Књижевне новине

ПУТЕВИ

СТО ГОДИНА ОД ПЕСНИКОВОГ РОЂЕЊА

| Анте Ковачић

ЈЕЛО Анте Ковачића толико је уско повезано с догађајима у његову жи“ воту да нека поглавља њеј- гових романа, као на примјер „Дјетињство Ивице Кичмановића“ „У регистратури“, наличе на аутоонографију. ИМ зато би било врло тешко разумјети дјело овога писца у цјелости без понављања _— његових личних прилика и времена у којем је живио. Ковачићев период у хрватској књижевности пада у францЈозефинско вријеме послије године 1848, које карактерише пораз једне династије и неуспјех једне револуције. Аустрија се послије те револуције није демократизовала — него бирократизовала, __Феудално — племство, задржавши највећи дио земљопосједа, постало је по својој имови-

ни одлучно и у индустриским, трговинским и банкарским подузећима, као најмоћнији дионичар великих

привредних _ погона, у, монархији. Сељак тобоже ослобођен остао је у ствари и даље кмет, дишен углавном скоро свих лолитучких права, Школована интелигенција, _ регрутована једним дијелом са села, могла је добити хљеба само у покорној служби власти феудалног племства. У таквим приликама започиње социјална дра“ ма прелаза сељачкога сина у капуташа и градскога господина, а тај прелаз обухвата најзанимљивији и најопсежнији дио Ковачићева опуса.

Рођен од сиромашних сељачких родитеља Ковачић је по милости племићких мецена послан у школе да се издржава у господским кућама као послужитељ, перући тањуре и чистећи ципеле господској дјеци. Ово школовање сиромашног сељачког ђака који живи као служинче у дому богатога мецене описао је Ковачић крвавим реченицама у,своме роману „У регистратури“, демаскирајући сву некултурност м лицемјерност племства које тобоже просвјећује сељака, а уствари га употребљава за слугу и одгаја за будућег слугу режима.

„Нико ме није питао јесам ли добар ђак или не. Моји учитељи били су према мени хладни и сурови, док су моје градске другове протежирали и тетошили. Кумординар једини мој узгојитељ није никада ни питао да ли ја учим, или што учим. Ваљало ми је обављати све служинске послове, па сам тако закашњавао и у школу, а кад сам се потужио рођаку Кумординару, одговорио је; Шта лари-фари! Учених људи и велике господе је доста, али ваљаних и поштених слугу је мало! Требамо да имамо слуге а не учењаке“,

Дакле бирокрацију, а не народне просвјетитеље. У том је био одгој сиромашне сељачке дјеце са села у кући градских мецена. У сељачком дјетету које је полазило школе већ се од раних ногу развијао дух покорног служинчета, које је касније улазило у живот изобличена срца и изобличене савјести. Суров и охол према нижему, подлац и пузавац према претлостављеном, циник према сваком идеалу, везан душом и тијелом Уз комад хљеба и. комад сапуна који му је давала власт. Неспособан по своме школовању за самосталну привреду, био је потлуно економски зависан од власти. Вршећи у интересу аристрокрације и двора дужности против свога властитог се“ њачког народа, почео је да живи животом политичке амфибије дишући истодобно и на шкрге и на плу“ ћа, У таквом интелигенту бунила се додуше од часа до часа сељачка ду“ ша; јављала се савјест, и да је утиша он је стварао сијасет обмана и лажи у политичком и социјалном животу. С одушевљењем говорио је У јавности о селу и узвишеном сељачком опанку, из којег је, по њему, потекао цијели свијет, али у исто вријеме понављао је с осјећајем презира и мржње стару аристрократску фразу како је сељак лолов и бит ће док је трава зелена.

