Књижевне новине

ТОД. Т БР. 7 Х ЦЕНА 20 ДИН.

БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК

[5 ЈУЛ 1954

Лист излази сваког четвртка.

САВРЕМЕНА

"Руке једног чов

ЕСЕИСТИКА

ПЕН ДТАН

новине

„ОВЕ ОВАА мале оо ке

Зе ср

(НАД АНДРИЋЕВОМ ПРИПОВЕТКОМ „ЗЛОСТАВЉАЊЕ“)

ОЈЕ „ИНТЕРЕСОВАЊЕ за приповетку „Злостављање" потекло је од једне личности у тој прози, од личноша сти четкара Андрије Зерековића, који на један _ специфичан начин, сасвим оправдан његовим животом, покушава да се издигне изнад своје просечности, Та опскурна личност, тај тип човека који је по

начину Како се постављао ин поставио у животу, био до рата познат на нашем тлу, на релацији између наших дућана и наших радионица

које нису могле бити фабрике, и карактеристичан за један период нашег живота. Он је стрпљивошћу, која често карактерише човека са амбицијама, и одрицањем, што је осо» бина оних који по сваку цену желе да постигну одређени циљ, постао оно што је реално и могао да поста“ не: човек који је себи обезбедио сигуран живот са угледом који произилази из те сигурности. Даље, у материјалном погледу није могао, а навика да се стално иде даље била је код њега потенцирана до те мере, да је рекомпензацију морао да тражи на другој страни.

Та навика за нечим вишим, чему он није био дорастао“ почела је да деформише његов већ болестан карактер, почела је да од њега ствара монструма који на особен начин запоставља своју најближу _ околину, у овом случају своју жену, коју је материјална страна живота приморала да буде безгласна и понизна онолико колико је потребно да се одржи у вези која је, у. једној средини истицана као закон, који се не може разрушити без великих последица по онога Ко тај закон руши. Он жели да се што више истакне, макар, само пред својом женом, он у својим болесним и гласним маштањима улази у дневне послове многих људи који су по ма чему значајнији од њега, он без много маште, али упорно. и педантно, глуми и министре и злочинце и уметнике и друштвене реформаторе, увек са жељом да све уради боље него други. А он поседује само једну особину, заправо само једно својство-упорност, са оно“ лико окрутности колико је. има човек који је у једној средини ипак постао нешто, својство за које сматра да је довољно за све послове, па: чак да надокнади п недостатак талента. Зато све његове жеље полазе од тог својства, оне се из њега привидно напајају као из неког акуму“ латора. И зато он и није један. од оних који ћутке маштају, и том страном свог живота не само да не злостављају своју околину, него за њу као такви остају чак и непознати.

То је моја претстава о личности Андрије Зерековића, претстава коју сам добио после читања ове приповетке, то је његова слика, рељефна до крајних могућности, и нигде не замрљана да је потребно да је ретуширам својом маштом, нечим чега нема у самом тексту. И кад поставим себи питање; шта је то чиме ми је Андрић тако пластично , дочарао ту личност, шта је то чиме је он допринео да Андрија Зерековић буде у мојој свести потпун човек, који све што ради — ради по једном у“ нутрашњем _ императиву, ја мислим

да је то начин на који је писац мени ,

дочарао његове руке, нако им није посветио онолико“ простора колико би то учинио неки осредњи литерат, кад жели да неку особину своје личности истакне тако да она каракте“ рише читаву личност и њен живот.

Зато мислим да се у.томе, како су.

дате руке четкара Зерековића налази и објашњење за све његове поступке и за поступак његове жене, која је једног тренутка била приморана да га напусти, и да тим својим актом, колико ТОЛИКО, „разбије конвенцибнална схватања средине, Јер, да Андрић те руке није. увећао. у извесном смислу, да их није потенцирао у односу на: читаву фигуру ове тамне личности,

Зерековић би

био човек са плаката, а његова психичка стања била би произвољно дата, као код мнотих наших писаца који имају само толико талента колико је потребно да се преприча неки догађај, или да се препричају неки догађаји. Андрић је, међутим, четкареве руке довео у такав однос са његовим расположењем да су оне једино и могле да буду узете из целокупне његове личности, јер њих није могао да замени ни један други део четкаревог тела, јер ничим другим не би могло да се испоље црте једног таквог карактера, онаквог каквог га је Андрић дао.

Први сусрет са рукама Андрије Зерековића, негде на почетку саме приповетке, врло је кратак и, могло би се рећи, неупечатљив, мање сугестиван него што би се то очекивало, „али ипак довољан да се запазе по својој необичности. Андрић те руке тако фиксира онда када говорио четкаревим физичким особинама, и шкртост у опису може се правдати једино тиме што тај опис нема задатак да објашњава никакво расположење, и никакво стање.

