Књижевне новине
BROJ 62
Dobriea ĆOSIĆ
U ZBEGU
brzo še približi gomili izbegliU ca. U mladoj borovoj šumi, prošaranoj leskama i brezama,
na malom problanku gde su ležali vatrom iščupani borovi, skupio se i tu pastao ostatak života iz nekoliko sela. Svi su oni u raznim pravcima bežali ispred kuršuma i bugarskih bajoneta,
a strah ih je vodio i skupio u jednu
„gomllu nesreče. Bilo je tu oko stoti-
„veka sa puškom, vrisnuše
nu ljudi, žena, dece: dve krave, i najčudniji predmeti domaćinstva koji su verovatno samo strahu potrebni. Gvo~
'zden ne htede odmah' da im se javi: ·hteo je da vidi odakle su i ko su. Pri-
kri se iza leskovog žbuna posmatrajući i „slušajući njihove jadikovke, svađe i plač dece.
Neko je držao sekiru, neko bakrač, jedan mašinu prskalicu, koju su Nem-
·ci obično uzimali zbog bakra, jedno-
me je am visio o ramenu, jednome, pored nogu, ležala slanina na snegu, kod drugog kanta masti; na kolenima mladića plavo čojano, šumadisko odelo i prost, kicoški šeširić za sabor; krupna, prsata baba držala je u na= ručju bela povesma „vune; devojke svoje spreme — košulje, čarape, ćilime; žene bez dece nosile su šerpe, šarene tanjire, plehane plave bokale sa žutim kruškama i druge stvari iz pokućstva; bilo je svakojakih alatki, predmeta i sitnica koje su se ljudima našle pod rukom i očima kada je zapucalo po sokacima i dvorištima.
Sve to, bez obzira koliko je korisno i vredno, kad se već ponelo iz kuće, sa osećanjem da će i kuća i sve što je u njoj izgoreti, čuvalo se i nosilo spremnošću da se umre s njim i za njega.
Dete od nekoliko meseci, uvijeno u reklu koju je sa sebe skinula majka, mlada, lepa, poluobučena žena, zaplaka se u njenom naručju. Ona poče da preklinje oko sebe:
— Ljudi, ako imate duše, založite vatru. Iz kuće mi samo dete ostalo... Založite da ga ogrejem, uginuče mi.
— Ti si poludela, ženo! Puna planina krvnika, videće dim, — vikala je suva skljusena žena sa punim naručjem rube.
— Smrznuće se... pobogu sestro! Jaoj! jaoj, crnoj meni... Naložite ljudi, braćo, aman, pobogu!
— Čuti. ne viči! Oćeš svi zbog tebe da nastradamo.
— Imamo i mi decu, kukuvijo!
— Što joj ti, mori, ne daš čergu da uvije dete.
— Ne dam! Daj ti!
— Suknju da skinem, profuknjačo! Bezdušnice!
Zagalamiše očajne žene.
Gvozden je drhtao, zgrožen, Ne mogade više da izdrži: ustade i izađe pred njih. Potresen, jedva promuca pozdrav: svega mu dvojica-–trojica otpozdraviše. Neke žene, kad videše čoi pokušaše da beže.
— Partizan! Gvozden! Ne bojte se, — viknuše im neki i one se vratiše glasno kukajući.
Začutaše svi. Gvozden i zbeg gle-
“daju se i ćute. Govore samo očima.
Gvozden „podrhftava, stoji u mestu, gleda sve i nikog određeno ne vidi: vidi nesreću. Ona i u seljacima i.u njemu glasno ćuti. To dugo traje. Mučno je i njemu i njima. Mučno je od ćutanja, a mučno je i što se nema šta govoriti. Gvozdenu se čini da će taj muk svakog trenutka prasnuti.
— To mi ovako lipsavamo zbog vas, drugova... — poče tihim prekorom starčić što je držao kravicu.
Svi ga začuđeno i uplašeno pogledaše., Tako nisu bili iz njegovog sela, većina seljaka i žena poznavala je Gvozdena. Kod većine njih je on ili prenoćio ili večerao, vodio duge razgovore o seljačkim poslovima i letini, i Btoci.
