Књижевне новине

Мотиви

> ПЈЕСМАМА Николе Полића, насталим задњих 'де| сет година, потребно је да се каже неколико ријечи, кад се то није рекло поводом посљедње књиге стихова заправо избора из Полићева четрдесетгодишњега пјесничког стварања (1910—1950) -— која је готово незапажено изашла г, 1951"). Та је књига пјесама имала бити уједно и просјек кроз његово животно пјесничко дјело о шездесетогодишњици живота,

Никола Полић, пјесник, есејиста, фељтониста —(„Маргиналије“) и музички критик, готово се није читав живот бавио ничим другим него по'езијом и музиком. Он пјева већ та. мо од бохемских времена, сједећи

- за Матошевим столом (послије Ма-

ле

тошеве амнестије 1908 год.), објављује циклус пјесама у „Хрватској младој лирици“ (1914); пише о кавани и бохемству понајбољи „матошевски фељтон“, што је уопће код нас написан, и' свира на клавиру. Никола Полић сједи у друштву Матоша, Тина Ујевића, Галовића, Визнера, Габарића, Хојслера ин др. У тој бохеми, и о томе граду (Загребу), испјевао је већи дио својих пјесама, које тек о двадесет и петој годишњици књижевног рада излазе у посебној збирци („Јучерашњи град“, 1936), у којој је дао „поезију момента, пијанса“, сјена и шапата, па ако су те флуидне љепоте некому премало — сјетимо се, да је ову љепоту, љепоту тренутка, јеке, сјене од сјене најтеже ухватити, | „Рјапзипо је најтеже добро свирати“ (Матош).

Поезија је Полићева највећа страст, 'ОН њу лудо воли, па кад лежи болестан на болничком кревету“), кад у очају заклиње „добру, умрлу мајку“, што га је у живот „поново пробудила“, кад „болесничке визије без кормила јадре“, и у „врућици види сва знамења чудна“, „исцрпљен од глухог неспавања“ тад му једино поезија даје болно смирење (,„Триптих“).

Посљедња књига његових пјесама („Пјесме“) пружа нам могућност, да се увјеримо у истинитост наше тврдње. То су дискретне, полугласне, интимне, музичке пјесничке исповијести било да су импресије доживљене природе, слике тренутака, субјективни трзаји и боли, одбљесци богате и истанчане пјесничке душе, или глазба тишине, безбројне варијанте тишине. („Тишина, Ни ћуха. Све су ствари нијеме“). То су мотиви раскошних _ вечерњих боја и звукова, и опет тишина и сјена, то су често артистички дане сензације, импресионе (импресионистичке) слике, пејзажи и „штимунзи“, који сви извиру из дубокога осјећања живота, из страствене љубави за љепотом и музиком у животу, за људ“ ским и добрим. „Тишине златне, тешке, и бунила, и грознице, тлапње, полусвјестице музички _ доживљене — најљепше су Полићеве сензације“ (Горан Ковачић). И један нутарње богат пјеснички живот, музиком проткан, луцидно, јасно доживљује свакидању бол и патње у тишини, У самоћи самотној и самој. („И високе ноте камених тишина рађају се, јасне кроз призму вина“. — „Мирисима воска процвао је камен, с музиком бола и говором рима“).

Но то је само један лист Полићеве поезије, једна од боја на пјесничкој палети. Друга страница и други одјек бола јесте његова поезија са социјалним – мотивима. Они су ботато варирани: мотиви из предграђа, у којима слика живот човјека пониженога до посљедњега људског осјећаја, пролетерски мотиви, (који су се прије неколико деценија ријетко сретали на страницама лирских пјесама или у ревијама, а

који су често за неке били само мо-

да). То су најљудскији мотиви о онима, које је друштво одбацило и презрело, јер су били жива и крвава оптужба бездушног друштвеног понижавања и неправде; опјевани су периферијски „штимунзи“, дано је стваралачким _ потенцијалом _ топло, дубоко суосјећање, хумано и искрено осјећање — протест због неправде, љубав за животом, за биједне мале људе предграђа, за радне људе творница и радионица, који живљаху у најтежим увјетима бесправља и капиталистичког израбљивања у бивем друштвеном поретку; те су странице дане нада све поетски и доживљено. (Велики циклус пјесама „Пјесме с периферије“ У „Јучерашњем граду“, па циклуси: „Поворке“, Крвава клепсидра. и „Освити“ у књизи стихова „Пјесме“.)