„Стопала и. руке су му били несразмерно велики, искривљени и квргави

од дугогодишњег рада и стајања за тезгом“,

Али, следећи опис руку, са текстом који произилази из тог описа, нешто је пластичнији и рељефнији, потпу“ но адекватан расположењу у коме се четкар налази. Јер, Андрић прет-

ходно објашњава једну страну њего-'

вог живота, његов однос према женама уопште. Сиромаштво доживљаја, односно последице тог спромаштва, четкар надокнађује причама, измишљеним односима и сусретима, којима жели да своју жену убеди у сопствену вредност и да јој се претстави као човек пун утисака али, и Као човек који је свесно избегавао жене, са тежњом да очува своју виталност до које му је много стало,

и да њено поседовање протумачи •

својим рационалним расуђивањем.

„Нисам ја никада био луд да расипам своју снагу и своју младост које-

куда, а жена сам имао тада на сваки прст по три“,

То говори четкар, а после тога долази опис, не много снажнији од оног првог, али опис којим се потцртава и однос четкареве жене према његовим рукама, однос који Андрић стално, али ненаметљиво истиче. и којим објашњава дејство четкаревих руку на његову жену.

„И човек показује своје велике чворновате прсте жени поред себе. Лепа, бујна, двадесет година млађа од њега она их гледа са хладним запрепашћењем у себи“, у

Како четкар у својим маштањима постаје све неурачунљивији, како се све више удаљује од граница које обележавају разумност, тако Андрић и његовим рукама даје она својства која одговарају његовим психичким стањима, и све више заоштрава од> нос између четкара и његове жене. Док су у прва два маха описи карактерисали четкареве с руке у једној мирној ситуацији, сада су руке дате у акцији, као тумачење онога што четкар осећа. Та акција је последица. градације четкаревих расположења, његовог одређеног става према једној појави у датом моменту, и његових размишљања, Он, пошто не наилази на отпор своје жене, кад једне вечери, као и обично, чита чланак из новина у коме се говори 0 некаквим реформама у друштву, замишља себе у ситуацији реформатора који те реформе не спроводи У дело својом интелигенцијом и својом тактичношћу, него својом окрутношћу, пошто само њу и поседује,

„Нема ту мушке руке, драга моја, ја теби да кажем. Нема мушка да засече, хируршким ножем, без милосрђа. Без милосрђа, разумешт“

„четкар то виче жени као да је она тврдила противно и показује дугачком руком како се то сече“,

То извлачење четкаревих руку У први план ствара и одређује атмосферу у самој приповетци, загушљиву и неподношљиву до те мере да

(Наставак на четвртој страни)

"ДРАГОСЛАВ ГРБИЋ

У овом броју |

ПОРЕД ОСТАЛОГ: ЧЛАНЦИ И КЊИЖЕВНИ ПРИЛОЗИ ТАНА-

· СИЈА МЛАДЕНОВИЋА, мило- · РАДА ПАНИЋА-СУРЕЦА, СЛОБОДАНА ГАЛОГАЖЕ, БРАНКА РАДИЧЕВИЋА, ИВАНА ИВАЊИЈА, ВОЈЕ РЕХАРА, С. ко: СЛАВА, АЛЕКСАНДРА ПЕТРОВИЋА И НИКОЛЕ РАЈИЋА, — _ ЛИКОВНИ ПРИЛОЗИ НИКОЛАЈА ПИРНАТА (УЗ ЧЛАНАК

БОЖИДАРА БОРКА).

Уметност Н5

ека Николаја Пирната

ПОВОДОМ ИЗЛОЖБЕ У МОДЕРНОЈ ГАЛЕРИЈИ ЉУБЉАНА )

светског рата. Као вајар, он се није ни онда ни доцније ослободио Мез штровића а помало“ је, бавећи се све више цртежима, напустио“ екс» периментовање формом; истичући све више садржајну страну уметности. Годину 1927 проживео је Пирнат у Паризу, настојећи да упозна савремену уметност Запада, њезину упадљиву борбу између форме и садржине, између арти= зма и реализма. Као У својим загребачким поч чецима, остао је раздво• јен и у Паризу, делећи своје симпатије између Бурдела и Пикаса, Као уметник с погледом плач стичног ствараоца он није могао да трајно при• оне уз Пикаса и кад се вратио у Љубљану, он је дакако припадао гру= пи „Неовисних“ који су

НИКОЛАЈ ПИРНАТ: АУТОПОРТРЕ се све више удаљавали од _ импресионистичких ЈАКОПИЧЕВОМ _ павиљону мајстора што су, једнако као н у

