Књижевне новине

ЕТ

„Е

Када аи о У из

па 7 Бир

Поб аи

СУСРЕТИ

.«

иза

Д.Х. Лоренс

Написао за »Књижевне новине« В, де Сола Пинто, професор

и ИЈЕДАН | велики _ енглески писац после Бајрона и Шелија није био тако погрешно тумачен као Д. Х. Лоренс. Један од разлога

тог погрешног схватања је у томе

што велики број његових дела о-

'збиљно третира сексуални проблем,

а нажалост већина читалаца просто

није у стању да схвати да је секс

проблем који се може третирати истовремено озбиљно и без сентименталности. Преовлађује мишљење да је Лоренс неморалан или порнографски писац. Међутим, то је далеко од истине. Лоренс је мрзео порнографију. Веровао је да и тело треба третирати са оним истим поштовањем које се обично указује духу Н души, и ла секс не претставља само задовољство, нити са мо природну функцију, већ је то израз онога што је он назвао „божанском виталношћу човека“. „То је стварни смисао ове моје књиге“, писао је Лоренс о свом последњем роману „Љубавник Леди Четерли“.

Желим да људи и жене размишља-

ЈУ о сексу свестрано, потпуно, ча-

сно и чисто“.

Други разлог због кога је Лоренс погрешно схваћен јесте убеђење да

човек који потиче из Лоренсове средине, син рудара из Нотингемшира, мора следствено томе да је

сиров и необразован и да, без обзира на величину његовог генија, ипак не може да задовољи као уметник. Међутим, Лоренс није бис незналица као што га је то Т. С. Елиот називао, већ је производ једне традиције и културне средине несхватљиве за многе људе која, као Елиот, долазе у Енглеску из иностранства, и проводе своје вреМе међу господским вишим слојевима средњег сталежа Лондона и Јужне Енглеске, у амбијенту старих универзитета Оксфорда и Кембриџа и лондонских клубова. А средина из које Лоренс потиче била је сасвим другачија: то је радничка класа и нижи слојеви средњег сталежа индустриске Средње Енглеске.

Његова жена је рекла: „Лоренс је био Енглез, али никада није био енглески џентлмен“,

Написао је десет обимних романа и велики број приповедака, есеја и песама. Његов' поетични роман „Дуга“ запленила је енглеска полиција 1915 као неморалну књигу ово је била последица оживљавања плуританизма који је бесумње био саставни део ратне хистерије.

Знатан број његових дела написан је на брзину да се заради новац и. неке ствари нису достојне његовог генија, али његова четири романа спадају међу највећа дела енглеске књижевности ХХ века. Те су „Синови н љубавници“, један од

Против јевтине

изненађујућу лојаву.

пусколаризмо> и футуризам,

тотових шема, |

"су поезију.

апсолутну слободу речи.

искуство,

· очајава, · невиности и девичанства.

тпацан“, коме је једина награда

ЛИРИКА У ПРЕВОДУ

· Ђузепе Унгарети

течности стиха, речи и лагане звучности које су дугогодишња књижевности, устала је на свој начин и поезија Ђузепе Унгаретија.

Било би погрешно посматрати овог италијанског песника изоловано од општег врења у култури његове земље и сматрати га за | Кад се 1888 године Ђузепе Унгарети родио У Александрији у Египту од тосканских родитеља, жевност прошла је већ плодна искуства миланске „скапиљатуре" и Ђовани Верга отворио је нове хоризонте богатством свог језика веристичког приповедача. У Унгаретијевој младости одвијала се борба између реторичне декаденције мајстора речи; као што је дДанунцио, и ситних, сладуњавих осећања песника с једне стране, и разних позитивних и негативних трагања с друге стране, која су се изградила у школи и тенденције као што су „кре-

Унгтарети изражава своју патњу,

корене универзалног света, у разлоге општег бивања. Сав Унгаретијев поетски језик је врло сажет и

универзитета у Нотингаму

"рактера, који сам већ раније поме».

