Књижевне новине

ПРОШЛОСТУ СЕЋАЊУ | ;

Сугести

Владимира

(Наставак с прве стране)

и својим ватреним чланцима које о6јављује по омладинским листовима и календарима. Поред неколико програмских чланака, најбољи утисак на омладину оставила је његова брошура Смрт једног хероја, објављена 1912 г. у издању. београдског Пијемонта. То више није само: одбрана Жерајића, величање његове личности и дела, него и директан позив српској омладини у Босни да се угледа на овог хероја, сећаћајући се при томе и дивних примера личног пожртвовања из Италије, Русије и Француске: Орсинија, А, Жељабова и Соње Перовске, као и оних малих хероја који су за идеју слободе и човечанства пали на улицама Париза.

У ово време Гаћиновић је учество-! вао активно и у раду једног мањег омладинског кружока у Сарајеву, У коме су још били Данило Илић, Боривоје Јевтић, Милан Стојаковић, Милош Видаковић, Гаврило Принцип и Драгутин Мрас. Гаћиновић је повремено освитао у Сарајеву и с овим друштвом одржавао састанке на којима се, поред читања одломака из разних дела, много говорило и страсно дискутовало. Он је говорио „е извесном благом сетом човека који зна на што се спремио“ (Б. Јевтић), наилазећи у том интимном кругу на право разумевање. Тада је Гаћиновић у Сарајеву извршио и неколико појединачних заклетви, свакако у вези са мрежом завереничке организаци је коју је управо спровео у разним херцеговачким местима, при чему би онај који полаже заклетву стављао руку на револвер. „Ми смо одједном постали заувек везани за једно велико, тајанствено биће. Осећали смо да постоји, али му нисмо знали саставних делова“ (Б. Јевтић). И Гаћиновић је заиста могао бити поносан на своје сарајевске другове када се тога рада сећа почетком 1915 г., пишући своје: успомене о покрету југословенске омладине,

Но Гаћиновић се није ограничавао само на сарајевски кружок него је, обилазећи многа места у земљи, деловао и лично на рад разних омла-

динских група. ињихове тежње усме“,.

равад' према“ постављеном крајњем циљу. Може се рећи да су се све те групе, иако без чврсте организације међу собом, развијале брзо'у истом · правцу и под утицајем мисли о револуционарној акцији еволуирале и национално. Мисао српско-хрватске 34једнице налазила је већ присталица и у старијој генерацији, „углавном код напредне интелигенције, али је та мисао остала прилично неодређена, спутана конкретним опрекама које су постојале између српских и хрватских ослободилачких тежњи. Међутим омладина, уколико је била напредна и антиклерикална, прелазила је лакше преко тих националних препона, и после балканских ратова од српске и хрватске постајала српскохрватска, и најпосле, пред рат 198, и југословенска. То не значи да је У редовима омладине и осећајно . дошло до уједначења и стварања заједничке националне свести која би збрисала старе посебности; такав процес се назирао уочи рата 1914 и био у почетној фази настојања. Али је важно да су код омладине у 0во време националне посебности сливене већ у снажну политичку идеју о неопходности револуционарног стварања“ заједничке југословенске државе, у чему можемо сагледати реалан корен југословенства које омладина истиче. Нужност српскохрватске заједнице постаје у њеним очима идеја водиља, којој су националне. посебности прилагођене, па и подређене. У овом смислу ишла је углавном и Гаћиновићева национална еволуција од српства до југословенства, | Одлазећи почетком 1913 г, ради студија у Лозану, Гаћиновић се нашао у једном од центара руског заграничног револуционарног покрета, у коме ће се отада највише кретати. Кроз лични контакт то друштво Руских социјалиста револуционара вр: шило је на њега утолико јачи утицај што је лектиром био задојен сличним национално-социјалним идејама. Своје утиске из лозанске средине он је преносио и на другове у земљи, (5 њима одржавао писмене везе и упознавао их с новијом напредном литературом. А поред тога, Гаћиновић је и лично утицао на неке своје другове који су на његов позив долазили у Швајцарску. Тако је У лето 1913 у Лозани био Данило Илић, задржавао се једно време, и на повратку понео са собом више револуционар“ них брошура, које ће у Сарајеву пре-

КЊИЖЕВНЕ НО

вна реч Гаћиновића

водити и објављивати, Исто тако је У јануару 1914 Мухамед: Мехмедба-

шић из Стоца дошао по позиву у Ту-

лузу, где је на једном ужем састанку утврђен план о атентату на поглавара земље генерала Потиорека. Али овај атентат је ускоро омео Данило Илић, пошто је већ било решено да

се изврши атентат на аустриског престолонаследника. Гаћиновићев удео у – Сарајевском атентату, том завршном делу Мласа којим она Као по-

