Књижевне новине
СУСРЕТИ
БЕЛЕШКЕ С ПУТА ПО ШВАЈЦАРСКОЈ И НЕМАЧКОЈ (М)
Песник и пакао
ВИХ дана ишао сам Гро- ши мртва за време трајног плеса, | бљанском улицом, том ши- слика студента у националној бироком, пустошном, безу- блиотеци у Паризу који чита Расела, тешном улицом смрти. У Толстоја, Пикара, Маркса, Есхила, кишносивом светлу април- Гетеа и Тојнбија да би докучио
ског јутра читао сам у камену ове речи:
Ноћу између 15 и 16 јула 1941 године напредни омладинци Београда запалили су ову зграду која је служила као гаража за по-
_ требе; окупатора. Том приликом уништено је 20 непријатељских камиона, 3 вагона гуме и велике количине бензина...
претставу о свету:
Хоћу да знам
није ли већ једном могуће, постићи
мислима, делом,
да један буде једнак другоме без да ти једнаки
потиру своју слободу...
Истовремено умире неко дете које је побегло од својих родитеља јер Замислио сам се, не над храброшћу, су заклали његову козу, један љуНад пожртвовањем које је тада, у бавни пар гине у судару аутомобито доба, морало да изгледа скоро ла, један француски војник у Индобесмислено. Пре можда над забора- кипи тоне у мочвару, једна синди вОМ, над отупелошћу савести и над калисткиња из Малаге баца се са безнадежним гашењем сећања. прозора у тренутку када Франкова Дошао сам овамо да код камено- полиција долази по њу — песник све ресца поручим плочу за гроб мога то бележи, он је „камен који муца“, оца, Али:и камене речи су само ре- који не зна зашто се све то дешава, чи, А време понор, прерушен у жа- само да се дешава и да то мора билост. ти саопштено. Овај камен је раниЕ Има тек тринаест година од акци- је био Јозеф Билингс, црнац и лакоје оних омладинаца, а у Немачкој атлетичар, али и она млада девојка већ настају нове армије. По овој зе- у једном италијанском селу коју су мљи онп су посејали гробља, а ето жене злостављале, и продавачица опет, још једном мобилишу своју робне куће која се баца са спрата у моћ, своје заставе ин своје генерале. двортште, и мали црнац кога су оЗар је прошлост већ прошла2 бесила бела дена. Камен – претвара Просечни немачки грађанин искре- говор у песништво; но се вређа када га неко потсети на ја ћу мрачна недела блиске историје. Ко- га у лективно потискивање! Онај исти усред став који са мржњом и фобијом ре- усред агује на Томас Мановог Др Фаусту- усред са. Књижевност која жели да буде «Ред синтеза ја и савести овде Вајраухова последња књига зове се није омиљена. Па ипак, када бисма ју пе. # ; еп Њ]ос означили немачку омладину) А, аде КЕ А као милитаристичку, добили бисмо | подземне железнице ~ Берана за погрешну слику, Већина те омлади- време освајања града од Руса, 1945 не држи се хладно и дистанцирано Својственим му – прецизно-веристичпрема пссудохеројском језику уни- ким језиком песник овде опева саформе, Аполитички расположена, о- времени пакао наших дана Тај пана је пре за циничко лично ижив- као не личи на сеновити вакуум љавање. Суптилније притискује свест античког Хада или апстрактну Гехео дугу отаца. У њеној глави рађа се ну Јевреја. Пре би се за њега па
певати хијена садашњости, шкорпија будућности, смрдљивих цветних чашица, ледених кратера...
