Књижевне новине
, +
ТАН ТУ новине“
ТЛАВНИ УРЕДНИЦИ
Танасије Младеновић и Ђуза Радовић
РЕДАКЦИСКИ КОЛЕГИЈУМ
"Ото Бихаљи Мерин, Велибор
Тлигорић, Радомир Константи-
новић, Душан Матић и Ристо Тошовић
х УРЕДНИШТВО Француска 7, тел. 21-000 АДМИНИСТРАЦИЈА
Теразије 27, пошт, фах 138
х Претплата за годину 1954 Дин. 900. поједини примерак Дин, 20. Број чековног рачуна 102—7Т—208
42 'м
Лист излази сваког четвртка РУКОПИСИ СЕ НЕ БРАЋАЈУ
Злато и живот
(Наставак са прве стране)
знато противљење влада и јавног мнења арапских земаља које су у сукобу с Израелом. Јер, као што је познато, на граничним секторима СиРије и Јордана према Изралу, међу топовима једне и друге стране налази се само један нестални комалић хартије: споразум 0 примирју, до кога је дошло посредовањем Уједињених нација, тако да су се наоружани суседи Израела побојали да ће се по шинама репарације у Израел почети да котрља ратни материјал, и да ће злато добијено као откуп за угашене животе Јевреја, претворено у оружје, у будућности гасити животе Арапа. Арапске земље су чак запретиле Бону организованим бо1котом немачке робе у случају ратификације споразума, Упркос томе, обе стране су ратификовале споразум н засад нема никаквих вести о томе да је наговештени бојкот, који би иначе претстављао осетан ударац немачкој трговини, која се бори за тржишта, добио неке знатније размере. Нема сумње да је овај споразум -- који сада пријављени захтев Израела за репарацијама од Источне Немачке само логично допуњује изазвао известан одјек не само у арапском свету него и код Јевреја који не живе у Израелу. Разуме се, одјек сасвим друге врсте, одјек у првом реду и првенствено на моралном плану.
И кад помислимо на то на број Јевреја у свету, чак и после масовних нацистичких покоља, још увек десетоструко премаша број становника Израела, онда се не може отети закључку да ће и јединке раштрканих јеврејских острва, нарочито У Европи, а посебно у Средњој Европи, имати право да кажу своју реч у овом великом спору контрадикција савести, а да за то не могу бити оптужени због ненадлежности или због незваног адвокатисања.
Проблем немачких репарационих добара које струје према Израелу у извесном смислу је споран. У њему се боре неизбрисиво сећање са тежњом за одржањем, разлози душе са разлозима целисходности, њему морал односи превагу над политиком, а закон душе над законом живота, >
Неколико милиона људи, који су се пре много година у оквиру појединих националних држава родили као јединке једне нације без своје сопствене националне заједнице, :1остали су несвесно носиоци свести о судбинској повезаности не само са земљом у којој су се родили него унутар ње и са општом јеврејском трагиком.
Нас Јевреје југословенског корена и душе, тачније речено Југословене јеврејског порекла, не налуштају успомене на блиску прошлост, оне су ту и корачају упоредо с нама. И у време кад, ето, немачко злато жели да се претвори у откуп који доноси опроштај трехова, нама у ноздрве продире дим 10мача Аушвица, Маутхаузена, Бухенвалда и Јасеновца.
