Књижевне новине
STRANA 8#
NAŠI STAMPARI U INO--
STRANSTVU
Kađa se govori o razvitku naših štamparija u XV veku gotovo se redovno ispuštaju' iz vida dva lica koja su, nažalost, ceo svoj život provela u inostranstvu, štampajući dela u tuđoj sredini, i većinom na latinskom jeziku. Pa ipak, i pored te činjenice bila je nepravda što smo gotovo sasvim zaboravili na Andriju Paltašića iz Kotora i Bonina de Boninis-a rodom iz Lastova, a dubrovčanina p oosećanju, koji su baš usled te naše »zaboravnoBti« sa mnogo poštovanja uključeni u istoriju italijanske štampe XV veka, iako je skoro pre sto godina na njih ukazivao neumorni i učeni Ivan Kukuljević — Sokcinski.
Oba ova našn štampara napuštaju svoju otadžbinu u kojoj u to vreme još nisu sazrele prilike za otvaranje štamparija i odlaze na rad u Italiju. Italija je u drugoj polovini XV veka ušla u zlatno doba štamparske veštine. Iako su Gutenberg=ov izum u Italiju preneli stranci, uglavnom Nemci, već ubrzo italijanska knjiga postaje vodeća u svetu i kvalitetom štampe, a i brojem samih štamparija. Dok u Nemačkoj, kolevci štampe, u to vreme rađi oko 51 štamparija, na Apeninskom poluostrvu otvorene su 73 štamparije, to je broi koji u to vreme u svetu na drugom mestu nigde nije prevaziđen. U italijanskoj knjizi ostvaren je čitav niz tehničkih novina koje znače dalje usavršavanje Gutenberg-ovog izuma. Tek je Italija stvorila pravu ilustraciju knjige, a ukrašavanje okvirima, inicijalima i bordđurama dovedeno je u Italiji do savršenstva. Italijanski štampari dosledno podržavaju rukopisne knjige, naročito molitvenik, tzv. »livres d' heures«· Pa ipak taj uspeh italiajnske štampe ne bi bio moguć bez velike saradnje stranaca koji su na hu= manističkom tlu Italije našli zaradu i razumevanje svojih poslođavaca i mecena, što je njihovom znanju i veštini dalo nesputani i do tada neviđeni zamah. Sa koliko razumevanja i priznanja su fi strani majstori primljeni u Ttaliji svedoči i činjenica da je Francuz Nikola Zanson (Jenson) nazvan »princeps impressorum«. Bez sumnje on je to priznanje svojih savremenika stekao kada je zajedno sa Jovanom {iz Kelna stvorio nov tip latinskih slova, lepši i elegantniji od onog koji su do tada upotreblajvali štampari Žan i Vindelin de Spira.
U vreme kada se u Italiji krajem XV veka pojavljuju Andrija Paltašić tI Dobrić Dobričevik ili kako se verovatno pod uticajem humanizma prozvao Bonino de Boninis, grafičke tehnike su u toj zemlji već uveliko pripremljene. U prvom periođu svoga gamosfalnog rada u Italiji de Boninis štampa u Veroni od 1481 do 1483 godine. U Veronu on je prešao iz Venecije, gde je nešto ranije 1478 štampao u zajednici sa svojim zemljakom Andrijom Paltašićem delo BactanciuBa Firmijanusa: »De divinis institutionibus«. Iako neupoređivo manji štamparski centar nego Venecija Verona je već vrlo rano, izgleda već oko 1476. unela u štamparstvo nekoliko novina, od kojih je naročito važna upotreba okvira u cilju ukrašavanja cele figure u knjizi, novina koja se po svemu sudeći u Veroni javlja i pre nego što je taj način štampanja u Veneciji primenio u svojim izdanjima čuveni Erhard Ratdđolt iz Augsburga.
Prva knjiga koju je naš majstor đao u Veroni je delo Aleksandra Gramatika: »Doctrinale« koja je izašla 17 februara 1481. U početku Bonino je tehnički skroman. Izgleda da njegova štamparija nije baš najbolie opremljena slovima. U svojim ranijim izdanjima on meša slova, a slog mu uvek nije besprekorno čisto otisnut. Uočavamo čak izvesnu grubost "zrađe. Oko 1482 Bonino de Boninis u Veroni štampa delo Nikolaus Perotusa: De generibus metrorum«. I grafička oprema ove knjige pokazuje da je još uvek živa fradicija pisane knjige. Štampar ispušta prostor za ubacivanje inicijala koji su se unosili slikanjem. To isto on primenjuje i na knjizi Marius Serviusa: »Centimetrum«, koju štampa iste godine.