Да се ослободи оваковога школовања, Ковачић је напустио кућу мецене и потражио свој спас код попова у црној школи. У то вријеме пружали су се школованом човјеку врло слаби извори привреде. Цијела индустрија и сви привредни ресори стајали су под управом мађарских министарстава, па су Хрвати могли имати мало користи на томе подручју. Интелигенту су остала само два пута у животу; или бити чиновник, или поп, дакле слуга божји, или људски. Ковачић је у једној својој школској биљежници написао ову реченицу: „Чиновник мора да служи свакој влади, поп служи само богу, дакле је према свјетовној власти слободњак“, И то је био главни разлог

рану иттвити „~ Одговорни уредник Танасије Младеновић, Београд, Француска

да се он одлучио за црну школу јер је од дјетињства мрзио служење па се надао да ће као свећеник бити независан. У клерикату Ковачић је марљив ђак, а његови учитељи протежирају га и као писца, па му штампају прве пјесме у католичким листовима,' Највише од тих пјесама објавио је пучки _ католички _ лист „Буњевачка вила“ у Суботици. Ковачић пише пјесме у којима руши поганске богове п са жаром проповједа кршћанство. Али доскора се увлачи у његову душу сумња, јер види да У клерикату нема ни слободе ни служења богу, него је све неко

АНТЕ КОВАЧИЋ

протусловље и лицемјерство. Године 1876 пише Аугусту Шенон „како У црној школи хоће младиће потиролчити, обуставити у њима вир праве пламене људске крви. Ту влада потпуна дволичност која је заметак лицемјерства па једина је нада да се у овим влажним зидинама неће кукати тако дуго“.

И одиста је Ковачић већ крајем године 1876 иступио из црне школе,

О Карађорђевим сликама писано је у више махова.

Војислав Јовановић у својој књизи „Ра Сила де Ргозрег Мегтее“ штампаној 1911 године у Паризу, спомиње српски Календар за 1808 годину у којем се налази једна Карађорђева слика. Вождовој бисти ставља венац на главу женска прилика која претставља победу.

Подробније о овом питању писао је др Алекса Ивић у чланку „Слике карађорђа и Младена Миловановића“, изашлом 1929 године у „Прилозима за књижевност, језик, историју и фолклор“, ТХ књига. Између осталог, њетовом чланку приложена је и копија једног Карађорђевог портрета који је српски „живописац“ Урош Кнежевић начинио према оригиналу из Петрограда. Пада у очи да се стихови које је Кнежевић литографисао испод своје копије не слажу са садржином слике. У њима се спомиње даровање некаквог венца Карађорђу, што на слици није приказано:

„Ти, кој(и) месец мишицом обараш, и сунце вери, отечеству ствараш, Прими наш венац, о јуначка главо, Слободе снаго, србска рода славо“.

Стихови су очигледно ишли уз неку друкчију Карађорђеву слику, на којој је Вожд претстављен сувенчан венцем победе, као што је то например насликано на оној Карађорђевој слици коју спомиње Јовановић. Такве стихове Кнежевић је литографисао испод своје копије Карађорђевог петроградског портрета, на којем венца нема. Отуда код њега оно неслагање стихова са садржином слике уз коју иду.

Поводом чланка А. Ивића о сликама Карађорђа и Младена Миловановића писао је 1931 године опет у „Прилозима“ (ХД. Божидар Ковачевић, а др д. Страњаковић је приложио својој књизи „Карађорђе“ (1938) фотографију прве и друге стране једног Календара за 1808 годину. То је онај будимски Календар о којем говоре и Јовановић и Ивић и Ковачевић. На његовој првој страни стоји слика Карађорђеве бисте са венцем над главом. Кад се Уупореде подаци из наведених радова, види се да је то она слика, која је по наређењу аустриских власти морала бити отстрањена из календара и због које издавач — „народољубац“ Г. Михаљевић умало није настрадао.

Ове године, поводом стопедесетогодишњице Првог српског устанка, поново је, колико нам је познато, у два маха додирнуто ово питање. У „Политици“ од 21 фебруара Марија Кирић је писала о Карађорђевим сликама У чланку „Српски устаници на сликар-