мисао о измени и питање о бољем гло рећи да је сродан средњовеков. плуту. Група књижевника коју на- ној пакленој декорацији једнога Данводи Вајраух у свом писму „Књи- тед или Јеронима Боша. Али сатан-
жевним новинама“ је литерарни одраз ових. кретања,
Године 1946 Вајраух је писао књижицу прозе На узнемпреној земљи, Тада још нисмо били спремни да без протеста прихватимо литерарну слику немачког војника. Он је био приказан у светлу очајничког умора, нако не и безнадежан. Ипак, то није била нада на победу; тај тучени, дроњави немачки сол дат, поводећи се због својих рана, болештина и извршених злодела, видео је и увидео ла машина мора бити сломљена да би се спасао ч0век. Године 1948 Вајраух пише приповетку Давилови заветници. У једној посластичарници, за време напасти од скакаваца, на ру шевинама изгубљеног рата, једна група људи се саветује како да се из хаоса спасе човечност,. Ти људи желе да се боре против свега што Оно што се одиграва у подземној је труло и рђаво, и да у човеку иза- железници постаје легендом ужаса. зову немир мисли јер је немир Поквареност, кукавичлук, као бактебољи од мира, бура боља од за- Рује под микроскопом, пројицирани ветрине, мисао увек добра, а зла У недоглед, залеђују свест читаоца. само немпсао. Они говоре. парадок- Источњачка претстава о паклу бисално, често не осврћући се један ла је спарна и ужарена, С библина другога, следећи сваки своју соп- ским текстом она се учврстила пи у ствену мелодију, звук какав „Бах свести северних народа, где би сване би никад записао, али ни Мило, ка ватра требало да буде света, ЗаХинлемит или Хонегер/. Го је по- вршетак Вајрауховог – „Извештаја“ себна дисонанца, у којој титра сва евоцира нордиски волени пакао из злоба рата н фашизма, страха и ме- Еда. У бекству пред армијама одмаЂусобног оптуживања. Слобода је зде, Х. силази у подземна окна велпнезависност од страха, каже се, стра- ког града. Али вода продире свуда, ха од глади, страха од насиља, стра- односи са собом све живо, и све ха од лажи онога који је. подјар- постаје вода, чак и земља, а можда мљен по онога који подјармљује.
И Вајраухове песме Записано #) Сне све њите на зиду показују сродство с Роволт-Ферлага, Брехтом. _Например дијалог између песника и скретничара, или строфе о Гетеовој песми месецу, и рефлексија о постојању магленог сјаја. Снажним дисонантним језиком велеграда, без пренемагања и слаткости, он уобличава у новим речима и посебној музикалности старе социјалне захтеве. Године 1953 појављује се поема Минут црнца. То је прича о црнцу који као лакоатлетичар путује на Олимпијаду и који зна да ће у року од једног минута авион улетети у Маунт Витнеј и срушити се у безлан. У том последњем минуту поје арома Ррегов ду лула | каје сам. ·
а ~“ = ~ | Нека нико не лаже. светом и још једном се дотиче љу-| Ко је затворио сврје от, ли и путева свог обичног свакоднев- 2 ног радничког живота. Он се сећа 15" Пре ван|, св мајке, жене, Африке и Сједињених ка Је љтув Јаши, Држава. Сања о трци у којој више имје „сам. “ неће учествовати, и мисли на своје | Нека нико не лаже. многобројне атлетске рекорде. Сли- Ко је мисли ке и судбине се преплићу, гротескнотрагични опис девојке која се Ру
4 за |
ске чељусти, пламене муке и справе за мучење театралних демона под меонским _ осветљењем ипак делују наивно у поређењу са духовним и физичким паклом фашизма.
„Један мртвац мисли: погледао сам тиранина. Он је погледао мене. Нисмо" изустили ни речи. Чучали смо лицем у лице. Лежали смо лицем у лице, Тако, мислио сам, ту си где ти је им место, на крају света, прогнан. Сваким дахом који још у. влачиш у себе ближи си смрти, окружен' блатом, гамадима и мраком, као што то и јесте у паклу, ако га има“.
А тиранин по имену Х. – можда паралела Кафкином _ јунаку К. дакле Хитлер, мисли у себи: „Човечанство промениће име несрећи, Реч несрећа зваће се убудуће Х. Ја сам несрећа. Ја сам крај. Онемогућио сам сваки пови зачетак...“
изашле су Хамбург.
код
Нека нико не лаже.
Ко своје чело
у удубљење положи између вилмце п рамена
није са својим пријатељем |
мили пријатељицом сам.
Нека нико не лаже.
Ко себе “ своје ближње
копрцањем дечјих ногу
покрива
ВОЛФГАНГ ВАЈРАУХ — „КЊИЖЕВНИМ НОВИНАМА“
Срећан сам што сам дошао У контакт с југословенским писцима, Из мојих књига може се сазнати да у Немачкој нема само варвара већ и људи. Људи који се старају да опет лече зло које је за владавине варвара на• несено народима Европе и посебно југословенском народу. Али у том настојању ја нисам сам, ја сам један од многих. Спомињем из круга писаца ове: Алфред Андерш, Хајнрих Бел, Албрехт Гес, Луизе Ринзер, Ханс Вернер Рихтер, Валтер Јенс, Волфганг Кепен, Арно Шмид, Тинтер Вајзенборн, Гинтер Ајх, Карл Кроло.
Јаји-%
ова вода прождире м небо и демонског тиранина који је пошао да пороби свет а сада није ништа више него љигава пихтијаста страва, микроба грозе.
