Књижевне новине

НАТАН “новине

ТЛАВНИ УРЕДНИЦИ Танасије Младеновић и Ђуза Радовић РЕДАКЦИСКИ КОЛЕГИЈУМ

Ото Бихаљи Мерин, Велибор Глигорић, Радомир Константиновић, Душан Матић и Ристо

Тошовић

УРЕДНИШТВО И АДМИНИСТРАЦИЈА Француска 7, тел. бр. 21.000, број | чековног рачуна 102—Т—208

Претплата за годину 1954 Дин. 900. поједини примерак Дин. 20.

Лист излази' сваког четвртка

ХРОНИКА

ПРЕД ПОКРЕТАЊЕ НОВОГ КЊИЖЕВНОГ ЧАСОПИСА НА КОСМЕТУ

У Приштини се врше последње припреме · за покретање _ омладинског књижевног часописа, који ће уједно да третира и ширу културну проблематику Косова и Метохије.

Потреба за једном оваквом публижацијом осећа се већ одавно, пошто се почетници У књижевном стваралаштву теже пробијају до ментралних и реномираних часописа, _ тако да ће им на овај начин бити пружена могућност за афирмацију. Недељни лист за Космет · „Јединство“ већ неколико месеци доноси литерарне прилоге младих, док је пре извесног времена _ издат и алманах њихове прозе и поезије „Космет пише и пева“, што управо показује да се са овим књижевним ствараоцима може рачунати. Досад су се нарочито истакли данило Ераковић, Милош Козомара, Коста Константиновић и други. Међутим, шиптарски писци У том погледу су у много повољнијем положају, пошто постоји већи број часописа и листова: „Јета е ре", „Фљака влазними“, „Рилиндја“, „Ззани и ринис“ и други, у којима могу наћи , места за своје радове.

Међу најистакнутијим културним радницима спроведена је анкета, која је показала да је покретање часописа неопходно потребно. Часопис ће, како се предвиђа, добити извесне дотације од Народног одбора Области, а очекује се да ће и неко од привредних предузећа постати његов

ГАБРИЈЕЛ МИЈЕ

Ускоро ће се навршити година дана од смрти највећег византолога нашег времена и искреног и великог поштоваоца наше средњевековне уметности и пријатеља наше земље, Габријела Мијеа, академика, професора на Колеж д Франс (СоПеве де Егапсе) и професора на Високој школи за византиски студиј на Сорбони (Есоје дез Нашјез Ефидез Бухарнпе5). Он је свој дуги живот истински посветио науци. Припада оном броју

ји се, од ХУП века даље — од Ди Канжа (Ри Сапве), налазе на челу византолошке науке у свету.

Једна од највећих његових заслуга је, да је увео нов метод у анали-

мецена. |“ зе и истраживачки рад У области изучавања византиске уметности, па „МАМЗЕЛ НИТУШ“ — ПРВА ОПЕРЕ- и ране хришћанске уметности уоп-

ТА ИЗВЕДЕНА НА КОСМЕТУ

Обласно народно позориште у Приштини, које је ушло у шесту годину свог постојања, недавно је извело 0перету „Мамзел Нитуш“ од Флоримон Ервеа, а по редитељској концепцији Славољуба Стефановића — Ра васиа и Бошка Пиштала. Главне улоте су тумачили Мира Цекић, Јосип Ормај, Олга Мандрапа, Милутин Јаснић и други. Ово је прво извођење једне оперете на Космету.

ОСНОВАНА ДРЖАВНА АРХИВА ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ

Ових дана у Приштини је основана Државна архива која ће сакупљати, чувати и обрађивати историско-архивску грађу за научна истраживања са подручја Косова и Метохије, која је кроз векове било поприште бурних усториских збивања.

ПРВИ ЦИГАНСКИ ликовни УМЕТНИЦИ

Ове године изаћи ће прва класа евршених ученика Школе примењених уметности у Пећи, после петогодишњег школовања. Занимљиво је им важно да се међу ученицима налазе и двојица Цигана: Бајрам Муртезовић м Шабан Меметовић. Њих двојица, иако врло млади, баве се уметношћу већ неколико година.

