevom shvatanju književnosti uopšte od mračnog Dpesimizma Panđurovićevog ili još dubljeg i gorčeg očajanja Disovog. I danas kad je Dis već davno dobio zasluženo briznanje. kad je istorija porekla Skerlićevu nepravednost, meni su na Dpameti njegove misli o pesimizmu u poeziji: »Ja ostajem toliko i tako nepopravljivo naivan đa uporno držim da je taj književni diletantizam i čisto kontemplativni pesimizam, samo jedna skučena, oškudna i neplodna vrsta poezije, da to nije ona poezija koja oštaje večito mlađa u srcima ljudi i čitavih okolenja, da mladi ljudi od vrednosti imaju nešto više i bolje da kažu... od književnih sim“bola i Yečitih kletava života«. i U današnjoj našoj poeziji, naročito kođ mlađih, ima baš toga: kontem-

to je lajtmotiv .

SREOBA (drvorez)

ITTTOIIIIIJ POTTIITIOIIIIOIIVIIIIIIIIIIIOIO IL UDIO III IIIIIIIITI

plativnog pesimizma, skepticizma i tuge, manje :li više rečite negacija života; ma koliko ove Skerlićeve reči" zvučale sirovo, suviše usko, Čč ni mi se da je imao pravo: pesimizam i očaj imaju smisla kada su sastavni, osnoVni i neraskidljivi đeo jednog pogleda ma set, jedne prave, duboke, intimne nesreće čija se esnička realizacija ostvaruje kao jauk i užas od života koji nas je izdao, ili smo mi izdali njega. Kađa je pesimizam mržnja i revolti buntovnička negacija mirnog, tupog trpljenja, onda je i poetska njegova realizacija istinita i ljudska. A razblaženi pesimizam, razvodnjen i zašećeren uzdasima nije poezija nego manir, nije istina nego poza, i Skerlić je imao pravo što se protiv njega borio. Kad su kod Pandurovića „zazvučali pravi, duboko ljudski pesnički tonovi pesimizma, Skerlić je napisao pesmu u prozi njegovoj poeziji. Ali se pobunio protiv Dučićeve metafizike, koja je »trema kao let barskih ptica«. Ima li ili nema u današnjoj našoj lirici i tromosti i izveštačene tuge i skučenosti i besplodnosti? I bledog, rasplinutog Dpesimizma, koji treba odbaciti opet u ime umetničke istine, a ne politike, u ime lepote, a ne morala ili nauke?

A Dis? Danas tako mođerni Dis, na koga se sve više i više ugledaju naši mladi pesnici i koji je doživeo tako crnu

i hezahvalnu Skerlićevu”

ocenu! To je Mila prva studija o mo- \

dernizmu u našoj književnosti, na koju će se nađovezivati čitav niz ra-

sprava, sve do danas kada se pitanje

i »nemodernog« ponovo

»modernog«

zaoštrava. Činjenica je da Skerlić ni

jie razumeo Disa; bolje rečeno, on mu je poslužio samo kao povod za napad na sasvim zakonite pojave dekaden-

cije i gubljenja orijentacije u poeziji.

Skerlić nije razumeo otkud i kako je nastala ova uznemirena, sumorna poezija, ali je osećao da se iza Disove

pojave kriju znaci raspadanja, beža- ·

nja u krajnje subjektivističku igru, nelogičnost i alogičnost, koje treba (đa su manifestacija traženja NnOVOB izraza, a ustvari su samo bespomoćno lutanje i nenalaženje izlaza iz Dprigušenih i nemoćnih psihičkih stanja. Poezija je uvek bila i biće traženje i prodiranje, ali nikada filozofski sistem ili feoriski manifesti; u dana

šnjoj situaciji je još rano govoriti o.

nekom modernizmu koji đobija određene oblike. Pre imamo posla sa vra* ćanjem na »stari modernizam, sa po" jedinačnim. manie ili v'še zanimljivim pokušajima, koji su za sada anarhični, bez kontura, bez fižionomije. Nisam sasvim siguran da se tu Ustvari ne ponavlja stara priča o dekađenciji, požerstvu i kratkotrajnim talasanjima koji senče pravu poeziju. Skorašnja budućnost pokazaće đa li su tačne i savremene u našim Prilikama Skerlićeve reči: »A najmanje su poezije vrućična buncanja, pretenciozna proza i prostačke mistifikacije, sve one gomile »đekadenata«, »sim" bolista«, »simbolodekadenata«, »este-

ta«, »satanista«, »mističara«, »kvatro" ·

čentista«...”

