Књижевне новине
СУСРЕТИ
" Јуџин О'Нил
(ОДЛОМАК 4)
УЏИН Гледстон О,Нил рођен је у једном бродвејском хотелу, 16 октобра 1888. Отацму јебио Џејмс О.Нил, омиљени тумач тлавних улога у романтичним мелодрамама. Детињство је провео делом уз оца који је често путовао на · гостовања, а делом у разним приватним _ школама. Због једног ђачког испада отпуштен је са Принстон универзитета на крају прве године студија, Једно време радио је као чиновник на пошти, а онда, вероватно под утицајем Џек Лондона, Конрада и Киплинга, као и плод утицајем свога сопственог немирног и бунтовног духа, напушта 1909 службу јер му се пружила прилика да путује у Хондурас ради проналажења злата. На другом путовању обрео се као обичан морнар у Буенос Ајресу где се извесно време бавио разним пословима. По повратку добио је неку мању улогу у једном од комада које је припремио његов отац и који се приказивао у Њујорку. Око годину дана радио је као репортер и уредник културне рубрике једног листа из Њу Лондона. Туберкулоза га је отерала у санаторијум, 1912, у коме је пробавио пет месеци. Сасвим је оправдано претпоставити да га је то принудно доколичење приморало да се нађе лице у лице са самим собом — од тога је стално покушавао да побегне, Много је читао: Маркса, а тако исто и Кропоткина, Ведекинда, Стриндберга и Ибзена. После изласка из санаторијума у току године опорављања написао је своје прве позоришне комаде у једном чину. Краће време, 1914, посећивао је чувени курс за драматурге који је професор Џорџ Пиерс Бејкер водио на харвадском универзитету.
Идуће године, У току лета 1915, једна група уметника из Гринич насеља, која је летовала у Провинстауну, Масачусетс, кришом је припремила терен да прикаже О,Нила публици, и своје забаве ради ставила на сцену импровизиране позорнице, у бившој“ напуштеној рибарници, четири» О'Нилове једнонинке, Идућег лета неки чланови те групе начули су да младн О'Нил, који је тада исто тако“ живео у Провинстауну, има читав сандук још нигде неприказиваних _ позоришних комада, Позвали су га да им нешто донесе да виде; последица тога било је приказивање романтичне мелодраме у једном чину „Путовање на исток — за Кардиф“, првог О'Ниловог дела које је приказано јавности. Те исте јесени позоришна трупа из Провинстауна преуредила је једну стају у Макдугал улици, у Њујорку, назвала то мало позориште „Провинстаун позориште“ и отворила га у новембру, имајући. на репертоару
свега три једночинке, од којих је једна опет била О'Нилова драма „Путовање на исток — за Кардиф“.
Успех је био тако задовољавајући за обе зантересоване стране да је од тада, па до 1924, већина О'Нилових драма — „Император Џон“, „Длакави мајмун“ и „Сва божја деца имају крила“, убрајајући ту још и знатан број једночинки, доживео своје премијере у Макдугал улици,
„Провинстаун позориште“ учинило је за О'Нила нешто што ниједно друго професионално позориште које ради на комерцијалној бази не би у почетку учинило: оно му је створило публику, мада је та публика била, а једно време и остала, мала и веома специфична. Можда је то било и стога што његови оснивачи нису имали неки одређени програм, О'Нил је био веома подложан утицају; још није био нашао себе и могао је под другим околностима да силом прилика прихвати један начин рада стран његовом сопственом генију. Али пошто је ситуавија била оваква његови покровитељи су радо примали све што им је давао, а чак и у тим првим годинама О'Нил им је дао знатан број дела која су се, како је то изгледало, међусобно веома разликовала, Међу тим првим стварима само „Путовање на исток — за Кардиф“ и низ једночинки о животу на мору, написаних после ове драме, сачињавају јединствену целину. Оне су очигледно у извесном степену плод сопственог искуства које је О'Нил стекао пловећи морима као обичан морнар, поетичне по тону, у основи мелодраматичне, а у самој ствари романтичне, упркос чињенице да их избегавање уобичајених _романтичних клишеа и инсистирање на тра-
9 : ;
из Е СЕЈ
гичним заплетима ставља у ред о-
них дела која се силом прилика на“ зивају „реалистичким“, као што је то чест случај са делима која фор“ мално не припадају романтизму. Сажетост и релативна упрешћеност тих драма омогућила је аутору да потпуније оствари свој циљ но што му је то пошло за руком у делима већих претензија, те су због тога поједини критичари увек показивали склоност да им доделе више место у хијерархији О'Нилових дела но што то ове драме стварно заслужују. Међутим, О'Нил нимало није био задовољан поетском мелодрамом, а тако исто није га задовољавала ни трагична мелодрама. Страсно незадовољан и неуморан у трагању, он повремено _ изражава неку врсту стриндберговског нихилизма, а повремено тражи одговоре на своја питања у доктринама политичких револуционара, или код Фројдових следбеника који су тада увелико почели да улазе у моду. У низу којим се ређају његова дела лако је у појединим драмама увидети да ли преовлађује утицај једне или друге доктрине. Мада је као позоришно дело веома ефектна, драма „Различити“, 1920, несумњиво је прича за Фројдове поклонике; „Сва божја деца имају крила“, 1924, бар наизглед је драма са социјалном проблематиком. Међутим, „Император Џон“, 1920, пре је мистично но социолошко, или научно дело, Две драме „Иза видика“, 1920, „Ана Кристи“, 1921, прво су приказане у другим позориштима, а не на сцени „Принстаун позоришта“, само зато што су писане на један изразито реалистички начин који много мање доводи у забуну просечну публику него поезија, мистика и моралисање, у извесној мери карактеристичне особине за његова друга дела.
