Књижевне новине

ГОД. 1 БР. 26 Х ЦЕНА 20 ДИН.

БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 8 ЈУЛ 1954

у "ист излази сваког четвртка

НА ЛАН СЕДМОГ ЈУЛА

Смисао празника

ЕКИ социолози и филозо-

фи, који су покушали да

проучавају природу праз-

ника и светковина, с пра. вом, чини ми се, наслућуЈУ да празници нису само обични дани одмора и празне разоноде чији би повод било апстрактно сећање на велике и знамените догађаје или доживљаје једног народа или Једног друштва. Они су и то, и, ако их посматрате споља, искључиво позитивистички, ако хоћете, они су и једино то. Међутим, одмор, разонода, сећање само су први предуслови слободе, која нас одваја од

наше и сувише одређене индиви-

дуалне специфичности и отвара нас

ширем видику, заједничком – подџ небљу и корењу, народном и бдпштечовечанском. Кад у једном друштву црвени датуми нације постану само дани предаха у раду, одмор, равнодушна разонода и нејасна успомена на неку неодређену прошлост, онда је то свакако сигуран барометар да суу њему динамичке снаге заједнице већ усахле, или су на издисају.

Празници у једном народу на успону имају дубљи, заноснији смисао, носе у себи неопходну нужност, поетски су диктат размахнуте свести тог друштва, То су они часови, они изузетни часови и дани, кад нас, појединце, неједнаке и разнолике, као што је неједнако и разнолико лишће на једном дрвету, захуктали точак живота враћа у жа_риште _ нашег заједништва, наше „нематематичке једнакости –цветова“, како каже млада песникиња, ту где У дубоким грегерним емоција“ ма нације и друштва обнављамо сокове за наше индивидуалне преливе, за наше суштинске разноликости, да се не бисмо претворили, предати занавек сами себи, у изобличене и механизиране јединке роботе или чудовишта, свеједно без корена и поднебља. Странци.

То непрекидно живо море свежих, неугасивих заједничких емоција и пламених успомена, испод сиве коре наше неизбежне свакидашњице, ми жедно тражимо кад ступамо У „поетски пијани неред“ празничког кола, да од руку до руку заструји она народна и општачовечанска топлина која је иза свега, иза живота и иза смрти.

У том ритму непресушне плиме народа и човечанства ничу празници.

Бодлер је писао: „Свака епоха има свој начин понашања, свој поглед, свој осмех“. Додајмо, свака епоха има и своје празнике. И свака земља. И свако поглавље њене историје. _ Упечатљивије, _ речитије од сваког теоретског трактата, непосредним језиком поезије, празници једне земље говоре о њеном бићу, о карактеру њене друштвене и националне суштине.

Ако би неко упитао: „Каква је наша земља»“, и треба му одговошто краће и сажетије,

рити рекао бих: „Осврните се на наше празнике!“ | |

_ За нас овде, Седми Јул, у другим нашим републикама, слични датуми из те незаборавне 1941, страшне и блиставе године у исти мах, успомена је на прву пушку која је планула на окупатора и његове сараднике у Србији, устаничкој и никад покореној, логички завршетак, после сто дана, оног неукротивог НЕ, изреченог 27 марта у Београду. и широм целе земље хитлеровској моћи палој над Европом. То је сећање на“ испаљени метак који је објављивао свету да је почела непомирљива борба противу ропства, и националног и друштвеног. Потом, Двадесет девети Новембар, сећање на дан када су ударени теме“ љи нове Југославије, Југославије слободних равноправних народа, У Јајцу, 1948, усред самог рата, У јеку саме борбе, дан неразлучиве југословенске државне свести наших на-

рода, Најзад, Први Мај, дан радног.

циљеве.

човечанства свеопшти празник радних људи целога света, празник нашег неоцепивог припадништва светском пролетаријату и социјализму. То су наши празници, Шта сажетије, шта боље од симбола тих празника може да илуструје биће наше земље» Зар она није земља слободе У социјализму, или можда, земља социјализма у слободи, настала из вековне борбе, да тек у споју националне слободе и социјализма нађе свој пун, свој човечански лик. Та три празника, празник националне слободе, празник државне равноправности и празник слободарског социјализма, прожети присним, спонтаним _слављем 25 маја, рођендана

5255

МАРИН СТУДИН;

Тита, празници рађања слободе, равноправности и напретка, симболи су ове земље и њене најсветлије епохе: свакако и нове фазе социјализма уопште.