нуо; „Дуга“, величанствени еп о животу Средње Енглеске; „ЈЉубавнице“, велики трагични роман који је исто тако и поразна критика савременог друштва западне Европе, и његово последње велико дело „ЈЉубавник Леди Четерли“. Од песама можда је најзначајнија „Змија“. У њој Лоренс необично живописно слика једну змију коју је посматрао како пије воду из једног појила у Таормини, на Сицилији, и која је у његовој поеми – постала симбол чудесне лепоте и снаге животињског света који је човек одбацио џи који га нагони да се осећа постиђеним због своје нискости, кукавичлука и недостатка достојанства. —

У једном од својих писама. Лоренс се назива „страсно религиозним човеком“ и каже: „Моји романи су мора бити писани из дубине моје поетске ' свести",

Он описује своју религију као „религију крви и пути кКоја је мудрија од интелекта". Лоренс _ није – ниподаштавао интелект, али је веровао да тело и чула имају своју солпствену мудрост и да ту мудрост људи занемарују у савре меним _— индустријализираним земљама на Западу.

Лоренс је пророк слободне душе, појединца кога супротставља маси. „Мора да: постоји братска љубав“, писао је, „јединственост човеџанства". Али мора да постоји и чиста независна индивидуалност; независна и поносита као лав или соко, Обе треба да постоје. Човек треба да – сарађује сложно са човеком, стваралач ки и срећно. То је највећа срећа. Али човек исто тако треба да дела лично и независно, одвојено од сваког другог човека, сам и самоме себи одговоран и горд на неутољиви понос, радећи за себе лично и не“угледајући се на свога ближње. га. Те две делатности су супротне али ипак једна не негира другу.

Лоренс је велики и храбар уметник, Он је указао на нов пут енглеском роману и његова поука и пример имали су снажан утицај на све наше значајне романсијере овога столећа. Своје схватање о уметности писања романа Лоренс је изнео у чувеном пасусу романа „Љубавник Леди Четерли“:

„Огромна важност романа који је написан _како треба састоји се у томе што може да надахне и скрене новим смером ток нашег благонаклоног саосећања, и може да од:

против празне дотераности болест италијанске

италијанска књи-

као што је Ђ. Пасколи,

„Ова струјања одговарала су потреби да се једном за увек разбију окови декадентне традиције и реторике и празнозвучности и који су пратили живот италијанске

Требало је прекинути застареле узде фиксираних израза, који нису дали поезији да се ослободи и да јој се омогући нов дах. Попут „бел _канто" у италијанској музици, звучни ритмови „Аркадије“ заразили

књижевности.

У том смислу је добро деловала разорна снага по себи иначе неплодног футуризма, који је негирао шеме и калупе и проповедао

Унгарети је прихватио позитивну поуку разноразних 'књижевних искустава и од футуризма усвојио слободу ритма и поетског састава. У слободи ритма и стиха, он је тражио у свакој речи посебну ' музикалност, али не празну звучност, него баш звук, музикални значај који би најадекватније одговарао као израз лирском осећању "самог песника. А лирски садржај Унгаретијеве поезије је крајње романтични став једног човека који кроз стих исповеда своје лично поједине случајеве из живота људског бића које носиу себи неутешну тугу самоће, а у додиру са осталим људима још више осећајући да не може да се приближи недостижном свету.

осећајући да је неки „ровје и донекле утеха моћ продирања у

џ у т. ла,

као да је обавијен копреном чуђења. Само у последње време као да » песник одустаје од строгости лирске чистоте и упушта се у шире ритмове („зепштеп!о ае! фетро“ — ЕТгепса, 1932), које можда одговарају мање оштром осећању туге и његовом дугогодишњем искуству професора Универзитета у Сао Паолу и Риму. С

првих романа, зутобиографског ка- врати наше саосећање од ствари које су изгубиле вредност, Зато роман, ако је уобличен како треба, може да открије најскровитије дубине живота јер у тим страсним, тајним дубинама живота струја осећајне свести треба да надолази као плима и тече, прочишћавајући и освежавајући“.

