Књижевне новине
етен аи вииииниипавим. МУЗИЧКИ ЖИВОТ
Један савремени
виолинист ПАВЛЕ СТЕФАНОВИЋ
Француски виолинист Деви Ерлих, на свом првом солистичком концерту У Београду, открио је са лакоћом читавом једном концертном аудиториуму нешто што толики истински савремени композитори или једва с муком успевају или још увек уопште не успевају: открио је суштину појма савремености у музичком језику и изразу, Јер, колико год појаве, конкретне манифестације једне духовне оријентације, једног доба, једног привремено преовлађујућег укуса биле разноврене, сама суштина је уствари сасвим приступачна и схватљива: она заправо није ништа друго до сами ми који смо једно доба, душа једне епохе, искуством искристализовани став и поглед на свет једне генерације. Савременост у музичком језику није ништа друго до друштвена свест, дру“ штвени средњи просек емоционалне диспозиције једног доба, друштвени смисао за уметност тог доба, али оно што тешко осваја и продире, то је адекватни израз, стил, језик, специфични тип изражајних образаца сваке
врсте, Тако, ју погледу израза, тј. композиције. На сектору интерпретације, музич-
ког извођења, ствар је знатно простија, много мање трновита;: музички извођач, прожет духом свог времена, Уноси га, стихијно, без особите естетско-идеолошке тенденције, у само биће своје радне технике и интерпретационе стилистике, а онда, када је као тумач одређених техничких својстава, постао завршен, зрео, целовит као уметник, он тим истим својствима заодева сваку музику, дела најразличитијих стилова, епоха, средина. У том смислу је Деви Ерлих и Вивалдиа, и Бахову Ћакону, и Моцартову виолинску сонату бр. 17, и Блоха, и Равела и Стравинског свирао својим данашњим, тотално савременим бићем.
У чему је, онда, то његово биће7 пре свега, У одлучној антиромантичности, У мирно и тотално спроведеној обделаности сопственог уметничког лика као уравнотеженог, искованог пропагатора трезвене гтопицљивости, као чврстог, неразгаламљеног али упорног борца за остваривање уметничког изражајног стила ослобођеног и дефинитивно очишћеног од подражавања сузама, уздасима, јецајима и ломатању удовима по зраку. Када сам једном слушао неког виолинисту, који је настојао да верно прикаже дело славног романтичара уживљујући се у њетове (композиторове) болне, вреле, загрцнуте и тако даље исповести, долазило је, у тренуцима извођачевог најинтензивнијег уживљавања, до опасности да он тресне виолину о под, да горко зарида, да здере добро уштиркану белу крагну испод црног фрака и да аудиториуму (уместо замишљеној дивљој олуји) пркосно-трагично покаже своју раздрљену груд. Деви Ерлих је жива супротност. Он „је мален, ситан младић, на аплауз. узвраћа скромним, љубазним, скоро срамежљивим, дечачким, захвалним смешењем. Али када ће да засвира, он, онако мален, стане право, срасте са виолином, лице му некако племенито, одговорно, дубоком будношћу и замишљеношћу остари — површно гледајући, рекло би се: поружња — и све што је тада свирано дело, ко зна када све некада, условило, изазвало, учинило нужним, почне да ускрсава, у енциклопедиски сложеним везама и односима, пред нама који овог младића слушамо.
Деви Ерлих је један од оних који су позвани да за данашњег човека и његове зреле, искусне, нове уметничке потребе ослободе стару и поштено ислужену виолину, толико универзално човечну у рукама правог и потпуног човека, из њеног тврдог ропства у трпезариском царству малограђанштине, из руку примаша по баровима, нагнутих, за добру плату, над оксидираним локнама добро плаћених дама. У Баховом сонатном ставу он дејствуја као ренесансни резбар, неки музички Вазари, као цеховски мајстор (из чијег је занатлиског реда велики Бах и поникао)ј; на Модцартовој сонати он нам срећно разбија предрасуду о рококо-у као ласцивној епоси уживања и ћуЋорења, па баш у лаганом средњем ставу открива ужасну сложеност овог непревазиђеног песника-нервчика; у свити Стравинског, грађеној на теме трио-соната композитора „Служавкегтосподарице“, он верно доставља опори хумор данашњег старог мајстора над вечним барокним узорима музичке логике, за којом стоје и карневали, и интриге, и антифеудалистичко кликтање новог века и барока.
