Књижевне новине

БАЛЕАНСКИХ НАРОДА

Зе сок ијЕ о

А. КОРОГИАНАКИС: ЛИТОГРАФИЈА

(Наставак са четврте стране)

— Зар ја не постојим! Зар се не могу ја старати о мајци!

Дирнуо ме је његов глас џи очи су ми 3а-

· сузиле. Трудила сам се да Рустемово стање ехватим као обично и што сам могла веселије упитах га;

— Како се стараш о њима, причај ми.

А он то овако исприча;

— Ујутру продајем „Тасвир“ и „Икдам“. Зарадим пет, а понекад и седам гроша, После подне разносим књиге, Увече продајем

_ „Терџуман“. Тако, зарадим дневно тринаест, петнаест па чак и двадесет гроша. — Хлеб тада није био скупљи од три гроша.

Док ми је ово причао у својој малој глави свакако се осећао јачим од мене. Имао је такву снагу и веру у себе да се човек не би усудио да му нешто да, док то не би зарадио. А ја сам стално мислила на његове мале босе ноге,

— Рустеме, имаш ли ципеле2

Осмехнуо се чудновато. У својој глави замишљао је себе човеком који је навикао да се на све незгоде у животу смешка. Сматрао је да ципеле нису нарочито потребне,

— Наш сусед ми је позајмио пар ципела, али у њима не могу да трчим, а и плашим се да ћу их поцепати, па сам их ставио за појас, а вечерас ћу му их вратити.

Док ми је причао ово о позајмљеним ципелама, застао је. Ја се нагнух да му видим ципеле које је био као оружје заденуо за појас. Кад је видео шта ја загледам погледао ме је љупким погледом право у очи,

Били смо стигли пред кућу, Причала сам му о својој деци, која су његови вршњаци. Позвала сам га да дође. Дуго је размишљао. Није.-имао, времена, а,није ни. обичавао. да иде у посете. Али ми је ипак обећао да ће једном доћи. Премерио је погледом мрачну улицу да би запамтио кућу где живим. Помиловала сам га по глави. Опраштајући се рече ми:

— Довиђења, госпођо, — У мраку се изгуби гласић који је викао „Терџуман“, „Терпуман“. Очекивала сам Рустема после тога сваки дан. Загледала сам у лице сваког продавца „Терџуман-а“. Дани су пролазили, Рустем се није појављивао. Кад је хлеб поскупео с тугом сам мислила на Рустема. Шта ли сад ради7,.....

За време мог боравка у Сирији, који сам назвала „доба деце“, деветогодишњи Рустем је био бол мога срца који је усред трагедије глади и беде издржавао породицу од четири члана.

Шта да ради» Можда је и он сам себи понављао моје горко питање, окренувши своје храбро лице и лепе смеђе очи према небу на Едренекапији. Његово лепо и храбро срце у његовом нежном телу, ридајући за мајком гладно и без икога, зар је могло да буде од камена.

Рустем ће остати од све мушке деце коју сам познавала увек најдражи мом срцу. Али место одмах до њега заузела је мала Арапкиња. Била је последња година рата. Силазила сам са Џебела. Скоро сви су се повукли из Сирије. Несрећа је достигла врхунац. Растурене групе гладне деце, испијених лица, старачки усахлих очију, дубоких бора узвикивали су према небу „Џоган“, тако горко, тако прекорно и иронично, да се у срцу свакога човека будио стид, не само у име људи него и у име небеса, ·

У прозрачном мџебелском ваздуху расипао се заносан и пријатан мирис цветова поморанџи и лимунова и упијао се у цело човечје биће. Небо, ваздух и дрвеће опкољавали су човека топлим,и раскошним бојама, мирисима И додирима, а гола, повијених леђа, чупаве косе, изубијаних лица, несрећна деца која су пролазила овим крајем потсећала су на свирепу неправду, док су природа и небо са својом лепотом личили на „шарену лажу“. . .

И коњи који су вукли кола у овој општој трагедији глади, немоћно су застајкивали сваког минута. ћ

Стегнута срца ушла сам у Бејрут. Године рата су ме навикле на толико тешких несрећа, тако да овога пута нисам себе сматрала као једну личност, већ сам осећала да сам део ове огорчене и тужне групе.