де Босне крет силази са позорнице, остао. је међутим прилично неосветљен. ћиновићево име није инкриминисано

у оптужници нити у процесу споми-

њано, иако су главни организатори и извршиоци атентата били његови

блиски другови. Да ли се не односе

управо на њега оне загонетне речи које је 1916 г. написао у свом аме-

ричком чланку да „рвоздене усне Да-

нила Илића ћутаху, непомичне, згрчене, после свих мука и понижења“, када знамо да је Илић у истрази и-

пак проговорио Гаћиновић је већ у

августу 1917 мртав, а и сви главни учесници у атентату страдали су У току рата, када се цела истина 0

атентату још није могла рећи, Данас

је тешко нешто одређено казати о

верзији коју су после рата лансирали на страни Мустафа Голубић и Павле

Бастајић да је одлука о Сарајевском атентату донесена још на омладинском састанку у Тулузи, у јануару 1914, а која ни у време кад је изне-

сена није поткрепљена доказима, па према томе ни примљена. Али, да је

Гаћиновић знао за атентат, обавештен на време о припремама од са-

мих организатора , може се утврдити

и из његових успомена које је са толико опреза писао у Паризу 1915 г, не износећи у њима из разумљивих разлога све оно што је могао знати о атентату. А с.друге стране, тешко је и замислити да он, који је био душа омладинског покрета у Босни, не би знао да његови блиски другови спремају једну тако крупну акцију.

Владимир Гаћиновић без сумње заузима важно место у галерији ликова којису Младу Босну из дигли до покрета са нарочитом фи'зиономијом; "Сав у револуцибнарном

врењу, он је био учитељ и вођ јед=!:

ног омладинског нараштаја који је својим акцијама убрзавао нашу ослободилачку борбу и за њу се самопрегорно жртвовао Он је то био не само по сугестивним речима којима је проповедао директну акцију или по личним жртвама које је од појединаца тражио него и по фанатичној вери једног борца без сустезања, уверена у оправданост ствари за коју се бори и за коју је спреман и на крајњу жртву. Његова револудионарност није била увек критична нити заснована на реалним друштвеним чиниоцима који би јој дали потребну снагу, Али она је имала непресушан извор у великој љубави коју је осећао према потлаченом на"роду, чијем је ослобођењу посветио сву своју снагу и знање, Са овим ослободилачким тежњама Гаћиновић ја покретао и предводио омладину свога времена и придонео најзише њеном национално-револуционарном замаху и спремности за жртву.

ТОДОР КРУШЕВАЦ

Га-

ИНОЋ се десила издаја. Ње-

но Веће кукавица издало

ју је својим страхом и

ћутањем. И раскиданим

карикама речи, горим од

ћутања, Старагавет их је уплашила

први пут и савладала их, Јер досад

је она помоћу њих побеђивала стару авет.

Издавали су је редом, као по договору. И по: договору, можда. Изненађење и шумови негде испод темена још увек јој не дају да потпуно поверује у то. Мако зна. Иако је видела и чула. И још види и чује. Види краљицу узнемирену на самој ивици столице, спремну да сваки час устане. Прсти обе руке трљају се међусобно у висини њеног лица. Она често сама преде, јер је тако навикла код своје мајке, која је била кћи куманскога кана. Зато јој узбуђење саставља и премеће прсте као да држи преслицу и бескрајне нити. И стално хоће да каже нешто, а не говори ништа. Само јој се уста грчевито криве уобличавајући“ нечујне речи. Пуне облине њеног страшно набељеног лица отскочиле ау из таме угла за њеним леђима,

Епископ хумски је стајао поред краљева столице, наслоњен на стуб, преморен од стајања, старачки равнодушан. Модре беоњаче гледале су празно, без зеница, завучених под црвене полумесеце капака. Он би могао говорити кад би хтео. Али њему то сада не иде у рачун, Маглено модрило и пена слузи у угловима његових очију гледају непомично фреску на зиду преко пута, И то оно место, што је поцрнело од буктиње,. која се недавно искривила у гвозденој дршци, узиданој покрај фреске, и наслонила на. сликани зид.

