Књижевне новине
ЕЊИГЕ ГОВОРЕ
· Српско песништво пре Бранка
(Уз „Антологију старије српске поезије“ од Младена Лесковца, — Издање Матице српске, 1953)
Од Жефаровића до Бранка, многобројни српски службеници муза (можда око две стотине њих), родољубиви зографи, калуђери, магистери, канцелисти, професори, фишкали, хусари, владике, богословци, лицејци, читаво то столеће срицали су мучно убоге с славјанске и славјаносерпске стихове, у безазленом уверењу да раде роду за славу а себи за бесмертије. Већина тих напора већине тих. чесних и трудољубивих српских Пиндара и Хорација, како су се они у чедном самообмањивању узајамно називали, одавно леже заборављени и „мраком „древнисти“ покривени. У њиховим сти+ ховима данас' више нико и не тражи поезије; они су постали „грађа“ за оне које поезија и не занима, помоћни материјал за учене расправе (или тобоже учене, или тобоже расправе), или су се преселили у библиографске статистике, „фусноте“ и подругљиве цитате. се још некако кроз уџбенике и школске „примере“ само зато, изгледа, да би послужио као доказ против себе самог и песништва свога времена; а стотине оних других, незнаних, леже затрпани и свхрањени по забаченим парцелама некадашњих алманаха, календара, забавника, скоротеча, магазина... Ипак, — Младен Лесковац се решио да и у томе раном времену свих наших књижевних и културних почетака — потражи и поезије, заборављене можда, неуочене, занемарене, или у оној револуционарној, нужној једностраности Вукове борбе незаслужено запостављене. Лесковац се, ко зна по који пут, пробио кроз ово глуво песничко доба од половине осамнаестога до половине деветнаестога века, претражио га сад са посебним задатком, и изнео из њега читаву — антологију. Тај посао би доиста, као што сам Лесковац каже у предговору, могао на први поглед изгледати „прилично узалудан и непотребан: час као вештачко и насилно оживљавање нечедба што је већ давно мртво, час као ташта забава са склоностима за бизарно, кус риозно и прециозно у овим временима најмање приличним таквим тенденцијама, а час можда баш и као заједљива антитеза и јетка упадица сред свеотиштетгт величања песника Ђачког растанка“. Лесковчева књига то није, разуме се; али је она ипак, и ненамерно макар, сама собом, прекор нашој књижевној историји и критици после Вука и Бранка, и озбиљан покушај рехабилитације једне одбачене песничке епохе. '
Антологија Лесковчева је прва књига ове врсте код нас. Ни то само не би јој била мала препорука. Са своје седамдесет и три песме од двадесет и три аутора, уз неколико аноним-
них „грађанских“ стихотвораца, она најзад успоставља унеколико континуитет између два растављена века
српске поезије, и одужује делимично један књижевноисториски дуг на који се чекало више од сто година. Уз то, својим исцрпним напоменама о песмама, понекад можда исцрпнвијим него што је нужно да би биле корисне, на четири ситно и густо штампана табака, она доноси важан прилог, и потстицај, У спором послу око прикупљања и сређивања обавештења 0 овој поезији и њеном времену. Најзад, Лесковчев предговор у њој, иако са нешто колебљивим и испрекиданим погледима на ову песничку епоху, претставља најбоље што је досад дато у сиромашној литератуРи о овом предмету. _
Посебна је заслуга ове антологије што је исправила две вероватне ома-
Један једини ваљда промеће
шке наше књижевне историје и амнестирала два песника осуђена на заборав, Јована Пачића и Николу Боројевића, на које су без успеха указивали некад и Јаков Игњатовић, Ђорђе Рајковић, М. ЋЂ. Милићевић, Владимир Николић, и други. Пазића је Лесковац нарочито истакао. (Штета је што ни о њему ни о осталима непознатијим песницима није дао био. графско - библиографских података.) Овај несрећни „К. К. репмотетећ Еш тејфћек", у младости туђи. катана по бојиштима Европе, цесарокраљевски официр у рату против Наполеона, и Наполеонов официр у рату против Русије, непознати сликар и непризнати песник — узалуд се трудио да постане славеносерпски Петраркг, и узалуд је у хиљадама својих стихова славио