Дан Седми Јул слави се ове године у изузетним приликама, у светлости двеју значајних годишњица: стопедесетгодишњице Првог српског устанка и четрдесетгодишњице херојског дела „Младе Босне“. У тој историској перспективи подвиг Жикице Јовановића у Белој Цркви постаје једноставан, разумљив, нужан и неизбежан, · јер је сав натопљен, храњен дубоким подземљем историје, Постаје нам и схватљиво што

МАЛИ БОМБАШИ

~ њена

је у нашој земљи прва. пушка противу новог силника и поробљивача у Другом светском рату управо планула баш овде, на тлу Шумадије, коју, по речима француског историчара, Алфреда Лажизана, „отоманско царство није знало да колонизира, што би у то време „укидањем базе _ српске државе, променило судбину Европе“, као што је ни касније није могла да колонизира ни хабзбуршка монархија, ни уз помоћ Виљема П ни Хитлера у току два светска рата, у тој Шумадији где је пре сто педесет година запаљена прва искра наше нове слободе, што је, опет по речима истог историчара, заиста изменило судбину Европе ХХ века, разбуцавањем Ау-

_ строугарске.

То показује, колико је позив У непоштедну борбу јула 1941. био историски оправдан, колико се дубоко и далеко гледало, натраг у историју и напред у будућност, колико су организатори те борбе наслутили у свом бићу и у народном бићу несаломиве снаге за љуте битке за слободу и онда кад је изгледало да је све изгубљено.

Јер Седми Јул је заиста, и пре свега, празник те вере без илузија, без бога, без богова, вере у човека, у народе, вере да кад изгледа да је све изгубљено ништа није изгубљено, ако човек у себи открије тај подвиг, тај непрекидни чин освајања слободе, која није дар, већ његово дело, дело народа. Да би открио пламен у камену, Да би бук“ нуо пламен У мртвом камену, како

каже заборављени песник Грчић

Миленко, . ДУШАН МАТИЋ

ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА ОД САРАЈЕВСКОГ АТЕНТАТА ___(угестивна реч Владимира Гаћиновића

ДА су ретки појединци који се из омладинских редова издвајају и уздижу до општег признања, за Вла" димира Гаћиновића може се с правом рећи да је био учитељ и вођ оног дивног омладинског нараштаја који се у националној борби самопрегорно жртвовао и плод именом Младе Босне ушао у историју. Његова сугестивно-мисаона реч бодрила је и усхићавала омладину и истовремено најпотпуније исказивала њена револуционарна националноослободилачка стремљења. Проповедајући директну револуционарну акцију, са гласом који је продирао дубоко у срца младих људи, он је неоспорно имао великог утицаја на формирање овог омладинског појаса После стишавања узнемирености коју је изазвала анексија, омладина

се у односу на туђинску власт почи- ,

ње све више одвајати од своје реалистичке средине, чудно издељене и изукрштане различитим интересима и утицајима. А већ у ЈУНУ 1910 тај прелом гласно и јавно обележава студент Богдан Жерајић својим револверским мецима, који у исто време најузбудљивије делују на готово цео омладински појас. _ Жерајићева смрт, схваћена као свесна жртва и протестни крик уиме поробљене нације, преобразила је Гаћиновића и од њега створила националног револуционара, који се више неће заносити песницима него само револуционарима, бунтовницима. Неуморан проповедник рада и личног уздизања, он избија у прве омладинске редове и својим снажним деловањем разбуктава пламен на већ упаљеном огњишту, са настојањем да своје другове повеже у спонтану заједницу која-је усмерена на крајње ослободилачке А у његовим сугестивним речима, којима је потстицао на акци-

ју, осећа се кроз цело време дру-“ гарски глас мртвог Жерајића, који

"као да дозива и потсећа своје омла-

динске следбенике да се народно ослобођење постиже једино револуционарном борбом и кроз личне жртве. Те речи су магиски деловале и у свести младих људи добијале смисао заветне ослободилачке мисли, из чега ће израсти револуционарни лик једног поколења — Младе Босне, како је Гаћиновић још 1910 назвао омладински покрет.

Нови метод омладинске борбе, објављен Жерајићевим мецима, Гаћиновић је прихватио са заносом двадесетогодишњег младића и својим радом највише допринео револуционисању Младе Босне . За свога боравка у. Београду он је у више прилика и кроз различите канале дошао у додир са људима који пропо-

ведају директну акцију и за њу спре:.

мају народ. Уз ове личне додире, значајне по својој непосредности, он се формира и под снажним упливом напредних писаца, нарочито руских, чија су дела била у ово време његова омиљена лектира у којој грозничаво живи. И разумљиво, под овим личним и књижевним утицајима, Гаћиновић је ускоро почео да проповеда национално-револуционарну _ мисао, обраћајући се директно омладини. Та ко у чланку Онима који долазе, објављеном новембра 1910 У бечкој Зори, он полетним речима велича: Жерајићеву силну љубав према народу и његове мисли саопштава као обавезну поруку младим друговима, А. последње 'речи које је казад. Жерајић и оставио у аманет младима; пре'него је извршио дело које

ће их потврдитион на крају чланка

свечано изговара и усто поентира: „Омладина се мора спремити на жр“ тве, Кажи јој!