ЖИВОМИР СИМОВИЋ

ште. Полазећи од познате чињенице да је свака уметност резултат свога доба и друштва, он је, — захваљујући своме огромном знању, изузетном познавању језика, изворном проучавању текстова, личном изучавању споменика на терену, — проматрао поједине појаве у уметности у сплету најразличитијих услова, дајући им далеко ширу подлогу, него што им је научни свет, до његове појаве, обичавао давати, Тако обрађујући византиску уметност, он је, нужно, обухватио својим испитивањем и дотле потлуно непозната или занемарена подручја. Тек захваљу“јући његовом раду уметничко стварање средњевековне Грчке, после његових проучавања Мистре, Атике ни Свете Горе, добија право место у стручној литератури, а исто тако и уметност Србије и појединих области Мале Азије, Трапезунта, Кападокије и других.

Продубљујући и проширујући знање о уметности саме Византије и уметности земаља у кругу византиског утицаја, он је истовремено указао на још већу комплексност самог европског средњевековног стварања, истичући у њему удео уметности по-

(Наставак са друге стране) умешени и сви остали, живи, обични људи. Мој утисак је да је он личио на човека који улази у огромну тамну шуму са секиром, тестером, а исто тако и другим вајфинијим, ситним алаткама. па ту, у напону своје велике душевне снаге и у готово болесним визијама, сече и обара то. дрвеће, цепа га у комаде, реже, деље и прерађује у најфиније фигурице са чудним и неуобичајеним облицима, ствара један лик, много њих, читаве комплексе и лабиринте, Он исто тако скида кору са те шуме, трза лишће и хемиски разлаже његово зеленило, копа и жиле. под том шумом, из земље испод ње, из њене таме, влаге и дивљине даје њену душу, — истинити њен живот, нагоне и рефлексе, док она, гола, дрхти пред тим страшним човеком и магичарем и док јој капље сок као крв из пресека и огуљених места.

Но ја бих о Достојевском имао да кажем још неколико речи (а то је уствари била моја главна мисао због које је и цео чланак писан, па мако је случајно остала на крају као споредна). Постоји једна битна црта Достојевског као писца која. зачудо, никада није спомињана, нити нигде записана, колико је мени

познато. И чудно ће изгледати кад је само кажем: основна тема у књижевном делу Достојевског · била су деца, а тамна боја њихових живота и судбина превукла је цело то' дело, Мени се бар чини да ни пре ни после њега није било писца који је писао о деци као он и келико он. И уопште, о деци нико и не пише, Наиме у то писање ја и не рачунам разне лоше сликовнице, бајке које успављују, бургије о зекама и тета лијама, и све те шаре» не лажи. Јевтина је то литература п до зла бога тужна.

Достојевски, наравно, није _ тако писао. Његово дело је драма човекове душе. И кад о тој драми пише, о манијацима и несрећницима, о трагедијама и тузи људској зар нисте приметили како он то пише развојно, узрочноРг Он је први открио велику истину да је несрећно и тамно детињство највећа б6олест човечанства. Скоро сви не срећници, ликови Достојевског, израсли су из некога таквога детињства. М он је ту и најјачи кад 9 томе пише, о несрећној дечијој судбини, —________________________---———-—-—

француских великих византолога, ко- |

ФРАГМЕНТИ |-

ТМ МЕМОЕТАМ

Габријел М ије

јединих народа с чијим се ликовним творевинама, до тада, или није, уоп-

ште знало, или се знало сасвим не-

довољно. Габријел Мије је лично извојевао преко својих капиталних дела Несћегсћез зиг Шеоповгарће де еуапае (1916), Тгатф Зегре (1918), Т/бсоје ртедџе дапз Гагсћиесфите рухапипе и других, једно од најчасњијих места уметности средњевековне Србије у данашњој стручној литератури,

Низ личности које данас делају у нашој и светској стручној византолошкој јавности, посебно на истраживању средњевековног живописа и архитектуре, формирао је Мије. Чинио је то, као човек, — поштено и свесрдно — залажући се до краја, а као научник савесно, строго, не чи-