U svom izdavačkom radu Bonino de Boninis je često preštampavao knjige koje su u ono vreme imale svoju čitalačku publiku. 1472 izašla je u Veroni knjiga: De re militari«. Već 1483 preštampao je to delo de Boninis upotrebivši zanimljive i uglavnom veoma uspele drvoreze. Ti drvorezi prikazuju neku vrstu bornih kola, koja vuku konji i volovi. Kola su naoružana srpovima i kosama· Vojnici su smešteni na platou kola odaile pucaju na neprijatelje. Ove ilustracije rađene šu isključivo linijom i
dosta su sigurne u crtežu. (sl. 1)
'wUskoro od 1483—1491 susrećemo ime
'Bonina de Boninisa u knjigama koje
su izlazile u Breši. Njegova ranija grafička nesigurnost tada je već FOtovo isčezla. U to vreme Bonino je već smeo i siguran štampar koji se upušta i u prilično teške i štamparski veoma složene poduhvate. Te iste godine, 31 marta on štampa sa komentarom Krigtofora Lauđina Danteovu »Divinu komediju«. Velika je čast za ovog našeg čoveka da je njegovo izdanje Dantea treće štampano izdanje ove znamenite knjige u Italiji uopšte.
Dok prvo izdanje Vendelina de Spire iz 1477 nema ilustracija, a đrugo izdanje iz 1481 Nikola di Lorenzo'dela_ Magne ima samo tri gravure,'istina rezane na bakru i prema crtežima gamog Sandra Boličelija, dotle ovo treće izdanje ovog našeg »dubrovčanina« ima 68 drvoreza sa okvirima i bordurama. Iako svi drvorezi nisu regani sa jednakom pažnjom, ipak, treba reći da se poneki odlikuju izvanrednom modelacijom i sigurnim i čistim rezanjem,
Međutim de Boninis ne ostaje u Italiji. Nepoznati su razlozi koji su ovog našeg poduzetnog čoveka nagnali da napusti Italiju u kojoj su štampari imali takve mogućnosti
U XV VEKU
uspeha i zarade. Krajem XV veka susrećemo ga u dalekoj Francuskoj u Lionu gde razvija dosta živu, uglavnom izdavačku delatnost. U pogovoru jednog Oficija iz 1499. potpisao se: Pxplicit officijum beate Marie virginis cum multis laudibus et devotissimis orationibus impressum Lugdun expens Bonini de Boninis dalmatini anno domini MCCCCLXXXXIX die XX may. Ovaj njegov boravak u · Lionu malo je ispitan. Knjige iz tog perioda i toga sadržaja i dalje sasvim i vrlo dosledno nastavliaju tradiciju pisane knjige. Umesto okvira sa pretstavama stilizovanog bilja i renesansnim dekorativnim elementima, girlandama, vazama i upletenim fantastičnim životinjama, Boninove ilustracije deluju još svečanije. U sredini stranice je obično glavna kompozicija. U pomenutom Oficiju iz 1499, primera radi navodimo, uzeo je ikonografski zanimljivu pretstavu stabla „Jesejevog, kompoziciju koja je u svojoj varijanti poznata i srpskoj srednjevekovnoj umefnosti u koju ulazi sa Zapada. Oko ove centralne kompozicije · sme= štene su odvojene preistave pojedinačnih svelitelja i scene iz jevahđeoskog ciklusa. Često radi povećanja dekorativnog efekta, ove su scene ukomponovane u prostor koji je odvo:en zasebnim nišama, slično kao na oltarskim palama dubrovačke slikar=ske škole. Koliko je jaka bila tradicija pisane knjige svedoči i činjenica da ovakvi Oficiji imaju predviđena mesfa za inicijal koji se „naknadno unosio bojenjem. Međutim, ovo bavljenje de Boninisa u Francuskoj izgleda da je bilo u vezi sa njegovim političkim radom, najverovatnije on je tada postao poverenik Mletačke signorije u čijoj službi preuzima nekoliko diplomatskih misija. Ipak zanimljivo je, svoje rodno Lastovo nije zaboravio. Kao dekan Kaptola u Trevizu darovao je dve godine pred smrt 1526 Gospinoj crkvi rodnoga mesta oltarsku palu koju je izradio Pjer Frančesko Bisolo (1492—1530). Izgleda da je na ovoj slici pretstavljen i lik samog donatora.