Не треба нарочито истицати да је

Гаћиновић, после ове поруке, говорио и гласно и неуморно. Он је највећу активност међу омладином развио када је под јесен 1911 г, прешао на студије у Беч и ту остао и спочетка 1912 г. Налазећи се већином на путу између Беча, Београда и Сарајева, он у ово време успоставља везе са хрватском и словеначком омладином, оснива омладинске кружоке и повезује њихов рад, тражи и изналази нове чланове и утврђује канале за омладински рад у унутрашњости, На „омладину он делује не само личним додиром и потстицањем на рад, него

ТОДОР КРУШЕВАЦ

(Наставак на седмој страни).

8. ПРИЦА: МИТРОВЧАНКА

"Такве случајеве

_ мена,

| У овом броју

поред осталог: чланци ми књижевни прилози Душана Матића, · Ероса Секвија, Зорана Глушчевића, Јована Вошковскот, Ђузепе Унгаретија, В. де Сола Џинта, — Ликовни прилози: графика о народноослободилачкој. борби (поводом дана устанка у Србији).

Седми јул

изненађење,

чудо ни што би можда свугде У свету било. Седми јул У

· Србији природни је цвет

југословенских њива, Има наш народ устанака више но деце» нија. С том животном манифестаци= јом управо смо и изишли из магли“ на праисторије и учинили да нас запишу као појаву и индивидуалност свугде где се тад, почев од му века, писала хроника европских народа — у Византу, јр му, Ахбну. ИМ од тад се у њој, тој историји, и на овим нашим цветним и крвавим пољима и одржавамо само устанцима — противу Авара, Франака, Византинаца, Бугара, Мађара, Турака, Млечића, Немаца... од Корушке и Посавине преко. Далмације, Црне Горе, Охрида, Рашке и Дренице до Шумадије, Бачке, Баната и Срема. Колико је год имена наших суседа и географских појмова наших крајева толико је и наших устанака, Седми јул је последњи у дугом низу оних огњева што нам 'осветљаваше тмине и указиваше на пут при раскршћима,

Али ако није чудо и изненађење по месту и времену, црте његовог лика по свему су другом јединствене, С чим сличним упоредити његов размах, безграничност његових подвига и жртава, његове плодове и последице!

На неколико пушчаних пуцњева у маленом подринском селу усколебао се и одазвао цео простор од Јадрана до Цариброда и од Суботице до Ђевђелије. Светлост муње облетела је све наше земље и проказала народима наказу њиховог поробљивача, А непријатељ једном сагледан, није више и најопаснији; он постаје змија без шипрага, бандит без помрчине, — Те светлостими тога јединства ми никад раније имали нисмо. ·

У ратном паклу који је затим настао за-нас није било пораза нити за непријатеља победе јер је свака изгубљена битка давала читаве дивизије нових бораца а свака доби јена _ ослобађала целе покрајине, не бележе ратне историје, па ни наша иначе богата сваковрсним подвизима. Они почи= њу од Јулског устанка, од изгубе љене Мачве и добијеног Ужица, тренутно изгубљене Србије а до бојеног Санџака и Босне, од Козаре до Неретве, Сутјеске и Дрвара, Сплита, словеначких планина и И стре, све до ослобођеног Београда и Трста. Све је то био један јединствени ход револуције која се тала» сала и разгарала на путу ка конач“ ном успеху.

Оставимо анализу њених догађаја тешким томовима, а ми погледајмо њихову оживотворену слику. Јутро што наста после тешких бура и пожара обасјало је само нове младе људе, нову младу класу, нову младу државну заједницу. Старо друштво отишло је са својим неправ-= дама и својим господарима. Ни страног окупатора ни домаћег екс• плоататора, и то на ширинама које никад једна животодајна светлост није раније обасјавала.

Част припада крају где је прва буктиња упаљена, али његов избор ваља преписати не случају, нити бунтовности људи, ни њиховој изу“ зетној разборитости, та одлука припада мудрости предводника, И баш та околност да је наша револуција имала) једно руководство и једног руководиоца који су могли у сваку судбоносну одлуку да слију, као У пушчано зрно, најподеснију историску ковину, да се ослоне на све најплеменитије иза себе указујући на најпрогресивније испред нас, тнихова обдареност да за сваки правац одаберу најбољу полазну тачку са које ће ослушнути ехо. сваког нашег пуцња, то је елеменат који овој

· југословенској револуцији даје нај· живљу

и најживотворнију – особеност. Он је напоре свих наших у“ станака свео у једну матицу, циљеве свих наших буна у једну победу. Зато. је србијански Седми јул само почетна страница, уводна реч у нову и на нов начин писану историју југословенских народа. А она је већ нарасла до свог импозантног волу-

М. ПАНИЋ-СУРЕП |,