Књижевне новине

уметност п жипот

тј ЧУ

НОВЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ У НАШОЈ ПОЗОРИШНОЈ УМЕТНОСТИ

Таленат није довољан

АВНО је прошло време (или треба да је прошло) када се у уметнике, а највише у глумце долазило „са улице“. Прошло је време када је само примитивна природна обдареност била довољна да У жатреним младим очима укаже пут којим се иде ка трозничаво сневаним уметничким успесима. Било је тада довољно за глумца да има снажан глас, допадљив изглед и сугестивно деловање са сцене па да се често с правом нада остварењу свих својих снова. У време када се од позоришта, без обзира на сваки смисао или мисао, тражила пре свега велика емоција, претставе су се, углавном, оцењивале према емотивном деловању протагониста, а помањкање општег склада и јасне мисли за публику, па каткад и ону најбољу, нису значиле никакав недостатак. За нашу позоришну публику, без дуге театерске традиције, ни честа недовољна сценска култура главних глумаца није значила нарочиту препреку у театерском доживљају. У таквим приликама изненађујуће велик број уистину значајних глумачких талената у прошлости само показује обдареност нашег народа за позоришну уметност. Међутим, највећи број позортшних „уметника“ (и не само код нас) није имао никакве везе ни са уметношћу ни са позоршитем уопште. Били су то, 0бично, само „шпрајцеви“ на које се могао да ослања главни јунак. (Често и он веома сумњивих уметничких квалитета, чак и онда када је најчувенији, али бар снажног гласа и “великог“ темперамента). Све то У доба такозваног емотивног театра, или у доба „плачевног“ театра, потпуно је задовољавало гледаоце. Већ са почецима тражења реалистичког сценског израза позоришним уметницима постављају се и други захтеви. Недостатак. опште културе, или бар природне. интелигенције почиње да бива запрека чак и изразитим талентима да дођу до своје пуне афирмације. А данас, у време мисаоног, интелектуалног театра искључиво емотивни тип умет-

ника немогућ је. Данас када код нас (понављам: код нас) дела великих светских класика, дела чи-

ји би се број претстава још колико пред рат могао да изброји прстима " једне руке, дела чија је главна вредносту дубини и лепоти исказане мисли доживљавају за наше прилике невероватан број претстава; данас, када се у Европи, па и код нас, У театру ужива у скоро бизарним психолошким и интелектуалним анализама, или утанчаним сопиолошким проблемима, данас се од – позоришног уметника тражи још много шта друго осим природног талента, којим он успева да жељена расположења што снажније преносе на публику (што, узгред буди речено, јесте и остаје основни елеменат сваког правог театра). Пуно овладавање свим елементима спенске културе (код нас још увек тако мало неговане), широка општа култура, познавање психологије, познавање друштвених проблема (историских и савремених), апсолутно савремено гле“ дање и на уметност и на човека и на збивања (јер је позоришна У метност принуђена да буде увек само савремена. Она говори људима свога доба и свога друштва. Ни сувише напред, али ни натраг не), у' танчан укус раван укусу најбољих. духова данашњице и још много што шта захтеви су које модерно по-

зориште поставља својим _ уметницима. -

Зато, када данас говоримо о најмлађим _ генерацијама _ позоришних

радника ми мислимо првенствено, им ако хоћете искључиво, на оне који се за тај позив спремају систематски, путем дугих студија. (Не искључујемо при томе могућност изван“ редних талената, који, самоникли и самоуци могу да се снагом својих изузетних способности подигну, И до врхова једне уметности.)

Ми, који смо тренутно позвани да се бавимо подизањем и васпитањем будућих позоришних кадрова на Позоришној академији у Београду, не можемо са пуним познавањем да говоримо о сличним школама у целој земљи, Мислим, ипак, да су проблеми свуда слични, Уосталом питање школовања и васпитања наше омладине уопште данас је свестрано поКренуто и ова анкета дошла је У прави час.

Ра академија у Београду а веп своју трећу генерацију дипломираних или апсолвираних студената, Утицај тих младих позоришних радника за наш позоришни живот већ се знатно осећа. Читаво једно младо позориште у Београду у својим уметничким стремљењима ослања се, углавном, на свршене студенте наше академије; најмлађи кадрови осталих београдских позоришта састављени су скоро искључиво од бивших студената академије; велики број мањих и већих позоришта у земљи подиже свој ниво захваљујући свршеним и несвршеним студентима. Нарочито су наши млади редитељи унели у многа позоришта У унутрашњости студиозност и уметничко освежење. Потражња за било свршеним, било несвршеним студентима све је већа, Позоришна академија у Београду несумњиво је У потпуности оправдала своје постојање. Многи бивши студенти академије стекли су већ широку популарност и оправдано знатан уметнички реноме. Али, (увек се нађе једно али“, м добро је док се оно запажа) искуство нам је показало да све то није довољно. Ми још не пружамо оно што наша друштвена заједница има права да од нас захтева, Створена на брзтну, такорећи импровизована, Позоришна академија је. имала да се током ових првих година бори са многим тешкоћама и са многим неразумевањима њених потреба. И још се није изборила, ни споља, ни изнутра.