__У Равеловом „Циганину“ Ерлих је пластично и верно приказао (и своје« врсно протумачио) овог номадскот Орфеја грађанске епохе у нашој европској цивилизацији, Он је дубоко схватио Равелову скривену мисао о овој вечној луталици, циркузану, кујунџији, коњокрадици и самоуку-виртуозу на ћеманету, овог чупавог и босоногог Нарциса музичке импровизације, овог агтонално надахнутог такмичара-егзибиционисту на традиционално циганском оруђу исповести, довијања, оптужбе и внархоидног пркоса бескућника. Ерлих је ту свирао о оној слободи личности, неспутане бригом над имовином, коју је већ моћни духовни праотац Стравинског, песник Пушкин, обавио дантеовским ловором стихије бунта, свирао 0 свечовечанској песми прометејске непослушности, о вечном нагону стваралаштва, оличеногиу митском свирачу Ариону, који, тек што је избегао смрти у таласима ражљућеног мора, сушећи своје мокро рубље, удара у жице лире, као што Ерлих гуди по жицама виолине.
Нема у свирању овог изванредног музичара ни суза, ни уздаха, ни јецаја — иако је управо о свему томе у музици реч, Такав је тај збиља савремени виолински уметник.
Л. ВОЗАРЕВИЋ:; ТРИ ЖЕНЕ
Позоришни живот у Босни
У јесен 1951 године прославило је Народно позориште у Сарајеву тридесетогодишњицу свога постојања. Основано убрзо после слома Аустро-Угарске монархије, стварно још крајем 1919, оно је било, за време старе Југославије, пуну десетину година једино позориште у Босни и Херцеговини; За време четрдесетогодишње аустро - мађарске
окупације у Босни, међутим, позориште није уопште постојало. Овде су гостовале, само повремено, путујуће
трупе из Србије. Њихов рад се у Босни развијао под веома тешким условима, и политичким и материјалним.
Иницијатор оснивања Сарајевског позоришта био је Атанасије Шола, први претседник 6.х. владе после ослобођења 1918 године. Он је на овај положај дошао непосредно из Травничког затвора у коме је лежао, осуђен на дугогодишњу робију, као велеиздајник. Мариски ђак, са широком позоришном културом, Шшола је раније био један од најактивнијих чланова чувене књижевне и позоришне групе око мостарског часописа „Зора“ (почетком овога века) и српског певачког друштва „Гусле“, које је имало дилетантску дружину. Драматург и редитељ ове дружине, Шола је добро знао шта зна-
"чи позориште по борбени дух једног
народа и по његово политичко и морално уздизање и васпитање. Отуд и његова широка иницијатива за оснивање Сарајевског позоришта, првог сталног позоришта у Босни,
Данас, непуних осам година после ослобођења, Босна и Херцеговина имају пет државних позоришта. Нова су, потпуно, позоришта у Мостару, Тузли и Зеници. Сва она имају модерне зграде са целокупним сценско-техничким постројењима. Поред њих делују и многа дилетантска и аматерска позоришта. Има их не само у варошима, где су дилетантске традиције биле и раније доста јаке, већ и у многим се-
лима где се уопште није знало шта је то позориште.
За време старе Југославије, Сарајевско позориште имало је само драму, али са једним ванредно компонованим, хомогеним глумачким ансамблом и изврсним редитељским кадром.
