Књижевне новине

КБКЊИГЕ ГОВОРЕ

Записи из

звонику“, Цетиње)

(Мирко Вујачић: „Гавран на

Не знам да ли се о књигама овакве врсте може, бар у току ове генерације, писати с оном критичарском равнодушноћу која би у тим још свежим, живим, још ни животнр ни уметнички неспласнулим речима и збивањима тражила оне чисто литерарне, од непосредног учесника издвојене и уметнички неутралисане, квалитете. Многа реч у овим текстовима је тек само танана покожица која се ухватила, која се заметнула над још живим ранама, ожиљцима и промрзлинама и духа и тела хиљада наших људи који су прошли кроз пожаре рата и кроз пламенове револуције.

Цела та наша доста богата књижевност са страшним годинама рата као основном и доминантном темом носи известан чисто мемоарски тон и мемоарски начин казивања као заједничку и општу одлику. Отуда несумњиво и сва та књижевна остварења имају, гледана само литерарно, драж и упечатљивост непосредних, у неку руку биографских и аутобиографских казивања, са свом оном животном језом и снагом непосредно виђеног и непосредно доживљеног. У својој епској интонацији и епској рељефности сва та сведочанства истргнута из нагомиланих доживљавања и неизбрисиво утиснутих успомена делују на нас оном отсудном снагом личног, још врелог саопштавања и том својом непосредношћу и присутношћу, и у психи писца и у психи читаоца, продужују се, настављају и разрастају у један духовни садржај, у коме се „животне“ и „уметничке“ чињенице не одељују међусобно и у коме се „илузије“ уметности не подвајају од стварних токова реалности. Ту се, као иу народној епској песми, ма да на друти начин, „поезија“ и историја тако нераздвојно уткивају у исти нераскидиви сплет да се понекад добија утисак да је и једној и другој потребно за места и више самосталног струања. па ипак уколико се рат све више временски одваја од нас, утолико, рекло би се, његов рефлекс на људима остаје чистији, јаснији и одраз таквих збивања у књижевним остварењима дубљи, шири, пунији и, на један уметничко-психолошки ' начин, истинитији. Мако још увек у тим казивањима о рату читалац осећа на своме лицу непосредни, тако да кажем физички дах, људски дах аутора, са свим оним дубоким и дубоко људским емоцијама заноса, одушевљења и мржње, та књижевна реч са годинама и са све новијим и новијим делима добија и све више оне уметничке топлине и емотивне кристализације, у којима догађаји и људи остају да живе и после свога времена,

То нам показује и последња књига Мирка Вујачића „Гавран на звонику“. Вујачић је пошао да нам о рату говори не по томе што се збивало на бојним ограшјима, на поприштима битака, у леденим зимским маршевима преко беспутних планина или у подвизима појединаца и У окршају борбених јединица, нето по томе шта је рат значио у једном сасвим издвојеном, уском и затвореном кругу, у тамничким ћелијама. Такав избор сам по себи значио је, за једног још релативно младог писца, приличан рескир. Крупни догађаји, знамените личности сами собом већ значе једно обезбеђење читалачког интересовања и за књижевно дело које говори о тим важним историским збивањима. Говорити о рату кроз уски видокруг тамничке ћелије захтева од писца много више „сопствене“ снаге, живе асоцијације, оштре рефлексије, изразите способности за продирање, продубљивање, откривање и широко повезивање оних унутрашњих збивања у појавама и у људима, издвојеним, омалобројеним, осиромашеним тако у својим спољним активностима.

Писац је зато и почео своју књигу као низ лирских записа, у којима је човекова личност, укљештена и тамнички огољена, још могла да живи од сећања, од бритких жалости или од поетских визија сна и јаве, од пада једнога листа или пролетања једног голуба испред тамничког прозора, или од оних мутних одблесака живота који су још могли да се пробију кроз густу тмину мучења и муклих часо-

. %

ТРИ БЉИСН А

Ко губи има право да се љути

Суреп се Панић љути, Доказао сам: да не разуме Блока. Доказао сам: да слабо разбира руски. Он пак одговара: да сам ја био реакционар, када сам, пре више од тридесет година, преводио, под пуним потписом, екстазе Александра Блока о руској револуцији.

