Књижевне новине

С А ВРЕМ

ЕН

Победа народног језика и стиха у турској поезији

БДУЛХАК Хамид (1852 — 1937), највећи драматичар турске “ модерне књижевности која се, под утицајем француским, почела развијати после 1859 године, извршио је велики преокрет и у лирици где су старе, вишевековне традиције биле најчвршће и најјаче. Најпре у својој трагедији Духтери Хинду („Хиндускиња“) (1875), а три године доцније у својој малој збирци лирских песама под насловом Сахра („Поље“) он је увео западне песничке форме (строфу, риме), а делимично је ускрисно и народни метар (тзв, „пармак хеслби“, бројање слогова на прсте). То је био први покушај да се избаце газели и касиде (кра" ће односно дуже песме с моноримом и више мање шаблонском садржином) који су стотинама година владали у ранијој турској књижевности. Тиме је био учињен велик корак унапред, али ипак нису се сви песници

| МЕ пат

И по свом наслову, и по језику, и по прављењу стихова, па и по садржини, та књига песама је била једна велика новина за оно доба. Језик. је био прост, обичан народни, метрика квалитативна, тачније, просто бројање слогова у стиху, а поједине песме су се обраћале директно народу, сељаку, раднику, војнику итд. али неке од њих су посвећене Колумбу, Гутенбергу и Лутеру.

Тадашњи литерати нису се много одушевљавали оваквим поступком једног песника који се од већине њих одвајао и у језику и у метрици, али због његових родољубивих песама које су, У доба турско-грчког рата (1897), загревале народ, пуштали су га у своје часописе и листове. Штавише, једна његова песма („Глас из Анадола или Одлазак у рат“) постала је тада народна химна, Током времена, Мехмед Емин је издао још неколико књига песама, и у свим је остајао веран

повели за Хамидовим себи у погледу језика, примером, Неки су ни СФ . стила и метра. Ако даље остали при ста- = ехим Бајрактаревић Мехмед Емин, као пером, а неки опет, као : сник осредњег талента Муалим Напу (1850 — 1893) , певали су ипо и више дидактичног правца, није имао постаром и по новом, дражавалаца, његов прости начин је свакако

У тој борби између „старих“ и „нових“ важну улогу је играо књижевни часопис СервеТи фунун („Ризница наука“), нарочито од онда када су његово уређивање преузели (крајем 19 века) познати песник Тевфик Фикрет и одлични романописац Халид Зија. Сервети фунун је тада окупљао око себе напредне елементе који су били за што тешњи ослон Турске на западну Европу у култури, та и у књижевности,

У поезији, Тевфик Фикрет је хтео да сасвим прекине са старим, како то већ наговештава наслов његове прве збирке Рибаби шикесте („Разбијена лаута“, односно, да буде ближе нашем схватању и приликама, „Разбијене гусле“), у којој су песме из година 1894 — 98. Ова збирка је доиста унела много новога и необичнога у турску поезију, и по форми и по задржини: ту су нове строфе, нове риме, чак и сонети, а опеване теме су за оно доба готово револуционарне како се види по следећим насловима неких песама: „У вагону“, „Хризантема“, „Вили моје песме“ „Ба дапзе зегрепшпе“, „В1сусјеЊе“, „Воцаћа“, „Песников чибук“, „Алфреду де Мисеу.“ 7

Ипак, поред свих тих новина, Фикретова метрика и језик су остали стари, Он и даље

пева квантитативном арапском метриком у ко“

јој се стопе — као у санскриту, грчком и латинском — праве од дугих и кратких слогова, што је духу турскога језика сасвим страно. "Фикрет је и у том неблагодарном послу показао велике способности, али у погледу језика, нарочито са гледишта садашње генерације, он је тако рећи сам себе сахранио. Не само што су наслови његових песама често арапско-персиски него и саме песме су пуне персиских и арапских речи и конструкција, а то, у вези с усвојеном страном метриком, јако отежава разумевање, па наравно и уживање у таквој „поезији.