Знамо да је и у самом Израелу споразум о репарацијама са Западном Немачком имао знатну опозицију. Пред израелским парламентом у Тел Авиву данима су логоровале гомиле демонстраната, док су унутра х парламенту вођене дискусије о ратификацији споразума. Тиме ми нећемо да тврдимо да су демонстранти имали право, У извесном смислу вероватно и нису имали право, Израел је отворио своје капије пред стотинама хиљада измучених, животом изморених усељеника. Он доводи на своје тле, издржава, даје посла и егзистенцију многобројним десетко-
раним пин пти—–——————___–—_Р""
уредник
петља
77 "Фдговорви
ПИР ОСА ГЛАВЕ
м и
Др Е
ВУРО ЊЕ о А
ђ
Без алата нема заната
нтИичКки „поиетес“, песник= стваралац, био је тежак посленик. Он је, непојамно за
у нас, грдно запињао, борећи
се за што исправније метричке обрасце. Често је био прави мученик Муза, и двеју ћудљивих ботиња: Метрике и Гласовне Модулације. Мученик: немам друге речи. Вергилије, Катул, Хорације, метрички су ве» ликомученици, Шта значи служба извесном гласореду, извесном „Етхосу“, ритмичком поретку, знамо и из Платона, и из Аристотела и из Аристоксена. Известан ритам захтевао је: да се цели пренесемо у оно што он оличава и подржава. Пиндар је заслужио своје место и у Делфима, и на метричком Олимпу, као најдоследнији следбеник ритмичких будноћа. Када антички песник успе да продре у срж једнога ритма — (који није само спољни, него и најдубље и најскровитије унутрашњи) њега су славили до небеса. Он је — вели се — схватио калупе васионских основних збивања, он је ушао у васионске законодавце, Код нас је, у своје време, Дучић запрепастио своје поштоваоце (навикле на романтичну заблуду да је песник сав у власти неуког и олаког надахнућа) када је изјавио: да песник дан и ноћ ради на тешком послу риме им ритма. То се у њему подешава, угађа, распреда и — испољи.
Мада широка публика, па и многи од песничке братије држе недокучне метричке виспрености, мајсторије и хитрине, за пуко разметљиво зановетање, — ипак, када се песнички раствор искристалише, и искричаво затрепти безбројем неухватљивих прелива — (у пуном и тајанственом складу са метричким и мамно-дозивним захтевима дотичног језика) — сви то поздраве са одобравањем и дивљењем, а песникове чини носе у срцу и души — макар то и не признавали јавно. Дакле, несвесно, они поштују и песников занат и његов алат. Тај занат им тај алат — та они су суштина њижховог језика, свих недокучних сласти израза.
да говоримо, овај пут, само о превођењу, о тој свесној будности језичкој, о том моћном надзору над преливним градивом израза, од којега саздајемо свет и биће. превођење тражи: да савладамо трептаје и титраје изворника, е да бисмо пренели у наша ткива оно што изворник неминовно наговештава, кад жуборније, кад кидљивије, кад више, кад мање видовито. Такве предаје, таквог преноса, нема без метричких, мелодичких и акценатских игара. Оне нас доводе до беса, до заноса, до смалаксалости и до необуздане снаге. Оне су кључеви наше свести и нашег свесног и исконског блаженства. Блаженство је у погођеном, а пре свега у погођеном-догођеном језику. Блаженство је у покла-
пању, у коначном утапању у више обухвате.
Основна тешкоћа, при нашем превођењу туђе старије поезије, јесте јамб, Наш језик, по својој присној мелодији, по своме увиду у свет и њетове тајне, држао се малих и дробних распона, и извесних трохејских чудодејстава (најпре тежи, звонкији, истакнутији, разговетнији наглашени слог, па за њим пад, склизавање мукло, слог притушеен, пун тамних неизбежних призвука, који иду и до језовитости, до ропца). Међутим, основна, витална (па и оптимистичка, потврдна) тежња још стараг грчког говорног жубора, била је јамбска (додуше квантитетска: стопа од двојства дугог и крат-
ког слога. Постизавало се нешто слично данашњем акценатском јамбу: бржи ток). У модерним језицима захтев јамба постао је од првостепене важности У брзом живом, па и задиханом говођу. Ту је јамбско помицање и промицање нешто незаменљиво. Како срља усмени жуборт Углавном јамбеки, па макар се понеки пут и спотакнуо. Сместа ће се дићи. Јамб убрзава ритам исказа, јамб, тежећи следећем. слогу, потире многе претходне застоје и устуке, потире и брише излишне опомињуће акценте — чиме се пожурује ритам стиха: „имамо ми још много да саотштимо! С пута!“
| _ Станислав Винавер —.