Лоренсово право место је међу енглеским писцима-пророцима, у о ном дугом низу писаца Као што су Вилијам Лангалд у ХТУ веку, Томас Мур у ХМГ веку ин Вилијам Блејк у ХМШ веку, писцима који су изражавали истине потекле из дубине њиховог бића и чији је зна-

чај велики за Енглеску и за Евро-.

пу. Он је одиста прави енглески

Д. Х. ЛОРЕНС

пророк, упркос мучних истина које је' често говорио о Енглеској и можда "баш због тих' истина јер се као сви енглески пророци никада није плашио да жигоше недостатке своје сопствене земље. Он је веома тачно рекао да је „Енглез који је у опозицији према свету, чак п у опозицији према Енглеској“. Алп његова Енглеска није она Енглеска џентлмена из Оксфорда ин Кембриџа и лондонских клубова, већ је

то Енглеска радничке класе провинциских градова, рударских насеља,

усамљених. фарми и крчми, неконформистичких _ црквица, — локалних листова, локалних школа и колеџа.

таи о са

"Он је глас те и такве Енглеске као

што је Вилијам Блејк био глас оне

Енглеске с краја ХУШ века, а Џон

Бањан с краја ХУП века, Као и они и Лоренс има своје вјерују он верује у спас индивидуалне ду-

" „ше без посредничке улоге свеште“ __ ника или цркве, „Човек“, писао је

Лоренс, „досада још није ни упола узрастао. Још је у лишћу и корену.

Ниједан човек, ни створење, ни народ, не могу постићи живу виталност ако не иду ка пуном расцвату; а најснажније је оно што иде ка још непознатом“ процвату. Процват значи успостављање" једног чистог новог односа са космосом, То

_је савршенство неба. А то је савр-

шенство једног цвета, једне «кобре, једне женке царића у пролеће, једног човека 'који се осећа као краљ и сунцем крунисан, док му ноге чврсто почивају у срцу земље“.

Из Лоренсовог писма

ПИВО КАРАМАТИЈЕВИЋ: БОРАЦ (Цртеж са Сутјеске)

Катарини Мансфилд

Мидлтон, Недеља, 9 фебруар, 1920

Драга моја Катарина,

Шаљем ти „Т Ргопева роз!“ и „Реги“, Мислим да ће ти се обе књиге свидети. Веома волим Жорж Сандову — читао сам само „Етап-

сојз је Сћатр;, „Мамгез Боппеиг5“ и „УШетег“. Много ми се до-

падају „Маге Зоппеџт5“. Имаш ли нешто од Жорж Сандове2 Време је овде дивно — сунце

блешти на снегу, јасно као усред лета, оно помало златасто сунце, 2 даљине су осветљене, Али је стргаховито хладно — све што је чврсто смрзло се — млеко, _слачица, све. Јуче сам први пут кренуо у праву шетњу. Попео сам се до оголелих врхова брегова. Дивно је посматрати отиске шапа у снегу лепе трагове кунића.који воде преко гребена; тешке отиске дивљег зеца; лисице, тако оштре и јасне; птица које поскакују с ноге на ногу; веома лепе праве трагове једног фазана; дивљи голубови су не“ спретни и иду у јатима; дивне мале. трагове које су ласице оставиле скачући и који се нижу као нека огрлица од бобица; чудне ситне филигранске _отиске пољског миша, траг једне кртице — просто запрепашћује колики је то свет дивљих створова који човек осећа око себе, ту на бреговима у снегу. Поглед са висине је врло леп. Узвишица је оголела, бела као сребро и брзо се губи у даљини, чудна и мишичава, са отсјајем који потсећа на козу. Само ветар изненађује; невидљиво хладан; сунце светло почива на једном пољу — као крета-

ње неког уснулог човека. Чудно је како у свему овоме џео живот изгледа безначајно, Два човека, сићушни као тачкице, крећу се идући са фарме на снегом покривеној па- | дини — носе сено за стоку. Сваког часа изгледа као да се топе, као безначајни делићи прашине; стрма, жива, мишичава белина висије упија све, Једино се ситна групица види на врху брега — младе букве — које се у плавом небу извијају као гвожђе.