ИЕ

(свети МАРАОВИЋ

Једна заборављена

пишући својим родитељима „да се не жалосте што је он на големој раскрсници свога живота одабрао чврсти пут истине којимеће и даље слиједити“. Овај Ковачићев корак био је судбоносан за цијели његов живот као и за његову прерану смрт. Клерикалци му постају од тога часа заклети непријатељи, настојећи да му шкоде на све могуће начине. Загребачка надбискупија позива на бојкот његових књижевних дјела, што је имало за посљедицу да је „Вијенац“ отказао Ковачићу сарадњу. Клерикалци су ометали не само Ковачићу за вријеме његова живота да дође до хљеба, него су и послије његове смрти спречили да Ковачићева удовица добије учитељско намјештење у Карловцу, а још о педесетогодишњици смрти написао је католички лист „Недјеља“ „да је Ковачић скапао у лудници од сифилиса и пијанства“, иако је живио у узорном браку, а није ни пио, ни лушио, Међутим, Ковачић ће доскора стећи још многи већи број непријатеља и књижевних и политичких. Под Утјецајем Шеное он толико сматра романтизам једином правом литературом да подцјењује и свој изворни реалистички таленат. Погодујући укусу малограђанства, које је немоћно у борби па се зато у своме патриотизму много више заноси мртвим стварима прошлости него ли циљевима будућности, Ковачић пјева пјесме о славној хрватској хисторији, о велможама, бискупима и јунацима, о јунаштву на разним бојиштима и пише романе о грофицама и баруницама. Али се п овдје у његовој души све више гомилају протусловља. Уз романтичарску и апстрактну Хрватску велможа и јунака, сваки дан кроз канцеларију пролази реална жива Хрватска: сиромашни сељаци, полукметови израбљивани од господе, осуде и оврхе, отимање посљедње краве и посљедње шаке брашна сељаку убогару. Под утјецајем овакових збивања Ковачић се одриче романтичарства и лостаје жучљиви сатиричар који удара често пута брутално на бирокрацију и подлост и пузавост малограђана. Он ради четрнаест до петнаест сати дневно, па гдјекада нема ни времена да се испава ни да од-

ском платнуа сликар Павле Васић, такође у „Политици“ (од 14 марта) утврдио је ко је био бакрорезац једне од најранијих Карађорђевих слика.

Међутим, ниједан од наведених радова не спомиње једну Карађорђеву слику која свакако заслужује да се о њој говори.

Она није сачувана и овим желимо да скренемо пажњу јавности да међу она платна из Првог устанка која тек треба пронаћи спада још једна веома занимљива Вождова слика о којој се досад није водило рачуна,

Спомена о овој слици Карађорђевој оставио је један савременик и очевидац Првог српског устанка, Рус Димитрије Николајевић Бантиш-Ккаменски. Он је, као што је познато, 1808 године био у Србији, у устаничком Београду, и 1810 године у Москви је објавио књигу о том свом путу.»)

У тој књизи Каменски спомиње да је у Београду, у пашином конаку видео једну Карађорђеву слику: У торњој тврђави, која је на брду, види се пашина кућа, велика, камена и на два спрата. У њој, у великој дворани стоје у углу заставе које су Срби отели од Турака, Ту показују велику слику на којој су претстављени сви цареви и деспоти српски, међу којима се доле види и Карађорђе како сече главу Турчину који му лежи поред ногу. Слику је израдио неки Србин“.

Слика је, дакле, рађена пре 1808 године када ју је Каменски видео, и претставља „ако не један од првих, свакако _ један од „најстаринскијих“ покушаја да се лик вође Првог српског устанка пренесе на платно.

Сликање владара у групама, поређаних хронолошким редом, — нека врста примитивне, визуелне историје, стара је појава. Такве групе српских владалаца претстављане су још на фрескама у нашим манастирима, а нешто слично има и Христифор Жефаровић у својој „Стематографији“ (Беч, ттаћ). У почетку Жефаровићеве књиге

жу Део књиге Каменског „Путовање у Молдавију, Влашку и Србију“ који се односи на Србију превела је 1901 године у Веселиновићевој „Звезди“ (3 књига) Јелена М. Вукићевићева, а 1951 године један краћи одломак из „Путовања«“ Каменског изашао је у књизи „Стари Београд“ (путописи и мемоари у избору "·Ђуре' Гавеле). Занимљиво је да је у исто време док је д. н. Бантиш-Каменски боравио у Београду (1808), један други Каменски (Иван) у Берлину на француском језику издао књигу о Србији. (Види Никола С. Петровић „Оглед француске библиографије о Србима и Хрватима“, Београд 1900, стр. 24).