"нећи концесије ни себи ни другима

када се постављало дитање научне објективности. Сатима, данима па и месецима приморавао је себе и своје сараднике, не штедећи своје драгоцено време, да објективно документују своје идеје, да верифицирају податке којима располажу,

Имао је још једну особину, нажалост, ретку и изгледа све мање неговану међу онима који се баве науком; поштовао је своје колеге у струци, сваки рад, сваки радом постигнути резултат, без обзира, што

ДРАГОСЛАВ ГРБИЋ

ЗАПИС ИЗ. СЕПТЕМБРА

д данас између сунца п танког воска лишћа тролете све ласте да не додирну

руке човека што памти црвени песак обаље

са белим млазом њеног тела. У њене стоће

уселио се талас са рибом која никако

не може да понови покрете

Ф заљубљених обљина. Човек стоји ч размишља како да скупи рамена и прође кроз ходник | самоће док не појми да ње више нема.

могу да

се чешће дешавало, да се схватања, методи рада и резултати других нису слагали са његовима. 6

Овај неуморни радник који није могао да замисли живот без непрестаног рада, провео је последње г0дине свога живота у принудном нераду. Прво је рат донео тешке невоље његовој Француској, мн целом културном свету — оном који је он толико волео, затим је дошла смрт његове жене, највернијег пријатеља и дугогодишњег потпуног сарадника, а најзад су и године и болест учиниле своје. Он се гасио лагано, заборављајући пред крај и све своје знање и не сећајући се људи које је

"волео,

Посетили смо га на два месеца пре смрти моја жена и ја. Није нас лознао, није нас видео и не знам да ли нас је чуо. Болничарка која га је стално неговала покушала је да буде посредник. Кад је разазнао моје име, одговарајући ваљда одјеку неког далеког сећања које се задржало на рубу свести, рекао је као да не говори о живом, „да, то је име које ми је некад било врло драго.“ После тога — прибирајући се — причао је невезано читавих пола часа, о српској уметности, Србији, њеном живопису, сећајући се споменика, наших народних песама, крајева, догађаја, својих сарадника и ученика. Болничарка, која је годину дана већ била стално уз њега, није памтила да је и једног тренутка током своје болести говорио тако дуго, тако прибрано ин тако радосно, М у том последњем разговору — исповести коју је дала његова већ увела свест, бринуо се о науци, бранио чистоту научног рада и с тугом се вајкао што није завршио своје дело, највећу љубав свога живота, прегледну историју срлског живописа, — дело чије је монументалне обрисе дао наслутити у својим сјајним предавањима на Колеж д Франсу и Високој школи за византиски студиј током 1932—1937 године. Вајкао се што 1950 године, када су га снага и сећање још колико-толико служили, није са једним својим учеником Успео да бар среди свој обимни материјал о српској уметности. Потресени напустили смо нашег старог учитеља, дирнути што нас је већ за живота напустио, а што су му старост и малаксали дух ипак, до краја сачували снагу, да се сећа оног што је после Француске највише волео: Србије и мезимца свог научног стварања — средњевековне уметности Србије.

РАДИВОЈЕ ЉУБИНКОВИЋ

СЕЉАЧКА КЕРАМИКА У ПРЕКОМУРЈУ (Етнографски музеј — Љубљана)

Достојевски

Мала Њеточка Њезванова и њена животна прича, нажалост, само скицирана, данас ретко помињана и међу његовим романима постављена У сасвим други план, чак и недовршена — то је један од најпотреснијих докумената који су ч0вечанству остављени. И добар део свих почетака у историјама болести прикачених на многим _ креветима у болницама и лудницама, и у судским _ хроникама _ такође; Нели у „Пониженим и увређеним“ (Лиза у „Вечном мужу“), то је нова верзија истога документа. А Ставрогин, главни јунак у „Нечистим силама“, каже на једном месту: „Имам ја и других старих успомена можда мало бољих и од ове. Са једном женом поступио сам још горе, и она је због тога умрла, На дуелима сам одузео живот | двојици људи којп ми ништа нису били криви, Једном сам ја био смртно увређен а противнику се нисам осветио. На,мени је и једно тровање, намерно и успешно, а никоме није познато“, -— и све је то он могао лако да поднесе, чак ни најмању грижу савести није осећао, али због зла које