Војвода Новак Гребострек није се трудио да сакрије своје право лице. Досад је веровао да краљ воли своју онаху колико и сина, па се управљао по томе. А сад је својим медвеђим ноздрвама, кроз жбун риђих бркова, већ у почетку нањушио истину и није говорио ништа, али је потврдно мумлао и климањем главе одобравао. сваку реч „господина краља Срему и Подунављу“. Није се усудио ниједном да јој погледа У очи. Гледао, је, у камене плоче пода

цуклатрао ноктомоситну прљавштиг ну. у шарама сребрних тока на сво+ јим грудима. ' ј 8:

Глупост магистра Првослава блистала је масним сјајем са његових црвених образа што се преливају преко ивице лица и подрхтавају мекано, Чупкао је ретке длачице на подбратку, клањао се у њеном правцу, у правцу краља и у сваком правцу. Видело се како му под црном лекарском хаљином подрхтавају танке трске ногу, испод усталасаног меха трбуха. Био је јадно смешан и неиздржљиво наметљив са својим узбуђењем. Стајао је испред прозора. Кроз избијено округло окно дувао је ветар и дизао му увис чуперак на темену. То је допуњавало израз ужаса у пукотинама његових очију зараслих у сало, 5

Издала ју је њихова беда, њихова сићушност, достојна имена које им је дала, Издало је њено Веће кукавица. И највећа кукавица од свих — Владислав, који се није само заклео у своју душу да њу, Констанцу, кћерку господина Михаила Морозинија _ узима за своју закониту жену, већ ју је и волео сасвим предано, Он, вечити дечак, грцао је од очајања, преклињао оца, јаукао на каменом поду, наслањајући главу на

ВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 8 ЈУЛ 1954 _

ДУШАН ЛОНЧАРЕВИЋ

Пораз Констанце

ИСТФРИ

краљево колено, дозивао у помоћ сени аветаца Немањића. и цело Веће кукавица и њу саму, коју је краљ напао и осудио. Само он сам није имао снаге да помогне,

Авет, сува, сива, пергаментска прилика њеног свекра, краља Дра“ гутина, изрекла је кратку осуду: она, Констанца, Млечанка, није дала наследника своме мужу, — краљевићу Владиславу. Четрнаест година је чекао двор, чекала ова тврђава Београд, чекао народ. Дуго је било четрнаест година стрпљења. Сада је краљ наредио поклисарима да се о-

преме и да крену са богатим даро-

вима београдских златара у Ердељ, кнезу Ладиславу Апору. Кнез је непријатељ угарскога краља Карла Роберта, чија је дрскост овог пролећа разбојнички напала земље краља Драгутина. Зато он жели Апорово пријатељство. Поклисари ће уз дарове понети једно писмо. У писму пише да господин краљ Стеван Драгутин и госпођа краљица Катарина моле руку кнежеве кћери за свога сина краљевића Владислава. Краљевићева досадашња супруга биће прогнана из Београда у свој завичај, у Млетке.

Када је завршио, краљ се није уопште осврнуо на неодлучно пренемагање Већа кукавица. Први је напустио дворану. Пажеви су ишли испред њега носећи буктиње. Осветљавади су му пут кроз ходнике до источне куле дворца. Краљ је корачао неравномерно, ослањајући се на једну ногу и на позлаћен штап. Другу, сломљену ногу вукао је за собом. Врх шиљате ципеле од црвене коже запињао му је о под при сваком кораку. За њим је изашла Констанца и потрчала ходником у супротном правцу, Није хтела да остане у дворани са својим Већем и да слуша јадне речи утехе. Јер тада би морала сломити свој глас у оштар звекет стакла које пршти и цвили, И морала би ударити некога од њих. Оборити на камени под и ударити ногом у лице као што чине господа Морозинијеви. Владислав је јурио кроз ходник за њом и дозивао је. У дну ходника стајала је краљичина дворска госпођа Белислава са злобним луком танких уста и смерно покривеним

„очима; пуним -пакосних“ жеља, Кон= мстанца је била хитра.

Одгурнувши грубо са пута госпођу _ Белиславу, која је цикнула од ужаса, утрчала је у своје одаје и намакла резу на врата. Владислав је лупао песницама по окованом дрвету вратница. Плачни полузвуци његовог преклињања провлачили су се тешко кроз дебелу храстовину. Узалудно, су клизили уз ивице гвоздених шарки, ожалошћено и нежно. Она није могла да чује. Она га је убила у себи једним замахом оштре мисли, Отсекла му је главу и бацила је са ове, западне куле низ пут, што води стрмо У Доњи град. Глава се откотрљала кроз отворена градска врата чак до обале и пала у таласе Дунава, реке која извире из раја. Глава неће никад изронити. Дунав није море и неће изнети главу на оно исто место, "на ком је потонула. Однеће је са својим током далеко, у девету краљевину. Те вечери Констанца је заувек сахранила лице свога мужа.

