Књижевне новине

СУСРЕТИ

ЗАПИСИ ЧИТАЛАЦА

Достојевски

, __ МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ .

; Његова биографија, кратко, оваква је: тескобно и сиромашно детињство У једној обичној породици рускога интелигента у коме је било мало светла н радости; болешљив у претерано осетљив увек; строга војна школа коју је одлично свршио али никада Није волео; у 17 години знање напамет многих страница из Шилера а у 20 роман _ „Бедни људи“ Који је оцењен као првокласно уметничко дело; клуб петрашеваца у коме је ватрено читао познато писмо Бељинскога упућено – Гогољу; осуда на смрт због тога, облачење у белу, мртвачку кошуљу и довођење под сам колац где је садиста цар тек у последњем моменту послао помиловање; четири године тешке робије у Сибиру међу најнижим криминалцима где је читао Свето писмо, једину књигу која је била дозвољена у тамници; још пет година прогонства у пук где је служио као обичан редов; четири године живота у иностранству где грозничаво пише своје велике романе; вечите материјалне тешкоће, готово беда и борба за насушни хлеб кога сваки пут није било довољно; епилепсије, и, у шездесетој години, смрт од туберкулозе., Целога живота нека болна љубав за „бедне људе“, за све понижено и увређено, за све несрећно и тражење најбољих страна човечије душе баш тамо где, наизглед, није остало ни трага чак ни самоме човечијем обличју. У томе животу је можда било, и свакако је било, и радости н среће, мада, судећи по његовом делу, не баш много. ИМ, као резултат свега тога једно велико књижевно дело од преко шеснаест хиљада страница.

Књижевно дело Достојевског је ра-

зличито оцењивано. Горки, иако га није волео, сматрао га је равним Шекспиру, Има и знатно умеренијих оцена, Но у његовом случају изразито је тешко правити упоређење, јер мера која би се могла применити једнако на њега и на кога другога књижевног великана готово џи нема. Ово зато што Достојевски у књи жевности скоро да нема ни претходника ни наследника, већ, као тамни горостас, стоји једини и самотан у вековима који су прошли, · Несумњиво овај велики писац није имао много разумевања за природу, па можда ни љубави према њој. У целом његовом делу једва да има неколико узгредних и штурих реченица о природи, мада су оне дате величанствено. Он је скоро искључиво психолог, тачност његове моћи посматрања и мисаоног понирања у човекову душу и то до најдубљих још ни од кога ненађених места у њој и способност да се ту открију побуде које руководе човековом вољом и акцијом — невероватна је, чудновата, неки пут и чудовишна, а покаткад се чак претвара у хаотично и болно бунцање.

Код напредних људи у свету увек се, па и данас, појављивало неко негодовање према овом великом рус ском писцу ради његових јасно изражених реакционарних тенденција. Јер, он је заиста био такав, нарочито по изласку са робије: религиозни мистик, проповедник царскога самодржавља им апсолутизма, отворени непријатељ свега што је било револуционарно, човек који је слепо веровао у свету православну _ цркву (не у католичку — њу је чак оштро и бескрупулозно шибао) и древну тамну и непросвећену Русију. Све

ово је најбоље било изражено у једном разговору код Бељинског који показујући на Достојевског, го-

је,

% ова је чаша с горчином.

путеве неба, даљине у срцу

жудећм сјај Медитерана.

Два метра у земљи свршетак сна ме чека, ја тражим љмудо још, једну реч пред тмином, ч онда кажем уморпо ко тутник издалека:

Па ако нема земљом вилистана ц овде белце младост моја ч рама,

џч све тиши као некад биваж

И ја сам груди смрзнуте кравио жрај

осмеху вечне Јулије у сутон поздраве плео, па тмурањ облаку шатћем: није ми остало

време је однело Мост по коње сам до тебе

Из дубине тела извиру ноћу сумња то гроза док маглом витешкоњ љутам Орланда.

Ру рта Р

У

И К А

ПАР ЈЕ >

Волфганг Борхерт

Као што је први светски рат нашао свог Ремарка и Рена у Немачкој, своју „изгубљену генерацију“ из Америке, други светски рат је произвео Волфганга "Борхерта. Али смак хитлеровске Немачке, Европе по Хитлеровој замисли и под његовом окупаторском чизмом, био је језивији, безнадежнији вветињскији од војног пораза Вилхелма и његових савезника, и млади Немци васпитани у националеоцијалистичкој организацији више су упропашћени и као појединци, и као припадници људског рода, од младих Немаца васпитаних на пруским часовима историје почетком овог века.

Волфтант Борхерт, рођен 1922, стар М тодина када Хитлер долази на власт, стар 17 година када је почео светски рат, стар 20 година када је први пут

Бомбе, рекао је проналазач. Рат, рекао је генерал.

фабрикант.

Сунце је сијало на цвеће. И на хартију.

Два човека су разговарала: Предрачунг Са каљевим плочицама2

Четрдесет хиљада. Четрдесет хиљада Важи. Да,

Два човека су се разишла,

Био је рат.