У хамбуршком клубу интелектуалних радника и уметника званом „Острво“ седели смо са ХГ. Бренером и В. Вајраухом. Нисмо више. нашли стари део града. Оштри забати готских житница су изгорели, али визија ужаса будила се у окнима сећања: Била је ноћ, последње године овог последњег рата, када су ескадриле бомбардера удариле на Хамбург. Сумпорна ватра се сручила са небеса. Запаљени људи горели су као бакље. Захваћени лудим болом скакали су у канале. Само главе су извиривале, као на сликама проклетства. Како су се појављивале, тако их је опет гутао сумпорни пламен, Пријатељи ни рођаци доносили су храну. Крици су се разлегали над тим делом града. И дању и ноћу. Док једне ноћи пушчана паљба није угасила свако запомагање...
Из оваквих доживљаја настала је модерна визија паклова.
Пре двадесетак година стајао сам на Тргу опере у Берлину под каменим фигурама браће Хумболт, пријатеља људи и хуманистичких научника, који су са својих постоља ћутке и огорчено посматрали пламенове једне касне европске ломаче. Са Бранденбуршке капије долазила је свечано-језива поворка црних есесоваца који су носили бисте и књиге за церемонијал уништења, Шта је остало тога часа под оштрим зраком те ђаволске бакљаде која је требало да претвори у пепео мисао човечанства! То је био почетак масовне опчињености. Ђавола је у међувремену однео ђаво, али сломљена душа немачке омладине теже се реновира од сломљених палата.
О. БИХАЉИ-МЕРИН
ВОЛФГАНГ ВАЈРАУХ
НЕКА НИКО НЕ ЛАЖЕ
и збивања свога срца
затворио у хиљадугодишњи
стари ћилибар,
изнутра такж је закорео
ч ништа вилце,
пије сам.
Нека нико не лаже.
Скутови свих чаршава
удариће преко његових чаршава,
скутови суседа,
скутови Лапланђама.
Нека нико не лаже. |
Сенке оних без чаршава
замграће на његовом чаршаву
ч раскречиће кончани четвороугао.
Нека нико не лаже.
(С немачког Иван Ивањи)
- О Молијеровом
»Дон
уану«
ЖАН ДИВИЊО
Ово је последњи од чланака о Молијеру које је фран-
цуски књижевник Жам Дивињо
тослао _ налиој редакцији,
Претходна два чланка објављена су у 15 и 16 броју „Књи“
жевних новина“.
ОТВРДУ Бреов:х теза ла-
ко ћемо наћи у претстава-
ма које је припремио и
дао Жан Вилар, директор
Државног народног театра, у претстави Дон Жуана лриказаној прошлога лета у Авињону а затим зимус у палати Шајо.
После толико распињанс. Геца („између ђавола и бога“) човек се пријатно изненади нашавши у Молијеру једног скоро модерног и чудно сложеног негатора: пар Зганарел—Дон Жуан нема премца у нашој литератури. Зганарел уплиће свога господара у замке своје сме-
шне реторике, Дон Жуан мами свог.
слугу у лабиринте неповерљивости. Ако један вређа највеће врлине да би их дискредитовао, ако се исмева једној авети за коју би се рекло да је изишла из Макбета, други није мање вешт у изазивању. Шта би био Дон Жуан лишен Зг.нарела2 Они се поверавају један другоме, правдају се један пред другим. _
— Трудио сам се, рекао ми је Жан Вилар једне вечери у Авињону, да прикажем драму тога човека заокупљеног другим стварима а не љубављу: не може се заборавити да мит Дон Жуана заводника још не постоји у ХМП веку. Да би се повратио прави смисао делу и најреволуционарнијој француској драмској личности њена дрскост, требало је учинити посебан напор у тумачењу. Јесте ли приметили како се тешко – савлађује Молијеров Дон Жуан>
— Занста, ви сте ту мешавину дрскости и изазивања поново успоставили _ насупрот традицији, без
сумње романтичарској...
— То је зато што се ја нисам определно ни за једно посебно тумајер сам
чење. желео да оставим
МОЛИЈЕР КАО ЦЕЗАР
личностима њихову сложеност. Погледајте овај пасаж где Зганарел пита свог господара да ли верује у небо, у пакао, у други живот, у вукодлаке: Дон Жуан одговара низом — Ах! Ах!... Веома тежа: пасус, али се читав комад окреће око тог церења. Бланшо ми је једном писао да нисам играо отворе:то неку Стриндбергову личност: хтео сам да Дон Жуан буде створен,..