— Ne zbog vas, deda Vaso, no zbog slobode! — jedva odgovori Gvozden. Starčeve reči kao da mu nešto olakBšaše dušu.
— Dajte vi slobodu živima, a ne grobovima! Grobovi su slobodni i-bez vas, — doviknu neko ljutito. — Noćas su pobili više od pola sela... Možda su ga i zapalili. Sigurno je toliko i u drugim; pucalo je svuda ispod planine. Izgorela su i ona. Ovo što je preostalo, ova deca i ovo golo šenskinje, pocrkaće na mrazu...
— Da je tu front, pa da ne žali čovek. Rat ne bira guvno. Ovako, ubili sinoć sto Švaba, a sada će oni ceo srez da satru! — prekide starca seljak u belim prtenim gaćama, u čarapama, gunju i gologlav. On j. govorio kao za sebe, ne gledajući u Gvozdena.
Gvozden je zbunjeno i zabrinuto posmatrao i otsutno slušao.
— Zašto, sinko? Što malo ne mislite na jadni narod? — nastavi starac. E, Gvozdene „nesretniče, znaš li za boga? Ti bar imaš kuću i decu. Šta učini sa nama od Boga da nađeš? starac se zagrcnu i zastade, — Vidiš to dete što drhti na snegu! — pokaza mu rukom na dečačića od četiri do pet godina, u gunju koji mu se Vvukao po snegu, sa širokim, dugačkim rukavima u kojima su se izgubile tanke detinje ruke. Videlo se da je dete iz postelje pobeglo, pa mu gun] neko kasnije dao. — U kući mu sve pobili, a oca u bekstvu... Samo' je on
ostao od čitave familije, Mi smo ga poveli sa nama. Vidiš ]i?
Gvozden pogleda u mališana. Bio je bucmast i crnpurasti. Detetu su bile pune oči suza od starčeve priče i mržnje na čoveka sa puškom, kako oseti
Gvozden. Ne mogade da izdrži njegov pogled. Zaigra mu jabučica i zapeče
ga kao da je žar u nju upao. Sinu mu kroz glavu želja da ih zapita za svoje selo i porodicu, ali mu se ta misao učini ružna, i brzo se izgubi u sažaljenju za nesreću ovog dečaka,
— Zatreće nam seme... — nastavljao je starac — sve što je živo ubijaju. Srbija će ostati bez narođa — od ogorčenja starac poče da psuje sve što mu je palo na pamet,
— A onda se ti naživi, navladaj u slobodi, prokleta vam bila! — dobaci baba sa naručjem vune.
— Tačno je! Ima pravo Vasa! Sto Srba za jednog Nemca! Ej, bre, kaži da li je ikad ko tako ratovao? — nastavljao je starčev gnjev mlađi gologlav seljak sa devojčicom u naručju, koja je bila uvijena u ponjavu pa joj se samo videla ćuba tršave neo= češljane kose.
— Beži nam sa očiju ,nesrećo naša! — kriknu raščupana žena sa izbuljenim mrtvim očima, i pođe Gvozdenu.
Gvozden još jače zadrhta. Šuma se sa zbegom zanjiha; jauci, plač, ogorčenje i prekorne reči sve se ispretura i uskomeša. On htede nešto strašno da vikne, da protivreči, da govori, ali glasa nije bilo. Uhvati se za granu bora, sa koje mu se na glavu surva gomila „snega, i kao da se osvesti, htede da kaže neku utešnu reč, ali od opšte graje ne stiže da je izusti.
— Šta vrištiš besnuljo! — vikala je postarija žena unjkavo kroz nos, držeći u rukama bošču sa nekakvim haljinama. — Zavezala si čoveka za suknju ,a ovaj ovde i moj sin krvave gaće po Jastrepcu za tebe i tvoju decu. Veći su oni mučenici od nas. Da tvoj Živan nije pobegao iz rata sa neogaravljenom puškom, ne bi ni bilo ovoga, ne bi ni partizani sad ginuli po planinama.
— Za mene neka se ne bore. Nek se bore za tebe! A što ne ubijaju Nemce po varoši, no ovde? — dobaci druga žena iz gomile.
