Књижевне новине
Пушкин о Првом српском устанку и Карађорђу
ОЧЕТКОМ прошлог века букнули су на Балкану први _ успешни _ устанци против Турске, која је, по речима једног савременика, за дуги низ година позајмила од Европе навику да побеђује. За један такав устанак били су вевани судбина, дело и смрт једног великог песника са Запада. У исто време док је Џорџ Гордон Бајрон певао и умро у Грчкој и за Грчку, на истоку Европе прогонство је збли жило другог једног великог песника њеног са Првим српским устанком. Првих дана свог прогонства у Бесарабију, Александар Сергејевич Пушкин упознао се са српском револуцијом, са њеним вођама и почео да пева о њима, Како је дошло до тогар У тренутку када је Пушкин почео да се интересује за Први српски устанак и његовог вожда, Карађорђе је већ био начинио обе своје велике грешке: 1813 године је напустио Србију, а 1817 године се вратио у њу,
,
и његова отсечена глава давно је била послата Турцима. Право Пушкиново интересовање
за устанике и Карађорђа почело је тек у прогонству, али и пре тога млади песник је могао понешто дознати о њима. Још као лицејац, а можда и доцније, у Петрограду, Пушкин се могао ближе упознати са Првим српским устанком џи Карађорђем преко књиге Д. Б. Каменског „Пут у Молдавију, Влашку и Србију , која је изашла 1810 год, у Москви. У ХЛТХ, ХХ и ХХГ писму ове књиге, писац, који је црквеним и државним пословима 1808 године путовао у Србију, описује устанике, прилике у ондашњем Београду и даје кратку биографију „врховног вожда“. Код Каменског је млади Пушкин могао наћи податке о Карађорђевим кћерима и о Карађорђевом 'братоубиству, о чему је доцније певао, као и једну вождову слику,
Други један портрет Карађорђев Пушкин је могао видети у Петроградском музеју. Та је слика добро позната и код нас према литографисаној копији коју је по петроградском оригиналу начинио и 1841 године у Бечу издао „живописац“ Урош Кнежевић. Оригинал је дело непознатог сликара и рађен је верозатно 1816 године, за време Карађорђева бављења у Петрограду.
Али сви ови утисци уколико су постојали, били су пролазни и једва да су оставили какав траг код младог песника. Право Пушкиново интересовање за Србе, њихову борбу за ослобођење и Карађорђа, пробудило се тек када се песник лично упознао са устаницима. То се догоднло у Кишињеву.
1820 године, због веома – омелих стихова који нису штедели чак ни двор, млади Пушкин је протеран на југ, у Бесарабију. Када је двадесетогодишњи песник стигао у место свог прогонства — Кишињев, нашао се у једном потпуно новом и шареном свету, У вароши је било Румуна, Бугара, Турака, Грка хетериста а н велики број српских војвода и учесника у Првом устанку, који су после слома 1813 године заједно са Карађорђем избегли у Аустрију па одатле у Бесарабију, а највише у Кишињев.
Пушкин се у Кишињеву водио као чиновник канцеларије за стране емигранте у Бесарабији. Ту је он зацело долазио У додир са српским избеглицама. Нарочито се добро упознао и зближио са њима преко свог пријатеља И. П. Липрандија. Код њега је Пушкин између осталих упознао ин једну од првих личности устанка, чу веног Јакова Ненадовића, „попечитеља внутрених дела“ устаничке Србије, То је био човек испред чијих очију је прошао цео устанак, Његов писар био је Вук Караџић, за његову трпезу никада се није седало без гуслара, а народна песма је стављала његово име на прво место уз име Карађорђево. Филип Вишњић га помиње у песми „Бој на Мишару“ кроз уста каде Кулин-капетана:
„је ли Ђорђа цару оправиор
Је л Јакова на колац набио2“
' Једну сличну песму о Првом Устанку, о истом боју на Мишару читао је и Пушкин. Она је штампана у Вуковој „Песнарици“ из 1814 године, коју је песник имао у библиотеди и из које је преводио српске стихове, у
Годину дана пре Пушкина у Кишињеву је био и сам Вук Караџић на повратку са пута по Русији, а убрзо затим, бежећи од свирепости кнеза Милоша, стигао је у Кишињев
4
Ми лоша дане
у оно време највећи песник српски Сима Милутиновић Сарајлија, да ту пева о Првом српском устанку. Српски емигранти у Бесарабији далеко од своје отаџбине живели су опл успомена и прошлости, а та, прошлост — био је устанак. У таквој средини Пушкин је могао и имао од кога много да дозна о Србији, У Липрандијевом дому он је слушао причања и песме'о „буни против ла-
КАРАЂОРЂЕ (из књиге Каменскога)
хија“ и о њеном вожду, а у Изманилу Пушкину је једна млада Српкиња, кћи неког Славића, певала наше народне песме. Можда је то она „девица Екатерина Славич“ коју заједно са оцем Николом Славићем налазимо 1837 године међу пренумерантима из Одесе на Вукову књигу „Црна Гора и Бока Которска“.