Аинђу, Савку, Злату, Милку, Нају, Стану, Роксу, Илку, Вилхелмину, Мацу, Фану,
Тезу, Марту, Персу, Жану,
Ружу, Анчу, Елку, Сару,
Перку, Алку, Сосу, Мару: ниједна од њих није постала српска Лаура: његова објављена књига песама убрзо је заборављена, а необјављени рукописи, после његове смрти, убрзо су доспели у будимске бакалнице. Било је доиста време да се озбиљно укаже на његово песништво, ма колико у њему било, како сам Пачић каже, „оскудевајућег совер~
зпенства“, и макар само преко ових његових седам песама. Ако су његове! Сем за Боројевића, којега ће ипак бити лакше упознати него Пачића, иако Боројевић нема издате збирке (у Загребу и Карловцу сигурно ће бити корисних података о њему), антологија ће вероватно побудити радозналост и за осталих неколико мање познатих или непознатих песника заступљених У њој; можда најпре за Еустахију Арсић, о којој ни Лесковац не зна засад готово ништа, а која је у српској књижевности „перва од свога нежнога пола иданијем различних, по већој части поетических делца, вниманије и почитаније себи добила“, како се то узгред каже у једној белешци о њој из 1827, уз некролог о њеном мужу Савви от Арсич, „старо“ арадском градоначелнику“. — Сем Пачићевих и Боројевићевих стихова, нешто свежине унели су У антологију стихови Луке Милованова, затурени У његовом „Опиту“, Милована Видаковића, заборављени заједно са његовим романима у којима су и објављени, Саве Мркаља, којега досад нико није помињао и као песника, и неколико познатих песама из грађанске лирике „Новији“ песници у антологији изгле да ми да су улазили у њу и на стра жња врата (Никанор Грујић, Васг Живковић, Милица Стојадиновић и Пп. Поповић Шапчанин).
Са мерилима својим у избору песама, и са самим избором, Лесковац је очевидно морао бити чешће у неприлици. Он је узео да састави песничку антолотију једне епохе у којој се, од непесника Павла Ненадовића до нејаког „верзмахера“ Јована Суботића, наше песништво читав век ђачки мучило са туђим поетикама, уносећи У њихове калупе махом садржину свога српскоправославског родољубља и своје аустроподаничке лојалности, и то на једном вештачком, измишљеном, готово би се могло рећи приватном језику. Највећи део тога песништва изгубио је своју књижевну важност и вредност још пре него што је његова садржина изгубила била своју актуелност. Наравно, поменута садржина није била једина садржина тога песни-
ЈОВАН ПАЧИЋ
"штва. Али вештачки језик, мање или више, био је једини језик ових песника предбранковске епохе, језик без граматике, без властите синтаксе и без свога живога речника; у тако непоУзданом изразу, у коме је било и речи које су се почињале српски, настављале руски, а завршавале „славенски“, или обрнуто, тешко је било ма каквој садржини да не пропадне у извештаченост и пренемагање. — Зато мислим — атобитребало потврдити опширнијом и прилично сложеном ана лизом — да у овоме периоду није било, иније ни могло бити, песничких остварења од трајније вредности, „Ствар је у језику, па ако језик неваља, до ствари се. не може ни доћи.“ То не значи, разуме се, да би песништво овога периода требало одбацити и заборавити. Напротив, треба га проучавати и упознавати: његов историски значај није се изгубио у изгубљеној борби са Вужовим покретом. И треба га рехабилитовати, као што је то Лесковац добро и започео. Али га не треба прецењивати; не треба његову наивну извештаченост примати као поетску наивност, нити у његове речи накнадно уносити ону врсту цене коју време поклања неким стварима без њихове заслуте.