Што је Тевфик Фикрет овако поступио У избору тема и у погледу језика има и спољашних разлога. Читава група књижевника око Сервети фунуна, под утицајем све јачег султанског апсолутизма, напустила је социјални правац, пришла естетском и сасвим прихватила гесло Т'атЕ роџг Гагф. Уопште, та група је чинила један узан круг литерата ван живота и додира с народом. И њен главни прозни корифеј, поменути Халид Зија (18661945), иначе ванредни романсијер и новели“ ста, није готово ништа обрадио из ширих народних слојева (само у неким новелама приказује народни живот) а његов језик, пун 4рапских и персиских речи и израза, такав је да га је сам писац доцније, приликом нових издања латиницом, морао упрошћавати,

Међутим, баш у то доба кад је „Разбијена лаута“ поново штампана (1 изд. 1896, 2 изд. 1897), изишле су и Турске песме (ТигКксе витег, 1898) од Мехмед Емина (1869—1944).

САБРИ ВЕРКЕЛ: КОМПОЗИЦИЈА .

био нови повод да се приђе упрошћавању језика, а донекле је и његов народни стих деловао на савременике. :

С друге стране, с Тевфик Фикретом и његовим схватањем нису сеу свему слагали ни Џенаб Шехлбедин (1860 — 1934), песник и писац финог осећања, ни неки други, иако су сарађивали у Сервети фунуну. Међутим, овај часопис је брзо престао излазити.

После револуције оп 1908 појавио се у Турској један други књижевни покрет који је прозван Феџри ати („Зора будућности“), али он уствари није ништа друго него наставак покрета око Сервети фунуна: и он проповеда „уметност ради уметности“, само што се још више приклања Западу и надахњује новијим узорима, тј. у поезији симболистима (узимајући од њих и „слободни стих“), а у прози Анатолом Франсом и Морисом Баресом. Највернији присталица „Зоре будућности“ био је Ахмед Хашим (1885 — 1983) код којега је очевидан утицај доцнијих симболиста Анри де Рењиед и Верхарена, а што је, у вези с нашом темом, најважније, он није никако напуштао стару метрику (тзв, „аруз“, што у арапском једноставно значи „метрика“) и држао се до крајности начела „Рат роџг Рат“.

сами

ЛЕВНИ: ЖЕНА КОЈА СПАВА

ХАЛИДЕ ЕДИП АДИВАР

А Зеу РВ: КА

234 МЕЂУСОБИО УПОЗНАВАЊЕ ·

к њ и ж

5 даБИДИН дино

оу у

СВИРАЧ СКИТНИЦА

И садашњи највећи песник Турске и њен претставник у Унеску, Јахја Кемал Бејали (рођен 1884 у Скопљу), иначе пун ларнасовских особина, певао је старом метриком, али му је језик данашњи; он има сасвим другачије идеје о улози књижевносту него Ахмед Хлшим, мада је и он за „уметност ради уметности“. — Још један познатији песник се држао старе метрике: Мехмед Акиф Ерсој (1873 — 1936), који је иначе из народа потекао и истакао се као поборник демократских идеја; он је дао савршено исправне песме у аруз-метрима.

Ова три последња песника, колико год била различита један од другоћа, имају ипак то заједничко што су настојали да се више или мање ослободе од претерано уског схватања Тевфик Фикрета и његове школе, Међутим, како смо управо видели, сва тројица су била за аруз као и песник Разбијене лауте; другим речима, све до балканског рата покушај Мехмеда Емина као да је остајао углавном усамљен. Међутим, 1912 година је отрезнила Турке и од панисламизма, и од османизма, и од туранизма, и повела их здравом, једино оправданом национализму. Турски национализам је тада упућивао целу књижевност па и поезифу на сасвим нову, националну основу, а мегто дотадашње пароле „уметност ради уметности“ истакнута је „уметност ради живота“. Турски национализам добио је тада и свог теоретичара у лицу Зије Гекалпа (1876 — 1924), који је својим предавањима, чланцима и песмама јако деловао на читаву омладину, а и на тадашње и будуће писце и песнике. На ове последње је много утицао и ЈаХхја Кемал, а у извесном правцу (иако мање) и Мехмед Емин.

