Књижевне новине

ПРОЗА , преливима

ЕРОС СЕКВИ

ПЛАТАНИ

ИПИ прва киша“ јесења. Це-

де се платани као какве 0-

тромне блатњаве метле по-

бодене дршком уз улицу.

Ципеле, ципелице, ногавице и прозирне чарапе шљапкају по разгацаном блату плочника,

Да би дисале, људске се мисли у пролеће пењу до светлозелених изданака који, као трава између зидова, избијају из поткресаних грана, У новембру се главе к блату повијају и откривају несносним капима скровишта на врату,

Кораци лагани, кораци 'уситњени, неустрашиви пред блатом; оштри и благи гласови, ' -

Свет из биоскопских врата, слатки вапах с врата посластичарнице.

— Ала смо се насмејали!

— Било је сеамо глупо, ништа не казује!

— Ја сам се забављао.

— Ако је до тога, и ја сам се смејао. Али што с тим2

Два лица одмичу. Насмешена уста на задовољном руменилу лица пуног и без компромиса. Друга, с наговештеним осмехом: хтети и не хтети.

Људи. Неко иде кроз живот и трихвата оно што му се пружа. Неко нешто тражи и мисли.

Промиче стари климави трамвај а са жућкастих платана цеде се и поздрављају га густе капи.

— Јеси ли видео тролејбус2

— Када буде ишао око Кантриде, навозаћемо се. 5

— Али и трамвај ће за сада бити потребан, за све оне раднике.

— Хоћеш ли доћи на пробу хора вечерас»

— Како да не Нема шале с маестром ако задоцниш на пробу!

— Здраво!

— Ја ћу овуда, здраво,

Људи _промичу плочником, поред ,

федног другог човека који мисли на платане и разгацано блати и на оне који пролазе испред њега. Људи, сви исти и сви различити,

Код куће сто, и око стола породица. Жена, истрошена од рађања, хитро поспрема; друга, млада, чешља се пред огледалом: муж је чека. ,

— У моје време жене нису став-

љале та чуда на усне, — каже стари. Међутим је гледа и мисли у себи да је лепша. ~

— Али ви сте млади. У моје време друго је било, ваша мајка, пошто се удала, никада није видела плес, А сада се забављајте, кад можете.

Двоје младих пролазе држећи се под руку.

— Био си ми обећао да ћеш одмах доћи по мене данас.

__ Рекао сам ти, имали смо састанак. — Тај раднички савет! “

— Било је важно!

— Да, да, али ја сам те чекала.

Гледам их с леђа, Зашто се она чвршће привија уз њега2 Да, речи

Заз | Ф. ШИМУНОВИЋ: НА ОРУЖЈЕ |

не казују увек све и пријатно је да нам је човек вредан у фабрици, Приближавају се два оштрија гласа. Старица ставља на главу мараму и тетураво хода у црним ципелама. Друга ситно корача, усправна и мирна, равнодушна према неугодним капима које падају по проседој коси.

— Објаснио ми је син, али нисам ништа разумела. Треба бити стрпљив, каже, и пребродити овај период, — Мени мој не објашњава. ништа. Знам да је несрећан у Пизанском Миљарину и да би био већ овде кад би могао; као и твој.

— Доврага! — врисну,

Ништа, смеје се на то: прупа деце, која не знају за пролеће у цвету и за кише јесење.

Живот. Људи. Цео свет је исти, Тако је. '

Али и није тако.

Исто је смењивање годишњих доба, Зимска студен са планинама У свадбеној белини, ћутљиве јеле под меким снегом и ваздухом који бриди. Кварнер се намрешкао. под лаком трамонтаном, а тело обузима дрхтавица при помисли на купање.

Пролетња опуштеност, радосна из-

немоглост усколане крви, узнемирено чекање, незнана вера под нежним клицама наде. Море се растеже под налетом маестрала као удови после подневног дремежа, " Котлови лета жаре по задовољној зрелини године, сваки дрхтај таласа крепи око а зеленило блиских брегова тка нити мирних снова. Црвени смирај точи румен по благо усталасаној земљи, мирис вртова губи на снази, уморан као вечерња врева асфалтираних улица, '

Смењују се, увек исти, људи и доба, надобудне младости и снови зрели од стварности. Промичу руку подјруј ку љубавне жудње и радости домаћег огњишта, тишине зрелих година, бонаце и олује, ненадне орџбе, боли, радовања.

СВЕТ ВЕСТИ

ГЕТЕОВ „ФАУСТ“ НА ГРАМОФОНСКИМ ПЛОЧАМА

Једна западнонемачка фабрика грамофонских плоча снимила је по први пут комплетну Гетеову драму на немачком језику. Текст је забележен на специјалним такозваним дугосвирајућим плочама, а улоге тумаче најбољи интерпретатори Тетеа — Густав Гриндтенс као Мефисто, паул Хартман као фрауст, Кете Голд као Гретхен и Елизабет Фликеншилт као фрау Марта.