Она њега није вдлела. Он је сувише забаван да би се могао волети, Јер волети се може сигурност. Или. снага. Или озбиљност. У њему је све само лагано и неозбиљно. И нешто слепо одано као верност хрта, То је све. А то је ипак било једино сношљиво У овој тврђави, У којој се, краљ облачи у кострет и често ноћива у новосаграђеној гробници. Овде, где краљица преде на преслици. Где лекар Првослав лечи све болести дуњама печеним на крављем маслу и облозима од бршљана'и лишћа. Где говоре сулуди ветрови у поткровљу кула вукодлачким завијањем од ране јесени до касног пролећа. Мутне реке протичу под димом магле, испод зупчастих, вечито недовршених зидина. И све је споро и тихо и немо и без великих страсти и великих мржњи и крвопролића. Јер ово није престоница све земље српске и поморске, То је Паунов двор Драгутиновог брата, развратника и насилника Уроша Милутина. А ово је престо на граници. Ово је погранична тврђава, коју Ударају бесни ветрови и гнев угарскога краља.

Тињају црвени, зелени и плави жишци у округлим окнима узаног прозора. Свиће. Констанца лежи раширених очију. Владислав више не куца на врата, Отишао је, Она га је убила. Његово лице је сахранила у реци,

Зашто он није вио јакр Зашто је није бранио поносног Он није кра-

Г%

сеп РОМАН

Морози ни

љевић, Он је трубадур са гитаром. (Он личи на певача, који у гондоли путује на Риалто и пева за доба-

чени млетачки златник, Он је њој певао за њен пољубац-златник. За осмех. За отварање њених усана, цр-

веног локвања, који подрхтава као на таласу.

Зашто није потајно сковао заве~

ру2 Млади Драгутинови војници желе бојеве, а краљ пише писма мудрацима и испосницима. Њих запу-

шта, а у пећинама на савској падини храни губавце који пристижу из ~

најдаљих краљевина. Многи су, не-

задовољни, већ пребегли Милутину.

А ови, што су остали, чекају час да ~

напусте краља-авет. Зашто им се Владислав не стави на челор И вој» вода Гребострек би пристао уз .ње-

га. Тај риђи ратник сања мач и крв „

сваке ноћи, а уме да разговара само о бојевима, Зашто се Владислав си-.: ноћ, ноћас, није подигао на оца И

Драгутин је свога оца, краља Уроша -

Храпавог, срушио с престола и прог- ;

нао у манастир, И убио га, шапута-

ли су кастелани и ризничари у дну краљевих вртова, док су недужно .;

миловали позлаћене рогове краље- ~

вог јелена-љубимца.

Округла окна у узаном оквиру прозора бљеште као драгуљи. Она устаде са постеље. Корача тешким корацима, мраморним ногама, Руке су јој обешене, тешке и гвоздено

хладне, Иде у другу одају. Наслања ::

се грудима на танки стуб што дели

прозор на двоје. На овом прозору.

нема стакла. Потпуно је отворен. Под њеним очима суновраћује се до реке град у ватри јутарње светлости,

Рани сунчев пожар гори окомито. уз кровове кућа. Жари се на 3в0-_

ницима цркава. Светлуца у прозорима испод 'шиљатих лукова. Ланча-

ни мостови још су подигнути, притегнути ланцима уз отвор градских...

врата. Водена кула сија црвено својим зупчастим врхом, усамљена на западној обали. _ Одоздо, са воде,

клопарају воденице гласом узбуне,..

Костур једне галије црни: се у пристаништу; усправљена, изгорела аждаја. — Хтела бих да видим праву ватру на овим крововима, — казала је

Констанца Морозини себи, смирено,“

невиног лица. у Одахнула је освежено,

су се, уместо њих, познате бујице

наслеђених шумова У њеним жи- , лама. Препознала. је себе. Била је.

Шумови · испод темена су престали, Јавиле

поново она, која заиста јесте, Она

која је била пре три године, Она која је канџама крвожедне млетач-

ке лавице кидала тело овом граду и :

народу. И сада је то. Браниће и све-

тиће се. Понижава је само то што

су морали други навести да се про-

буди, Да се очисти од краткотрајне , слабости, која се зове благост и ле- · ности, која се зове мир. Уздрхтала | је у осећању слатке неодговорности.

за тлачење људи и недужности У

вршењу зла, Ови у горњоградском “'

двору пристали су на освету. А они | доле, под дрвеним и сламним кро-.

вовима, они су тражили освету, О-.

ствету над њом. Али она неће чека ти. Она ће од данас чинити све што ће вапити за још хиљаду горих о-

света. Али ниједна неће бити извр-

шена над њом. Ослободиће спутано зло — сасвим неодговорно, чисто и невино, Опет

је била Млечанка. Била је Морози-.

нијева,

(Из романа „Престо на граници“)

РАЗОЧАРЕЊЕ У 10 УВЕЈЗР

Мртав трг почива у овој Луци

Живот из њега истекао је још у подне.

На овом тустом месту очекујем неког ко више неће стићи.

Сад је вече а живот из мене истекао је још у подне.

ЧИКОЛА БОЈОВИЋ