— Sram te bilo, opajdaro! Njima se ne živi kod svojih kuća! Pošli od sile, bosi i goli da gaze sneg po Jastrepcu i mole tebe za krajku hleba. Sine Gvozdene! Udrite Švabe i Bugare gde god ih vidite! Nama je došla propast. Kad je ovoliko narođa nastradalo sada, nema se kud, — završi ona i od
muke pljunu u sneg.
— Kako da je, nas srubiše do. panja! Sad mi je svejedno. Kola su pošla u ambis, nek idu do dna... — govorio je polako neko iza Gvozdena.
Nasta svađa izmešana plačem dece i kuknjavom žena. Ljudi, kao osice u razdraženom osinjaku, napadali su i ujedali jedan drugog. Gvozden je ne= moćno i zbunjeno stajao, slušao, i bilo: mu lakše što se međusobno svađaju i što su tako njega ostavili na miru.
— Lakše, lakše ljudi puna je planina Nemaca i Bugara! Čuće se galama! — pojavi se iznenada Pavle iz šume, strog i odlučan. — Šta ste se razgalamili? Ovde svađa ništa ne pomaže. Od njegovog strogog izgleda i reči, ljudi odjednom umukoše. Iznenađene žene se umiriše. Zbog nečega i deca prestadoše da plaču...
— Tako je, komesaru! Treba nama čvrsta komanda, — odobri mu seljak što se za celo vreme svađe zauzimao za partizane. — Sad smo kvit!
(Iz romana »Daleko je sunce«)
Slikar se
Na kuću fi gavran pao: kljunom šljeme oborio,
·
: : : : : : : : : : + · : : : · · · : : : : : : : : : : : · : : : : : : : & :
Savo Nikolić:
Dušan KOSTIĆ
OxQjenje na _Okaži
Fragment ae 0 si, bdiješ. Vojska uokolo sbpije,
HILL IIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIT
Gdje si, zemljo blaga,
(Iz knjige »Govor zemlje«)
esesososseoeosnvaosovessooossoebeseovBepeovesebegoesevsvvadvos|čvveaeoeviGjeseseoobaooosesbsosossesogevonsobeovevagosByesdyo.aseseoosasaseooov |
= KNIŽEVNE NOVINE
beše nekako čudmo. i Mi reče: »Minuvam, vw boj!«
I samok, i samok budmo fe bara», sokole moj.
I taka tvojata bitka
na dve mi razdeli srca.
A luta bolka me suvitka
v šum, koga vratata skrca.
O, kako srce mi skima,
moj ljubem proleten cvet... Se sbedna. tivko mad simot
so zbor: »Ke donmesam leb.«
Sim, ti se usmevna ma, som te razbra što si mu rekol? i zdivna deteto glasno... Dal uzna kako» e vekov?
Se beše prosto i čudno ... A sega mne si mi v dom! Ej, srce tažno i budmo, sč ova me li e son?
UOTLO IIIOILOIIIIIIIIIIIIIIIII IIIOIIIIOIIIIOIIOIIIIIUIIIUIIIIIIIIIIIIIOIIOIIIIOLIIIIIIIIIIIIIIUIIIIIIIIIIII IL IIIIIIIIIIIIIIIIIIII
CRTEŽ
, 2a leđima davmo leži znami grad. Slutiš srcem vjeru koja snova grije
da razbije tugu, i memir, i bad. Gdje si, zemljo draga, gdje si u toj tmici, da UV ti lice grde ubice, krvmici, da P nameću negve, tuku mukli lanci, il klopoću brave, il reže katanci? zemljo moja mala, zoro u praskanju, višnjo rascvjetala; gdje su tvoje strame, mek snijeg ovaca, rosa ma popasku, sunce Što se baca kopljima rumemnmim, niz bredjele smeme po oku jezera; rijeke uspjenjeme gdje su — mjibe rodne, polja, šume guste, pod otavpom ravni, kuće naše buste?..
Sta to hukti tobom, mrakom, šta je leglo, prekrilo gradove, Yavnmice + hum? Goro Crna, zuvijere za gušu te steglo —. motori raznose i njive i drum! Odosmo od tebe — rana ramu stiže, u te gorke dame teško korak gmiže, teško borac srce ma pola razdvaja gubeć zjenom, mračnom, mebo zavičaja. AL mne, nijesu puti bez stopa ostali maših, još mas ima — tek se čelik, kali! Još mirišu, šume, sela, mlazom, našim, u krvi, još odred partizanski praši, još žay oka mlada, oganj riječi bridi · ko da bunu zgazi vreme Gore Crme!.. svijetlo što se užga ko bi da utrne, ko da bumu zgazi vrele Gore: Crne!.