У току тог стваралачког периода за О'Нила се тачније може казати да је имао неколико стилова, а не један стил, и неколико филозофија. Он је настојао, само делимично Успевајући, да прилагоди својим сопственим, , „потребама, „одговарајуће обрасце поникле из текућих интелектуалних покрета, вероватно сам несвестан чињенице у коликој га мери ниједан од њих не заборавља. Драма, „Длакави мајмун“, изведена 1922, као и његове драме које су доживеле своје премијере у позоришту „Принстаун“, ипак је у извесном смислу најинтересантнија јер је то драма која је с највећим Ууспехом спојила противуречне елементе у нову целину.
Драма „Длакави мајмун“ прича историју ложача са прекоокеанског брода чији су ранији живот, задовољство због сопствене примитивне снаге и скромне свести због неопходности пољуљани услед случајног сусрета са једном путницом која је претставник света њему потпуно непознатог. По доласку у приста. ниште он се упушта у испитивање тог новог овета, открива да га ње гови елегантнији житељи не признају за људско биће, доживљава да га избаце из хола на улицу где група свесних пролете= ра одржава митинг, и коначно бива смрскан у загрљају једног мајмуна, затвореног у кавез, кога је покушао да поздрави Као свог брата. Главна замисао ове драме, (то је постало касније једна од честих карактеристичних _ црта О'Нилових драма), је нејасна јер оставља гле. даоцу на вољу да је тумачи на разне начине. Социјални реформатори схватили су је као протест против брутализације пролетаријата. Међутим, У самом тексту не напомиње се да длакави мајмуни овога света могу да се хуманизирају било каквим социјалним системом, и вероватно једино социолошке преокупације једне врсте публике могу да наведу на закључак да писац осећа афинитет према пророцима политичке или економске револуције. Нихилистички песи-
мизам њеног намученог драматурга очигледно је извор овог м оваквог драматуршког метода,
5
Ако бацимо поглед уназад на „Длакавог мајмуна“ и размотримо то дело имајући у виду каснији О'Нилов развој, запазићемо да стварна срж проблема, који је приказан у ситуацијама кроз које пролази главни јунак, није социјалне природе, и исто тако Уувидећемо да се писац бори са тим песимизмом који га је свег обузео; он му се лако не подаје. Понекад његове драме својим садржајем делују као критика друштва; понекад се користе клишеима у Фројдовом духу. Међутим, његове најуспелије драме пре су трагичне но социјалне, или психолошке, јер је У основи увек реч о једном проблему, (не ономе кога је сам О'Нил назвао проблемом човекових односа према човеку), већ о проблему човековог односа према нечему што је изван њега.
Нема сумње да ће се сви сложити да су од 1915 најизразитије тенденције како у америчком роману тако и у америчкој драми усмерене ка реализму, друштвеној сатири, социјалном протесту и ономе што се под општим именом назива „континенталном“ изопаченошћу. Већ смо истакли да се утицај свих тих тенденција може запазити у О'Ниловим драмама, али оне су му у основи стране, или бар од споредног значаја, пошто је главна О'Нилова преокупација увек била вечито трагични положај човека који се бори за неко разумевање и неко оправдање самога себе у једном универзуму увек мистериозном и како изгледа често непријатељском. Због тога је његов рад мање уско повезан са радом већине драматурга, његових савременика, но што се то на први поглед чини, Док су они, углавном, усвојили неки облик сатире или комада с тезом, или док у најмању руку узимају било једно било друго као своју полазну тачку, он се упорно борио — ако не сасвим доследно — да оствари или поново створи трагедију у класич-
номо-смислу, „да "напише- драму. која.
ће, као што се то сам изразио, мање обрађивати однос човека према човеку, а више однос човека према богу. Можда је најбољи пут да се оцене, а тако исто и схвате главни ликови у његовим драмама написаним у зрелим годинама ако се проуче најбоље драме, заједно са њиховим разним методама помоћу ко“ јих оне покушавају да савременим изразима образложе О'Нилову концепцију људске трагедије.