Тако се преко устаника и устанка почело будити Пушкиново интересовање за Србе и српоку народну песму. Није случајност што су први Пушкинови стихови у циклусу песа-
Устаните, устаните, тозват тихо,
небо и земља, · “ вода се роти.
жнезове маме себи на превару.
да је не чекају нити од ње јава.
Устантите, устаните, тозвах тихо,
буљук расутих, у. страху, Турака.
ч сабље јасне, с балчакољ од срма.
ситају доље у воде Колубаре.
тозвах тихо,
“ окован у сребро корани.
ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ
СЕНКЕ НА БРАНКОВАЧКОМ ВИСУ |
истамите, јунака светле свите!
И подижу се њива снежне плоче, ч устаје опет у свој лепоти
јунак то јунак, пч договор поче;
Устају беле чаљме на Посову, као да сваки храст је војник цару. • устају дахије што кнезове зову, “
Устаје турска сила изгинула истод столетнихг лита ч букава, ч гаврани, гласе што носе до була,
устаниште, барјактара светле свите! И стазама што воде крај Кичера, сто се устаничких разви барјака, олуја њина са висова стера
У бекству губе инџијеле старе, бацају таликже украј сваког грма, тољем остављају сребрне џефердаре,
Беже, беже, у зимско обзорје сиво, сеју за собом раји отете паре, % по кулама гомилано жмливо,
Лезите, опет, лезите,
лезите у земљу снежну, И за јунаком јунак опет се смири, на Вису зимски видик се раздани, затворилце се њиве као псалтири
ма о нашем народу, земљи и борби, били посвећени баш Карађорђевој успомени. За Карађорђеве кћери Пушкин је могао дознати раније, из књиге Ка: менског,. а сад је у Кишињеву о њима сигурно много слушао, а можда је неку ол њих и видео. Све је то морало утицати на машту _ младога песника, Једне вечери он је код Липрандија донео једну песму и наглас је прочитао својим српским позна. ницима. Песма је носила назив „Кт рађорђевој кћери“;
Страх месеца, слободе војник предан, Дивни и страшни отац твој, Покривен светом крвљу, преступник | и херој, И ужаса је људи м славе био 7 вредан. Нејаку те је миловао Крвавом руком том на грудма зажареним; За играчку ти кинжал дао Братоубиством изоштрени,.. Често је он, у себи освете будећ жељу, Над твојом невином колевком бдео немо, И новога убиства ударац припрем'о, И гугут слупго твој, нимало стран
весељу. Такав је био он — до краја мрк пи тмурач. Ал' ти си, прекрасна, свог оца живот буран
Животом смиреним искупила ол . света;
С његовог гроба он се пео
К'о тамјан мирисан и врео,
К'о чиста молитва у небо кад одлета.“
Тако је прогнани Пушкин певао о вођи српских устаника и о његовој прогнаној кћери. Али та песма није остала усамљена; прошле су године и Пушкина је поново привукла Карађорђева личност.
Тридесетих година прошлог века наша народна поезија била је увели-
» Препев М. Павића.
светле свите!
МАКСИМ СЕДЕЈ: БОРБА КОЊИЦЕ
ко позната у Европи, Преводили су је и читали Гете, браћа Грим, Валтер Скот, Теофил Готје, Проспер Мериме, Мицкјевич и други. И Пушкин је 1834 године издао своје „Песме западних Словена“ — збирку превода и подражавања нашем народном песништву. Пушкин је на тој збирци почео да ради још 1828 године, заједно са Мицкјевичем, који се у то доба налазио у Русији и бавио српском Народном поезијом. Пушкин је у то време имао у библиотеци Вуков речник из 1818 године, учио српски и читао и преводио наше народне песме, Имао је и две Вукове збирке песама; из 1814 и из 1824 године, као и Вукову књигу „Живот и подвизи кнеза Милоша Обреновића“, која је 1825 године изашла у Петрограду. Све су ове књиге послужиле Пушкину приликом састављања његове збирке. Највећи број „Песама западних Словена“ преводи су из Меримове књиге мистификација. Известан број песама Пушкин је превео са српског, из Вукових _ песмарица, а неке је сам испевао у духу И метру наше народне елике. Једна таква је и „Песма о Црном Ђорђу“, испевана у нашим епским десетерцима са цезуром после четвртог слога. У вре
ме када је настала (око 1829 године)“
у Петрограду је био Карађорђев син Алексије са мајком. То је можда између осталог потстакло Пушкина да поново пева о Карађорђу.