Nismo đaleko, suštinom, od ovih ogorčenih reči. Pravaca istina nema“ mo oformljenih, ali srećom poezija živi, a mudđrovanja i teorije u stihu zakonito i neminovno propađaju,

————-—-— —_—_ _— _--——— _---—-)__- —»>—ı1 1 iHi<- —

SDA a VS,

Veljko SUŠIĆ

OTRAHU MOSTARU

— Odlomak —

S obe strane mutne, nabujale Neretve, polegao iz-

među golih, oštro naboranih i škrapastih brda, pre-

stravljeni Mostar miruje. utonuo u vlažno navembar-– sko sumračje. Niz suhodolinsku vododerinu, izlokanu plahim bujicama, potoci muklo mrmore, a pod vojničkim šatorima na Mazoljicama vatre plamsaju, ostavljene posle večere da tinjaju i svetle kraj postelja

| mnogobrojnih ranjenika. Težak vazduh, zasićen ispa-

renjima prokisle zemlje, zaptiva sipliivim ljudima dah u grlu i zaliva ih gorčinom i tugom.

Neočekivano, brže nego što je iko, mogao da očekuje, došao je kraj Ali-pašinoj vladavini.

Tih burnih novembarskih daha, kao nikad dotad, teške, bolesne magluštine siđoše sa planina, vidik se stušti i zamrači i otpoče pre vremena hladno zimsko dđaždenje. Studen poče neopaženo da se uvlači u pokisle domove, čama jesenja i strah iznenadni zbrisaše s lica ljudi vedrinu i osmeh, a raspomamljeni vrisak mladosti mrtvački umuknu u zamagljenoj kotlini. Izgledalo je kao da se krvlju uprskani grad, dremljiv i umoran od đuge borbe i besanih noći, konačno smiruje i zavodi u starački, isprekidani san sa čestim grčevima, naglim buđenjem i podmuklom vVrtoglavicom. A kao posleđica surovih obračuna u građu i grozničavog išćekivanja novih događaja, ljudima ovlada mučno osećanje straha i neizvesnošti i sklupča se u njima neki dotad nepoznati bol koji kao mora priti-

pameti.—

skuje grudi i ostavlja vidljiv trag na izmučenu i potamnelu licu. : ka * *

Polumračna, od prolaznika skrivena, sobica Sefića mekteba na Velikoj Tepi puna je duvanskog dima j teškog zadaha loja i ustajala vazduha. Kroz šapat koji liči na jedva čujno buncanje bolesnika ugledni doma–

'| ćini razgovaraju o poslednjem pokolju u gradu i borbi

sa nizamom na Lipetima kod Konjica. Prigušeno kašljucaju dok govore, reči im zapinju u grlu, a nedorečene misli pokušavaju da izraze žmirkavim očima, u kojima leži prituljeno i skriveno nepoverenje prema sabešedniku i neodlučenost i bolna nemoć da se u zlom i opasnom vremenu olkrije sopstveno mišljenje

i |Va ljudima i događajima. Zbog toga se i ustežu da gFO-

vore glasno i otvoreno;, radije slušaju starog HadžiOmera Grebu, zvanog Pamrava, koji, užasnut svim onim što je poslednjih dana snašlo čaršiju, s bolom ispreda svoje mutne misli o ljudskim porocima i izopačenosti života. : i — Sve ovo što se u građu iznenađa zbilo, i izmrcvarene leševe. rasute po Mazoljicama, i krv obilno prosutu po Pašinovcu, sve to — priča stari Pamrav prorekao je nekad mudri Mustafa Bijubović-Šehjuio, čuveni mostarski muftija neobična izgleda i rijetke

Turbe ovog dobrog, vazđa obasjano svetlošću fenjera, gođinama je okubljalo kliaste i bogalje. nerotkinie i padavičare, ljude pomračena uma i nesrećnih sudbina, koji su duboko verovali da će pred grobom ovog posvećenog Mostarca naći utehu u nevolji i špaSonosno isceljenje od Ssvakojakih muka.

Hadži-Omer Grebo, nađaleko poznat po rečitosti i dobrom pamćenju, uporno UveraVa svoje. ustrašene komšije i/ahbnbe, u čijim su rukama podrhtavali višnievi čibuci i filigranske muštikle, da Šehiujo nije bio

· običan čovek, sličan drugim ljudima. Jer ovaj smireni |.

mudrac svefifteliskog lika nije znao za otrovnu ljudsku pakost i mržnju koje oduvek raziedaju i fruju srca ljudi i nagone ih na stranputicu života, na slepu Osvetu i svirep zločin. Hodeći po ovom prostrahom svetu nečujno, kao senka, sav produhovljen i blistav, a mršav i izdužen kao pritka, Šehjujo je uvek bio spreman da svakom nevoliniku pruži reč utehe i muđrog saveta.' Godinama je živeo u Carigradu kao učen nastavnik i vrlo cenjen komentator, na čija 8u predava~

nja jatomice dolazili slušaoci i van njegove škole. Kraj života proveo je kao muftija u svom rodnom Mostaru, nalazeći, na neki svoj način, da »vjetar svemilostivoga dolazi od Hercegovine«.

— Njegova blaga riječ i vedra misao — primećuje Hadži-Omer Grebo — bijahu, izgleda, tragovi neke nedostižne i za obične ljude neshvatljive mudrosti i veličine. Njihov sjaj — kaže on — ozaruju samo izabrane na ovom svijetu, smirene samotnike rijetkih, izuzetnih vrlina koji se rode i prožive vijek samo zato đa bi svom vremenu i svojim savremenicima služili kao jedinstven i nedostižan primjer ljudske dobrote i čednosti. — .