“

„Пјесме“,

љ Никола Полић: издање

„Зоре“, Загреб. 2) М сада лежи у ријечкој болници,

на „одјељењу психијатрије.

«А

У распјеваном _ ритму нижу се блатним улицама прљавога предпрађа, кроз периферијске суботње крчме и каванице, поворке сиромаха, богаља, сметлара, блудница, праља, бескућника, _ биједника, — инвалида, робијаша, швеља, вагабунда и глад них пролетера; најприје поворке сиромаха, сметлара („То шуме тврде, брезове метле на границама јутра“, кад се „робијаши враћају с рада, задимљени радници и уморне раднице“; поворке просјака, који се „враћају граду у априлске дане“,

НИКОЛА ПОЛИЋ (цртеж М. Узоринца)

гдје их „на удару Града и градских клоака дарују клетвом погнутог живота“). То „бескућници путују, иду пророци и вјесници“, којима је дузла чиста и „криком својим руше Град са свију страна“; мајке самоубица, што стоје под дрвом, на грани којега јединац, страшан, виси, а „сунце је у короти пало на траву“; јаучу другови из „кантина смрти“; поворке бесправних путују расвијетљеним улицама с раскошним мрамором и излозима за богаташе — за сиромахе само да их гледају; „стална поворка Радничког дола у прљаво јутро шета“, и нестају гладни у-

' шесмама_

;

чесници у ниским, влажним подру“ мима и јазбинама. Поворке инвалида, карикатуре биједе, без удова, слијепци, на штакама — јунаци с Карпата, жртве првога империјалистичкога рата, који су „родољуби“ и „браниоци“ народа, народни „вође“ и ниткови бацили на цесту, кад су за њих дали живот, крв, и све што су _ имали (Инвалид пред Хајдновим спомеником У Бечу), за коју је пјесму г. 19836 написао један Полићев сувременик, да за њу поклања цијелу нашу послијератну, било „конструктивистичку“, било „социјалну“ лирику, успоредивши је с једном Крлежином пјесмом о'сутопу на:постаји · малога провинцијскога града.

Те су пјесме прије два три:деценија. биле велик поетски доживљај У нашој:књижевности, _ доживљај, дан, истински и ' искреним пјесничким језиком, а то су оне и данас, н бит ће ли сутра. Та социјална Полићева поезија, у драматичној епохи између два рата, заузима посебно мјесто, јер се одликује нарочитом архитектоником и искреном емоционалношћу; она је фиксирала реално збивање у тмурној ноћи наших патња, тамничким данима суровога вијека монархо-капнталистичког насиља („гробница је ово ин пустинић душа“). бестравља, логора, главњача, прогањања, бјежања и потуцања, печалбе и скривања, Та је поезија Уједно и крик племенитога срца, вапај за свјетлијим перспективама, за љепшим животом. („Чују се црвене трубе!“), 1.