: ž : : : : : : i · : : : : : : : : , : : : : : : : ' : : ·
asResaBBaBBa GORA BBG”
veeneeevaeoR BB BA 9899 B9 BB BBBe Oe Re 965 BB BR ee e9BBM— 066699 BBB BBB EPP uu
eoveno 999oooooboovsovooeedŠooevosovosovovooe
WILL II III III III III II II II IIIIIIIIIIIIIIIIIIIUIIOOIIIIIIOI III III ITOLIIIITTODITILLIIIILIITIOOIIIITITIV II
OB 9053 5 Petar Lubarda: GAVRAN je inspirisao za ovu sliku po nardnoj
tužbalici: krilom vrata zatvorio, suzom oganj Ugasio..,
O il »načelnom postavljanju pitanja«
Uzbuna koja je nastala u našoj javnosti povodom poslednjeg događaja u Srpskoj akademiji nauka, odbijamja kandidature trojice istaknutih pretstavnika našeg kulturnog života, pretstavlja jedan doista ohrabrujući znak novih odnosa na polju kulture kod nas. Ona se može označiti kao takva zato što se u njoj nazire rađanje jednog novog moralnog principa. Taj princip ukazuje na to da je već nepovratno prošlo vreme kad su pojedine kulturne „ustanove mogle da žive izolovanim životom o kome društvo, nacija, ne zna i ne može da zna ništa, a još manje može na njega da utiče. Pokazalo se da smo mi već izgradili živu i budnu svest društva o svome kuliurnom biću, da la svest "Hruštva kao njegova vrhovna savest i neumitni sudija stoji nad svim delima i postupcima, pojedincima i ustamovama, spremna da razoruža svaku nepravdu, da obesnaži svaku meistinu, da onemogući i suzbije sve ono što po nekim konzervativnim nagonima vuče nazad i prestavlja istorisku reakciju. Stoga neće biti preterano ako se kaže da se u toj uzbuni naše javnosti otslikavaju sve te nove i životvorne tendencije našeg kulturnog porasta kao što se, obratno, u već »istoriskom« skandalu one famozne desetorke iz SAN ogleda reakcionarnost, besprincipijelnost, mračnjaštvo i koterijaštvo ne samo te desetorke nego i uopšte svih onih koji mrze nagonski sve što ima veze Ba socijalizmom.
Međutim, još se nije smirila uzbuna oko pomenutog događaja, a u »Svedočanstvima« se pojavio članak Marka Ristića pod naslovom »Za načelno postavljanje pitanja«, u kome pisac kritikuje i napada izvesne po njegovom mišljenju nepravilne tendencije koje su se ispoljile u stavu naše javnosti ili, tačnije rečeno, jednog dela te javnosti. Ukralko govoreći, Marko Ristić vidi te nepravilne tendencije u »činjenici« da jedam deo naše javnosti, »Književne novine« u prvom redu, ispoljava sklonost da svede jedno načelno pitanje na lično, pitanje rada Akademije kao ustanove na pitanje ličnosti tri odbijena kandidata, U vezi s tim mora se odmah podvući: ako takva tendemcija objektivno postoji i ako je Marko Ristić tačno uočio tu *endemciju, onda je opravdana njegova bojazam da diskusija ne ode pogrešnim putem, a njegova zasluga za vraćanje misli na pravi kolosek značajna je bar isto toliko koliko i njegov stav kad je pisao rezoluciju Udruženja književnika Srbije; ako Đak takva tendencija ne postoji objektivno, onda je mjegova KYyritika neosnovama, a njegov greh sigurno isto toliko težak koliko i negova: ranija zasluga. No čovek se ne može oteti utisku da nas je Marko Ristić ovoga puta doveo u dilemu na svoju štetu.