Идући према Бурџе-у кола су наједном стала. Скоро сам пала на коње, али кад сам приметила да кочијаш затеже дизгине, скочила сам с кола. Угледала сам да пред колима лежи нека жена с модрим отеклим ногама. Очи су јој биле склопљене, а лице јој се смешкало и окретало испод црвене мараме на

Р Ч КА

ПАВЛОС НИРВАНАС

Анђолис

Мог ПРИПОВЕТКА

НЂОЛИС је био поштен и савестан 40-

век. Веома савестан, бар таквим ми

га је претстављао његов газда, пре

ваљда једно тридесет година, Узео га

је у радњу још као дечака, чим је стигао из свог дивног родног краја Закинтоса, па и кад је одрастао стрепио је да га не изгуби, • :

— "Овај човек — рече ми једном приликом — напредоваће у животу, јер има две највеће врлине које може да има један службеник — поштење и савесност, Неизмерно је савестан. Разуме се, и поред ових изванредних особи на Анђолис после двадесет година службовања у радњи свог газде није баш много напредовао. Плата му се једва повећала за неколико десетина драхми, а нека посебна на-

Прошло је још неколико година и кад г. Аргириадису нису били више потребни поштење и савесност Анђолиса — довољно се обогатио и затворио радњу — послао га је да на неком другом месту искористи своје велике врлине,

— Гледај, па сада започни неки свој мали посао — рече му. Човек, поштен и савестан као што си ти мора имати успеха.

По себи се разуме да г. Аргириадис није напредовао у животу помоћу тих врлина. Међутим, што се тиче Анђолиса он је био мишљења да су му оне довољне за успех у животу,

— Али чиме да отпочнем свој посао — изусти стидљиво Анђолис, — И сами знате да сам већ годинама половину плате слао своји ма, а од друге половине једва сам животарио. Поштеном и савесном човеку као ште си ти новац није потребан. Новац се прави...

» И з

Разатео сам свуда кудагод сам прошо поред храмова шатор свој,

упознах манастир п цркву,

џамију м синагогј

ч измењахг с верницима пи левитима речи отворене ц жустре.

Свитање ље је затекло у базиликама ч читаве сам ноћи тробдио у лаврама, % свуда, од рушевина Јелина

та до тиљадутут раскошне пагоде удахнух мирис п немилосрдно откинух божанствима руже све.

Побожности, молитви ч завету остах стран ц непоробљен,;

јер сам ја безбожника пророк, а чудо — само је живот мој. Једном итак у Стамболу граду ч мене додирну жудња света

ч надахну ми је ти, Циганко,

поеме (Одлљо

Павлос Нирванас (1866—1937). Хронограф, позо- џ ришни и истакнути прозни писац, Рођен је у Русији и одрастао у Пиреју. Сматра се да је најбољи у делима у којима је узимао материјал са грчких острва, као и у „Литанији поп-Партениса“ и У „Чобанчици с перлама“,

Костис паламас (1859—1943). Национални пе-

изван

одољиво

глави. По њој су се као мрави вртела три малишана. Двоје од троје деце имало је две до три године, а потпуно су личили на младунчад мајмуна и с ногу своје мајке зверали су около својим крмељивим и болесним очима. Једна девојчица од око пет година с црвеном марамом на глави и плавом поцепаном хаљиницом, немоћно је ломила руке нагнувшуи се над жену која је лежала. Дућанџије из улице, угојених и задовољних лица, мирно су разговарали један са другим. Огорчена, само сам прошла мимо њих. У у шима су ми још били гласови џебалске трагедије и почела сам да трчим не бих лиу Улици нашла неког пекара. Жена је свакако умирала од глади. Нисам више мислила док се нисам вратила с хлебом у руци. Тек кад сам пружила хлеб девојчици, приметила сам да женино лице није било тако слабо. Девојчица је својим црним и увенулим 0чима на збораном лицу чудновато погледала мене, па онда хлебове. Затим је гестикулирајући испричала нешто својим слабим, танким и тихим гласом који као да је долазио с онога света, Ја нисам разумела шта је рекла. Она је почела да озбиљно и зналачки масира женине јагодице и чланке и притом је вртећи главом говорила нешто својим мелодичним и танким гласом. Иза мене један снажан глас рече на француском: Не секирајте се, жена је болесна. Окренула сам се. Дебели трговац пружи руке да ми узме хлебове. — Не брините се, жена је падавичарка. Она чешће пада на улици. Да није ове девојчице жена би одавно умрла. Она се брине

ЕЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ +# ЧЕТВРТАК, 25 ФЕБРУАР 1954

КЊ ижеЕвВвност

— одговори г. Аргириадис и отпрати га дајући му као поклон само овај савет.

Све ово испричао ми је Анђолис, без јадиковања и мржње, једном приликом када ме је замолио да га препоручим да добије неки посао. Нови послодавац коме сам га препоручио примио га је врло радо када је сазнао за његове две врлине. Од тог сам га времена изгубио из вида. Изгледа само да се предвиђања првог газде о напредовању нису остварила. Касније сам сазнао да се оженио и да му је живот био јадан.

Постепено сам и заборавио На њега, онако

„као што се заборављају сви несрећници. Ме-~

БИОГРАФСКЕ БЕЛЕШКЕ

сник Грчке који се прочуо своје Кроз све његове супротности — атеиста и побожан, шћанин и идололатра, националист и интернационалист, анархиста и поданик — неизбија лик једног великог песника. да је његово најбоље дело поема „Додекалог Миганина“,

ђутим, једног јутра када сам кренуо на излет чуо сам да ме дозива неки познати глас. Окре нуо сам се и видео Анђолиса.

— Зар си то ти — рекох му. — Колико те година нисам видео!

— И ја вас исто толико!,. — одговори стежући ми руку.

. арео је, носи похабано одело, али је још увек чист, као што му је и душа била чиста.

— Како се радујем што вас видим — рече ми поново. — Како се радујем!

И заиста, на лицу овог доброг човека оцртавала се радост. Имао је још снаге да се радује тако безвредним стварима као што је сусрет са старим познаником који не би могао да му буде ни од какве користи.

Док ме је гледао и стално ми стезао руку смејао се доброћудно као мало дете, с оним истим старим добрим расположењем које му можда даје, кад је и у највећој невољи, његова чиста савест и осећање да није никад у животу нанео човеку зла и учинио му неправду. Ж ] „ Циганин“

м а к)

жено расплетене гараве косе ч твоје трчање мудо колико те ноге носе на раскршћима ц калдрми љутој. За тобом, урлање паса, около, бацају се на, тебе камењем дечами, а светина ударила у звоњаву ц само се ам, У каквом ла се часу проклетства заче. у каквом ли те гневу утроба тоне, оттатку друштва ч дроњку прљави, Сибтло, чедо упорно, где ли се сад налазили, И викала си тромукло — крик твој из сећања никако не могу да збришем п“ викала си: „Ватре! у пожару рај да сравним!“ “ викала си: „Воде! ватру пакла да угасим!“

КОСТИС ПАЛАМАС

Констандинос Ка. вафис, умро 1933 године, истакнути је грчки пебник. Недавно је у Француској издата збирка његових песама, и „Светска антологија“, која. излази. у Њујорку, домела је десет његових песама на» водећи у предговору да Кавафис спада у ред највећих лирских песника Европе.

домовине.

хри“

Сматра се

и о мајци и о браћи, Кажем вам, да није ове мале она би давно била у некој рупи, Сад ће престати напад, па ће је њена девојчица нахранити хлебом. — Затим се окрену дућану и викну: — Ахмеде, донеси воде!

Девојчица је разумела трговчеву причу и као да је хтела да то потврди, погледа ме с неком слатком и далеком нежношћу. Одједанпут ме је лепа душа ове шугаве, болесне девојчице дирнула до срца.