Идеја о упрошћавању језика добивала је у националној књижевности — која датира заправо тек од 1908 — све више маха и присталица, а нарочито после доласка на власт

(и

еЕ в но ст

Кемала Ататурка, за којега се каткада и претеривало у „чишћењу“ језика. У вези с тим развијало се упоредо и све јаче интересовање за народну књижевност и њене традиционалне форме, па наравно и за народни стих који је Мехмед Емин већ био увео у уметничко песништво. ! : ј

Природна ствар, у том покрету највише су учествовали они песници који су рођени крајем 19 века и пропевали некако у доба Првог светског рата. Међутим, и та генерација се доста колебала у питањима метрике, мада. је сигурно да је већи део тадашњих збирки односно песама испеван у народном силабичном метру, а не у класичним стопама арапске версификације. Свакако, било је доста тадашњих песника који су најпре окушали свој таленат на песмама у аруз-ским стопама, као, на пример, Али Џаниб, Ака Гиндиз, Џелал Сахир, и други. ,

Шта више, и пет тадашњих истакнутијих, песника који ће доцније извојштити победу мерења на слогове (тзв, „пет слоговних песника“, у турском „хеџе беш шаири“) нису се били у целини определили, То су: Орхан

· Сејфи. Орхун (рођен 1890), Јусуф Зија Ортач

(р. 1892), Енис Бехич Корјирек (р. 1891), Халид Фахри Озансој (р. 1891) и Фарук Нафиз Чамлибел (р. 1898), а сваки од њих има сада угледно место у турској књижевности. Прва тројица су започели певати у силабичном метру и остала су и даље при њему. Четврти међу њима, Халид Фахри, у почетку се држао аруза, али је доцније прихватио народно (слоговно) мерење. Најзад, последњи од ове петорице Фарук Нафиз, који је још за Првог светског рата, у годинама 1914 — 18, скренуо пажњу на се, а доцније се највише истакнуо и квантитативно (девет збирки!) м квалитативно, — служио се, у прво време и ду“ го затим, истодобно и класичном и народном метриком, али је коначно — иако тек у по следње време — и он прешао сасвим на силабично мерење.

Упрошћавање језика и стила је још пре углавном извршено. Многе непотребне арапске и персиске речи су замењене народним из садашњег или из ранијих турских говора. НеКе од арапских, персиских или других страних речи које је турско-османски употребљавао у великој мери, — и сада су остале, јер су одавно стекле грађанско право тако па се више и не осећају као туђе; хтети избацити и њих, то би значило нешто слично избацивању норманских (француских) и латинских речи из енглескога, који је у овом погле ду имао приближно исту судбину као и турско-османски у доба султана.

Након свега, сада је једно сигурно: нико више у Турској не пева језиком Тевфик Фикрета и његових имитатора или „савремени ка, а исто тако нико више не пише песме арапским метрима и стопама него само про-

стим бројањем слогова у појединим стихо-“

вима. Тако је, после разних борби, перипетија и колебања, и у турској поезији коначно извојевана победа народног језика и стиха.

вези с овим чланком прилажем превод двеју турских песама: прва је од Мехмед Емина који се толико борио за народни стих, а друга од Фарука Нафиза који је након дугог колебања, најзад положио оружје и тако допринео његовој коначној победи. У моме преводу прве песме сачуван је исти број слогова и цезура (4+4+3=411), па чак и исти распоред рима као у оригиналу, а у другој песми турским седмерцима одговарају наши осмерци.