ШОСТАКОВИЋ ОТКАЗАО ПОСТОВАЊЕ У ФРАНЦУСКОЈ

Према обавештењима из Страсбура, воветски композитор дмитриј Шостажовић одбио је да дође у Страсбур на извођење његове _ Десете; симфоније због тога што је француска влада прошлог месеца повукла дозволу за наступ совјетског балета у Паризу.

Шостаковић је примио позив за учешће на музичком фестивалу у Страсбуру још пре три месеца. Директор фестивала жан Ботрије изјавио је да је сасвим случајно, сазнао да се совјетски композитор неће појавити. њему су наиме дошле до руку новине алзашких информбироваца на немачком језику, и у њему је прочитао вест о најновијој композиторовој одлуци. Тек касније то је потврдио и француско-совјетски одбор под чијим је покровитељством Шеостаковић тре-

бало да гостује.

НОВИ РОМАН ДАФНЕ ДИ МОРИЈЕ и МИШЉЕЊЕ КРИТИЧАРА ПРЕСКОТА

Од 1931 године, кад је објавила „Дух љубави“, Дафне ди Морије је издала седамнаест књига. Њено осамнаесто

дело управо је изишло из штампе О- |,

но се зове „Мери Ен“ и претставља неку врсту историског романа о чукунбаби госпођице ди Морије.

„Уколико нисмо страсни обожаваоци предака, — писао је тим поводом критичар Орвил Прескот, — већина нас зна веома мало о својим чукунбабама. Када бисмо о њима знали онолико колико госпођица ди Морије зна о својој чукунбаби, већина нас би двапут промислила пре него што би се одлучила да то исприна кроз штампану реч“.

Али аутор „Ребеке“ није могла да одоли искушењу, јер је њена чукунбаба ипак била литерарно интересантан објекат. Мери Ен Кларк је, наиме, била лондонска куртизана, љубавница војводе од Јорка Фредерика Аугустуса, који је био син Џорџа Трећег и главнокомандујући британске армије која се борила под Велингтоном против сФрранцуза. -

Упркос томе, каже Прескот, Дафне ди Морије није успела да створи ништа више од лаке Историске забавне литературе. Она се није много трудила око дубине или суптилности каракте"ризације, па чак ни око дочаравања опште позадине — рата против Наполеона и удела војводе од Јорка У том рату. Њеном дијалогу недостаје обележје говора из времена Наполеона.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Ж ЧЕТВРТАК 8 ЈУЛ 198

Повест човечанства, дуга и једнака већ вековима безбројним. Огромно дебло које добија још један прстен при повратку најтоплијег годишњег доба. Спор и једнолик ритам, као кушкање метронома на клавиру музичара невичног сталном понављању времена,

'А ипак, све је друкчије у тој упорној једноличности ствари, вечних У поређењу са кратковечношћу људског доба.

Краткотрајно је памћење људско, привремено као налет буре и сребро праскозорја, Али краткотрајност памћења је као мрешкање мора под пролетњим ветром. Орџба, за тренутак тешка, смрешка се на непокретној свести онога што је било и онога што ће бити,

Мршти се весеље на тешкоће неког садашњег. тренутка, излије се у глас незадовољства. Несносан _дажд по поцрнелим безлисним деблима. Али иза облака сија плавет у свачијим грудима и под капима зру зелени изданци.

Несрећни син у блатњавим баракама Пизанског Миљарина није помислио да има одвећ краткотрајно памћења, није увидео да без кише не долази пролеће. Није приметио да пролећа нема никад овде где труд служи неколицини а многи имају право да што мање умиру ако се од њиховог зноја морају лакирати луксузна кола онога који никада не гаца по мокрим улицама.

Корак двеју старица далеког памћења, старица радозналих заоно што раде млади. Један син ради, ствара претстојеће цветање пролетње, обасјава младошћу и будућношћу, кућу и срце онога који је једнога дана знао само да мора да пати. Свет је његов, она људска поворка која зна шта хоће и која повија леђа да би стигла што пре.

Неко гаца по блату долине Поа, под обалом плодног Серкја; зна већ да пролеће неће бити његово, зна да га не може изградити. Крадљивци бицикла. Његов филм. Без наде. Или пак, почети све изнова;вратити се на оно место на. ком је био, на улицу с алејом од платана на Ријеци, деценију пре.