* * *

Stravičan mir ispunjavao je opustele Ali-pašine

'Konake, male, serdžadame prekrivene prostorije, u ko-

jima se do neđavno pilo bez pređaha i orgijalo do iznemoglosti uz pesmu i vrisak crnookih Jermenki. U

gornjim odajama, pod samim krovom, sluge su tvrdo |.

spavale, umorne i iznurene dugim i mučnim poslovi-

ma. Pređ pašinom odajom, s puškom u ruci, debeli i brkati Anadolac, prava Dpreispolina grdosija, sklapao je s vremena na vreme otečene kapke preko krvavih, izbuljenih očiju, spreman da se na svaki šum irgne i na neželjenog gosta ustremi i naroguši kao iznenađena ZVeT.

- Ali-pašina prostrana odaja, osvetljena slabom svetlošću lojane sveće, usađene u ogroman bakarni čirak. mirisala je na uvenule dunje, zaboravljene negde u vlažnom dolafu. Njihov miris mešao se i stapao s teškim vonjom lozove rakije koju je paša do neđavno ispijao iz male čaše, merakliski, uz meze, a koju je večeras bio iz kalajli ibrika, s gorčinom, u želji da ugasi

neku čudesnu žeđ koja mu je sušila grlo, da zaboravi | |na stvarnost, na jezivu pomisao o zatočenju i smrti.

Do nedavno još slavan, silan i obestan, gospcdar jedne pokrajine, prkosne i uvek buntovne, Ali-paša je. sađa bio običan zatočenik Latasov, zarobljenik osuđen na smrt, smirena i ukroćena zver koja je konačno uvidela da je svaki otpor uzaludan i besmislen i iz čijih je nepoverljivih, zloslutnih očiju, umesto mračne žestine, izbijala neka nepojamna mirnoća i pređanost sudbini. , | Sedeći prekrštenih nogu na minderluku od crvene svile, protkane zlatnim koncem, Ali-paša je pio i razmišljao do duboko u noć, mučen velikom vairom ko-

| namesniku, sve dato i dopušteno. Nadmen i sujetan,

ja je pekla kao žeravica i na sumornom, naboranom čelu izazivala krupne graške grozničavog znoja.

Još kao mladić, posmatrajući sa čardaka pokraj Bregave, pri zalasku sunca, rumene otseve u vršcima jablanova„ zanesen snovima o hurijama i dženetu, čez-

nuo je za sunčanim predelima neke srećne i nepoznate.

zemlje u kojoj ljudi znaju samo za radost života. Oduvek ga je privlačilo nepoznato i neviđeno, čudesni i izmišljeni likovi iz starih arapskih priča, lica koja žive samo u bolesnoj, razigranoj mašti. Godinama je želeo da se približi stvarima koje nikad nije takla ljudska ruka, himeričnoj ženi na kojoj nikad nije zadržao strasni i grozničavi pogled. Željan doživljaja koji uzbuđuju i rastaču nabreklu snagu, 'Ali-paša se često namerno istavljao pred zasedu iza koje ga je čekao puščani metak ili oštar nož u ruci skrivenog neprijatelja. Zasičen dražima đugih noćnih milovanja u svom zidom opasanom haremu na Pašinovcu, on je, u trenucima bolnog iščekivanja novih doživljaja, osećao neodoljivu potrebu da pošto-poto, makar i po cenu života, dođe do onoga što nije njegovo, što je u očima običnih ljudi izgledalo neđostižno i neđokučivo. Strast koja navlači mrak na oči i pomućuje svest izazivala ie.u njemu telesne bolove od kojih je danima patio. Želja za tuđom ženom i pustahiski nagon da naruši utvrđeni red stvari štvorili su od njega surova čoveka i ubicu, koji je smatrao da mu je, kao sultanovom

sa nagonom zveri koja zna samo da ujeda i kolje, on je verovao da za njega ne postoje zakoni i običaji, da su njegove mogućnosti neograničene, a prava neupOoredivo veća od prava drugih ljudi.

'Razmišljajući sađa o svemu proteklom, mrk i raspojasan, sa pečatima groznice na potamnelu licu, Alipaša je tek sada, kao zatvorenik Bočeo da dolazi do iasnog saznanja koliko je misao o njegovoj moći, za koju je verovao da joj nema kraja ni mere, bila samo jedna velika zabluda, luda uobrazilja, koja je, pod priftiskom svirepe stvarnošti, kao mehur, naglo prsla i zauvek nestala, Pod teretom tog saznanja, teškim kao planina, on je uzalud nastojao da zaboravi na prošlost i da odagne uspomene koje su tištale. (I ranije, u trenucima bunila ili teškog mamurluka, kad bi, obliven znojem i onemoćao, ležao na širokom minderluku, Alipaši se često činilo kao da, vrtoglavom brzinom, bez