У коментарима. уз Пушкинова дела обично се наводи да је „Песма « Црном Ђорђу“ настала према причању кишињевских Срба, Тешко је веровати да се Пушкин тек после десетак година прихватио да напише нешто о чему је тако давно слушао. Извор песме треба потражити на другом месту. „Песма о Црном Ђорђу“ претставља готово од речи до речи у стихове препето казивање Д. Б. Каменског о убиству Карађорђева оца, које је Каменски 1810 годнне објавио у ХХ писму већ споменуте књиге „Пут у Молдавију, Влашку и Србију“. Каменски се у Београду 1808 године кретао искључиво у друштву руског претставника код устаника, Грка К. К. Родофиникина, који са Карађорђем није био у пријатељским односима, Родофиникин се побринуо да се Каменски не види са Карађорђем, и да му се вођа устанка претстави у веома ру-
БЕКМАН;
ПОКЛАДЕ
жној боји. У таквој средини Камен. ски је уместо вождове биографије добио списак убистава које је Карађорђе морао ла почини на свом те. шком и одговорном положају. Све остало; храброст и успеси вође ;устаника прећутани су. Такве податке Каменски је и објавио у својој књизи. Родофиникин је постигао циљ: о Србији и Карађорђу у Русији се мислило Како је он хтео, И Пушкин је све о погибији Карађорђева оца узео из „Пута у Молдавију, Влашку и Србију“, заједно са свим _ нетачностима које садржи прича Каменског примљена из друге руке; од Грка ко ји су. били у околини Родофиникина и у чијем се кругу Каменски кретао у Србији.
Карађорђев отац (према В. Ћоро“ вићу истоимени поочим) убијен је по Карађорђевом наређењу негде око 1786 године, приликом једног преласка у Срем, Код Каменског то је пребачено у 1804 годину после сече кнезова и повезано је са устанком, тако да и код Пушкина, који је радио према Каменском излази да је Карађорђев отац хтео да иде у Београд и да изда устанике Турцима,
И место где мати надева Ђорђу име '
„Црни“
„Јер погуби родитеља свога“ Пушкин је узео од Каменског. Али, у нечему се велики песник није могао преварити. Пушкин је тачно осетио значење овог Карађорђевог поступка. Он је о устанку и Србима понео богато искуство из Бесарабије и умео у овом догађају да осети. сукоб две. генерације; старе и младе. Трагични симбол Карађорђева оцеубиства за њега је значио борбу оног ропског и старачког елемента у народу, који је био за стари начин живота, и тежио да неизгладив јаз између дахија и раје изглади мирним путем, молбама и потплаћивањем на Порти, — ни с друге стране, бунтовне, револуционарне већине народа, која је у Пушкиновој песми оличена у Карађорђу, и пред којом је морало да се уклони све што је тој борби стајало на путу. |
Пушкин је знао како се завршио Први српски устанак, Али он је знао и да тај устанак није био угушен, Он опева његово продужење после. 1813 год. и тако настаје Пушкинова“ десетерачка песма о Другом устанку
„Војвода Милош“. Исти сукоб старе и младе генерације назначен је и у овој Пушкиновој песми о српском „војевању за слободу“.
Пушкинови десетерци потпуно мо. гу да дочарају претставу о епском стиху српских народних песама, а садржај им је толико близак духу нашег народног песништва, да би се они у рукама нашег певача сигурно брзо претопили у праву народну песму. Пушкин је први пут певао о Карађорђу у Кишињеву, међу српским устаницима, на почетку свог песничког живота, као младић који је и+ за себе имао тек „Руслана. и Људмилу“. Поново се вратио српском устан ку и успомени Карађорђа . десетак година доцније као зрео човек и песник — творац „Евгенија, Оњегина“, „Бориса Годунова“ и „Полтаве“, Још. једном, пред крај живота, 1986 гоз дине, потекли су из Пушкиновог пе. Ра десетерци о давно несталом хај“ дуку и вођи Српског устанка 34 слободу. Али Пушкинов живот је био прекинут, и прекинута и недовр“ шена остала је његова трећа песма ' о Карађорђу.
Српски устанак и човек чији је живот читавих десет година био и“ сто што и историја његовог побуњеног народа, морали су да нађу песничку жицу у једном заиста вели Ком песнику какав је био Александар Пушкин, — исто као што су неминовно кроз гусле слепог Филипа Вишњића ушли у најлепше стихове нашег народног песништва,
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК, 4 МАРТ 1954
#