у Љубљани, који нас сећ на најсјајније манифестације словеначке ликовне уметности, нарочито импресиониста, била је приређена велика изложба у спомен Николаја Пирната. (Она је дала најпотпунији досадашњи преглед цртачких, илустра> торских, сликарских и вајарских дела овог уметника који је умро пре шест година, након што је прошао кроз интернације и Народноослободилачки рат и једва започео своју нову каријеру професора. на Академији за ликовну уметност у Љубљани. | Николај Пирнат иде у ред оних уметника који су значајни за социјално-критични реализам у Словенији. Он је био у неком смислу словеначки Грос на кога је сећао и техником својих цртежа. Служећи уметности, која се ни у чему не одваја од живота, овај ученик Ивана Мештровића није се много бавио вајарским радом да се тим више истакне као илустратор, графичар, карикатуриста, цртач типичних ликова и ситуација из свакидашњег живота, као уметник који је цртежима приказивао безизлазну учмалост малограђанског живота у Словенији. Као Цанкар, а из његове генерације сликар Хинко Смрекар, био је и Николај Пирнат борац против своје конзервативне и филистарске средине, а истодобно с. напредним логледима на свет и јасним · перспективама У будућност. Иако својим стваралачким методама није био нарочито оригиналан и није оставио дело ванредне вредности, што се тиче стила и формалног савршенства, он је ипак трајно ушао у историју развитка савремене уметности у Словенаца. Модерна галерија у ЈЉубљани је добро учинила што је сакупила и изложила највећи део Пирнатових дела.

Николај Пирнат, рођен г, 1903 као син професора гимназије, свршио је реалку у Идрији и академију У Загребу. Његови учитељи на академији били су поред Јозе Кљаковића и Максимиљана Ванке Љуба Бабића, проф. _Франгеш-Михановић и Мештровић. Овај потоњи имао је највећи утицај на Пирната. Освојио га јеи као уметник и као човек, али му није трајно дао елемената свог идеалистичког погледа на свет. Сећам се понешто Пирнатове прве изложбе г. 1925 у Марибору. У оно време осећао се у словеначком сли-

| укарству врло јаки талас експресио"визма. И жио кроз експресионистичке облике

Пирнат је као сликар тра-

излаз из оне „анархије, стилова" ко-

ја је, према речима једног немачког

теоретичара, захватила. читаву младу _

уметност у _ЕБврољи после Првог

поезији и музици, важили као нај

значајнији _ репрезентанти _ словеч. начке уметничке културе. Међу ТИМ, ово „пикасовство“ Николаја

Пирната, уколико је уопште поприе мило видљивији изражај, убрзо је ишчезнуло готово до нетрага пред конкретним уметничким — задацима пред којима се нашао Пирнат и још некоји мање „артистички“ духови из његове генерације. Ови конкретни задаци били су у томе: служити „Но вој стварности“ која је завладала М у књижевности и која је тежила ха критици буржоаског друштва и њего вих установа. Значи да је уметник требало да заузме више или мање борбени став у све јачим конфликКе тима класног друштва.

Николај Пирнат је дуго година рач дио као илустратор у редакцији лиз бералног дневника „Јутро“, али је сачувао своју личну и уметничку независност и његова дела из овог периода — све до Народноослобог дилачког рата — истичу се критиком и оних кругова код којих је радио због насушног хлеба. Ово су наро= чито његови цртежи „гросовск карактера: прикази друштва, карикатуре различитих по литичких типова, призори са жандаре мима што одводе пролетере итд. Нађ снажнији израз његовог револта про тив грађанског друштва биле су и“ лустрације у књизи Игора Торкара „Луди Кронос“ кеја беше одмах након. изласка. (год. 1940) конфисковах на. Са великом смелошћу и јасним погледима на нови рат и његову идеолошку позадину ругао се Пирнат фашистичким _ диктатурама које су довеле народе У пароксизме лудо» сти. Пирнат је у оно време имао за собом читав ред врло добрих илустрација, међу којима се највиша

истичу одлични пртежи у словеначе _

ком издању комплетног „Дон Кихо« та“ и илустрације за књигу дечјих песама Отона Жупанчича: „Цицибан". За време рата у италијанској интернацији и у народноослободилачкој војсци Пирнат је много радид стварајући поред типичних уметничких докумената о рату и дирљиве мотиве о судбини пролетера и других експлоатисаних људи у великом вртлогу историје. Године 1944 изишли су, на ослобођеној територији, линорези Пирната и Михелича „Наша борба", а најзначајнији Пирнатов цртачки допринос трагици и патети= ци рата изишао је под називом „До• мови, тамнице п шуме" год. 1944, У издању штаба НОВЈ. 1945 год. радио

"је Пирнат у Београду као илустратор „„Борбе" те је заједно са Милорадом

(Наставак на седмој страни) ·

БОЖИДАР БОРКО

малограђанскор