А шта ли би Суреп тек рекао о самоме Блоку, када би му, однекуд дошла до знања та незгодна околност по Блока: да је био следбеник Владимира Салавјова, да је био есер, да је био пријатељ Иванова Разумњика, и тако даље. ,

Шта ли би Суреп написао о Блоку, да је нешто прочитао до краја његову „Дванаесторицу“, и видео да, по Блоку: руску Октобарску револуцију предводи сам Исус Христост7

С. ВИНАВЕР

тамнице

издање „Народне књиге“,

ва у затворским подрумима. Али колико је даље ишао, писац је све више напуштао ту лиричност, правио, рекао бих, успон ка истина мање поетизираном, али више поетском и шире, приповедачки развијеном изразу. У другом делу књиге имамо, зато, и неколико рељефно датих људских ликова, не потпуних, целих, али живо скицираних, сигурно означених, упечатљиво маркираних, ликова и казивања преко којих се ови тамнички записи Мирка Вујачића све више ка крају књиге намећу својим контурама и упућују пишчеву нарацију у правцу новелистичког или романсијерског, не више лирски искиданог и неповезаног саопштавања.

По том унутрашњем успону, не и са формалне стране, по том постепеном уобличавању личности која говори у овој књизи у првом лицу, по све осетнијем њеном гранању и проширивању односа према свом уском кругу, ова Вујачићева причања — чини ми се да би их тако било најбоље и назвати —' морала би још само да се некако сама у себи растерете, да се боље повежу, шире испреплету и ситурније релативишу па да цела књига добије вредност једне целине и значај једног сведочанства, Истина, и оваква каква су, ова причања су једна суштинска целина не само по томе што приказују, укупно узевши, атмосферу сужањства и тамничке психологије у окупаторским затворима, него и по томе што су сва, и као материјал и као осећање, дата из једног истог основног душевног покрета.

Али Вујачић као писац, у чисто занатском смислу, нема довољно вешти не. Он још не уме да своју прозу овако сложену у књизи, компонује онако како њена садржина то намеће. Има се утисак да су извесна поглавља чисто механички дељена, да су разбијене целине које се не могу раздвајати макар ни тако формално (причање о Јову Живовићу, на пр.). Он је. такође, каткада несигуран у изразу; не одржи ни јединство стила ни целовитост слике ни атмосфере; пусти да му "понекад кроз чипкасту, танано исткану поетску слику избије зуб баналности, каткада чак и извесне вулгарности, или да му у треперава шуморења једне поетске инспирације брутално упадне шкргут сирових чињеница, грубих и неадекватних као израз и несигурних као мерило самокритичности. Има аљкавости и у језику. Чини ми се да и известан фамилијарни и помало провинцијални тон, који се запажа нарочито у првом делу књиге, помућује

утисак и на местима прави литерарна

"улегнућа испод општег квалитета једне

сигурне уметничке речи.

За све ове и друге ситније недостатке, међутим, не треба тражити никакву накнаду у општој снази овог прозаисте. И поред тога што је више пута јевтино утрошио крупан златник који му се нашао у руци и оглушио се о врло озбиљне проблеме и изванредне сижее на које је наилазио, остављајући их недовољно искоришћене, оглушујући

се такође и о озбиљније естетскоуметничке обзире, Вујачић је овом књигом показао не само напредак

према ранијем свом стварању, него је читаоцу пружио на добром броју својих страница могућност за истинске уметничке доживљаје, како оним делом свога стварања који ову књигу чини вредним прилогом нашој поетској прози, тако и оним поглављима у којима је посведочио своје несумњиве приповедачке способности.

Онај врели, још крвави траг рата, као онај црвени комадић крви претворене у лед под грлом погинуле партизанке, о коме нам је тако присно и уметнички доживљено говорио писац, утиснут је у сва ова причања Мирка Вујачића, тако да читалац заборавља на ту шачицу људи које је, као вихор лишће у какву пукотину, ратна неман, завитлала и с разних страна убацила у тамничке ћелије, — и кроз те дебеле зидове тамновања и мучења односи у ушима усковитлану тутњаву

рата и његово разлегање над поробљеном отаџбином и над судбином људи.