Već je ranije spomenut i drugi naš štampar — Andrija Paltašić, iz Kotora, koji je u stranom svetu postigao uspeh i priznanje. Znamo iz pogovora u njegovim knjigama da je bio sin Jakova iz Kotora. Arhivska građa Kotorskog arhiva bez sumnje će osvetliti ovu porodicu čije se ime često sugreće u kotorskim dokumentima XV i XVI veka. Ako se uporedi Bonino i Paltašić upada u oči zanimljiva činjienica da dok Bonino voli ilustracije i često ih upotrebljava, naročito' u kasnijem periodu svoje štamparske delatnosti, dotle je Paltašić gotovo afiguralan. Još ne znamo koliko je ovaj zanimljivi štampar uopšte naštampao knjiga. Koliko znamo, on ilustraciju upotrebljava samo u.svom »Misale romanum« koji je štampao 1485 u Veneciji. U ovoj knjizi Paltašić je doneo sliku »Raspeća« u okviru od stilizovanog bilja. Kompozicija je rešena linijom, bez senki, a daje utisak lakoće i sigurnosti crteža, a „još najpre utisak skice. U pozadini raspeća umetnik je smestio tvrđavu čiji je ulaz flankiran dvema visokim kulama. Možda glavna draž ovoga drvo=reza i leži u isprekidanoj, mestir.iično skoro nedovršenoj liniji dok rukopis odaje umetnika koj' roznaje taine uzdržljive lepote. (sl. 2) Ali dok je Bonino u štampanju ieksta ćesto ne= siguran, ponekad i pomalo neprecizan, Paltašić je ma:istor koji do tančina poznaje grayičke vreJjuosti odnosa slova i teksta, propor-ije inicuala i_ lepotu čistih niargina. Po svemu izsle= da da je Paltašić već na početku svoje štamparske delatnosti bio majstor dobrih sposobnosti. Bez sumnje on je prvi naš čovek koji je pregamenat upotrebio za štampanje knjiga. Već 20 aprila 1478 on je u Veneciji štampao jeđan Oficij, svoju prvu knjigu štampanu na pergamentu. Ako se uz-– mu u obzir tehničke smetnje koje sč javljaju pri štampanju na pergamen=tu, već ova činjenica otkriva Paltašića kao majstora koji je bio u stanju da savlada tehničke probleme i te vrste. Paltašić poznaje i upotrebiajva crveno=crno štampahje. 1482 g. on dovršava knjigu Fra Jakova Voragine: »De sanctorum legendis«e. U kratkom' pogovoru ove knjige on kaže: »Venetijis per Andream Jacobi de Catfthara jmpressum«· I dalje, gotovo u svim knjigama koje je štampao on ne zaboravlja da islakne svoje rodno mesto.
Već i ovaj fragčmenfaran opis rađa ove dvojice naših malo ponzatih štampara XV veka, pokazuje koliko su jedan i drugi u stranom svetu postigli značajne uspehe. I jedan i drugi nisu pripremili teren za otvaranje štamparija u rodnom kraju. U tom pogledu i Kotor i Dubrovnik ·čekaće čak do kraja XVIII veka kada. će u tim gradovima proraditi prve štamparije koje su otvorili mletački štampari. Nažalost mi još nismo u mogućnosti da za sada utvrdimo ma kakvu vezu Boninisa i Paltašića sa našim štamparijama koje će kraljem XV veka raditi u Senju i na Cetinju. Teško je reći da li je makar i jedan od osam članova Makarijevog grafičkog kolektiva imao ma kakvu vezu i susret sa Boninisom i Paltašićem, Možda će jednoga „dann neki srkiveni dokumenat kakvog italižanskog arhiva na ovo pitanje baciti više svetla. Do foga vremena nama ostaje samo da nagađamo i pretpostavljamo
Ipak, jedna je stvar siguima. Naši su se ljudi i pre otvaranja štamparija na domaćem tlu upoznali sa tentii kom štampanja i na tom polju postizali uspehe i u najoštrijoj konkurenciji sa italijanskim štamparima druge polovine XV veka. U njihovom radu ostalo je dovoljno dokaza o tome da oni svoj stari zavičaj nikada nisu.zaboravili. Iz tih razloga, smatramo da istorija našeg štamparstva ne treba da ih sasvim i tako bez rezerve prepusti
tuđini.. „Dejan MEDAKOVIĆ
KNJIŽEVNE. NOVINE
BROJ 60
_ FILOZOFIJA: »NBIZRBECIVOG«
jedan dosledan zaključak gradjanskog subjektivizma
___ (Nastavak sa druge Strane) su elememfi neke slike kombinovani jedan s.drugim na određen način, time je pretstavljeno da su stvari tako kombinovane jedna s drugom«.5
Ko bi rekao da ne zvuči materijalistički postavljanje sleđećeg kriterijuma istine:
»Da bismo otkrili da.li je slika istinita ili pogrešna, mi moramo da je upoređimo sa stvarnošću. Ne može so iz same slike otkriti da li je ona istinita ili pogrešna.«f
IT dalje: »Ne postoji slika koja je a priori istinita.«
Sve 'je ovo makar i neprecizno, U- ”
glavnom tačno, bar ukoliko se termini uzimaju u njihovom uobičajenom utvrđenom značenju. (Svaka filozofija mora uostalom početi s ponečim tačnim. Kad ne bi imala bar malo čvrsta “la pod sobom, ona ne bi baš ni kod koga stvarala privid: naučnosti i istlnitosti, niti bi se ma po čemu razlikovala od fantastičnih „konstrukcija kakvog umobolnika.) Međutim, sad počinje niz tumačenja i »profinjava-–
' nja«, koja treba da nas odvedu na
sasvim suprotan, radikalno idealistički kolosek.