Зато би можда било корисније, и правичније, од песама ове епохе састављати хрестоматије него антологије, то јест примењивати мерила која се на ово песништво могу применити, а не она од којих се сваког часа мора одустајати; не шкрта естетичка, него издашна књижевноисториска; она која би овоме песништву допустила да слободно прикаже широку, занимљиву и историски и уметнички, панораму својих родољубивих — заблуда.
ЂУРО ГАВЕЛА
ДУШАН МАТИЋ
Пеподељен
у времену
(Душат Матић: „Багдала“, издање „Просвета“, 1953)
Из књиге „Багдала“, књиге једног пу та, интелектуалне књиге више нето збирке песама, — како је њен аутор и сам желео, градећи је од песама и забележака, текстова писаних у знатном распону година (од 1922 до 1958), моју пажњу, поново, привлаче Матићеве ратне и послератне песме.
Питам се: да ли је био потребан рат да се тек у његовом отровном и затушљивом ваздуху расцвета дрво ове поезије која је дуго и упорно сазревалат Сјај и лепота тих мМатићевих ратних и поратних песама, њихова ис-
"поведена дубина, неукротива срџба и
оно — ипак — велико праштање, наводе на ову мисао, Можда је тек у нестварној самоћи једне собе под окупацијом, у близини смрти, угрози атоније и жудњи за новом срећом, кала су од јучерашњих одушевљења једва остале крпе, могла да се до краја пробуди ова поезија и каже својим правим језиком. Можда је било неопходно искуство година, поука откривених заблуда за ових неколико песама. — чЧуд-
су и непредвидљиви токови поезије. Има песника за које рат значи смрт, физичку и моралну, када. се јучерашњи свет напора и брига јавља У црном виду илузије и када се чак и сами чин писања чини као једна недопуштена игра, самозаваравање, бежање од стварног живота које је уродило, на крају, тако страховитим последицама. Душан Матић не спада међу такве песнике. Њему су били потребни судари и кризе времена. Свака криза, морална и интелектуална, значила је плодно тле за ову поезију која се родила под црним небом и која је остала као покушај враћања једног смисла и једне наде. Магија скепсе обогатила је и оплеменила ову поезију, тако богату видовима који се мењају при сваком новом сусрету са њом.
Како друкчије објаснити пријатељство ових песама које никада _ нису само песниково огледало, које допуштају корективе и продужавање, даљи живот Које нису никада искључиве. Ни својим постојањем, као поезија, ни ставом који се кроз њих изражава. Јер Матићеве песме откривају песника ко ји не верује у дефинитивну, спасоносну реч поезије. Током година, обраћао се Душан Матић поетској речи само у тренуцима, када се друкчије није могло, или када се бар чинило да је друкчије немогуће. Поезија је само исечак, само један ток од многобројних, само једно стање у животу. Она треба да тај живот у њему самоме изтрађује, да буде његов сјај, да га употпуњава, да га брише и поново му се враћа. Писати оном истом руком ко“ ја отвара врата, која пише тривијалну дописницу, која додирује свакодневне ствари. Оставити трагове свакодневности, наше конкретне свакидашњости на тим хартијама посвећеним смрти и поновном рођењу. Бити у једном ис-
том даху, истом сјају светлости, истом кавезу невремена. И безнађе пред кречном стеном смрти, и умор на клупи које више нема, и глумац који пред вра тима
пакла скида последњу шминку са лица. И грчевит и смирен, и са очима наде, и са руком праштања. Писати не песме, не једну конкретну књигу песама, него ходати за својом коначном хњигом, ко зна ка квом и ко зна којом, која никада неће ни да се напише. Јер, данашњи човек не налази се пред алтернативом: песимизам или оптимизам. Он живи. Једноставно — живи. Писати, значи _ поново живети. Стварати живот. Матићеве песме написане су таквом руком. ломне и смртне речи. Оне су тренуци и одломци из једнот извештаја и једног налога, живот и смрт не знају за транице. Све је! исти дах и једно струјање. То је Матић који преводи Аполинера и пише предтовор за „Игру стрпљења“ Гијуа. Неподељен у времену. Филозофски, дакле, ове Матићеве песме настале у бродолому и грчу за оправ дањем опстанка, крећу се у истој ширини става пред светом и питањима која тај свет поставља. Наћи праву акцију и у њеном смислу се определити, 0-, сновно је. Питања метафизичка, смрти и доласка на овај свет, питања садржина у текстовима старих Грка, ипак, ипак блиских Матићевим интелектуалним преокупацијама, могу да се реше у овој поезији само у светлости кон-