За време свога трогодишњег управљања Сарајевским позориштем (1925 до 1928), Бранислав Нушић, наш велики комедиограф, покушао је да да сарајевској публици, поред драме, и нешто музике, и увео је оперепу. Али је оперета убрзо прогутала драму. Подухват се није морално исплатио. Да би се одржала равнотежа с оперетом, која је освојила широке масе, драма је морала да се спушта све ниже у својој репертоарској политици.
Боривоје Јевтић
, Данас сва позоришта у Босни негују, углавном, само драму. Музика је, у оквиру ванредних позоришних приредаба, препуштена симфониским оркестрима који се оснивају у главним позоришним _ центрима где год има за њих стварних могућности. Једино је Сарајевско позориште комплетно. Оно, поред драме, има и оперу и балет. Ове две последње уметничке установе су младе, обадве, углавном, са младим ансамблом, младим диритентима, младим кореографима: Па ипак, и опера и балет већ су добили своју сталну и захвалну публику. Опера ради интензивно и дала је досад, у овој сезони, четири премијере, између осталих Доницетијевог „Дон Пасквала“, То товчевог „Еру с онога свијета“, Сметанину „Продану невесту: и Вердијева „Риголета“. Балет је имао великог успеха са Христићевом „ОохРИДСКОМ ЛЕГЕНДОМ“. То је био тријумфалан
ТРИБИНА И даље играње на жици
Не Винаверу, јер он ниодког досад није примио ниједног разлога, но читаоцима бих требало да дам још неки пример за моје тврђење о вредности Винаверовог превода „Дванаесторице“. Винавер би сваку такву дискусију хтео да сведе на туђу злонамерност и незнање... Залуд му је то. Што се тиче злонамерности, примери речито говоре; што се пак знања тиче — знамо се. Знам да је Винавер био у Октобарској револуцији, и на којој страни, и знам како ју је користио у Београду. Знам и за берлинско издање „Дванаесторице“ 1920 године у редакцији и тумачењу Иванова-Разумника, и знам како је то издање употребио С. Винавер уз свој превод ове исте Блокове поеме, објављен 1 јула 1923 г, у „ме-
дузи“ руско-српском журналу, листу.
српске реакције и руске емиграције која је сматрала, како стоји у уводу тога броја, да ће се спас за Русију родити овде, у Београду, „међу зидовима словенског дворца“, у центру Јутославије и дела Русије „који се преселио овде“. Све то знамо, но ко велимо: нек иде с милим богом, гледајмо само Блока! Али, ето, Винавер се размеће том својом прошлошћу о којој његов. злонамерни критичар ћути. Па, опет, нек иде с милим богом и овом приликом. Погледајмо још једном само, и искључиво, његов превод. Можда два ранија примера нису била довољ-= на, дајмо. јаш три (један за банално, један за произвољно и један за несхваћено место).
РОЂЕНДАН
Повратиће се птице тамо где има сламе, вратиће бунари сузе у море, у небо, у жито, вратиће облаци руже планинама на раме, • а старо брдо шљунак потоку у корито.
Повратиће се лишће очају чцрнога грања, вратиће врбе дец свирале на осмесе, товратиће се тутник на прву стопу да сања давно одроњен бол у некој капљи са стрехе
Повратиће се људи на једноставан 20вор после прашуме ума крај река бесантца, на своје родне гране сав ће се врататц
ловор
% талиће рибе сна у мреже трепавица.
Повратиће се земља земљи, прах прашљни, са невиности стена страће нас млаке кише, ч. када будемо трава у некој малој долини да ла ћемо се срести или никада вилше7
17-1-1954
СЛАВКО ВУКОСАВЉЕВИЋ
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ # ЧЕТВРТАК, 25 ФЕБРУАР 19
продор младог балетског ансамбла. Он је одушевио и композитора Стевана Христића који је присуствовао премијери и са које је понео незаборавне утиске. „Охридском легендом“ дириговао је Иван Штајцер.