Дакле, јамб, још у древном грчком дванаестерцу, не осврће се на издиг свих шест претежних слогова и појмова, него захтева њихов много мањи број, Шест је стопа, али није и шест важних застоја. У старом римском сенару(стих од шест јамбова, са много већом акценатском патетиком нето у грчком) има најчешће три издита, а не шест, О томе се писало и писало, тиме је јамбски ток постао мање свечан, мање гломазан. Добио је крила и гипкост. Не гмиже као древна аждаја. За свечане прилике употребљавају се трохеји, а још радије аждајски и пра• корњачки спондеји, па наравно и дактили: свака се реч ту поразно заигра и разбесни: „Не дам се!“
3. СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР
МУМХУР:
Наши српски трохеји у хласичном десетерцу (потпомогнути нарицањем дужина, на крају) често личе на запевку. Они успоравају изговор стиха. Овај успор, у воденици нашега лаганог млевења слогова, често баш и о-+ могућава епопеју: њен кобни неумол. Ади, У драми им лирици, од његовога покора не може се ни у шта крилатије, и зрачније. Природно је, да се и код нас појавила потреба за јамбом, за оним што јамб собом носи и доноси: за жубором, за неосвртом, за слашћу
живота (а не за вапајем живота, који.
се не може от“ти од удеса). Јамб хоће и мора да се отме од судбине. Бар за нека своја магновења. Јамб, или оно што је кадро да замени јамб. Појавила се м у нас потреба: да не изговарамо сваку реч као нешто неисцелно; да се лонадамо, па чак и разгалимо мелемима и отровима језичне наде, Појавила се потреба: да се манемо натронтаних слогова у па-
радном стајаћем руху, са царских и свештених фресака,
Лаза Костић покушао је, са изванредним успехом, да оствари нашу суврст јамба. Његов је Максим црнојевић плах и необуздан, његов Ричард Трећи (превод Шекспира) ношен је страшћу као вихором. Али се догодило нешто неочекивано и Лази, и његовим слебденицима (а сви који раде о модерној српској поезији, следбеници су Лазе Костића). Пошто јамб није у сржи наших појединачних рени (него мора да се тражи читавом реченицом); пошто је јамб, стицајем многобројних околности, у нас болно затегнут, као Одисејев лук (само га Одисеј и може затегнути како ваља, — Одисеј — лаза Костић) то је он, наш јамб, испадао на махове и сувише свечан, не-
обичан, неприродан, па је захтевао и много акценатског и смисаоног напора, Тако наш јумб, место да
смањи. број гласовних удара у стиху, место да буде психолошки брз, баш напротив, повећавао је збрку и звеку речи. Аница Савић-Ребец, преводећи Лукрецијеве тврде хексаметре, приволела се јамбу, и добила је на српеком велики број свечаних нагласака и пренагласака, издига и искока, дакле нешто што је у опреци са суштином јамба, са душом јамба, са подругљивом јамбовалком. Код нас је такав јамб извршио улоту хексаметра, због своје необичности (која је и у суштини грчког хексаметра, ритма прилично туђет грчком језику, ритма напорног, који истиче све реч по реч). Милош Ђурић, преводећи јамбове из грчких трагедија, постиже изванредне китњасте ефекте, који плене наше ухо, али који су, на махове, баш у опреци са тежњом грчког јамба: да убрза товор. Па шта чинити7
Песник и јесте „чинилац“ по грчкој дефиницији. Песниче, дедер чини чини са својим језиком!
Мм. М. Пешић, који има савршених Пушкинских јамбова (од све три проучене врсте) дошао је баснословним радом до извесних решења, до којих и Лаза Костић у „Ричарду Трећем“ (Лазин је посрбљени Ричард вазда на столу, У Пешићевој радној јамбској соби, у тој његовој испосничкој јамбоћелији, јамбионици, јамбо-радионици). пешић се служи и нашим дужинама (по савету професора Кошутића, и по мскуству Драгише Станојевића) као неком врстом акцентованих слогова, употребљивих и за слик, и за јамбски претег. Пешић, такође, помера наше исконске трохеје и тако преображава читав стих у низ јамбова (само: пажња! пажња! Опрез! Не тумбај: могу зачас да се разбију) на махове, Пешић свесно избегава јамб (у мање важним часовима) па шта испадне! Он узима (као и Лаза) и случајни трохеј (али увек на неважном ограшју) и пирих, само да би се основно и о сионо дејство правих и узлетних јамбова што боље осетило, што јаче испољило, кад им дође време. Пешић је, бесконачним стрпљењем, јамбско Пуштиново чуство пренео у наш језик — на махове већма чуство, но и сам доследни јамб. Таквих свесних отступања има и код Пушкина, итеколико — а Андреј Бјелиј (у „Симболизму“) и у томе види и чује: чаробне преливе и жуборе, за које треба имати танкоћутнога слуха.