~
кретног дана, овог времена провођеног са новинама у једној и динамитом у друтој руци. Бити конкретан, али не побећи од великих и општих питања егзистенције, Говорити о њима, јер она су у свему и увек, неизбежна наша суштина, извор трагике и наде, али говорити као човек који је пу, који живи, који трагове својих руку оставља на свим стварима. Чудесна тајна живота, магичке његове силе, осветљавају све ствари, сва лица, сваки тренутак. Матићева поезија људска је, значи, зато што се не исцрпљује ексклузивношћу погледа на ствари. И то не само да се не исцрпљује мотивима, темат ски, него пре свега основним својим дахом, крвљу која јетвори, смолом ноћи из које тамно процветава. — Не бих могао, због тога, ове песме да средим по мотивима. Све је увек присутно и мотив није оно што их карактерише. Поетска реч, поетски доживљај, једин ствено се намећу. Има ту, истовремено, између првог и завршног стиха исте песме, осећања сваковрсних, заједно ношених и у исти мах отворених за реч. Није то само метафизички про блем и грч пред зидом неопходне пролазности. Није то само немир епохе, далеки ехо експлодираних граната. Није једино боја зида уз који су били стрељани дечаци без још пуних два-, десет година. Ни љубав. Ни Србија, са старим мостом преко Мораве, ни Багдала, досад непозната, сад одједном одавно знана, а ни Антигона, у Грчкој, ни маслињаци. Модерност ове поезије није само у средствима којима се она остварује, у фактури стиха. Она јеу осећањима која садржава, у пеихолошким компонентама које је чине, У присутности целовитог човека данаштњет, у скоро свакој песми, и јаднот и великог, и отрцаног од беде и непролазног, и смртног и пркосног, и (велејградског и оног са сећањима на липе, на старог пса клемпавих ушију, на орахе и накривљене србијанске тара бе. Мирис тамјана имирис експлозива. Србија која је омогућила патриотску поезију Ракића и Београд који је исто тако омогућио надреалистичку негацију ракићевске поезије. Та неискључивост у психолошком поимању и ношењу времена, које је увек било немилосрдно према искључивим, та комплежсност стања и осећања, филозоф= ске апстракције и конкретне, дневне, свакидашње филозофије малог 40 века, а великот, у једном страшном времену — то јеоно по чему се песничка реч и визија Душана Матића су= периорно издвајају од поетских стрем« љења и реализација многих песника данас.
Анализа поетског језика Метићевот, мислим, могла би то да потврди. Открио би се ту чудан спој, још неупо-
· редива, по аутентичнсти, мешавина је“
зика градског, језика баш Београда, и оног дубоко народског, србијанског, и то не само у речима, не једино у синтаксичком емислу, у обртима, него пре свега у духу његовом, у његовом унутрашњем ритму. Језичко Матићево остварење разбија илузију неких наших песника да се језик поезије може данас да приближи токовима народног говора просто коришћењем лежсичког народног блата. Треба бити у духу, сав, тога језика, тог говора, тог живљења које се изражава пред налозима свакодневног живота, немилосрдног али незаменљивог, и пред ћу“ тањем смрти. Треба бити у овом корову и овој земљи, паљеној али неспаљеној, на овим разлоканим путевима богу иза леђа, на овим изненадним ули цама и асфалтним пистама, па да се и језик њен схвати и наставља. Тамјан и динамит. Бити зрео.
