Књижевне новине

=“

САВРЕМЕНА ПРОЗА __

РОЗ снегом завејану шуму, газећи уском, дубоком, на пола заметеном пртином, спуштало се петоро наоЦ ружаних људи: Водио их је чврст чођан век, са знацима комесара чете на руКкаву. Кретали су.се уморно, усиљено додируући круто замрзло тло ногама, подбијеним Фол дуга хода. Несвесно штедећи сваку честицу снега, настојали су да стају у већ угажене стопе човека који је ишао на челу колоне.

На рубу шуме, пре него. што ће избити на мистину, комесар стаде. Стадоше и остали по"сматрајући. Испред шуме, на завејаној чистини, изукрштаној оградама претовареним снетом, лежао је планински засеок, Његове ралитркане скупине зграда реметиле су оскудну једноличну слику беле површине, Комесар показа руком према једној од тих зграда, изнад које се из тамних отвора белог високог крова извијао плавичаст дим,

„Ено, оно му је кућа“.

„јеси ли сигуран да је у селу“, упита мрк коштуњав борац.

„Код куће је био прије сат-два. Бар тако су нам јавили наши. из села“. Комесар скрену поглед према људима. „Наши траже да га ради примера у селу стрељамо.“

„У реду, стрељаћемо“, рече младић дојучерашњи студент, осетљив, нов и знатижељан. „А је ли проверено да је управо он издао. Можда је ко други2“

„Само је он знао. Заједно је са мном закопавао. Оџ и курир који је те ноћи погинуо.

„Хтио пасји син да се додвори банди четничкој“, упаде – постарији борац са зачеља. „Мислио зар да сим ти неђе заглавио“.

Комесар не одговори, већ нагло крену. За њим пођоше и остали.

Спуштали су се сеоским путем заклоњени живицом која се појавила под белим теретом. Кад се примакоше засеоку, комесар скрену убрзаним кораком издвојеној групи зграда. Један од бораца, онај постарији, зађе хитро за кућу и стаде спреман окренут према прозорима. Остали притрчаше вратима.

Комесар ухвати за врата. Била су замандаљена. Он снажно лупну,

„Ко лупа“, чу се уплашен женски глас иза кратке станке,

„Наши смо. Отварај!“

За вратима поче шушкање и шапутање, а онда се опрезно отшкринуше. Отшкринуше се тек мало. Кроз отвор провири средовечна уплашена жена. Кад виде ком је отворила, збуњено застаде, Тог трена нешто друго привуче хитри комесаров поглед, Само на час, из таме отшкринутих врата, дубље иза женине главе, појавило се лице човјека. Дивљи страх као неки невидљиви ударац одбаци га уназад. „Ха, познао си ме!“, узвикну комесар и снажно одгурну врата. У кућу упадоше тројица, комесар, онај мрки и студент. Они јурнуше_ према соби, чија су се врата управо, прилупила, Онај мрки изби их ударом кундака и хитро као мачка ускочи у собу с упереном пушком, спреман на изненађење. За њим истовремено налетеше и остала двојица сударивши се у тесним вратима. Али се истовремено и зауставише крај самих врата. | 5

У углу ниске чађаве просторије стајало је њих двоје. Човек и женско дете. Стајали су припијени једно уз друго у полумраку зимског дана, који се мучно пробијао кроз мале помрзле и мутне прозоре сеоске куће, На човековом лицу био је дубоко утиснут израз избезумљеног страха. Његове суве и бледе усне су дрхтале, док су уплашене очи немирно играле пратећи сваки покрет људи који су у собу упали. Око његове тамне силу. ете, која као да се утапала у полумрак собе, свијала се танашно извијена, светла дечија сенка у беласастој грубој .кошуљици. Дечије бледо прозрачно лице и цела та мала појава, изгледало је, као да светле у полумраку соде некаквим неземаљским, далеким сјајем, потпу

И сти, која но супротним слици грубе стварности, КО! те ниској сеоској соби-

се управо одигравала У с ди. Из: прозрачног бледила дечијег лица, сја-

да су узбуђеном топлином и страхом два крупна тамна ока . ;

„Кал се час пре створи уз њега, помисли студент, не знајући ни сам куд би с пушком. Учини му се бесмислено да је и даље држи уперену према голоруком црно-белом спле„ту. Он је немарно опусти земљи.

Човек кога су тражили био је ту, међутим, погледи тројице људи заустављали су се на танашној девојчици, која се, ето, истурила испред оца. Тргао ју је ко зна из какве дечије забаве својим избезумљеним изгледом с којим је улетео У собу. Приметила је његову страшну узнемиреност и страх,

Дете се мотало испред његових ногу, чвр-

сто га обухватајући својим танким ручицама.