ЂУЗА РАЛОВИЋ

ЖАК БУЛЕР: АРИАНА

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ # ЧЕТВРТАК, 4 МАРТ 1984

БЛЕР ХЈУЏ-СТЕНТОН: НОЋ

= ЈЂубомир Недић

(Издање. „Нопок“, Београд, 1953)

Сав од мисли и нерава, широка обра-

зовања и неустрашива духа, одмах, готово на првим страницама своје критике, Љубомир Недић испољава

одређен буржоаски менталитет, тако карактеристичан код Срба деведесетих година прошлога века: нетрпељивост према примитивизму нашег грађанства у књижевности према осредњости и неуважавању уметничког — и искључивост према демократским и слободарским вредностима наше културе. По његовом мишљењу ове последње, намећући се прекомерно, упростиле су наш културни развитак те тако постале сметња процвату књижевности. Дух проницљив у запажању слабости и бритак у њиховом саопштавању, Недић се у својим критикама на једној страни обара на све што је примитивно, неталентовано и осредње, оно што није књижевност у вишем уметничком смислу, а на другој, јетко и злурадо, каткад успело, а каткад опет преувеличано, открива недостатке писаца чије му слободарство смета. Његова борба за истинску уметничку књижевност даје крила његовој критичарској мисли, његова, пак, нетрпељивост према појавама демократске свести у књижевности потсеца их.

"Мање теоретичар, а' више критичар, који се не устеже да прецизира своју мисао на примеру, Недић је своја уметничка и идеолошка схватања изложио углавном у критикама. Његов значајни теоретски рад о књижевној критици дошао је тек доцније (1901) као нека врста синтезе, делимично и допуне онога што је већ раније рекао. Као критичар Недић је до у танчине продирао у дело; често је ишао од стиха до стиха и, релативно сигурна укуса, указивао шта у песми ваља, а шта не ваља. Очигледно, уметнички је интензивно проживљавао критикована дела. Но, ипак, знао је каткад да се упушта и у ситничаве логичке анализе на којима се срећом није задржавао. Оне су му само служиле као пут којим је, преко тачно уочених детаља, долазио до целовите слике писца, остварујући је увек убедљиво и доживљено, са пуно личне боје, без фраза, без општих судова и празних мудровања. .

У потрази за уметничким код писаца, Недић се није задржавао на анализи човечанске, тј. друштвено-историске садржине дела. Ова га је интересовала тек кад је била уметнички уобличена. Далеко од тога да процењује уметничко само кроз његов спољни облик, Недић је као основне принципе уметништва у књижевности истицао доживљавање обликоване _ материје, њено непосредно казивање и њену естетску истинитост за разлику од оне друге, фактографско реалистичке коју је сматрао неважном за вредност књижевног дела (види Недићев чланак о М. М. Шапчанину). Од неких сматран и као протагонист чисте уметности, уствари Недић је био за садржајну, идејно богату литературу, дигнуту на степен уметништва, с јединим ограничењем да кроз њу наметљиво не веје њему страни демократски дух.

Такве идејно-уметничке оријентације, овај ретко умни и даровити критичар утврдио је у својим радовима трајно многе уметничке квалитете, односно слабости писаца о којима је говорио. Код Јакшића осетио је сву снагу његовог лиризма, дивио се богатству разигране маште и истакао интензитет поетског доживљаја као ненадмашни уметнички квалитет Јакшићеве поезије. Први од критичара уочио је величину уметништва Војислава Илића када је писао о њему као о лабудовој песми српске поезије Х1Х века. У Светиславу Вуловићу одмах, с прве, распознао је критичара-песника. Претресајући дела Стјепана Митрова Љубише и Јанка. Веселиновића, углавном је тачно уочио особине њихове прозе. Ретко сигуран у процењивању уметничког "у књижевности, Милана Милићевића, дотле јако цењеног, с правом је ставио ван ње као неталентованог примитивца, а Шапчанина и Ненадовића одредио као осредње писце, првог као папирнатог идеалисту, а другог као добронамерног просветитеља. Због њихове љубави за литературу имао је, и поред тога, пуно симпатија за обојицу. Ненадовићу је признао његово истакнуто место у развитку културе код Срба.

И тамо где је Недићев суд пооштравала, односно ублажавала идеолошка пристрасност, он се при одређивању уметничког квалитета дела пребацивао мање него што се то обично мисли. Из идејних разлога — по свој прилици да је у њима тражио упориште за свој буржоаски „национализам — преценио је Јована Млића и Владислава Каћанског, а- прекомерно се оборио на

Змаја као носиоца демократске књижевне мисли. Али, и поред делимично погрешних, боље, непотпуних судова о њима, Недић је и о овим песницима рекао многе тачне ствари, чак и о Змају. Његово мишљење да је Змај мањи песник од Ђуре Јакшића, слабији као лиричар него као политички песник, а као политички опет испод дечјег песника, и данас тешко да се може оспорити. За осуду је једино Недићева мржња на слободарство и њетово потцењивање политичког и социјалног елемента у поезији:

Данас, на више од педесет година од Недићеве смрти, у доба када се наш уметнички и идејни критериј неупоредиво дигао изнад негдашњег, није нам тешко уочити непотпуности неких Недићевих критика; њих има доста, оне ничу углавном из политичке пристрасности. Али тај исти развијени критериј открива нам и улогу коју је Недић као проницљив критичар имао У развитку књижевне мисли код нас,

Величину Недићевог дела не треба приписати само његовом таленту, Маколико то на први поглед изгледало чудно, оно је омогућено баш идејном позицијом његовог писца. Појава мислиоца васпитаног на тековинама буржоаске културе ХГХ века, какав је Недић био, претстављала је у то доба и те какав духовни прогрес за примитивну србијанску средину. Тада, на крају века, мислиоци слични Недићу отварали су и нашој заосталој средини богата недра европске буржоаске културе и оружали је знањем, нужним за њен даљи културни развитак.

Баш због тога, иако буржоа и ду-

шом и мишљу а у политици присталица либерала, тада конзервативне партије, Недић је у наш културни

живот унео многе елементе, који очигледно показују прогресивност његовог дела. И својом личношћу и оним што је писао убедљиво је истакао неминовност снажне и независне индивидуе у културном животу народа. Лично смеља духа, како јавном критиком тако и својом уздигнутошћу обавезивао је учеснике у тадашњем културном животу на једно шире образовање. Најзад, у основи принципијелан и пун мржње на филистре, први је устао против њиховог мешања у књижевни живот, истичући како у култури и књижевности нема места пиљарским тезгама.

Велик у том историском тренутку и таквим својим схватањима, Недић ће ипак у историји наше културе и књижевности с" остати најзначајнији по књижевним судовима које је изрекао у својим критикама. Издвајањем талентованих и даровитих писаца од осредњих он је више него иједан српски критичар допринео подизању уметничког квалитета наше књижевности. Није случајно што је после њега нихао читав низ писаца уметника: Борисав Станковић, Милан Ракић, Алекса Шантић, Јован Дучић, Стеван Сремац и други. Фиксирајући уметничке вредности у нашој литератури У међупростору од Бранка Радичевића до Боре' Станковића, Недић је, исто тако, омогућио и лакше извлачење линије књижевно-уметничког _ развитка код нас. Јован Скерлић, маколико му био идејни опонент својим демократизмом, уствари био је могућ тек после појаве Љубомира Недића.

МИОДРАГ ПОПОВИЋ

« »

Лодовико Ариосто.

Џон Штајнбек: „Неизвјесна _ битка

(„Сељачка књига“, Сарајево)

Прогресивитет, тај доминантни _чинилац савремене америчке књижевности нашао је управо изванредног

одраза у дјелима читаве плејаде њепретставника. них најзначајнијих

Снажни и времену и условима дру“ штвеног развитка одговарајући покрет јаке књижевности као што је

америчка добио је у суштини сасвим видљиве одлике реалистичног, а по свом карактеру он је постао пандан струјања пролетаријата у технички најнапреднијој земљи свијета. Пролетаријат је утиснуо неминовни печат и дао основни тон стваралаштву писаца. Нашао је своје мјесто и постао такорећи примарни објект збивања У књижевном дјелу „социјалисте по срцу“ Аптона Синклера, да би се као гакав одржао код Џон Дос ЛМасоса (прије него што је овај пошао _друтим путем), Виљема Фокнера, Ерскина Колдвела, Ернеста Хемингвеја и других. Управо је бљеснуо У дјелима Џона Штајнбека потпуно надвладавши прву, романтичарску фазу њетовог стварања. Пролетаријат као друштвени фактор на који се мора рачунати пружио је Штајнбеку, аутору неуспјелих првих дјела „Златна чаша“, „Небески пашњаци“, романтичне „полупаганске легенде“, „Непознатом богу“, богато тле са којега треба црпсти мотиве за своја дјела, Захватио је објеручке у амбијент многомилионске, формално признате али биједно агзистирајуће масе рад“ ника — најамника и дао ванредну Умјетничку слику те средине у дјелу које смо добили у преводу — У роману „Неизвјесна битка“. Ово дјело га је коначно, послије прилично успје= ле књиге о животу једне групе мјешанаца _ („Тортила Флат“) објављене 1925 године, афирмисало у круговима књижевних критичара и у широ“ ком кругу читалачке публике. А касније, 1939 године, највеће Штајнбеково и велико дјело савремене америчке (а то значи и свјетске) књижевности — „Плодови гњева“ — истакло га је као најеминентније име У низу писаца од значаја. За овај роман речено је да је то највиши _домет не само Штајнбековог стваралаштва „него, може се без претјеривања рећи, и цијеле америчке „пролетерске књижевности“ тога времена“. Ово дјело добили смо још прије рата (а објављено је и посљератних година у Загребу) као једини, сјајни знак постојања једног литерата. послије рата смо добили још неколико његових дјела. „Мишеви и људи „технички необично компонирано, али умјетнички ванредно изражено _дјелце“ о проблему путујућих радника,