ворио једном свом пријатељу: „Баш ми је туга гледати га, Увек кадгод ја поменем Христа, њему се цело лице измени, просто као ла хоће да заплаче“. А какав ли је тек морао бити кад би му неко дирнуо у тога његовога Христа» У Совјетском Савезу се то тумачи тако, да он, неким пуким случајем, није био обавештен или је био криво обавештен о развоју социјалне науке у Европи, Мислим да је много тачније оно друго тумачење које се код нас јавило после рата, наиме да је Достојевском, индивидуалисти и интелигенту, просто недостајао духовни орган у односу према ма каквом историском колективу, Но. ја не бих инсистирао ни На томе, нити на ма ка“ квом другом тумачењу ове његове негативне црте, Реакционарност Достојевског је факат и као таквог га, са жаљењем, треба и примити, Религија није човечанству дужна само Достојевскот, него и Гогоља, делом и Балзака, и многе друге велике Умове човечанства, све и поред оних које је спалила на ломачи (на лома“ чи — да се не би расула ниједна кап човечије крви што је само и је“ дино било забрањено божијим законима). Ми, кажем, можемо само да изразимо жаљење што је то тако

СЛОБОДАН ГАЛОГАЖА

Боа ЛДЖРАЕЋ-А

А ја знам да негде у ткиву невиђеног дана

тугује за множ

Силазим тужањ у сате где Мошћаница тече, устут јој да поздрави долине ч градове

скривам

огњишта,

тишта,

хтео.

Фуриоза.,

та чтаж не спомиње вилце моје давно вече, тод сенком су звезда романсе одлетеле.

Улица ме још једна само лечи, с прозора својих стушта маглене дивне

које просторима нудим кријући ит од убогог стана “ у коме под пепелом труне заборављени сјај Медитерана.

Ту своје срце ко сироче скриваж к све тиши у животу бивам.

осуђен на смрт, стар 23 године када се свршио рат и када је почео да пише, стар свега двадесет и пет и по година

на дан своје смрти, прави је песник.

своје изгубљене генерације, те сто пута изгубљеније генерације од Американаца са зрјеепот 1018-Те године. Ворхарт је осуђен на смрт као војник на источном фронту. У последњем тренут ку је помилован и пребачен у казненички батаљон. Као тешког болесника га пребацују у неко позадинско војно позориште на рад, али он опет не може да схвати злочине немачке војске, опет гунђа, и опет га осуде на смрђ, да би га због младости и други пут У задњем часу помиловали и послали У концентрациони логор. Американци та ослобађају на смрт болесног. И он тако болестан, почиње да пише, да пева,

ПРИЧЕ ЗА ЧИТАНКЕ

(одломци)

Сви људи имају штиваћу малштну, радио, гладњак и телефом. "Шта ћемо правити сада2 титао је фабрикамт.

Па кад се већ заиста не може никако друкчије, рекао је

Човек у белом мантилу записивао је бројке на хартији. Цртао је поред њих пч мала нежна слова.

После је скиљлијо бели мантиљ з% неговао је цвеће на трозору: Када је видео да је један цвет увенуо, веома се ражалостио цм плакао је.

На хартији су биле бројке. Према њима се са пола грама 36. _ два сата могло убити тиљаду људи.

Разуме се, са зеленим каљевим плочицама.

драги мој, да се нисам траво-

врељено почео бавити, барутом уместо чоколадом, не биг вам могао датц тих четрдесет хиљада.

Ни ја вама просторију за туштрање.

Са, зеленим каљевим плочицама,

Са зеленим каљевић плочицама.

Билт су то један фабрижант и један грађевински тредузимам,

25

око Медитерана.

беле,

реч

2423 ~

ДОСТОЈЕВСКИ (цртеж из његова времена)

да виче у име своје тенерације — м не 'налази издавача. Хамбуршки. радио га открива, много пута емитује његову драму „Пред вратима“, издавач Роволт у Хамбургу прихвата његова дела, шаљу га у Швајцарску на лечење. Али било је касно. Умро је баш на дан премијере свог комада у најугледнијем хамбуршком позоришту, 1947.

Све што је написао, песме, прозни фрагменти, једна драма, стало је у једну мало дебљу књигу. Али то по обиму тако мало, по времену тако на брзину написано дело, досада је највећи усклик о овом рату.

Антологија његових радова под насловом „Генерација без милости“ изаћи ће ускоро у издању издавачког пре дузећа „Омладина“ у преводу Ивана Иивањија и Власте Ђаковића.

новеле,

Куглана. Два човека су разговарала. и Гле, гле, просветни саветниче, у црном одељу2 Смртни случај;

Никако, никако. Испратио сам дечака на фронт. Одржао малљм

говор. Потсетио их на Спарту. им пеколико појмова за тут: Част,

Цитирао Клаузевица. Дао домовина. Наредио да

се чита Хелдерлинч. Споменуо Лангемарк. Потресна свечаност. Веома потресна. Дечки су певали. Очи су светлеле. Потресно. Веома потресто.

За име божје, просветни саветниче, престаните. Па то је грозно. Просветни саветник је ужаснут бленуџо у свог саговорника.