Познавала сам двоје деце

Белешка

о писцу:

Халиде Едип Адивар је даровит писац националног периода турске књижевности. Родила се у Цариграду 1883 године. Школовала се у америчком колеџу у Искидару, а делимично и код приватних професора. По завршетку школовања бавила се журналистиком. Узимала је видног учешћа у Кемаловој револуцији м стајала је у првим редо-

вима душевног и политичког препорода Турске.

После прогласа Републике нашла се у

опозицији и била је приморана да напусти Турску и више година проведе у Европи и

Америци. | После неколико почетничких ствари,

Халиде Едип је постала преко ноћи славна

романом „Хандан“, објављеним 1912 године. Затим је следило неколико романа сличног типа, „Јени Туран“, и други одушевљено примљених од читалачке публике. Њени романи су цењени нарочито због сликања политичких и друштвених прилика. Писала је обично у првом лицу, или у виду писама или сећања неког лица. Ликови су јој обично трагични. Рат за независност је инспирисао за више новела, али из тога периода јој је свакако најбоља ствар роман Ајебјеп Ссбтјек (преведен код нас као „Пламена кошуља“). к Једно време је провела и као борац на фронту и из тога периода потичу њене најбоље приповетке, доцније скупљене у збирку под насловом „Рака СКкап Кил“, а из

које је и наша преведена прича. Сем романа и приповедака написала

је и Мемоаре где је изнела историју свога

живота али у исто време и историју Кемалове Турске. При повратку из изгнанства постала је професор енглеске књижевности на Уни-

верзитету у Истамбулу.

ЕДНО од њих је Арапин, а друго је Турчин, једно је дечак, а друго је девојчица. Али обоје подједнако волим и сматрам их као да су једна душа само у два тела. Осећала сам према

њима поштовање из дубине .душе, болећиву нежност и пријатељство,

Упознала сам га прве године рата. Била је зима; смркавало се већ у четири и по, Силазећи с трамваја на станици „Турбе“, мислила сам како ћу сама однети до жуће неколико конзерви које сам држала у рукама. Међу путницима који су сишли с трамваја, нечујно су трчкарале две босе ножице, тако мале да су пре личиле на шаке. Један пискави гласић викао је „Терџуман“. Погледала сам пажљивије и приметих у полутами да је то један слаб, бледуњав малишан, Да бих га зовнуда, ставих му руку на раме м тек тад

приметих колико је мали, Његова сићушност изазивала је у мени сажаљење.

— Да ли би хтео да ми понесеш ове пакете, дечко»

— Продајем новине, госпођо.

Ипак сам га умолила и он стави новине под пазухо, а својим нежним рукама обухвати конзерве. Кад сам видела да две мале конзерве испунише његове руке, осетих да му морам помоћи. Ишла сам иза њега и испруженим рукама придржавала конзерве. Тако смо их заједно носили. Кад смо-прошли Шехраметин и упутили се мрачном узбрдицом којом је ветар брисао, увидела сам да бих овај посао лакше сама обавила, Но, ово сирото, голо дете које је газило босим ногама по хладној калдрми, изазвало је код мене материнску нежност,

— Како се зовешг — упитах.

Рустем.

Где станујеш>2

На Шехзадбаши. -Ч А, имаш ли мајкуг Имам.

А браће или сестара»

мало застаде, па одговори; Троје.

Старији»

Он махну главом.

— Сви су мали, Ја сам најстарији. тога, остале три су девојчице. Једна сиса.

— Имаш ли оца»

11о!111||

Сем још

— Нестао је пре годину дана, Отишао је у

рат и ништа више нисмо чули о њему.

— Ради ли ти мајка»

— Како да ради кад лежи болесна!

— Па ко се стара о њој и вама»

Овог пута он бунтовно и зачуђено заста• де. Да би надјачао ветар који је фијукао, крештавим гласом у коме се осећа понос рече ми:

(Наставак на петој страни)

ПИСАЦ ДИКТИРА СВОЈЕ ДЕЛО (турска минијатура)

, КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ %Х ЧЕТВРТАК, 25 ФЕБРУАР 1954