нај ! нервозно коракну да се умеша. Парана обухвати очеву ногу. Дрхтало је целим телом, сваком честицом, Гледало је очима пуним суза и очајања, али и пуним неке надљудске одлучности. Мрки не-

одлучно застаде. |

Комесар се нервозно колебао, Није научио да се колеба, и то му је некако мучно падапо. Збунила га је дечија упорност и решеност да брани оца. Јасно се видело да га У том часу не би ништа било у стању, без велике и грдне грубости, откинути од оца. Вртлог страха, очаја, љубави и спремности на отпор, све то помешано с немим сузама, избијало је из бледе крхне појаве кроз два тамна топла ока, стојећи одлучно између комесара и ч0века кога је овај тражио. Го мало створење, кога је изненадни наступ тешке, претешке бриге учинио у тих неколико часака стармалим, видело се по свему, било је свесно немилосрдне стварности и свих страхота којима је толико обиловало сурово ратно доба,

Годор Вујасиновић

Патрола и дете

ПРИПОВЕТКА ,

Дете је било свесно да се бори за оца, за човека, ког мора да је веома _волело. Оно је знало да се он Тог часа налази у смртној опасности. Осећало је то по дрхтању његова тела око кога се свијало, Свег тог дете је било свесно већ ол оног часа кад је он онако

унезверен улетео у ову полумрачну собу. Схва_

тало је да то што прети оцу, прети и њему. Па ипак се у његовом малом телу нашло довољно снаге да потисне осећај смртног страха. А снаге је требало заиста много. Само је љубав дечија била у стању да је толико смогне. Ето то је било оно што је збунило и призауставило комесара и његове људе.

Комесар размишљајући седе на троногу столичицу. Поседаше и остала двојица, Човек и дете стајали су у углу припијени једно уз друго.

Док је с мржњом посматрао човека, комесар се сећао мрачне кишне ноћи. Били су опкољени ту у селу. Решилџ су да у току ноћи изврше пробој. Наређено је било да се закопа и сакрије тешко оружје, Комесар је хтео да то изврши сам, али времена је остало мало, а ни место се није могло бирати, Поверио се овом човеку и он га је тако подло преварио, Сећање на то још више је узрујавало комесара. И сад наједном то дете. Ма откуд се само час пре нађе уз њега!»

Човек је изгледа схватио шта се тог часа збијало у“ "људима који су седелџи према ње му. Он је осетио колико му је дете снажна одбрана. И он га механички, као какав штит, истури још више преда се. Овај покрет раздражи нервозног, мрког борца. Он крену као

»

'с мајком у претсобљу. Шта ли ће

да ће да се дигне. Али га комесарове замишљене очи смирише,

Борац студент се нервозно врпољио. Како се само све то искомпликова, мислио је он. И ко га искомпликовар Једно мало дете. Још само да уђу н оно двоје већих што остадоше да уради комесар» Зар ће га заиста пред децом стрељати, Треба нешто покушати. |

„Сестрице, чуј, сестрице. Иди реци мајци да нам донесе воде, Знаш, жедни смо“.

Дете се не маче и ничим не показа да је чуло студентове речи. Само се поново припи уз оца. :

. „Пази. да Те не послуша“, одбруси јетко мрки борац. т

Комесар се изгледа прибрао. Он лагано диже главу и усмери поглед према уплашеним очима човека, које под силином тог погледа склизнуше у страну.

„Ти знаш ради чега смо дошли“, проговори одмерено. „А сигурно знаш и што си заслужио после света што си учинио.“

Сељак немирно затрепта, Дете лагано накрену главицу пажљиво слушајући.

„Мислио си, зар, да нас никад више нећеш видети.“ Комесар мало застаде посматрајући оштро сељака, а онда продужи.

„Одао си оно што смо ти поверили, Помагао си оне који помажу окупатора. Значи, издао би“.

„Зна он шта такве чека“, упаде онај мрки. „А сал се ко стрина заклонио дететом,“

„Јест, знаш ти шта си заслужио, знаш ти добро шта чека издајнике. Зато си онако и отскочио од врата чим си ме видео.“ Комесар је мало размишљао а онда продужи.

„Данас си нам измакао. То можеш да захвалиш само ето том своме детету. Данас си измакао. Али други пут нећеш. Ми дугове не праштамо, То упамти!“

Комесар заврши дижући се. Устадоше и остали. „Рђо“, рече љутито мрки. „То дете је заслужило бољег оца!“

Излазили су. Студент, који је пошао последњи, помилова дете по глави. Дете шћућури главу према очеву телу. Студент се осмехну на њега и пожури.