И онда, кад се почео ослобађати народ и „кад је од тирана ослобођен свијет“, како каже Петефи, окреће се нови лист књига стихова, пјесника „пјесама с периферије“, открива се Полићев свјежи тон, који зашуми као зов и поклик, а уједно је огорчен протест и крик. То је Полићев циклус пјесама (194050), о којем нитко још није писао, а баш пјесме из циклуса „Поворке“, „Крвава клепсидра“ и „Освити“, те пјесме, објављене посљедњих. година у „Ријечкој ре-

Николе Полића

вији“ и „Републици“,

представљају нам Полића у новом свијетлу. Шјесма _ „Проклета

земља“, варијација на Грегорчичеву „Сочу“ и

триптихон „Подхум“ товоре _ легитимно _ за пјесника, који неизре-

циво воли свој голи истарски крш и плаву учку тишину. _ (Полд-

хум, мјесто, гдје СУ талијански фашисти 12 и 31 УГ 1942 учинили ге-

нерални покољ над ненаоружаним и мирним људима, потпуно запалилили село од 2.000 становника, побили 118 мушкараца „а дјецу, жене и старце одвели пут римске тисућљетне културе __. у логоре и каземате поробили све и опљачкали благо и храну).

Пјесник смјело и визионарно наговијешта ход оних с периферије града, пјевајући на стихове Крањчевића: „То иду легије из црних подземља... иду дуго... дуго, којима је био цар-отац Сибир, зрно, уже...“

Иду мрачни им тешки,..

Конака не ишту. И милост не просе

Камени је пут још до њихове зоре.

Иду пред олујом. МИ правду не траже.

И без оченаша поворка се креће.

Већ је Хлапец Јернеј. — испред вјерне страже

Потасио лажне, доброћудне свијеће.

У мраку, по мраку барикаде расту

И све даље и даље поворке се стварају Поворка“)

Пред пјесником устају „слике будућих времена“, пред њим су борци ин вјесници новога доба, што их је гонила „буржујска метла“, а сада иду „у сусрет новом дану“. И пита се, „тко ће им дати велико име“ уЧовјек — што поносно _ јечи!“ („Поход пролетера“),

(Наставак на осмој страни)

ЛАДИСЛАВ ЖИМБРЕК

Горки о Јесењину

та

+ с» писмима Максима — Горког МИ Ромену Ролану има неколиА ко одјека поводом трагедиГА је Сергеја Јесењина. Мада су скромна по обиму и по садржини коју саопштавају, можда неће бити незанимљиво објавити та досад непозната документа. У писму од 24 марта 1926 Горки је свом пријатељу поближе осветлио песни|ков лик ин објаснио му узроке ње|гове преране смрти, Став Горкога | према Јесењину у том писму је сличан ономе из „Сећања“), Али, детаљи које ћемо овом приликом објавити интересантни су, пре свега, по томе што су одраз непо средних расположења и утисака Горког _ поводом — Јесењинове смрти.

У том времену, кад је био обузет тешким мислима, са срцем препуним | туге — Горки је налазио утеху у ру-

ској литератури, у младим писцима зада које је веровао да имају дара и да ће бити кадри да наставе велике традиције руске књижевности. У писму од 2 децембра он каже: „Ситуација у Европи и даље ми задаје бригу. Догађаји у Сирији који су заменили оне у Мароку — такође. А ништа мање ни Кина која не пре-

стаје да ми улива стрепњу. Ја имам једну једину утеху: младу руску књижевност. Она снажно расте квантитативно, а. по квалитету постаје, све-више уметничка и објективна) и поред претеране строгости цензуре“ Једжино то ме чини веома срећним.“

Ове речи о руској младој. књижевности Горки је подвукао. Свакако је и Јесењин спадао у ту групу писаца од којих су зрачиле велике наде. Али он је био и нешто посебно: својом осетљивом душом коју је разапео да би осетила што јачу бол, својим дивним и злослутним стиховима, он је уливао зебњу и

1 Мисли се на чланак Горкога „Сертеј Јесењин“ у књизи ДЕЛА књига ХХП, Бгд. Култура, 1948.

% Горки ово истиче стога, јер је у то време осећао аверзију према пропагандистичкој и тенденциозној литератури, која ускополитичком циљу жртвује с" објективност и уметнички квалитет. .