Najpre šta su sama fakta i naročito atomska fakta? Jedan a"omski fakt je po'Vitgenštajnu kombinacija apsolutno prostih objekata (entiteta, stvari). »Objekt je prost. Objekti čine supstancu sveta. Zao omi ne mogu biti složeni...«
5 — Tractatus logico — philosophicus, 931916 48,7 „10, ;
6 — Ibid, 2. 223. 224.
7 —1Tbid, 2.' 225.
'»U atomskim faktima objekti zavise jedan od drugog kao karike jednog lanca, Način na koji su objekti povezani u atomskom faktu jeste struktura atomskog fakta.«8
I dalje: »Svet je celokupnost atomskih fakata, Atomska fakta su nezavisna jedan od drugog. Iz postojanja ili nepostojanja nekog atomskog fakta mi ne možemo zaključiti postojanje ili nepostojanje nekog drugog.«? Ma koliko ovo bar terminološki izgledalo saglasno s naukom našeg »atomskog doba« (»atomska fakta!«), ovde je već postavljena jedna tipično spekulativna, i aprioristička hipoteza, koja nasuprot »empirizmu« i »scijentizmu« pogleda na svet čiji je sastavni deo, nema mnogo veze s empirijom i pozitivnim naukama. Nauka dosad nije otkrila i po svoj prilici nikad neće otkriti nekakve apsolutno proste i apsolutno nedeljive objekte, čija bi lančanja davala »atomske fakSe«. Naprotiv, čitav razvoj nauke zadnjih vekova dokazuje izvanrednu još tačnije bi bilo reći: beskrajnu složenost svakog, makar i relativno najprostijeg delića materije. Baš zato ni jedan od pristalica »logičkog atomizma« nije mogao nigde da da ni jedan jedini primer »elementarnog stava« tj. stava koji bi otslikavao jedan takav atomski fakt.
Još je besmislenija i nenaučnija preipostavka o apsolulnoj nezavisnosi i izolovanosti atomskih fakata, koju Vitgenštajn na nekoliko mesta naglašava. Ustvari sve što čini nauka i nije ništa drugo do otkrivanje sve no·-
8 — Ibid, 2. 02, 03, 031, 032. 0 — Ibid, 2. 04, 061, 062.
vih i dubljih veza i uzajamnih đejstava činjenica svetskog procesa. Vi*gemštajn ovde ustvari u novoj odeći
oživljava staru Lajbnicovu fikciju o
»monadama bez. prozora«, odnosno Hjumovu tezu kojom je pokušao da potkopa materijalističko učenje o objektivno postojećoj uzročnosti: »Svi događaji izgledaju potpuno nepoveza– ni i razdvojeni. Jedan događaj sledi za drugim, ali mi ne možemo da zapazimo nikakvu vezu između njih. Oni
· izgledaju pripojeni ,ali nikad pove-
zani...«
PRINCIP VERIFIKACIJE I NJEGOVO SUBJEKTIVISTIČKO TUMAČENJE Naravno, iz ovakvog shvatanja tzv.