је нанео малој Матрошки — обесио се. А великом роману „Момче“ Тушарев интернат, где је Долгоруки провео горко детињство, даје цео мрачни оквир. Чак, ја бар мислим, да у овој књизи није ·било целе једне главе о томе интернату као и још неколико разбацаних података о њему, и оне друге главе кад један други мали дечак скаче у реку бежећи испред очуха — роман би био скоро просечан. У големом роману о Карамазовима свакако је најдивније и то најдивније што је један човек бар о овој теми досада написао оних стотинак страница о несрећном, малом ин болесном Мљухи и његовим друговима — деци, о деци уопште. Најзад то се све, нако у мањој мери, осећа и у „Злочину и казни“ са децом Мармеладова а нарочито Соњом.

И зато што је имао толико топле и болне љубави према — несрећној деци, сваки човек, појединац, дугује му огромну захвалност. А човечанство цело посебице још и зато што је открио голему и тамну пустињу — истину колико му несреће доноси такво детињство његове деце.

МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ

УМЕТНОСТ ЛЕДЕНОГ ДОБА: ЖЕНСКА ФИГУРА

У: Базелу и Лондону, истовремено, појавило се богато документовано и илустровано дело о ликовним уметностима у Ледено доба. У њему је дат критички преглед цртежа, слика ми скулптура откривених у подручју Дордоње у Француској, на северним прилазима Пиринеја и у Северозападној Шпанији, као и налазе шпансколевантинске и арктичке уметности.

Ову књигу, која је изишла под насловом „Уметност Леденог доба, Шпанског Леванта и Арктика“, написали су професори Марингер и Банди, Оба писца су били ученици једног од највећих историчара древних уметности Хуга Обермајера, који је умро 1946 године. Зе

БЕРЛИОЗ ПОСТАЈЕ СВЕ ОМИЉЕНИЈИ У САД

Дела француског композитора Ектдра Берлиоза, чија је стопедесетогодишњица рођења прослављена децембра прошле године у читавом свету, стичу све већи број ентузијаста у САД. Недавно је у тој земљи основано Друштво за изучавање и популарисање Берлиоза, коме се већ прикључио знатан број поштовалаца и зналаца аутора »Фантастичне симфоније“. Плоче са Берлиозовом музиком наилазе на прођу бољу но икад раније, ;

СМРТ АУСТРИСКОГ РОМАНОПИСЦА · РАЈМИХЛА

У Бад Халу (Тирол) недавно је умро У осамдесет и седмој-години живота познати аустриски романописац и приповедач Себастијан Ригер, кога је чи= талачка публика знала по псеудони« му Рајмихл. У простору где се говори немачким језиком Ригера су прославила углавном његова дела о животу народа у Тиролу. Рачуна се да је Ригерових педесет романа и велики број приповедака изишао у укупном тиражу од око 3,000.000 примерака.

Свечана академија у част Вељка Петровића

На Коларчевом | универзитету о, жана је 20 фебруара, у присус ни 16: ликог броја јавних и културних радника, свечана икадемија посвећена седамдесетогодишњици живота и педесетогодишњици _ књижевног _ рада Вељка · Петровића. — Академију је отворио, краћом уводном речи, претседник Удружења књижевника Србије Душан Матић. О животу и књи» жевном раду Вељка Петровића говорио је књижевник Велибор Глигорић, а потом су познати београдски уметници Раша Плаовић, Мата Милоше» вић, Љубиша Јовановић и др. читали песме и одломке из дела В. Петровића. На крају је изведен музички иротрам (Бетовенов „Трио“ у Б-дуру, 32 клавир, кларинет и виолон-чело и композиције Џ. Коњовића и М. Станића. на Петровићеве песме). — Академију је организовало Удружење књижевника _ Србије у заједници са Жоларчевим народним универзитетом,

Одговорви уредник Танасије Младеновић, Београд, Француска 7 Ф Издаје Удружење књижевника Србије. Ф Штампа „Политика", Цетињска 1,

ита у о А Зи) У ДУС

% уз (4 ЦрЕтији' МАРИА и!