Под ретком кишицом у алеји иде школа живота, Живот је начињен од толико ситних свакидањих ствари. Али, изнад свега, од великих, по, кдјима се оне мале помичу као лепршање косе на телу од костију и мишића, Свет је једнак и бескрајно разли= чит. ЈБуди су сви исти; али они што пролазе поред мене ходају, према јасном и блиском циљу. Патње» Да, али ко не патир Разлика је у циљу, у чврстини пута којим се иде. :

Сви ће људи доћи до нашег путоказа, Али ови моји јесенски другови иду добрим путем, од Истре до Македоније. У Пизанском Миљарину многи још не знају куда да стреме и још неће ни почети“свој ход када буде избило наше цветање.

Дан се угасио без боја сунчевог заласка, иза сивих облака. Стварају се кругови измаглице око електричних светиљки. Блато подрхтава као светлуцање мокре рибе у корпи, рибе тек извађене из лађе рибара.

Пролази мој свет, пролази мој живот пролазе поређења са овим нашим и оним других људи.

(Са одморишта једне куће боде ме стваран глас једне жене;

— Хајде кући, виче сину,

Хајдмо на вечеру; чему мудро. вања, а

Али горе, међу голим мрачним гранама платана остала ми је слика светла и блага; радост због онога што радимо ми,

ИОЕЗИЈА ~ ~

ДУШАН МАТИЋ

СВЕТ СЕ НЕ БИ ДРЖАО

7 Свет, се не би држао ако би била само та сива јасноћа тај ефикасни ред по ред тротиса на слепим зидовима кућа

ако не би било ч пијаног крика ожжене 4 "која рађа, 7 ч на торођају која ће умрети.

Нека је благословена та смрт! Нека си благословена, зоро света!

Отварам трозор. Сва прошлости шума занемела је као старе згужване новиње бачена у запећак.

Зид преко тута озарен бистрим јуришем јутра млад је и нов ш срећан због рушења

луд од радости као дечко

што бесмислено. тилце по свескама ~

да тужам је због ње што га напушта

рад оне мирис чији носи у крви

а не само на меким тек осенченим уснама.

За тајну њену дао би тајну сваку. '

» ЈЕДАН СЕПТЕМБАР

Рат траје. Зри воће. Хладне кише.

Сам. .

Јунаци живота — неких ненатисанихг књига можда, оншсе које се неће можда никад натисати — опет ме прогоне. Ту дођу да ме потраже, на дну самоће, где покушавам да опет себе нађем, да опет тостојим, постанем — у милиоловци самоће само бит то желео, после пет месеци лутања одавде до Мора

ч натраг ч до Црног Језера им натраг. Да бих опет нашао људе, кристалне и трозирне, да троговоре у мени својим суштинским % човечанским језиком, а не својом сакатољ

случајношћуј им својом избезумљеном анегдотом. (То измрцварено тесто налцег живљења! Како сачувати

бар мало тприсебном своју главуг) -. Хлљадне · килце. Зри воће. Рат траје. Нисам сам.

Онт се, авети, појављују преда мном. На сваком кораку. У сваком часу. Не морам ни да се макнем с места, не морам ни да отворим очи. Јуре улицама. Јуре улицама, на пример, та одједном застанј, гледају колико је сатњ — часовници су међутим сталм — или прате погледом облаж-који тромиче облаци, се ће, мичу. — улазв..у трамвај — трамваји не воде никуда — чекају пред пекарама на хтљлеб — хлеб је несварљив — купују на јурши цигарете — њеће их ускоро бити: други ће их тушмити — или траже нешто по џмеповима, и не налазе, као да траже неку заборављену успомену то свом расејаном памћењу. Облаче или свлаче унмфорлму. Тачније, навламе се

· џ свлаче униформе према неком кобном закону, цч нетпредвид-

љивом. Један кратак тренутак тилимне, као пред олују, а онда одјекне неки луди, грохотан смех, затресу се из кукова, Нетрорамјјнљив трежутак то траје, а тада. пређе бледа језа преко свега. Пакао. Најгори су ти часови тупе равнодушности, кад нико не одговара ни за шта, нико никога не пита, кад се убија тла милује истом расејаношћу као кад се руком тера мува с лица. И опда опет крету. Свађају се изненадно и безразложно, некако сасвим обично, с пролазницима — и нестаљму, као да их никад нигде није ни било. Опет се јаве, цч опет пусте празне улице. Алм преклињу својом пролазношћу, својом несталношћу, својом отсутношћу (да, ли својим већ непостојањем, својим цличезавањем за навек7) Израз им, је исклесан као у камену, у вечности: прат смо и тетео, али нас не заборави. Ми смо незаборавни.

ОПЕТ ЈЕ СТРЕЉАНО СТО ПЕДЕСЕТ. Рат траје.

Трулм воће.

Хладне кише. •

Ноћ је све дужа. ;

С том крвавом ниском бисера ц стида око врата Сам до жраја свих рујних септембара.