atomskih fakata slede dalekosežni zaključci, Na pitanje kako se utvrđuje istinitost ili pogrešnost jednog stava, Vitgenštajn je dao na izgled ma-– terijalistički odgovor: stav mora da se uporedi sa stvarnošću, da se »verifikuje«. Međuim njemu ni ma kraj pa-
meti ne pada da pod. »upoređivanjem ·
sa sltvarnošću« i »verifikovanjem« pod razumeva praktičnu delatnost kojom čovek menja stvarnosi, u skladu sa svojim idejama, kad su one istinite. Praksa pre*postavlja povezanost materjjalnih činjenica, ona je ustvari delovanje subjekta (koji nije nikakva čista misaonost već je i sam jedna materijalna činjenica) na činjenice prirode koja ga okružuje. Među“im, ovakvom uzajamnom dejstvu činjenica nema mesta u Vitgenštajno= voj MWhoncepciji sveta. Samim „tim je on prekinuo svaku vezu između subjekta i objekta, između čoveka i
sveta, — jer ta veza je praksa. Su-
Vladimir
POD:ZM
Danas je nebo oblačno, a takvo je bilo i juče i prekjučc i cele prošle nedelje. Na njivama se »seća sneg, a planinski vrhovi već su odavno beli. Mraza još nema, pa ni slane, ali su jutra puna vlage i magle. Vazduh je oštar, rezak, prožet oporim minjisom rokrog gramja. A predveče, kad kiše zagrizu u zemlju, vreme postaje takvo da ni psa ne bi isterao iz xuće, Sveti Bože! — razmišljaju ljudi — ova će zima biti duga! i
Oni to kažu zato, jer je o tome prijatno govoriti. Ta „pretstoji više meseci ugodnog nerada kraj tople peći! Ali kad dođe proleće i propupi vres u močvarama, izaći će u dvorište i začuđeno uzvikmuti: Isuse dobri, proleće je došlo! — I odmah će otići na njivu da vide kad će se moći orati.
Na Belom Bragu ljudi su čudni: sve što je novo, za mjih je lepo i onmi ga sa radošću dočekuju. Ali ga isto tako sa. < došću ispraćaju, čir. vide da nisu dobili ono' što su očekivali. Tako se to neprestano smenjuje, ali. nade ostaju uvek iste.
U ovo doba godine, retkost je ne naići na simu u šumi. Nozdrve su joj drhtave i vlažne, a tetive spremne na skok. Još je plašljiva, jer je mahovine dosta na drveću; ali kad padne sneg i duboko pokopa zemlju, biće sasvim pitoma. Nije neobična pojava da tada dođe čak: u dvorište planinskih imanja, u potrazi za hranom. 'To je prava radost za decu, jer im tada ozbiljno i mirno jede iz šaka. .
Zečevi su se pojavili još prošle nedelje i ogledali milada jabukova stabla u dolini. Ne pomažu ni hajke ni klopke. U poslednje vreme ima ih toliko, da čovek prosto ne zna gde da se skloni od njih, »Prava napast« — kunu seljaci.
Ista je stvar i sa Sskitmicama: drumovi su zakrčeni mjima. Na leđima su im torbe, u očima glad, ali tvrdoglavo idu napred, i traže posla, Nikakvim se razlozima ne daju oterati sa praga. Pa i kad naposletku neodlučno kremu, još uvek se okreću i zastajkuju, nadajući se da će ih gazda. pozvati da ostanu.
Davno je već rečeno, da se jaka zima poznaje po navali zečeva i skitnica. Otada se u tom pogledu ništa nije promenilo. A izgleda da i neće.
Pa i večeras ih je na drumu trojica, Kasno je, spušta se mrak, oblaci su niski, puni kiše, i noć će biti olujna. Oni to znaju ali više nemaju hrabrosti da zakucaju na nečija vrata. Tri dana su uporno slušali jedmo isto: kasma je jesem, radovi su završeni i sad nisu potrebni, . . Ali da su došli i ranije, ipak ne bi našli posla. Ove godine, imanja su imala slugu na pretek, a kajžari bajtari suviše malo zemlje. Da su to znali ,dok su još bili gore na severu, ne bi bilo potrebno da se uzalud spuštaju čak na jug, da bi se u,to i očima. uverili.
Prošlog leta bilo je posla toliko da su jedva uspevali da do noći posvršavaju najnužnije; ovog leta nisu ga mogli nigde naći. Onda su odlučili da ga potraže sasvim na jugu, na padinama Kalnika, Usput su radili šta su stigli, spavali na senjacima, ali se nigde nisu zadržavali duže od dva dana. A zima se približavala i sneg padao u brdima. . · | ~ U početku ih je bilo petoro. Ali su dvojica imala dovoljno sreće za sebe, a premalo za sve — i tako su ostali u šumama kao tesari, Radovi će potrajati sve do proleća. a možda još i duže — ko zna. Dvojica su ostala, ali su trojica morali poći drumom, jer su imali suviše malo sreće, ·
· Prvi, ne usporavajući hod, reče:
— Sad sigurno .žderu, . ·. Mroine!