Kakvi su prigovori Marka Ristića, oni koji se odnose na »Književne novine?« Njegovi prigovori su prosti, iako ne i ubedljivi. Oni se svode na dva: prvo, što je Skender Kulenović, kao jedan od urednika lista, napisao uvodnik o »Besmrinoj desetini« ne rekavši u tom uvodniku »ništa bitnije od niza nonšalantih i superiornih duhovifosti«!) za čiji ton on, Marko Ristić, »nema uha«; drugo, što su objavljena tri kratka napisa o Oodbijenim likovnim umetnicima i Milamu Bogdanoviću, koji su, po mišljenju Manka Ristića, pisani po principu »de mortuis nihil nisi bene«, što je, opet po mišljenju Marka Ristića, svođenje celog pitanja na pitanje ličnosti, ali istovremeno na neki način i uvredljivo za te iste ličnosti. Nasuprot tome, Marko Ristić ceo „svoj članak imtonira tako kao da će nam reći nešio načelno i »nepredvidljivo« novo, On stalno govori o potrebi vraćanja diskusije na pravi put, ali osim zajedljivosti na račun onih s kojima se ne slaže i pominjanja nekakvih Sšvojih usmenmih razgovora s nekakvim usmenim braniocem »besmrine desetine«, ne govori nam načelno ništa drugo do da ireba načelno i metodički jspitati i kritikovati rad Akademije. I alo posle svega toga *reba odgovoriti na pitanje šta je u celoj ovoj uzbuni naše javnosti pogrešna intomacija i pravac, onda je to Ssigurno samo ovaj članak Marka HRistića jer on pretstavlja trenuinmo narušavanje one načelnosti koju je Marko Ristić uspostavio omda kad je pisao rezoluciju srpskog Udruženja književnika, praktično narušavamje stava da bude »s Milanom Bogdanovičem i za Milana Bogdanovića« onda kad se me radi o međusobnim razlikama, već o zajedničkcm odnosu prema trećem. Da još jednom podvučemo: takav njegov stav mogao bi se razumeli samo onda kad bi postojala opasnost da, zahvaljujući opštem toku događaja ,neko svesno jli mesvesno preuveliča značemje recimo Milana Bogdanovića u današnjim, novim spornim Kkmijiževnim pitamjima ili da prejudicira definitvmu ocenu uloge Milana Bogdanovića u našoj knjižcvnosti. Ali, takva opasnost ne postoji i nije postojala, jer su se svi napisi kretali u okviru onih opšleprimljenih shvatanja i granica.
Insistiranje Marka Ristića da odbijanje trojice jstakmutih kandidatakomunista od strane jedne grupe iz SAN-a treba uzeti isključivo kao simptom opšteg stanja u toj ustanovi, postaje od jedne izvesne tačke i samo po sebi simptomatično. Jer, ako je zloglasna klika iz SAN-a odbila trojicu komumista-kandidata koji su neosporno zaslužni da uđu u Akademiju, onda se reakcionarmost te klike može
1) Već i to je kao tvrdnja netačno, jer je Skender Kulenović baš u tome uvodniku prvi ukazao na one oportunističke elemente koji su već bili počeli da sec čuju u javnosti sa svyojim stavom zabašurivanja političkog smisla skandala u Akademiji.
pokazati samo tako ako se obelodane lične vredmosti pojedinaca koji su u pitanju. Pod takvim uslovima je diskusija o ličnostima upravo uslov da se dokaže ne vrednost tih ličnosti (koja na kraju krajeva uvek oslaje samo onakva kakvo je njihovo ži-
votno delo), nego karakter i motivi”
jedne inkriminisane odluke, Ako se stvari shvate kao konkretan slučaj oko koga se mora povesti borba da bi se zatim ona prenela i na Ššivi teren, a one su se neizbežno morale tako shvatiti ,onda im se moglo prići jedino onako kako su to učinile »Književne novine«, i ne samo one. Uostalom iz toga aspekta pisane su i sve rezolucije pa i rezolucija Udruženja književnika. koju je pisao sam Marko Ristić. Ako se dakle ima sve
fo u vidu, onda su prigovori koje Marko Ristić upućuje sada »Knji-
ževnim novinama« promašeni i bazirani na jednoj čudnovatoj logici. Ta logika · izgleda otprilike ovako: reakcionarnu akademsku kliku treba tući vrednošću odbijenih kandidata, ali pritom po mogućnosti ne spominjati sami te kandidate, da se pitanje Akademije uopšte ne bi svelo na pitanje konkretnih ličnosti. Teško je zamisli.i veštaka koji bi to mogao da izvede, ali je sigurno da takvu »logiku« ne može da primi niko ko misli zaista logično, da se ne kaže dijalektično.