Проблем драме, међутим, није тако једноставан. Он као да се поставља, у свој својој ширини, истом оном линијом којом је био постављен у више прилика и пре овога рата. Без обзира што је данашња сарајевска публика сасвим друкчија од оне пре рата. Није ту у питању ансамбл, солицан, пожртвован, иако релативно млад. Ни питање режије: кад домаће редитељске снаге тренутно онемоћају драма се, по љинији најмањег отпора, служи редитељима — гостима из наших главних позоришних центара, што има, природно, и својих добрих и својих рђавих страна, нарочито рђавих. Главно питање драме, то је питање њене репертоарске политике и у односу према опери и балету, и у односу, особито, према публици којој су ове две младе установе Позоришта постале, некако, ближе од драме. После, драма није добила, од почетка сезоне до данас, свота директора, који би позитивно, према стварним снага-
ма свога ансамбла и “према редитељ- "
ским могућностима установе, плански утврдио једну одређену репертоарску пинију. И ону идеолошко-политичку и ону психолошку, тојест ону која одговара укусу публике и која у исти мах тај укус диже на један виши естетични ступањ. Најзад, и питање нових цомаћих, „локалних“, да тако кажем, позоришних пираца, (без обзира да ли су њихове теме актуелне или нису), веома је важно. Око таквих писаца ствара се увек специфична позоришна атмосфера. Али за пласман једне такве врсте позоришних писаца треба имати смелости, Шекспири не долазе никад самородно.
3. ЏУМХУР: М. ПАНИЋ-СУРЕП
ђ)
— А Ванка с Каткои в кабаке... — у еб керенки ест в чулке!
— вашошка сам тепер богат... — Бел Ванљка наш, а стал солдат!
— ну, Ванвка, сукин см, буржућ, Мојо, попробун, поцелу
Од овог лапидарног, стилски рафиниранот дијалога, наш преводилац прави монолог пун сасвим баналног дописивања: Сад је Каћа Вањи — драга
У мејани праве врага! У чарапу она банке тура! Гле ти Вањке ала гура! Ем је војник, ем је богат!
Наш је био, сад је буржуј прави и све паски помељави Само да си моју дирно, брајко, Било би ти, уштво, куку-мајко!
да ли је овај Винаверов језик еквивалентан за Блоков говорни, улични речник, како тврди Винаверт Уздржавам се од сваког коментара уверен да је непотребан. «
2
Уж л времачко троводу, проводу...
УЖ пл темачко почешу, точецку 6
"државни чиновник,
ОЖИВЉЕНА ПРОШЛОСТ Добродошла иницијатива
(Поводом Стеријине прославе коју приређује Матица сртска)
Новембра месеца 1953 године послало је Књижевно одељење Матице српске позив установама које се баве историјом наше литературе и позвало их на сарадњу за прославу Јована Ст. По+ повића. Матица српска је, нарочито У данашње време, стекла репутацију вр-= ло тачне, савесне и коректне установе, па зато нимало не зачуђује став у њеном позиву у коме стоји: „Пошто се приближује 150-годишњида рођења м 100-тодишњица смрти Јована Стерије Попсвића, књижевно одељења Матице српске сматра да би са припремама за прославу тога датума требало почети већ сада... кад се зна да ће се овај јубилеј прославити 1956 године, онда је рок од преко две године, предвиђен за његову припрему, по дужини неуобичајено време код нас за такве прославе. И то је баш добро. Не очекује се, по нашем старом обичају, последњи моменат па да се тек онда поново почне са већ покренутом ствари, због кратког рока на брзину извађеном из прашине — него су већ предузети извесни радови, а други су у плану. МеЂу прве свакако да долази и једна књи га научног зборника Матице српске
Личност и дела овог нашег писца су и досад многи проучавали — нека за потврду томе послужи и чињеница што је о њему и његовим делима написано до данас преко 360 већих и мањих расправа — али је ипак остало доста непроучених · момената из његовог живота. То није ни чудно кад се зна да је Јована Ст. Поповића прекрила Вукова струја бацајући на нашег драматичара сенку присталице старог правописа и језика и кад се има на уму да су наше архиве свирепо уништава+ ли окупатори. Још и данас треба доста трагати за подацима у Држвној архиви НРС, у Матици српској и Државној архиви АПВ да би се понешто осветлило из Поповићева живота и рада. Архиве у Вршцу и Крагујевцу су добрим делом уништене у рату или су нестале нашом немарношћу. Тако. је епархиска архива из Бјлица била однета у Аустрију, па и сада, када је враћена, лежи у сандуцима у Државној архиви АПВ, јер се због недостатка просторија не може учинити приступач ном, а у Крагујевцу су акта кнежеве канцеларије скоро сасвим уништена.