Bio je gladan i umoram. Sedamdđdeset godina je imao, a od toga se četrdeset lomio po tuđim njivama. Žile su postale krhke, a krv hladna, Nestalo je nekađašnjih zanosa, a sada je samo želeo topli ležaj i toplu šolju mleka. Samo je to želeo te jesenje večeri, koračajući drumom, i i
Drugi je bio mnogo mlađi, tek je napunio ftridesetpetu, a treći pravi balavac isbod dvadeset. Još nije dovoljno pomavao život i verovao je da će mu se ostvariti sve što zaželi, /
Drugi se spotakao i pao. No odmah je ustao i produžio dalje. hi i
— Ništa, ništa, — mrmljao je — nije prvi put.
— Koliko ima do Afrike, ljudi? — To je pitao treći i plas mu je bio.čežnjiv. Niko nije znao „iko mu nije odgovorio,
Sišli su sa druma i pošli preko njiva. Blato se lepilo za.boše noge i korak je postao trom, i težak.
| — Možda ćemo naići na stog sena ili kup kukuruzovine — mislio je drugi — i tamo bi mogli da pre. moćimo, \ .
Prvi je slegnuo, ramenima, jer mu je bilo sasvim svejedno; ali je treći drhtao od zime i s radošću mislio na takvu mogućnost.
— Lepo je spavati na senu kad pada kiša... , Tako sam uvek radio dok sam još. bio kod kuće.
| Ujedmom je video bajtu, napravljenu od štare, čvIste borovine na rubu šume. Nekoliko breza kraj izvora
LTČTINIA
EZDAMA::
i put koji vodi do njih. Tamo su sigurmo već otpočeli mrazevi, jer je sasvim u brdima, priklještena između planinskog bils i borika. Zime se ne treba bojati; čak je prijatno izaći malo iz pregrejane sobe i potražiti brusnice pod snegom, Tad su one sočne, reske, tako da žmarci prolaze kroz telo, . .
Počela je kiša. Bila: je sitna, hladna, gusta, okolo njih moć i jedva su videli kud idu.
— Prvi iznenada reče:
— Noćas ću umreti!
Drugi je za časak podigao glavu i neuveremo rekao:
— Govoriš gluposti, stari!
_ A treći se nasmejao. Ta bio je još sasvim mlad i nije poznavao život:
Teški, crni cblaci prekvivali su nebo. Negde 5asvim daleko u planinama, tufmijalo je. Sutra će se svi potoci izliti i staložiti mulj po obalama.
Prvi sa čudnom upornošću pomovi:
— Noćas ću umreti! E
Pa onda još jednom:
— Noćas. . . Sigurno!
»Pa šta onda? — mislio je drugi — zar je to tako važno?« Osećao je da mrzi i sebe i tog starca iz kojeg izlazi život i onog balavca koji meprestano brblja glu-
posti. Mrzeo ih je, jer je u njima video nekadašnjeg i
budućeg sebe.
Sva trojica su se spoticala o sveže uzorane brazde. Mirisale su na dom, na ognjište, na tek pečeni hleb.
— Kao jednom davno, . .
Nije primetio suze na svom licu, mutne, na prljavom licu,
Treći je bio još dete, s nmaporom je šljapkao po blatu i govorio:
— U Africi je toplo. Ima i majmuna.
A drugi nije govorio ništa. Nije imao šešira i niz glavu i vrat, slivala se voda, Oči se sklapaju, hladno je, vetar duva, a on ide mapred ide napred... zašto? Kuda?
Iz mraka je izronio pred njih stog sena, vlažnog mirisa, mokar od kiše,
— Ovde ćeš se odmoriti — glasno govori drugi biće ti toplo i zaboravićeš na svoje misli,
— Lepo je spavati na senu kada pada kiša opet je video bajtu na obroncima brda, gde je zacelo odavno pao seg, bajtu od stare, čvrste borovine.
— Nikad se više meću zagrejati, nikad. Noćas ću umreti, — Bio je malalksao, bolestam, smrtno umoram, Legao je na mokmru zemlju i zagledao se u nebo.
— Jesen je, zar ne? Lepo je bilo prošlog leta na Obiru: frava i sumce. Tada još nisam mislio na ·
— Ćuti! — prekide ga drugi — ne smeš da govo-
prljave,
pun
riš!
— Zašto? Bar sada smem sve. — Osećao je gorčinu u ustima i srcu, — A nemam nikog, ni žene ni dece,..