: у „Црвени пони“, „Мјесец је зашао“ и неколико новела употпунили су наше познавање Штајнбековог књижев-

ног дјела. Међутим, изгледа да је У посљедњој фази свог рада аутор „Неизвјесне битке“ (као уосталом и

толико других писаца, од Дос Пасоса до „догматичара“ Мајкла Голда) кренуо путевима идејне дезоријентације, мистицизма и грозе. Његов роман „Источно од раја“, објављен 1952 године, који је заједно са Хемингвејевом поемом животу „Старац и море“ важио као најбоље књижевно дје-

одише тим елементима

ло те године, новог у Штајнбековој прози. Сви елементи Штајнбековот лите-

рарног метода вјешта и неисконструисана композиција (интересантан.

организован распоред материје), ненаметљиво компензирање основне радње снажним детаљима, објектив-

ност и досљедност у ставу при давању својих јунака, животност ликова све до епизодиста — могу се сагледати и у роману „Неизвјесна битка“. Животни пут љевичара Мека и Џима, њихова судбинска и функционална повезаност са неорганизованим масама узнемиреног пролетаријата дати су са сугестивношћу објектив-

ног и озбиљног посматрача једног сектора друштвене стварности. Покушај организовања радника на вели-

ким воћњацима Калифорније и усмјеравања њихове пробуђене свијести и борбе за одговарајући положај У друштву и човјечанске услове _ живота инспирисали су Штајнбека. На страницама његовог романа „Неизвјесна битка“ та борба масе осмишљена 5 изванредном умјетничком транспозицијом америчке стварности. Ипак, Штајнбек је само објективни посматрач. А то је довољно да му се призна прогресивитет.

Роман је превео Иван Антунац, а издало издавачко предузеће „Сељачка књига“ (сада „Народна просвјета“). И без обзира на чињеницу колико је преводилац успио у своме раду, добро је да смо добили и ово значајно Штајнбеково дјело.

ЛУКА ПАВЛОВИЋ

»Бијесни Роландо«

(Превео др Данко Анђелиновић, издање „Зора“, Загреб)

Романтични епос „Бијесни Орландо“ („Оомапдо Тилоо) Лодовика Ариоста је од капиталних дела италијанске литературе у која се убрајају такве творевине људског духа као што су Дантеова „Божанствена комедија“ и Петраркини сонети. Побуда „Зоре“ у Загребу да то чувено песничко дело поново изда на нашим језику, заслужује да јој се посвети пуна пажња. Нарочито стога, што је овај спев код нас "недовољно познат; до првог, непотпуног превода, заправо препева, Драгише Станојевића, данас се ретко долази.

Мада окружен људима ренесансе, а и сам њен типични претставник, Ариосто је за подлогу своме делу узео историске догађаје из доба провале Маура у Француску и владавине Карла Великог, које вешто пројицира у дане у којима живи, Писао га је у време када су трговци-племићи покушавали да оживе традиције витештва од пре неколико векова. Богатом фантазијом, распричан м звучан, вечно са

једним ироничним ренесансним _ смешком на уснама, упућеном не само онима које куди него и које хвали, Ариосто је помало персифлирао то витештво и оне који га желе да васкрену Преточити у други језик спев који се састоји од 46 певања и ништа мање него 38.656 стихова, раздељених у такозване станце или октаве, посао је који од преводиоца изискује много воље и стрпљења. Преводиоцу др Данку Анђелиновићу успело је да задржи песничку форму оригинала, Ариостов начин изражавања, блистави речник и карактеристичан ритам. За разлику од Станојевића, Анђелиновић је свога „Орланда“ превео а не препевао. Књига је луксузно опремљена. Цртежи су од Гистава Дореа, који је поред осталог, познат по изврсним и+ лустрацијама „Божанствене комедије“, „Дон Кихота“, и других класичних дела светске литературе.

со