Оставила сам хлебове и посрћући сам пошла колима. Хранила сам више од тридесет особа остацима из школске мензе, Нисмо могли више ниједно дете да узмемо. Али ова девојчица!...

Увече сам с отворених и усамљених мана стирских ходника гледала на тамно, сиво и меко Средоземно Море и на снежне врхове Џебела који су се уздизали изнад зелених урми. Нада мном је било сиријско небо осуто звездама. Два седа калуђера у дугим црним ризама шетали су баштом. себи сам осећала горчину. . .

У башти је једна млада Сиријка својим кристалним и звонким гласом певала „О! месече, О! месече“ и њена отегнута мелодија лебдела је у ваздуху Као мирис и топли додир. У мени се ублажила горчина, Један чвор се разрешио. Не знам одакле, али сам нашла у томе утеху. На другој страни неба ишли су Рустем и мала Арапкиња руку под руку. Иза њих су њихове мајке и браћа задовољни и сити посматрали игру оно двоје дивне деце. .

Где ди су сада

(Превела Марија Ђужановић)

ДА СНА АЕ

ГТИКА: РЕВОЛТ

н.

— А чиме се сада бавиш, Анђоли, — упитах. — Радиш ли негде,

— Хвала богу. Ето, већ месец дана радим нешто код једног доброг газде. Срећом, не' замарам се много. Нисам више за тежак рад, Шта је с твојом женом. Чуо сам да си се оженио. Имаш ли порода.

— Бог ми се смилсвао и није ми дао децу — одговори ми уздишући. Жена шије за дру-= ге, а им ја радим, па некако таворимо. Хвала богу! ,

Док смо разговарали дотрча диван фокстеријер, весео и живахан, с богатим оковратником украшеним сребрним монограмима. Приђе Анђолису и стаде да му лиже руке Као да нешто тражи.

— Откуда те овај пас зна — упитах.

Анђолис је мало застао, прогутао пљувачку и учини ми се да је почео да црвени.

Зар вам нисам рекао — процеди кроз зубе збуњено. То је пас доброг газде код кога сада радим.

— И тако, прати тер ]

Анђолис се насмеја оним његовим детињим невиним осмехом.

— Не, већ ја њега пратим...

— Па како тог

— Изводим га редовно у шетњу. Шта ћу, то ми је посао. Видите, газда много воли свог пса и како је шлогиран и не може да излази, плаћа ми нешто месечно да га ја иЗВОДИМ... И у жељи да ми да, ваљда, времена да се приберем од изненађења а можда и од тешког положаја да тражим прикладне речи којима бих прикрио жалосни утисак, наставио је ускраћујући ми могућност да проговорим: — Видите, овај пас је пробирач, као и размажени човек, то му користи им здрављу.., Треба де трчи, да врши нужду, да тражи зелен по њивама и да нађе свој лек. Посао ми је, дакле, да га изводим, да вршљамо, а и да га пазим. Ту су и аутомобили и треба да отварам четворо очију. Зато баш и држим каиш и везујем га кад пролазимо прометним улицама. Али то му смета и водим га изван града, на њиве, и тамо га пуштам нека се у слободи радује до миле воље, Само, ту су опет џукеле. Наваљују! Гоним их каменицама... Шта ћур Видите, одговорност је велика! Јадни Анђолис, остао је исти — поштен и савестан службеник. Настојаро је да изврши како ваља своју дужност и према повереном псу, макар га и нико не надзиравао.

Фокстеријер је стално скакао око Анђолиса, лизао му руке и некако чудно кљуцкао као да од њега нешто тражи.

Направио сам се као да не придајем никакав значај ономе што ми је испричао о свом новом послу и покушао сам да скренем разговор.

— Анђоли, — рекох му — кад смо се већ нашли хајде да те почастим једном кафицом и да се потсетимо на старе дане.

— Ех! — уздахну — кад бисте знали колико ми је срце жељно једне кафице, а и да се мало одморим. Али како ћур Видите, пас је узнемирен. Погледајте како стално ска че око мене. Хоће да одемо на њиве, Сада сам научио његов језик и разумем...

(Наставак на шестој страни)

Д. ЂАНУКАКИС: АКТ