— Pa imaš nas — tiho je rekao treći, —
— Vas? — Gorko se nasmeja prvi. — Ali ja nemam ni ženu ni decu! Sad bi žena plakala i đeca bi plakala i sećala me se dobrom rečju. . ,
Okolo je noć, kiša pada, hladna, sitna kiša, po njivama je blato i jedan čovek umire,
— Zvao se Gav i bio je moj sin. Sedam godina je imao kad je umro... Sedam. . . dugo se nismo videli dugo. ,.
Ostao je tako ležati, zagledan u mračno novembarsko nebo, s glavom i rukama na mokroj zemlji.
"Treći .skače, ne može da zadrži plač i viče:
— Hajdemo odavde! Hajdemo!
Ali drugi ukočeno gleda pređa se.
— Ne, ja nemam kuda ići!
Mirišu brazde na kasnu jesenju kišu, na dom, na toplo ognjište i tek pečeni hleb.
Nije primetio. — Kao jednom davno. . . šuze na svom licu, mutne, prljave, na prljavom licu,
— Hajdemo! Hajdemo što pre!
— Ne kasno je. . . Moje je mesto ovde, na njivama, na drumovima — glasno je zadrhtao — dok ne umrem!
Tada se reći uspravi. {
Idem! — reče — Idem! — podigao je svoju torbu i još jednom rekao: Idem! )
Drugi ga nije ni pogledao. Glavu je spustio na ukočene ruke, grube, ispucale od teškog rađa.
— Kao jednom davno... davno..•
Nebo se razvedrilo, hiljade zvezda zatreperilo je na tamnom svođu. Gore u brdima čekala je bajta od stare, čvrste borovine, čekale su i breze kraj izvora i put koji vodi do njih. Tamo su sigurno već o. očeli mrazevi, jer je sasvim na severu, priklještena, između planinskog bila i borika, Zime se ne treba bojati, Čak
je i brijalnmo izaći malo iz pregrejane sobe i potražiti
brusnice pod snegom. Sad su one sočne, reske tako da žmarci prolaze kroz telo. . . .
'(Iz knjige: Tako je to bilo...)
bjek* je za Vitgenštajna čista pasivna kohtemplacija datih falćata. I ne samo to. Subjekt se uopšte ne nalazi u svetu.
»Gde u svetu treba da se nalazi neki: me“afizički subjekt? Kazaćete da je ovo potpuno isti slučaj kao slučaj oka i vidnog polja. Ali vi ustvari ne vidite oko. I ni iz čega u vidnom polju ne može se zaključiti da ga neko oko vidi.«10
Subjekt dakle ne postoji u svetu već odnekud spolja gleda u njega. Postavlja se, naravno, odmah pi“anje: pa kako se onda može »verifikovati« jedan stav, kako se on može uporediti sa stvamošću ako između sivarnosti i subjekta postoji takva nepremosćiva provalija. Ovo je ključno pitanje za Vitgenštajnovu filozofi-, ju i na njemu će on konačno skliznu- ' ti u puni solipsizam.
Postoje dva stupnja verifikovanja. Jedan stav da bi uopšte imao smisla mora se, pre svega, slagati sa zakonima logike. Mogućnos« komipinovanja
·. različitih fermina zavisi od njihove
vlastite logičke prirode. Može se reći »Kamen je težak«, ali se ne može reći »Kamen je oštroumam« — fo ne bi bio pogrešan već uopšte besmislem stav. »Pretstaviti u jeziku nešto što protivreči logici isto je tako nemoguće kao pretistaviti u geometriji njenim koordinatama neki oblik koji bi proFivrečio zakonima prostora.«ll
Ovde je govoreći o logičkim zakonima i pravilima, Vitgenštajn dalje razvio jednu staru tendenciju svođenja svih opštih pojmova na reči termine našeg jezika, a logičkih zakona na pravila slaganja ovih termina. (Ovaj srednjevekovni nominalizam kasnije će u tančine razraditi i od njega stvoriti čitavu novu koncepciju filozofije — semantiku ond. semiotiku —O filozofi bečkog i varšavskog kruga, naročito Rudolf Karnap i Alfred Tarski). Logički zakoni ovde nisu pre svega objektivni opšti zakoni razvoja svekolike stvarnosti već samo sintaktička pravila za *akvu upotrebu jezika, koja neće vo= diti »besmislicama«. Jezik postaje besmislen kad počinje đa kombinuje termine na način kojim protivureči ovim sintaktičkim pravilima.