3) Стихови су преведени с француског како их је Горки цитирао,

'ИЗ ПРЕПИСКЕ МАКСИМА ГОРКОГ И РОМЕНА РОЛАНА

предосећање да је осуђен на трагичан завршетак. А та зебња и слутње потпуно су потирале наду.

Горки је о Јесењину мислно често. Стрепео је за њега. Веома су га узбуђивали његови стихови, Плакао је над „Црним човеком“. Био је то плач над живим песником који је тешко патио и коме је била писана смрт. А кад је опа дошла, мада је знао да је неминовна, Горки је био дубоко потресен, Изгледа да је дуже времена био притиснут Јесењиновом трагедијом. Он је спомиње у неколико писама Ролану. Та писма редовно говоре да је Горки „живео у облаку црних мисли“, Било је то време кад је патио од једне врсте „М/еМасћтпег2 -а; мучиле су га друштвене и националне драме као и несреће појединаца. Русија је његова велика брига и бол који га стално муче. Немачка и Италија га обесхрабрују. У тадашњем свету тражио је, а није налазио светла које би му уливало наде. У сплету црних мисли нађе се и нит стрепње за Јесењина. У писму од 11-1Х-25 Горки саопштава Ролану: „Управо сам сазнао ла један од најбољих наших песника, Сергеј Јесењин, умире од туберкулозе грла. Животарио је десет година, а није стигао да створи нешто велико, мада је за то имао све могућности“. Била би мање језива трагедија да је песник — коме Горки, признаје велики таленат умро природном смрћу у болничкој постељи.. Касније, кад је обавештен о грозном самоубиству Јесењина — Горкога ће та трагедија дуго" мучити; Јесењин 'ће му често долазити пред очи. У писму од 9-111-1926, које је Ролан уписао у свој интимни дневник (свеска 26, страна 51), Горки не може да се не спомене Јесењина, Ролан“ је забележио: „Горки ми је послао једну од својих скорашњих фотографија — снимљен је за радним столом. И он ми каже: Чини ми се да сте старији од мене само две године: у марту 1928 имаћу и ја шездесет година, Кад бацим поглед уназад, у прошлост, учини ми се да

сам живео два пута толико. Човек

би желео да не сазнаје за драме као што је самоубиство песника Јесењина, да се не сећа ужасних детаља те преране, али неизбежне смрТИ , + + | у Ј

Није нам познато да ли се (и колико се) Ролан раније интересовао за Јесењина. Управо да и није ни: шта о њему знао, писма Горкога,

у обојена тугом због ове и других трагедија, потстакла су Ролана да се подробније заинтересује за несрећпог песника. У двадесетпетој свесци свог дневника, на страници 52-ој, Ролан је забележио: „Тражио сам од њега (тј од Горког) детаље о Јесењиновој смрти (шаљући му фотографију коју је тражио од мене). Он ми одговара (24 марта из Напуља): „Трагедија Сергеја Јесењина је карактеристична у највећој мери, То је трагедија сеоског момчета заљубљеног у шуме и поља, у своје сеоско небо, у животиње и цвеће. Дошао је У град да му исприча гвоју усхићену љубав према примитивном животу, да му наслика његову тако једноставну лепоту. Видео сам Јесењина почетком њетова сусрета с градом; био је онижега раста, али грациозно стасит, 0обучен као Вања из опере „Живот за

цара“, плавих очију и са, изразом чистоте Лоенгрина. Ето такав је био.

М. СРБИНОВИЋ: ДЕВОЈКА С ТАМБУРИНОМ

Већ који дан — од ње писма нема. .а И велим: болест, младићка, јесења;

у октобру. моја срећа камена је. Отсутан сам. Људи, питају ме: шта. је2

Јесење позно грким болом горш, _ тек у трве пијетле сат обрве свије; у крошњама. киша, спава. Никад зори. —

Ноћ једна ложе свега да тотије.

За њу у мислима стпремам тада хазне

ч горки прекор што у њежност клоне; да умрем — да очи њене буду влажне џ груди, на час макар — за мном боце.