Двосмисленом лид; Дон Жуаоновом Вилар позајмљује мас ; нервозе и несигуркости: тај Теноријо понекад има црте неког декартовског Кирилова, када, да би одговорио на ужурбане молбе свога слуге, броји на прсте, с једним заборављеним осмехом на уснама: „мислим да су два и два четири!“ Касније, када побеђена Елвира долази да му каже да ће равнодушна отсад према његовој љубави, стићи у манастир, Дон Жуан-Вилар окреће се, вреба је, скицира једну нежност под велом затворенице: каква ноћ у перспективи! То није више раскалуђерена монахиња од јуче, него девојка која се прибире да би се вратила богу. Мислећи на Валмона из Опасних веза Вилар је схватио сво-
ју улогу.
(РАД ПЈЕР МИЊАРА КОЈИ СЕ ЧУВА У ФРАНЦУСКОЈ КОМЕДИЈИ)
Да би изазвао Дон Жуана и довео
та до најсуровијег израза био је по-
требан један квалитетни Зганарел; Данијел Сорано нашао је ту улогу своје младости, Марнонета која игра на том празном платоу, и под тим
високим"прозором на коме ће се по- _
јавити витез, он не ставља ни Скапенову ни Фигароову маску. Када Дон Жуан, у том дивном драматичном покрету који претходи његовој. смрти, убеђује да ће умети да превазиђе своје савременике у лицемерству и открива да је свака чистота лажна и сваки морални осећај, облеће
парада, _ Сорано—Зганарел као лептир око.пламена, преклиње, повлачи _ се, протестује, – немоћан
против једне воље за коју би: се рекло да је сатанска. То је савест ко ју је сломила „савест која увек негира“, Успех Дон Жуана у замку авињонских папа потиче нарочито од извапредне дикције глумаца. Али овом јединству речи природно одговара јединство игре. А затим, оне вечери када јс давана претстава, једне лепе августовске ноћи, у тренутКу када је уплашени Зганарел отворио врата витезу чији се бео стас појавио на шиљатом зиду, „истрал се подиже и, у једној пиранезовској визији, открије дрхтај смрти под плаштом дрског и сардонлчног Тенорија. Ако је зимус у палати Шајо комад изгубио од оне ширине коју су авињонски зид и провансалска ноћ дали Виларовом Фестивалу, игра глумаца добила је у дубини: мање величине а више снаге...
Ипак, гледајући Вилара у јединој улози у којој се у потпуности усклађује са својом дубоксм природом, ја сам. мислио да, далеко од тога да буде: личност Заводника, Дон
Жуан је личност Сида која не ве-
рује више у Сида, Корнејев јунак који се ослобађа Корнеја. Одакле ли долазе ти племенити очеви, та осветољубива браћа, те недостојне љубазнице које исмева Дон Жуан, ако не из Сирене или Родогинар Као да је Молијер умео једног дана да пренесе на трагичне личности које су опчиниле његову младост, једину освету која је нешто значила у његовим очима: да их суочи са једном савешћу која одбацује њихову чисту љубав, част и углађено витештво, Павши као метеор у своје столеће које се још кити сјајем традиције и прошлости, Дон Жуан му не припада: он управља _ своје погледе према једном свету У коме – Корнејевска трагика губи свој смисао. Смех ослобађа од бога као што ослобађа од Родрига. Јер, више но Варалица или Заводник, Дон Жуан је биће које уме рећи не, Свестан да је глумац сопственога живота, свестан да је марионета коју ће ветар олнети ако се ветар дигне, љубавник Дона Елвпре скрива, рекло би се, лице глумца под лицем Развратника.
Брејева теза нашла је овде сјајну сопствену потврду И приморава нас да поново прочитамо целог Молијера. Сам глумац, Молијер је једног дана поставио на сцену лице глумца: није ли аутор Тартифа, _пошто се уморио од толиких витезова и љубавника, од толиких освајача
„части помишљао да опише, под одо-
ром племића, једином одором којој би се све опростило, драм; глумца, човека који није ништа, и тако пружи комедију свог опстанкар Дон Жуан би у том случају био главни комад Молијеров,; комад у коме личност трнумфује над прециозношћу осећања и сања о једном немогућем животу који још не може достићи. Тај комад је, после свега, најреволушионарнији: он нам открива да има битака које треба добити у свакој генерацији када свет рсстане неломичан а човек роб моћи, верских предрасуда или растројства,,.
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 13 МАЈ 1954
%
%
,