Жод неких наших познатих преводилаца — у препевима из Шекспира, па чак и Дантеа — често се прибегава томе: да се након последњег јамба у стиху, стих продужи за још који
м до александринца. Уосталом то и је сте у позној традицији Шекспира, а мање Марлоа. Али, тај поступак — ако је на крају стиха и слик, — у стању је да истакне неку антијамбску отежућу тежњу. Ту је основна грешка многих хрватских преводилаца, па м самога Назора. Занат су испекли и сувише, па су заборавили његову сврху, За тако шта тражи се версификаторска гипкост Симе Пандуровића,
Рецепт: „прекобројнога слога“, (којим су се обилато служили Немци, па и Шлегл, при препеву Шекспира) налази. се још у грчким метричким зборницима, и код толиких сколијаста. Виламовић и Зјелински подвлаче га са извесним филолошким задовољством, Комбол, наш тако знатан метричар, имао је големих подвига, служећи се нашом суврсти јамба, и избегавајући свако олака решења. Он је доследан
АКТУЕЛНОСТИ
прекоредни слог. У томе се иде чак |
до крајњих граница. Ипак, дешава му.
се: да му у другом полустиху испадну трохеји, место јамбова. Откуд то Није повео рачуна о томе: да је наша цезура психолошки врло јака, па се јамбски истек прекинуо са цезуром,
Потребно је — на основу свих ових искустава, па и у таквих мајстора као Комбол, Пешић, стефановић, Крклец, Авђели, Иновић,
ујевић — повести више рачуна мо.
отпору нашег језика. Ако се тај отпор не уважи у довољној мери, може доћи до обратних дејстава. Проблеми на-
%М
Ђурић, Пандуровић,
тег преведеног стиха трновити су и
мукотрпни. Успех је — кад нас „обрадује — огроман, — баш због тешкоћа
које треба савладати (а то се одмах. у
осети у резултату), Сматрам: да се ме-' ра повести што више рачуна о стихиг
ји самог језика и о отпорима језика.
Не да би се клонуло, се помакли даље. Отпорна стихија језика даје се исто онолико искористити — па и више — колико и сама гипкост језика, и његова саображљивост жжељеним обрасцима. Она се да искористити, и то баш у оне сврхе које су и наметнуле песнику известан акценатски размер. Тако нам саме искрсле тешкоће видовито указују песнич“
ки пут. Превелики отпор у стању је |
да доведе до нових метричких запле-
већ да бисмо
та и недоумица. Међутим, он може да ·
нам послужи и као нов метрички, па и психометрички путоказ,
Постоји свакако још једна неминов» - |
на опасност: Кад се претера са „природношћу“. Нису ту посреди само
акценти, већ и течност стиха. Блок и.
Мајаковски свесно су је реметили постала им је безизразна. Основна се
а
опасност у стиху зове проза. назови-_ „ЈЕ
те је и сува проза. тећи глатко и преглатко, да се акценти готово и не одижу, каква напора, трзаја, скандирања, узруја. Стихови, ипак, донекле свечани виши слот. Французи, који немају јаких акцената, доследно су искоришћавали слик
Ако стопе стану онда нема ни-
морају да буду
дринцу) чак и за Шекспира. Како ина+ ј
че да наговесте поноре и победе Антика је, за тако шта вешто оперисала са дужинама (и цезурама које, у поезији квантитетској, имају други смер него код нас, друте тежње). А ми знамо и за доследно решење Станислав скога, у правцу прозе. ј
пре извесног времена загребачки театр дао: је „Ричарда Трећег“ преко радија: све значајна имена. Њихов превод (са много прекобројних слогова, свесно безбојних), њихова дикција, ишли су на то: да буде што мање потресних прегласа и издига. Тако су ранога Шекспира лишили најважније хомпоненте: страснога хтења и звонке барокне реторике, из Марлоа, Лаза Костић нагонски је осећао Марлоа. У раном Шекспиру. Он је захтевао, У ткању стихова, У „Ричарду Трећем“, што моћније акценте, акценте. Он није хтео дати безумље за умље (обратно стиху из народне песме)! Све, све, само не проза!