Циљ Академије не може остати лиферовање што већег броја мање или више способних, мање или више култивизованих глумаца и редитеља, који ће тек према својим способностима и индивидуалним могућности ма постизати виши уметнички и културни развој. Тај задатак треба да тспуњава средње глумачке школе. Академијин циљ требало би већ једном да буде стварање уистини високо квалификованих и културних позоришних радника, који би својим несумњивим познавањем заната, високим постигнућем сценске и опште културе (без обзира на снагу талента) могли да подигну општи културни ниво наших позоришта на завид-

ну висину, који би дакле, могли У потпуности да одговоре захтевима једне савремене, европске и наше

сцене.

Мислим да је реорганизација Академије за позоришну уметност У Београду данас већ неопходна. (Само никако не онако како је организована: на брзину, импровизаторски. Оно што је раније било можда по“ требно данас би значило само штету). Мислим да је крајње време да се једном заиста увиде све специфичне одлике и потребе једне овакве уметничке школе. Питања: опште организације, наставног плана, општег образовања студената, просторија, академијине сцене, односа студената према раду, дисциплине и још многа друга требало би да буду предмет озбиљног разматрања. На основу стечених искустава, уз сарадњу студентске организације и извесних друштвених фактора, сва та питања могла би се, верујем, повољно решити.

МАТА МИЛОШЕВИЋ

НАГРАДЕ „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

РЕДАКЦИЈА „књижевних НОВИНА“ ОДЛУЧИЛА ЈЕ ДА од ПРИКАЗА __ ОБЈАВЉЕНИХ У ЛИСТУ У МЕСЕЦИМА МАЈУ И ЈУНУ ОВЕ ГОДИНЕ НАГРАДИ ДВА ПРИКАЗА КОЈИ СЕ, по њЕНОЈ ОЦЕНИ, БУДУ ИЗДВАЈАЛИ од ОСТАЛИХ СВОЈИМ КВАЛИТЕТИМА, БИЋЕ ДОДЕЉЕНЕ ДВЕ НАГРАДЕ, И то ЈЕДНА ОД ђе И ДРУГА ОД 10.000 ДИНАРА. ТЕКСТ ПРИКАЗА НЕ СМЕ Бити дуЖИ ОД ДВЕ ДО ТРИ СТРАНИЦЕ ОТКУМАНЕ НА ПИСАЋОЈ МАшини, СА НОРМАЛНИМ ПРОРЕДОМ. У ОБЗИР ДОЛАЗЕ ПРИКАЗИ КЊИГА, НАШИХ И СТРАНИХ, КАО И ПРИКАЗИ ПИСАЦА И | ЗНАЧАЈНИЈИХ КУЛТУРНИХ ЗБИВАЊА.

Потребни су мајстори

ИГУРНО је да је васпита-

вање' уметничких, глумач-

ких и режисерских, а и о-

сталих позоришних, арти-

стичких и техничких кадрова, само један сектор опште педагошке проблематике, алл се мени, и несвесно можда, намеће пларадоксална мисао да је свака глумачка академија или глумачка школа утолико боља школа уколико је мање „школа“ а више организована и добро вођена занатска радионица, али се једва усуђујем да ту мисао и даље развијам, јер се бојим да се, као пиле у Кучине, не заплетем У апстрактно фабулирање о уметности, о позоришној, сценској уметности која... али сам приморан да, ипак, поновно, констатујем једну евидентну прозаичну истину да се вредност позоришне уметности, а то ће рећи позоришне претставе, може

ХРИСТОС (ИЗ ЦРКВЕ БОГОРОДИЦЕ ЉЕВИШКЕ — ПРИЗРЕН)

Уметник мора да има активан однос према животу

ПОРЕЂЕЊУ са првим глу-

мачким школама после О-

слобођења у којима су ! наставници глуме, прилич-

но резервисани према савременим _ педагошким _ методама, механички преносили на студенте своје, често богато и значајно, искуство, Академија за позоришну уметност је, мислим, учинила знатан напредак. Развијајући код студената психо и физо-технику, не инсистирајући на брзим и површним занатским резултатима, већ систематски уводећи студенте у процес глумачког рада, поједине класе су дале лозориштима један леп број младих уметника чије стваралаштво није У знаку подражавања својих наставника, него одтише свежином _ свог

кадемије,

сопственог израза и неукалупљене индивидуалности.