Deklarativni poziv kojim Marko Ristić završava svoj članak, poziv komunistima (zašto samo komuni-
stima, kad bi to itekako mogli i morali đa rade svi pošteni zaintereso= vani ljudi, a u prvom redu oni koji su povezani s rađom Akademije) da počnu metodički, naučno, ideološki i politički da analiziraju i kritikuju rad Akademije, sam po sebi je razumljiv, ali kako je ovde dat kao putokaz za ispravljanje tuđih grešaka uz ovaj isforsirani pledoaje »načelnosti«, pokazuje koliko je Kkritička pozicija Marka Ristića neodrživa. Jer to što nam sad Marko Ristić predlaže nije nešto što je u suprobmosti s onim što su radile »Književne novine«, nego samo druga faza tog istog zadatka. U pitanju su samo različite vrste, oblici Kritike, različiti aspekti sagledavanja jednog istog pitanja: jedanput kao konkretnog slučaja u kome se olslikava celo jedno stanje, drugi put kao opšleg stanja koje objašnjava niz konkretnih slučajeva. Svako društveno pitanje ima oba ta aspekta, pa i ovoga puta pred našom javnošću stoji taj dvostruki zadatak da se problem Srpske akademije nauka zahvati sa obe strane. Ali kritikovati ispunjenje jednog od ih zadataka s gledišta „zahteva onog drugog ne doprinosi izvršenju ni jedmog ni drugog.
Svemu ovome freba dodđati najzad još jednu konstataciju. Marko Ristić ni OVOE puta nije mogao da u svoj tekst ne unese neke zamerke na račum ličnosti Milana Bogdanovića. Ovog puta on fo čini na taj način što podvlači da su upravo »Književne novine«, dakle list čiji je jedan urednik Milan Bogdanović, one koje ističu i u jednom širem pitanju favorizuju njegovu ličnost. Nizu invektiva sa raznih strama ma račun ličnosti Milana Bogdamovića i njegove svestrane javme docolatnosti dodata je na ovaj način još jedna i ta, na žaJost, od strane ·.Marka Ristića. Njom on kao da hoće »Književnim novinama« da pripiše grešenje protiv dobrog ukusa. Ali »Kmjiževne novine« nisu orgam Milama Bogdanovića, već javna 'ribina za raspravljanje naše kulturne i društvene problematike, a uređuje ih, kao što jc poznato i samom Manvmku Ristiću, čitava jedma grupa književnika, javnih i kulturnih raamika. Prema tome, odluka da »Književne novine« pišu o Milanu Bogdanoviću (u okviru raspravljanja skandala u Akademiji) nije odluka samog Milama Bogdanovića, štaviše sam Milam Bogdamović za fu odluku uopšte nije ni znao), već odluka cele te grupe. Pa nije li omda Đo istoj osnovi po kojoj zamera svim onim ljudima koje zapravo pretslavljaju »Književme novine« Marko Ristić morao pre svega da zameri „samome šebi što je kao član Udruženja književnika Svbije pisao rezoluciju u ko» joj je branio svoga sopstvenog pretsednika, a tome pretsedniku morao već tada da zameri što je u svojstvu pretsednika dozvolio đa se objavi ta rezolucija, o njemu. Ali on to, sasvim. razumljivo, nije učimio.
A osim toga, zaista je neukusno kad primedbe protiv tobožnjeg nedostatka ukusa kod drugih dolaze sa stranica jednog lista koji će ostati poznat upravo i po tome Što, je, nakom
desetogodišnjeg zaborava takvih po-
java, ponova počeo u našoj štampi da oživljava ton uzžajamnog ličnog isticanja i samohvalisanja, za šta nije jedini primer članak Mara” Ristića. koji čini povod ovome napisu.“
OMGOB VENA BOJ,