Снег, снег, снег — бело, бело, бело. Јуче је била бесконачна тишина снега који меко пада. Помислио сам да је дошао крај света да сам као онај последњи становник месеца када месец проспе сав свој снег и нестане у белом сну заувек, лагано последњи пут дишу“ ћи једним меким, нејасним падањем снега, ћутљивим изнад сваког ћу= тања.

Мислим да су ово две књиге које: ће те највише забавити, бар за сада, Верујем да ти се друге не би свиделе. Ево један фазан-наилази и ле-. же уза зид, иза жбуна боровница, да се склони, Толико му је хладно да

"нас готово и не примећује. Кујемо

планове да га ухватимо и бацимо преко њега мрежу за лежање, исплетену од конопаца. Али због његове зелене главе и дугог шиљатог перја, не могу. Помислио сам да га. уловимо и пошаљемо ти га да га поједеш, Међутим, када га посматрам, тако је јасан и тако стваран на снегу, да сам принуђен да поштујем — једно божје створење које се одликује толиком савршеношћу грације и др-

жања, Д. Х. Л.

ТИ КРИКНУ; ГУШИМ СЕ

Ниси могао да ставаш, ниси спавао...

Ти крикну: гушим се...

На лицу твом већ упалом у лобању

Очи, тренут тре тога још Пуне сјаја,

Очи се раширише... Изгубише се...

Био сам увек стидљив,

Побуњен, збуњен; али слободан, чист, Срећан обнављах се у твом погледу... .

Затим уста, уста

Идем да, ти потражи

м одело неко у кући,

Затим ће доћи у сандук да те затворе

Ти си дах моје душе

За навек, Не, за навек , ц ти је ослобађа...

У овом часу ти је ослобађа боље

Но што је то знао да чин осмех твој живи...

Искушај је још, појачај њену снагу,

Ако хоћеш да се уздигнем — до тебе, драги мој! Тамо где је живот тишина, <

Тамо где је живот без смрти.

Која некада, преко читавог дана, изгледаху

Бљесак љуткости и радости, Уста се згриишше у немој барби... Дете је једно умрло...

Девет година, круг затворен, Девет година којима никад више

Дану ни минути неће се више додавати;

У њима се палљ Једина ватра мога надања,

Надживљавајући те,

исталштам ужас

Године које ти крадем, И које додајем твојим годинама,

Луд од хајања,

Као да, још смртан међу нама осталима, | Ти настављаш да растеш;

Могу да те тражим, могу опет да те нађем,

Могу, непрекидно моглј

Да те опет видим како растеш Од једне тачке до друге Твоји: девет година,

Могу непрекидно

Разговетно могу

Да осетим твоје руке у својим рукама, Твоје руке кад био си сасвим мали

Међутим, сама пч туста то Старост моја мрска једино расте...

Како је у том часу била ноћ, „И ти ми даде руку, твоју руку танањ/ ...

Ужаснут, ја слушах

себе кроз себе:

И сувшше је плаво то јуајсто небо,

И сувилце, а, за нас

Што шлљетају моје ма да их још не познају;

Твоје руке које постају осетљиве И тредају се све

Свесније мојим рукама;

Твоје руке што постају суве

И саме — веома бљеде — |

Саме у сенци, у очекивању...

И сувише је звезда које га истуњују,

ниједна није блиска...

(Глуво небо, које пада без дата, Глуво што ћу слушати без краја како крха Руке пружене да га одгурну.. .)

Још последње недеље био си пун радости...

(Превела Л. М)