и 444
ВАНИМ јеврејским породицама, Нуди живот без страха и људско досто“ јанство онима који су били сагоревани паничним страхом и чије људско достојанство су у току последњег рата теутонске чизме згазиле У крваво блато зараћене Европе. Поред тога, на уској и маћехинској територији одвија се епа достојан, мукотрпан рад ни за многе будуће генерације изграђује се права отаџбина, При оваквом стању ствари, о не“ ким селекционим_ мерама не може бити ни'речи. Земља која се гради свакога признаје својим. Вођење неке. политике усељавања на бази одређених професија немогућа је. Израел одлазе и патњама изнурени и изнемогли људи, чија снага више вије довољна за изоравање нових ливада, ати им држава ипак мора из својих средстава обезбедити довољно хлеба. Према томе, држава као заједница која оперише са. "мифрама, плановима и буџетима има право, шта више дужност, да искори-, сти могућности које јој се пружају. Западнонемачка влада је признала страшне дугове које је Хитлер на-
Танасије Младеновић, Београд,
7 Фе Издаје Издавачко предузеће „знање“ Ф Штампа „Политика", Цетињска %
чинио и показала се спремна да плати откуп. Осамстотина милиона долара је велики новац и заједно са репарационим милионима из Источне Немачке, а евентуално и из Аустрије, могу положити темеље једног здравог привредног развитка. Свему томе не би имало шта да се замери, Штавише, изгледа правично да немачки новац поправи оно што је "немачка _ свирепост | проузроковала. Ето, то је једна страна медаље: закон живота. Међутим. душа, душа у гасним коморама ликвидираног Јеврејина говори још и нешто друго. Она опомиње да споразум _склопљен у Бону и меморандум упућен конференцији четворице у Берлину крију у себи и моралне опасности. Они могу светском јавном мнењу и савести криво да прикажу да су репарације накнада не само за претрпљене болове него у исто време и цена помирења и,да јег — у омислу слова кодекса крвне освете. извеоних _средњоафричких примитивних племена __- довољно да се за живот мучки убијене жртве понуди одговарајућа накнада па да учинилац
Француска
буде лишен не само одмазде коју предвиђа закон, него ми позивања на одговорност од стране уцвељених припадника жртве.
Према званичним подацима, вандалским, односно теутонским пустошењима немачког милитаризма и расне параноје пало је жртвом близу седам милиона. јеврејских мушкараца, жена ми деце. У предратној Југославији живело је једно 75000 становника јеврејске народности и од њих је у животу остало само 15000. О томе шта је било с осталима сувишно је говорити. О ужасима душегупки, грозотама вивисекција, гнусним зверима СС фор. мација, убицама деце и зверским сахаћењима било је довољно речи, |
Јевреји ван Израела који су успели да преживе све те страхоте могу, дакле, да одобравају прихватање од стране _ Израела оних осамстотина милибна долара које су Немци наменили за накнаду, а могу и да негодују Због тога. Нешто, међутим, морају да ставе на знање савести света. у
Немачко злато може, можда, бити накнада за отету јеврејску имовину,
али жртва помирница којом се искупљују уништени животи оно Ни“
кад не може бити! Има вредности
које се не могу мерити доларима. Те вредности су живот и људско. достојанство.
Некако по угледу на Англосаксон“
+ МУ
(у алексан-
што безумније .
це волимо да подвлачимо да је вре-
ме новац. Е па, ево случаја кад то није. Јер до побољшања у овој ситуацији, до моралног преокрета, до помирења може доћи само посредовањем времена, тог увек пресудног чиниоца, али никада путем новца. Пут помирења обележен је миљоказима дугих година. Даљине деценија, ревалоризирани морал нових
генерација које одрастају могу једи-
но бити оне жртве у чијем диму ће једном нестати сенка јучерашњице. А зато је прво потребно да манијачки немачки милитаризам, потхрањиван крвожедним ничеанским аксиомима о „Иберменшу“, умре не само привидном него и стварном смрћу,
А то може бити дело само НОВИХ генерација, .
ЈОЖЕФ ДЕБРЕЦЕНИ
по ти ттаи тата тета тета