лежи у кревету кад је болестан, Још као ђак склапа брачну везу са дје-

војком, студентицом, и оснива тако.

породицу која ће доскора бити врло бројна. ЈБубав с дјевојком сваљује на Ковачића све могуће интриге и подвале малограђанске средине, доводећи га у сукоб са свом блесавости и 'ускогрудности малограђанског морала. Уз то је њего-

ва заручница друге вјере, а топ у властитој "породици као и у цјелом малограђанском _ друштву · изазива ступидна причања и распирује. ситничарске политичке и вјерске свађе. У таквим приликама Ковачић је замрзио малограђане и још више заволио село које сматра узором поштења и чистоће. Од тога времена "постају малограђани у свим његовим дјелима и у стиховима и прози трајном клијентелом његове сатире. Ондашњу слику биједних малограђанских прилика Ковачић је дао у је„динственој ријечи „Жабокречина“, Али овај сукоуб са малограђанством доводи Ковачића и у сукоб са властитом политичком _ странком, с правашима, који имају међу малограђанима највећи дио своје бирачке клијентеле. Правашки лист „Балкан“ обуставља његов роман „Међу жабарима“, а ни остали правашки листови не желе више уврштавати његове радове, Ковачић остаје потпуно осамљен и бојкотован са свих страна. Влада му даје адвокатуру у сиромашном котару бивше војне крајине „у којем не може ни издалека да заради довољно да прехрани своју породицу. Напуштен од свију и финансиски готово дотучен, Ковачић силази с ума и бива отпремљен по цичи зими у Стењевачку умоболницу, гдје је умро од капи 10 просинца 1889 године.

Ковачић је био сељак који је до краја свога живота остао вјеран својој експлоатираној и потлаченој сељачкој класи, Он се до краја бори против свих њених тлачитеља и подлеже у неравној “борби с толиким бројем противника. Али у тој борби он није видио ни циља, ни ријешења, јер није познавао научне истине о социјалном и економском развитку људских заједница, Његова је трагика у томе још већа што је он био револуционар без циља, без странке, потпуно осамљен, ислунивши цијели свој живот само пламеним н немоћним протестом против тлачења и неправде. Али баш по томе своме протесту постаје Ковачић најинтересантнијим хрватским писцем из друге половице деветнаестога вијека.

КРЕШИМИР КОВАЧИЋ

стоје хронолошким редом поређане слике српских владара, по две на свакој страни.

Слика у пашином конаку зацело је била увеличана копија неке од оваквих збирки владарских ликова. према Жефаровићевој „Стематографији“ устаници су начинили заставу, а Карађорђе свој печат У истој књизи и непознати „живописац“ из устаничке Србије могао је наћи ликове српских „царева и деспота“ када су му затребали. Карађорђев лик живописац, наравно, није могао наћи код Жефаровића; он га је сам додао у дну слике, где је Вожду уосталом и место по хронолотији. Али, ипак, постоји нешто на овој, као и на другим Карађорђевим сликама, што је узето од Жефаровића. Најкрупнија личност српске средњевековне историје — цар Душан, претстављен је у „Стематографији“ на коњу, са измахнутим мачем над. гомилом људи и оружја који му леже под ногама, док му над главом једна женска прилика држи круну и венац.

њу | Пе

' | БЕЛ У бе

3. ПРИЦА: У КОЛОНИ

Ењижерне_ “Е "новине Прими

| 4 ГЛАВНИ УРЕДНИЦИ

Танасије Младеновић и Ђуза . Радовић

РЕДАКЦИСКИ КОЛЕГИЈУМ

Ото Бихаљи Мерин, Велибор Глигорић, Радомир Константиновић, Душан Матић и Ристо

Тошовић с УРЕДНИШТВО срранцуска 7. тел 21-000 АДМИНИСТРАЦИЈА Теразије 27, пошт фах 133 И: Претплата за годину 1954 Дин

900. поједини примерак Дин. 20 Број чековног рачуна 102—'тТ—208

Лист излази сваког четвртка РУКОПИСИ СЕ НЕ ВРАЋАЈУ

СМРТ ФРАНЦУСКОГ КОМПОЗИТОРА

Композитор и диригент Франсис Касадесус, најстарији члан једне истакнуте француске породице музичара, глумаца и писаца, умро је ових дана недалеко од Париза. Касадесус је био ђак Цезара Франка и Албера Лавињака. Компоновао је већи број симфониских поема, симфонија, опера и ораторија. Дириговао је оркестрима у ФрРранцуској и многим земљама Европе, од 1907 до 1914 био је музички критичар „Орора“. Сем тога, заузимао је до смрти положај потпретседника Француског друштва писаца, композитора и музичких издавача.