За

време причања је на хартији нацртао саме мале крстиће. Саме мале крстиће. Устао је и смејао се. Узео је једну куглу мо тустио је да се котрља преко стазе. Тихо је

грмело. Затим су се позади сруштле кегле. Изгледале су

као мала људи,

Када се рат свршио, војник се вратио кући. Али није имао хлеба. Видео је једног, који је имао хлеба. Убио га је.

Али ти не смеш никога, да убијеш, рекао је судија.

Зашто, питао је војник.

Билт су једном двојица људи. Када су имали две године тукли

су се рукама. у

Када су имали дванаест, тукли су се штатовима и балцалљ,

камењем.

Кад су ималља двадесет ч две, пуцали су пушкама један на

другог.

Кад су имали четрдесет ч две, бацали су бактерије. Кад су имали осамдесет м, две, умрли су. Сахранили су их

једног крај другог.

Када се кроз сто година једна кишна глиста прогризла кроз њихова два гроба, уопште није приметила да су овде била сатрањена два различита човека. Била је то иста земља.

Свуда иста земља.

било, али немамо потребе чак ни да полемишемо, јер је цео развој друштва и његове свести и науке недвосми“ слена негација религије. А што је главно у Достојевском — уметнику било је и превише тога што је надживело њега као филозофа, Сам Достојевски је револуционаран утолико што он открива и разголићује друштвене супротности, а нарочито противречно сти које постоје између човека и друштва и које разарају сам индивидуум «одвојен од колектива. И у томе што се сви сукоби и противуречности у његовом делу јављају као криза свести у интелигенцији кад се она одвоји од друштва. Зато, по мом мишљењу, нема сметњи ца напредно човечанство прихвати дело овога ветикога рускога писца и пренеса га у будућност.

Поред већ поменуте чудесне моћи продирања У људску душу, највећа снага Достојевског била је несумњиво у бојама, нарочито у тамној, и у ненадмашном слагању тих боја тако да се оне у исто време стапају и одударају једна од друге. И те боје су тамне, ређе се види како упијају светло а најређе светле. Књиге До. стојевског говоре бојама као и слике Тицијанове.

И поред тога што су се код овога великога писца збиља испољавали извесни недостаци у концепцији и обради ликова ипак се баш у тим ликовима налази један ол основних уметничких квалитета његовог књижевног дела, Галерија типова које је он дао (нарочито тамних: Свидригајлов, Смеређаков, Валковски, Кирилов) по својој животној снази и рељефности није досада ни у једном књижевном делу надмашена, па ни код Балзака ЧИји су ликови · несумњиво много више неуверљиви и намештени, Ово се нарочито одразило у „Записима из мртвог дома“, делу које уствари и нема друге садржине него ређање ликова робијаша им изношења на светлост њи-

(Превод Ивана Ивањија)

јап и ивпиавсааћиааиоини

хових душа које тако, наге, дрхте и трзају се као чудовишне, слепе животиње.

У вези с ликовима још само две кратке напомене. У свом опсежном делу Достојевски, сем Соње Мармеладове, није дао ниједан савр“ шен или бар довршен женски лик, као што је то случај са одговарајућим мушким ликовима у истим књигама, Редовно, наиме, пада у о чи то да су женски ликови неуспелији од мушких. И друго, кад се год помене Достојевски, ствара се ути“ сак нечега болесног, готово ненор« малног, у најмању руку мисли се да су његови јунаци такви. По мом мишљењу, та претстава долази из збуњености пред страхотном величином овога човека, и само из тога, јер су његови ликови најобичнији људи, људи од крви и меса, које свуда сретамо и знамо по имену. Бојазан та долази отуда што нисмо свикли да видимо њихове разголие ћене _ душе, и самим тим људима делимично непознате,

Како је Достојевски писао своја дела и стварао ликове у њимар Ми мало о томе знамо, бар ја ма ло знам. Кажу да у Швајцарској по• стоји један институт Достојевског који је на основу дугих и опсежних студија дошао до закључка да су сви његови ликови и догађаји ба+ зирани на стварноме животу. _Ака је ово тачно, мене би веома зачу• дило. · Наравно он је имао једно огромно и тешко животно искуство и веома осетљиву душу која је, као најфинији објектив, упијала и сни-

"мала све те утиске који су после

уобличавани у романе. Исто тако, он је „Нечисте силе“ могао напи сати на тему процеса Нечајеву или „Злочин и казну“ на основу неке друге судске хронике. Али судећи по свему он никако није узимао из живота готове фабуле нити исто тако готове ликове људи, него је из превеликог животног материјала који је био натрпан у његовој ду“ ши, својом моћном креативном маштом стварао нове, замишљене а У исто време тако старе и обичне љу“ де. Кад, рецимо, узмете „Иднота“ просто се не можете отети утиску да сви ти људи и збивања око њих

живе само у некој тамној комори пишчевога мозга, свеједно што, створени, излазе одатле – умешени

од истога онога теста од кога су

(Наставак на осмој страни)

ЕЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ % ЧЕТВРТАК, 25 ФЕБРУАР 1954