Позитивно је то што рад класа на Академији није шаблонизиран, што је дата пуна слобода педагозима, али је несумњиво негативни: чињеница да педагози ретко, боље рећи никако, не измењују своја искуства, не упоређују своје методе, не траже заједнички узроке својих педагошких успеха или неуспеха. Измена мишљења није неопходна само по питањима метода наставе него и о значајним проблемима које, намеће васпитање личности студената Абудућих позортиних уметника. Организација Академије није још увек тако спроведена да би кроз све облике свога живота и наставе ва-

спитавала код студената осећање колективне одговорности, озбиљан и племенит однос према уметничком раду. Долазећи у већини случајева на Академију без јасне претставе о тежини и одговорности глумачког позива, студенти после првог контакта са позоришном средином, после прве похвале или понуде од стране филмских предузећа или позоришта, почињу да калеме на своју личност цели низ особина које са суштином позоришног стваралаштва немају никакве сродности, Боемлук, позерство и нарцисоидност, свест о некаквој „изузетности“ глумачког позива, арогантност и неучтивост у односима, преготентност, јалово критикантство — све то до(Наставак на деветој страни)

правилно оценити само из гледалишта. Одатле, је стич; , извлачим некакав (свој>) закључак о систему васпитавања _ позоришних кадрова, глумаца, режисера, сценографа, сликара костима, електричара, гардеро бера, фризера, сценариста и декоратера, који, у првом реду, „роба да буду мајстори свога заната, а њихов се занат, умногоме, битно разликује од свих остала њихових сродника у уметничком занатству, а највише управо у томе што феноменалну улогу у том стваралсштву играју закони гледалишта, :. познати и неформулисани закони публике која истовремено ствара И доживљује, у демонској рец:прочној магији чудесног активног флуида који као бујица струји с позорнице У гледалишта и из гледалишта на: позорницу, па и зато јер је уистину стваралаштво и уистину стваралачко дело само оно што је то, само тога и баш тога истога тренутка, и што је доживљај то баш само тада и једино у тренутку стварања и доживљавања, и што се тај феномен може објаснити само у његовој структуралној комплексности и целовитости, од психологије и социологије до естетике и биологије, па је, према томе, „добро“ само оно ште је добро тог тренутка а изван њега неће никад више бити добро, и неће бити ни добро ни рђаво ни „испод критике“, и неће бити уопште ништа, јер ничега уопште неће ни бити осим магловитих успомена и драгог, далеког, неопипљивог и непоновљивог „доживљаја“, Ако уметност уопште, а позоришна и глумачка уметност посебно, није нешто изузетно и индивидуално него друштвени феномен коме друштво дајс покретну снагу и обележје, значај животне истине и уверљивости, онда је глумац проклетник прометејски прикован на узбуркане даске своје „јавне усамљености“, приморан да игра свој чаробњачки _ Чапзе рапдаштопјаме, као Свети Себастијан, го и „демаскован“, на видику и на удару свима и мета хиљади стрелица које га рањавају и разносе без предаха, и у том фијуку и звиждуку, у том заглушном урлику и хуци колективног доживљавања, глумац, херој дана и тренутка и трубач ауторових идеја, треба да одбрани и спасе угрожену моћ своје индивидуалне концентрације која носи и покреће радњу „карактера у акцији“, обавезно, до финала. Тај играч на жици, распетој изнад понора између игре за партнера на позорници и игре за стоглавог демона са хиљаду ужагрених очију у мрачном бездану гледалишта, тај глумац, или Глумац, мора бити мајстор, вештак, чаробњак, . виртуоз у десетинама и стотинама мајсторија, вештина и чаролија, од мајсторски чаробне савршене дикције до вештине мачевања, од психотехнике „и стинског преживљавања“ до вештине ношења стилског костима свих епоха и свих класних припадности, од вештине седања и устајања до вештине улажења и излажења, од племенитог геста и патетичне позеу стилу неке монументалне античке скулптуре до вештине баратања виљушкама .и ножевима на интимном Фапеги а децх, и тако даље без предаха. Да ли се то може научити и усвојити као своју другу (или прву) природу у некој установи организованој на принципима и пракси сваке друге школе, више, ниже или средње, или је потребна баш нека специфична „школа“ или мајсторска радионица, или лабогаторија, тема је, уверен сам, за озбиљну и мучну дискусију која Ји требало, у уводу, да реши ·итање да ли се проблем позоришне педагогије У тренутној пракси таифа 5 тата, не своди, на питање хитне потребе васпитавања васпитача, .акзих васпитача-мајстора који 6: смели, знали и могли да организују и воде такве мајсторске 2"... оницг-лабора-

торије у које би студенти улазили са знањима опште обргзованости стеченима у некој доброј средњој

или вишој школи, а излазили са зна+ њима стечених вештина и сведочанством 9 положеном мајсторском испиту. 5

ТОМИСЛАВ ТАНХОФЕР

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 13 МАЈ 1954