Разбољела ме дуга шутња њена... Отсутан сам. Људи, питају ме: шта је7 И велим болест, обична јесења;

кроз читав октобар то код мене траје.

РАДОЊА ВЕШОВИЋ

Град га је примио са одушевљењем

— као гурман јагоде у јануару. Поче-

ли су хвалити његове стихове с претеривањем и без искрености, као што то умеју да чине лицемери и завидљивци. А Јесењин је имао тада осамнаест година. У двадесетој он је већ носио полуцилиндер на својим плавим коврџама и успео да личи на калфу из посластичарнице. Пријатељи су га напајали вином, а жене су му испијале крв. Врло брзо је увидео да ће град за њега бити кобан и то је казивао у веома лепим стиховима. Постао је мантуп у пуном смислу те речи, остајући притом изванредан лирски песник

без такмаца. Мени се чини да је по-

стао такав из очајања, због предосећања свога краја, а и због освете граду. Мислим да је његов роман са ста-. ром Исидором Дункан одиграо фаталну улогу у његовом животу. У тратичним м сасвим неприличним стихо» вима, он вели о њој;

У тој жени тражио сам срећу, '

А. случајно нашао сам пропаст.

Нисам знао да је љубав заразна болест,

Нисам знао ла је љубав куга.

Она мисеприближила полузатворених очију,

И разум мангупов се помрачи...3)

Убио се не као биће без воље, већ са чврстом и јасном свешћу о потреби окончања живота. Он се није обесио: задавио се ужетом које је завезао о цев пећи, затим га је натакао себи на врат и стојећи повукао је конопац.. Пола часа раније расекао је вене и написао је својом крвљу осам ниски стихова од којих су последњи;

У овом животу није ново мрети, ал' ни живет, богме, није најновије,

Ето, У неколико речи, шта вам ја могу рећи о Јесењину. Живот руских књижевника обилује трагедијама, али ова Јесењинова је једна од најболнијих. Баш јутрос сам примио његове стихове МИсидори Дункан и целог дана се шетам пренеражен...

Опростите ми, мој драги пријатељу, за ово тако туробно писмо. Стежем вам руку са свом својом љубављу М. Горки“

Да ли је Горки био добро обавештен и да ли су ове појединости о начину Јесењинова самоубиства тачне — остаје спорно. То — на концу — није нимало важно. Трагедија остаје трагедијом без обзира на детаље. Овде су, можда, важнији расположење и став Горког. Нећемо овом приликом наводити друга документа у којима он тврди исто: да су улога и судбина руског књижевника одувек биле веома трагичне. Заједно с њима можемо _— навести многе примере: Радишчева, Пушкина, Љермонтова, — Чернишевског... Горки себе није изузимао из плејаде ових несрећника. Сматрао је да и на њему руски живот потврђује своје правило.

А. што се тиче објашњења Јесењинове трагедије — оно је, наравно, једнострано. Пошто је био под непосредним утиском те необичне смрти — Горки није могао дубље улазити у све њене мотиве. Писмо пријатељу није ни била прикладна форма у којој би — на објективан и темељит начин — објаснио социјалне услове и односе у којима се фор“ мирао Јесењин — пестик и човек осуђен на пропаст, У однос песников према Револуцији, у његов наивни сан о срећ ној и идиличној земљи „Инонији“, који је Револуција неминовно разбила у парампарчад, у потресну и сложену драму села коју је Јесењин доживљавао изузетно тешко, — у све то (и још много шта друго) Горки у том часу није ни могао, ни желео да улази. Он је просто насликао Јесењина како га је у том трену видео и осећао,

Зато су ова писма значајнија за обасјавање извесних _ расположења Горког у једном критичном моменту његова живота, него за тумачење саме Јесењинове трагедије, 5) Стихови су преведени

с француског како их је Горки цитирао,

Д. НЕДЕЉКОВИЋ

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 20 МАЈ 1954