Враћали су се истим путем. Чистином су ишли онако уморни и не обзирући се. Шума их дочека тамним брујањем. Ветар је у врховима оморика шумио своју узбудљиву песму, будећи немир и мисли,

Доле у засеоку иза малог, мутног, напола замрзлог прозора, плакало је дете. Сузе су текле низ мале умазане бледо прозрачне образе. Дете је јецало притуљеним плачем, трзајући повремено малим раменима и главицом и одишући као неко ко је превалио преко главе нешто бескрајно велико и страхо вито тешко,

%

Сестра Марцела

ПРИПОВЕТКА

АКОН тумарања по слабо освјетљеним ходницима и бојажљивог покретања главом, час на једну, час на другу страну, часна је сестра Марцела кренула према малој болничкој капелици,

у намјери да се помоли богу, те да у: молитви нађе утјеху своме очајању... Бијаше то жена средњих година, ониска, пунашна, бијелог лица и црних очију, испуњених сјетом, која је, под редовничким рупцем пружала. њезиној појави неку посебну драж. Хитра, живахна и васмијана, она је, за вријеме свога дневног посла болничарке давала утисак веома марљиве жене, задовољне собом. Сваки болесник, који би је видјео, није могао а да не помисли: права је штета што је она редовница. Али је ова, преко дана весела часна сестра провела многе ноћи у тузи, било то кад је лежала у кревету или се молила у капелици, А никада и никоме ништа зла није учинила, осим што би, с нарочитом пажњом његовала по неког пацијента, који би јој се свидио. Колико ли је она, за вријеме свога рада болничарке промјенила тих љубавиг Но све на поштен начин, само срцем. Боже мој, један би, њој драги пацијент оздравид и отишао, а она би, у — новонадошлим нашла и нову љубав. Међутим, чињеница, да су је вољели и други, њој повјерени болесници, говорила је, да она никога није запуштала. Разлика бијаше у томе, што је остале пацијенте његовала дужношћу болничарке, док је појединцу пружала онај осјећај, кога свака жена даје своме мужу, премда је код сестре Марцеле то био само осјећај, и у томе се састојала њезина борба.

Ради тога је часне сестре

нису – трпјеле.

" Особито, старешица, сестра Анастазија, окру-с

пна жена, старијих година, која се код сестара истицала својим ауторитетом, док се пред болесницима често хвалисала, како се разумије у медицинску знаност као да је лијечник. Она је пратила сваки корак сестре Марцеле; чак је наредила и осталим сестрама да припазе с којим се пацијентом Марцела задржава у разговору и да то одмах јаве њој, старешици, Та су се ухађања највећма дешавала 0-

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ # ЧЕТВРТАК, 25 ФЕБРУАР 1988

Мате Беретин

них ноћију кад је сестра Марцела била у служби дежурне болничар-

ке. Тако је старешица и те ноћи чекала пред вратима једне болесничке собе, у којој се сестра Марцела задржала. Она је упитала пацијента, да ли му је шта потреба, поправила му покривач и мало с њиме поразговарала. Због тога је старешица позвала на одговорност. Одвела ју је у собу сестара, пробудила остале редовнице и јадној Марцели одржала дугачку проповијед. Укорила је, рекавши јој, како су њезине жеље сличне жељама покварене жене, која мјења мушкарце, као што м она, сестра Марцела, мјења симпатије према пацијентима, а да при том не мисли с киме има посла, Набројила јој болеснике, које је Марцела радо његовала; некот, од жене растављеног пацијента, затим једног муслимана, човјека друге вјере, и најзад овога ноћашњег безбожника и комунисту, опасног противника наше свете вјере, заправо политичког кажњеника, кога је полиција упутила на лијечење, Напокон је

старешица потјера на дужност, а сестра Марцела — након оправдања и плача — отиђе, протумара по болници и крене у капелицу, да се помоли.

Капелица је некоћ била дјечја соба у стану управитеља болнице. Настанивши се ту, часне сестре су посветиле собицу; намјестиле стол за олтар, покриле га застором; постави ле кип мајке божје, са синком у наручју, о китиле га цвијећем и објесиле кандило, те тај мали простор претвориле у своју црквицу... Међутим се сестра Марцела поклони богородици, а онда клекне. Како је обичавала гласно шаптати молитву, то. јој пређе у навику, и она сада настави разговор са собом. ·