„Кашапрес“ је назив прве Касадесусове опере. Написао је и једну оперету, која је извођена под називом „Песма Париза“. Позната је његова „Скандинавска симфонија“.

САВРЕМЕНА МУЗИКА: ОСАМ НАЦИЈА

На овогодишњем музичком фестивалу у Донауешингену 16 и 17 октобра биће извођена дела композитора осам земаља.

Концерт за виолину и оркестар Мариона Перагала, који је добио прву награду на овогодишњем Фестивалу музике Двадесетог столећа у Риму, биће сада први пут извођен у Немачкој. На фестивалу у Донауешингену поја» виће се са својим делима и следећи композитори: Ханс 'Бреме, Ханс Улрих Енгелман и Бернхард Шолц из Немачке, Игор Стравински, Џон Кејџ и Дејвид Тјудор из САД, Пјер Буле и Дариус Мијо из Француске, Матјае Сејбер из Енглеске, Ролф Либерман из швајцарске, Никос Скалкотас из Грчке и Роман Хаубеншток-Рамати из Израела.

Карађорђева слика

Видели смо да на слици из пашиног конака Карађорђе такође сече некаквим мачем главу Турчина који му је пао под ноге, а споменули смо и слике на којима је Вожд насликан са венцем који му женска прилика што претставља победу држи над главом. Карађорђе је, дакле, сликан са ису«“ каним мачем у руци и победничким венцем на глави, то јест са атрибути“ ма које Жефаровићева „Стематографија“ (збирка грбова) даје цару Душану. Слика је према томе и историски занимљива. Живописац је уврстио Карађорђа у ред великих личности наше прошлости им тако је на несачуваној слици из пашиног конака У Београду четкица непознатог српског сликара изрекла још у току Устанка први историски суд о Карађорђу и дала му, истина наивно, али тачно место, које он у историји наших народа! заузима и данас,

Шта је могло бити са овом сликомт

1813 године, када је Београд поново пао под Турке, пашин конак је био веома ' оштећен.. У рушевинама га је 1826 године затекао Јоаким Вујић, а 1829 пруски официр Ото Дубислав Пирх. У тим развалинама пропала је можда и слика о којој говоримо.

„Али сигурно није боље прошла и ако се. сачувала од рушења. После пропасти Првог устанка Туци су У Београду састругали све српске надгробне плоче. Тако је саструган и натпис са Доситејева гроба, па је тако можда и ова Карађорђева слика доживела да је исеку и да јој очи ископају турски јатагани, као што се и пре неколико: стотина година догађало са многим њеним прототипима по зи= довима манастира поробљене Србије. '

Или је била боље судбине 27 |

1813 године на вест о Карађорђевом преласку у Аустрију београдско становништво је захватила паника. Тешко је веровати да се у оној пометњи неко сетио гломазне слике из пашиног конака. Па ипак, можда није случајност што је на слици Катарине Ивановић (1811—1882) „Заузеће Београда“ (1806) Карађорђе претстављен са замахнутим јатаганом над главом једног Турчина што му лежи под ногама. Ко зна није ли наша сликарка имала узор. У слици из пашиног конака на којој је Вожд слично насликант Можда је ипак нека брижљива рука пренела 1813 године ову Карађорђеву слику у Срем, а отуда ко зна у који музеј, где ју је Катарина Ивановић видела и користила. У том случају оста+ је на нама да је нађемо и вратимо, јер данас нема оних због којих је мо“ рала бити уклоњена.

МИЛОРАД ПАВИЋ

7 еф Издаје Удружење књижевника Србије ф Штампа „Политика“, Цетињска 1.