Na drugom stupnju verifikovanja mora se zamisliti neki metod za upoređivanje stava — slike sa faktima stvarnosti. Međutim da bi ovo upoređenje moglo da se izvrši treba. da su »fakta« ili »stvarmnost«, čija je slika dati stav, pretstavljeni u iskustvu, tako da može neposred= no da se opazi da li postoji ili ne po= stoji međusobno podudaranje. Ja ne mogu da upoređim sliku s nečim što ne vidim, ne čujem niti imam o njemu ikakvo drugo saznanje. Da bih mogao da proverim stav »Parlament danas zasedava u Londđonu« ja treba da odem tamo i đa vidim da li je to istina, ili da čujem izveštaj preko radija o tome, ili da pitam +elefonom, ili da čitam izveštaj u novinama itd.
Kao što vidimo, ovđe se odjednom mađioničarskom veštinom upoređiva=nje sa stvarnošću pretvorilo u »upo= ređivanje sa mojim vlastitim iskustvom«. Krug je ostao potpuno zatvoren u granicama moga »ja« — moje individualne sves*i. Šta više, za verifikovanje je dovoljno da ja sam budem u stanju đa zamislim neko moje moguće iskustvo, koje bi se podudaralo sa datim stavom, odnosno da zamislim šta bi bilo kad bi on bio istinit. Prividno i čisto dekla= rativno priznavanje postojanja objek= tivne stvamosti preobrazilo se na jedan veoma rafiniran način u puni solipsizam. (Nastavak u idućem broju)
10 — Ibiđ, 5. 631, 633. ii — Ibid, 3. 03.
BIBLIOGRAFIJA
Petar Petrović Njegoš: Glas Kamenštaka. Izdanje »Prosvete«, Beograd 1951, ćirilicom, str, 352, cena 350
din.
Rodoljub Čolaković: Zapisi iz Oslobodđilačkog rata. Knjiga četvrta. Izdanje »Ma= tice hrvatske«, Zagreb 1952, latinicom, str. 311.
Slobodan Berberski: Proleće | oči, Pesme. Izdanje »Matice srpske«, 1952, ćirilicom, str. 67,
Batrić Jovanović: Moj bataljon, Izdanje »Prosvete«, Beograd 1952, ćirilicom, str. 273, cena 140 din.
Dušan Azanjac: Preki suđ popa Bulića, Izdanje »Prosvete« Beograd 195, ž(ćirilicom, str. 51, cena 40 din,
Mijo Mirković: Seljaci u kapitalizmu. Agrarno-ekonomske studije, Izdanje »Matice hrvatske«, Zagreb 1952, latinicom, str. 310.
N. V. Gogolj: Zenidba. Sasvim neverovatan đogađaj u dva čina. Preveo K. Ta-
| ranovski. Izdanje »Prosvete« „Beograd 1952, ćirilicom, str. 91, Quy de Maupassant: MBel-ami. Preveo
Stanko Gašparović. Izdanje »Matice hrvatske«, Zagreb 195, latinicom, str. 298
Heinrich Mann: Glava. Preveo Maks Mizljak. Izdanje »Matice hrvatske, Zagreb 1952, iatiničom, str. 544.
Longo: Dafniđ 1 Hloja. Ljubavni roman Iz pastirskog života. Preveo dr Miloš Đurić. Izdanje »Prosvete« Beograd 1952), ćirilicom, str. 127.
Selma „„.Lagerlef: Cudđnovato putovanje Nilsa Holgersona. Prevele Jelena Krsmanović i Dušica Guteša. Izdanjie »Novog po» kolenja« Beograd 1952, ćirilicom, str, 712, cena 360 din.
Šarlota Bronte: Džejn Ejr. Roman. Prevela Radmila Todorović. Izdanje »Novog pokolenja« Beograd 1952, ćirilicom, Str. 531, cena 240 din.
Lucien Henry: Porijekjo religije. „Preveo Ognjen Prica. Izdanje »Glasa pradđa«, Zagreb 1952, latinicom, str. 195, cena 150 din.
Adolf Loos: Ormamenat i zločin. Preveo Oto Šolc. Izdanje »Mladosti«, Zagreb 1952, latinicom, str 56.
esesepevovepvesesebeB see eee. evpee eee ee Pe
URBDNICI
MILAN BOGDANOVIĆ SKENDRR KU! ENOVIĆ
Odgovorni urednik: Milan Bogdanović, — Štamparija »Borba« Beograd, Kardeljeva 31, telefon 25183. Broj čekovnog računa 102-9032%020. Poš. fah redakcije i administracije 629, Ruko pisi se ne vraćaju
4.
Svobođilađa —
Novi Sad *
a