Зар нам све то не намеће обавезу да једном озбиљно приђемо издавању дела Ј. Ст. Поповића и да се о том писцу, који је још у своје време претстављао књижевно име првог реда, каже оно што заслужујег Свакако да нам нимало не чини част што није тачно објашњено ни порекло његовог оца, ни Поповићев рад у Србији, ни његов одлазак из ње. Кад се данас говори о Ј. Ст. Поповићу, онда се првенствено мисли на писца ,„Тврдице и „Родољупца“, а скоро је непознат у другим својим · делатностима као књижевник критичар, као професор у Вршцу и на Великој школи у Србији, као правник, као радник на просвети у Србији, као као поматач позоришних дружина, као члан и један од оснивача Друштва српске словесности или као писац школских уџбеника.
Матица српска је предузела мере да се том нашем писцу утврди одтоварајуће место у нашој историји књижевности и културе. Време је да се већ једном јаспо каже да ће његова дела имати вредности и у наше доба изко су позоришта у Београду оријентисана углавном на стране комаде, а оно У Вршцу, које носи име Ј. Ст Поповића, даје „Два наредника“.
ДРАГОЉУБ НОВАКОВ
Винавер то преводи: Биће дана, брижних дана, Биће муке са свих страна!
има ли то икакве везе с оригиналом Ни бужвалне ни поетске. А таквим решењима обилује овај самохвалисави Винаверов подвиг.
3)
На једном месту код Блока очајна старица узвикује очекујући смрт:
— Ох, Матушка — Заступница!
Винавер тај стих преводи: „О молим ти се светој Девици.. .“
Настрану рогобатност и неправилноср фразе (да би се сликовало с бољшевици), но Венавер — зналац то место уопште није схватио. Мати — Заступница је одређен иконографски тип 60городице у Страшном суду, мајке која моли за милост сина, одређен и ликовно и садржајно, те је то име требало тако и оставити, јер је и на српском тако, Влок га је употребио у правој ситуацији, а изгледа да је ипак нешто више знао од Винавера. И да није био злонамеран према свом будућем преводиоцу. ·
М. ПАНИЋ СУРЕП
Библиографија
Јосип Броз Тито: Борба за социјалистичку _ демократију. _ Издање издавачког предузећа „Култура“, Загреб, 1958, латиницом, стр. 518, цена 7
душам Матић: Багдала. Издање из давачког предузећа „Просвета“, Београд 1953, ћирилицом, стр. 246, цена. 200 дин.
Фрањо Супило: Политика у Хрват ској. Издање издавачког предузећа „Култура“, Загреб 1953, латини-
цом, стр. 339, цена 7 Српске народне песме, књига дру-
та. Издало издавачко предузеће „Просвета“ Веоград 1953, ћирилицом, стр. 815, цена на обичној хартији 500 див, — на финој хартији 600 дин
Љетопне Југославенске академије, књига 58 Издала „Југославенска 2академија знаности и умјетности“, пе латиницом, стр. 323, цена —
Робеспијер м Сен Жист. Одабрани говори. шревео Вјекослав Зрнц. Издање издавачког предузећа „Култура“, Загреб 1953, латиницом, стр. 337, цена — 2