Синтеза језикат Синтеза филозофска, етичка, у једној новој, модерној поетској архитектонициг Тако ми се чини. Але о томе сад не говорим, јер не треба именовати посао песника. Он је безимен. Он је само један од мно тих наших послова, у коме се, као У немилосрдном, свирепом огледалу, поново може да види трагична беда и величина овог времена.
Р. КОНСТАНТИНОВИЋ х
Књига на Космету
У седамнаест срезова Аутономне Косовско-метохиске Области по би+ блиотекама градова и срезова и сеоским књижницама налази се 174 хиљаде књига, док на шиптарском јези« ку има око 68 хиљада књига. Ту нису урачунати књижни фондови син-= дикалних, школских, омладинских и осталих библиотека којих исто тако има у великом броју. Тако Градска библиотека у Приштини има око 31 хиљаду књига. То је велики успех, утолико већи када је познато да је овај крај пре рата био најзаосталији, „југословенски Сибир“,
- (Наставак са пете стране)
— Али пусти га, нек се узбуђује. Важни-
ји су људи!
Али је било немогуће да га наговорим.
— Не може, не може! Тако ми,је наређено. Газда ми је помало настран. Све, све, али му је много стало да његовом псу чиним по во-
да сам сам и да вам правим друштво, Међу-
тим, видите...
љи. Баш ми је изричито наредио да не одла-
Заим у кафане, јер је псу потребна шетња.
Поред тога, још није вршио нужду, а прво
што ће газда да ме пита то је да ли је ишао
напоље, колико пута, како, тојест,
штењем, да ли је био пролив, затим пита о боји и ко ти га зна још о чему... Видите, то су настраности, али зашто ме човек плаћа2! Треба, дакле, да трчим за њим мн да од-
говарам на питања.
Док је диван фокстеријер скакао око Анлђо'лиса, приметио сам да му је нелагодно што га и даље задржавам мн схватио сам ла хоће
што пре да оде.
— Опростите ми што вас остављам — рече ми на крају са снебивањем. Камо среће
б
с опро-
— Слободно, мој Анђоли, слободно! Надам се да ћемо се још који пут видети. - Биће ми веома мило. Сада — настави —- морам да га вежем. Овуда, у баштама,
Дани вољена будућности налце хао свеће мале пред нама стоје, као читав низ упаљених свећа, злаћаних, топлих и живе боје.
Прошла дани остају за. нама. жалостам низ угашених свећа. Види се још како се најближе диже, сасвим црне, савијене, стопљене.
СВЕЋЕ
има много џукела и плашим се да ми не измакне и заподене кавгу.
Сатнуо се. закачио каиш за огрлицу и кренуо према њивама. Застао сам и посматрао „га. Пас, млад и живахан, гурао је напред п вукао је за собом Анђолиса: по избразданим
Нећу да их гледам — жалости ме изглед и још, виле сећање на њихове светлости
Напред, само натред над упаљеним
Нећу да се осврћем м с ужасом гледам како брзо црна линија расте, како се брзо угалцене свеће множе.
њивама. Сваког часа је изгледало да ће оборити слабог човека, После, застао је за тренутак, стао да њуши около себе, скупио задње шапе и почео да врши нужду. Анђолис је стрпљиво чекао. После приближио се, и погледао, па су пас и човек наставили пут,
Кренуо сам и у срцу ми је било некако
тешко, Када сам се поново окренуо, Анђолис
је већ био далеко. У једном тренутку видео сам га како опет трчи и спотиче се о џбуње и трње, Пас га је вукао по њивама, час овамо
њић трве.
свећицама бдим.
К. КАВАФИС
час онамо, као нешто без душе и воље, без снаге да се супротстави иди протестује.
А. ипак, није био дроњак, већ човек који је вршио своју дужност, Анђолис и у служби пса, свог садашњег господара, старао се да буде савестан, И кад сам га гледао да трчи и ломата се по бескрајној тужној равници, падоше ми на ум, у неком глупом упоређењу, речи г. Аргириадиса:
— Поштен и савестан човек као што си ти може у животу само ла напредује,
(треводи и препеви с грчког Д. Лазаревићу
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК, 25 ФЕБРУАР 1954