— Зар не би боље било да сам већ мртва» — продужи, након што је измолила молитву за опроштење гријеха и за сретну и блаже» ну смрт. — Да, камо среће да сам мртва. Моје би тијело затворили међу четири даске, у сандук, постављен у овој нашој капелици, Сандук би окружиле часне сестре и помоли ле се богу за моју душу. Сестра Егидија би највише плакала и жалила за мном, јер она је најбоља. Антонија би, као што обичава, дријемала и сазивала бога. А можда би и сестра Агустина пустила сузе и рекла: јадна Марцела! Додуше, била је гријешна, вољела се задржавати код нека јој се драги бог смилује... А старешицаг Она би оштро укорила сестре. „Престаните са сузама — рекла би. За часном сестром не доликује плакати, јер њезина је душа отишла у вјечно блаженство!“ А тијело» Ох, тијело је нестало у вјечном ништавилу. — Замисли се, а затим продужи. — Увијек сам се бојала ништавила, а нарочито од како се на« лазим у часним сестрама. Остарити — како каже старешица — смирит се, и с радошћу дочекати смрт! Али не, не! И што ми то паде на ум2 Зар је ово достојно редовнице, Кажу да часне сестре најмање мисле на смрти ништавило тијела. Не! Управо ми о томе размишљамо и страхујемо, зато, што се непрестано молимо за душу, Једном је наша старе шица, три дана лежала у кревету, увјерена да су јој грчеви у желуцу. А ништа јој није било, осим што је, ноћ прије тога, сањала да

„умире... Али зашто се ја непрестано навра»

ћам на смрт» Више се пута сјетим овога свога лица — она се помилује руком по лицу, Бијело је и пунашно. Ово су ми многи пацијенти рекли. О како ми је то било угодно чути! Но и жалостило ме, јер своју љепоту нисам осјетила, А боље је бити ружна него лијепа, кад своју љепоту не можеш осјетити. И кад помислиш — она завали здвојно — да ће, након смрти ово моје лице прождирати одвратни црви, тад ми дође да побјегнем из часних сестара. Али не, не! Што ја то кажем, као да сам најпокваренија жена. И што је то са мном, боже мој2 Ах, кад би ме оне чуле...

Сестра Марцела ушути, бојажљиво се тргне, јер је у тај час у Ккандилу нешто прсну“ ло. То се је отргнула једна ситна сагорјела честица од фитиља и пала у уље, те се утрнула, а пламичак, ослобођен сувишног терета затитрао и јаче засвјетлио, обасјавши лик мајке божје, са синком. Сестри Марце“ ли се учини да ју је богородица оши нула погледом. Она погледа на једну, па на другу страну капелице. Тамо су се, у полутами примјећивале двије црквене клупе, једна на једној, друга на другој страни. Уплашеној се редовници причини, као да 33 тим клупама и сада клече часне сестре, са старешицом, која се налази на десној страни, на почасном мјесту. Сестра Егидија моли, упртим очима у кип мајке божје; Антонија дријемуцка и кадкада чисти прстом нос; Агустина клечи скрушено, но: очима крадом зир“ ка на њу, Марцелу, да види шта она ради, док старешица, подиже главу и кружи погледом, будно бдијући над душама свих сестара, Сестра Марцела поново окрене поглед према лику богородице.

— Боже мој, зашто ме сестре прогонер понукана привиђањем, она настави. — Зато што се више задржавам код пацијената, него код пацијенткиња. У томе је мој гријех. Та, ако ћемо право рећи, пацијенткиње су, опрости ми, мајко божјна, ужасно досадне. Не престано цмиздре. Увијек им треба ова или она стварчица. Кад говоре шкребећу као црквена шкребетаљка за вријеме Велике недјеље. Слушаш их, а као да их не разумијеш. Као да те својим ријечима тјерају од себе, А пацијенти Они су много устрпљивији, Не гњаве за сваку ситницу. Кад прозборе, њихове ријечи збуњују. Ја њима теже одговарам, но чини миџ се, да управо у тој бојажљивости почива нека привлачивост. АХ, да ме чује старешица — она се и опет збуни и ушути. Погледа на лик мајке божје, а мало затим продужи, — Чини ми се, да се иза сваког предмета налазе оне, да ослушкују и пазе на сваки покрет мога бића. И зашто ја морам шапутати и гласно говорити» Чини ми се да ми је тај лакше. — Сестра Марцела упиљи по глед у олтар и настави. — Можда се нека од њих и сада налази у капелици» — На ту помисао она рашири очи и задрхта. — Можда ме, иза кипа мајке божје, старешица ослушкује» Ах, и овај кип,

Она ушути и ослушне уплашено.

Иза олтара се нешто покренуло, и то је произвело шум. Устрашеној се редовници у чини, да се је кип мајке божје подигао, а свијетло кандила јаче затрептало... У тај час, блиједа рука старешице = која се до тада налазила скривена иза олтара — опружи се баш уз кип богородице. Свјетлом обасјани прсти као да су горјели у пламену.

— Гријешнице, нећеш утрнути свијетло снажан и претећи глас проломи се малим про стором капелице.

Сестра се Марцела најприје подигне, као да се тиме хтјела обранити од приказе. овда, како су пламени прсти прилазили к њој, њезине се очи замагле и она се, с очајничким

краком, сруши пред олтар.

пацијената, но свеједно, |

Али, |