У току једанаест година које су протекле од приказивања „Длакавог мајмуна“ изведено је тринаест драма, (две од њих су уствари трилогије, док су остале нормалне дужине), То значи да је О'Нил Веома плодан драмски писац. Међутим, он је и веома неуједначен и, мада постоји знатно размимоилажење у погледу релативне вредности његових појединих дела, мало се ко неће сложити да су, рачунајући од 1922, његове драме с највећим претензијама следеће: „Жеља под брестовима“, 1924, „Велики бог Браун“, – 1926,
НИКОЛАЈ ПИРНАТ: ДЕЦА (недоларшено, 1943)
ЈуУЏИН О'НИЛ
„Чудна интерлуда“, 1928 и „Јадиковање приличи Електри“, 1931, Драма „Ах, дивљина“, 1938, интересантна је не само зато што је доживела велики успех у финансиском погледу, већ и зато што је то једна носталгична младалачка комедија која нимало не потсећа на друге ствари из О'Ниловог пера, Друге две драме „Динамо“, 1929 и „Дани без краја“, 1934, такође су интересантне, мада су материјално рђаво прошле, а можда и уметнички доживеле неуспех. Обе драме на непосреднији начин од других О'Нилових дела третирају религиозни вид старог проблема. Прва излаже историју човека који мисли да је открио бога у Снази, бога који је симболично приказан електричним генератором; друга при“ казује случај човека који је стварно нашао свој мир прихвативши веру римокатоличке цркве. Међутим, и само успешно анализирање _ четири прве поменуте драме у довољној би мери допринело да се стекне правилан и потпун појам о општем обиму ауторових циљева и метода.
На први поглед ниједна од те четири драме није слична другој ни у погледу материје коју обрађује, ни у погледу драматуршких метода које О'Нил примењује. Да би се истакла та њихова различитост, као и основна међусобна сродност, можда би најбоље било укратко приказати сваку драму и изнети њен садржај, а затим подвући како све оне уствари обрађују. једну исту тему,
У драми „Жеља под брестовима“ сцена приказује Нову Енглеску У Х1ТХ веку, Метод је строго реалистичан и интрига се развија; око борбе за доминацијом која се води између оца и сина — оца овејаног пуританца, убеђеног да је под нарочитим окриљем „неумитнот“ старозаветног бога, и сина који се са њим бори како за своју младу жену тако и за имање својих предака. Драма „Велики бог Браун“ која се, на» против, дешава у савременом миљеу, фантастично је „експресионистичка“ у погледу начина обраде и исто толико крајње субјективна колико је претходни комад био објективан у третирању карактера и садржаја. Дајон Антони, генијалан човек, изигран је у животу од стране Брауна, једног медиокритета, који се жени девојком коју Дајон воли, преотима планове припремљене за изградњу једне велике јавне зграде и најзад силом присваја и његов идентитет. Све личности носе маске које понекад скидају приликом монолога када откривају публици своју интимну природу. Симболика постаје крајње компликована, а објашњење самога О'Нила шта је том драмом намеравао да каже још је замршеније од његовог комада. Човек остаје у недоумици да ли Антони и Браун уствари нису два вида једног истог лика,
Драма „Необична интерлуда“. (готово три пута дужа од нормалне драме), приказује као главну јунакињу једну лепу жену која за своју емоционалну стерилност баца кривицу на љубавника погинулог у рату, али ипак успева да доминира у животу тројице људи — свога мужа, љубавника и благог и отменог ујака, старог нежење. Метод је реалистички, сем у сценама где О'Нил користи дуге монологе да би открио неизречене мисли својих личности,
драми „Јадиковање приличи Електри“ чак је и тај начин, при мењен у две претходне драме, одбачен у корист метода који је, бар споља, у основи онај уобичајени реализам на који смо навикли. Сама интрига комада испричана уствари у три драме, (које треба да се приказују у току три различите вечери), веома се придржава старе грчке легенде о Електри, Оресту и Клитемнестри, али позорница је пренета у доба америчког Грађанског рата, а мотиви као м имена главних јунака тако су потпуно модернизи-
рани да наивни гледалац никада не би могао да посумња да цела та при. ча није сада написана,
Свака од ове четири драме пости гла је знатан успех како у уметничком тако и у новчаном погледу, Оне су, укупно узев, донеле и ма теријално признање једном писцу
који је, пре но што је прва драма.
ведена, провео готово пуних де467 тоннск радећи на развијању свога талента уз једно безмало презриво невођење рачуна о укусу својих савременика. Међутим, ниједна од те четири драме није била популарна у пуном смислу те речи као што је то случај са многим другим савременим позоришним комадима. Тешко је отети се сумњи да О'Нилове драме не дугују знатан део успеха који су пожњеле код интелектуалаца чињеници која је већ подвучена — чињеници да је свака драма У извесној мери могла да се протумачи изразима савременог интелектуалног помодарства. За многе „Жеља под брестовима“ значи допринос напору, тада у моди, да се скине ореол са америчких пуританских предака које овај О'Нилов комад приказује као тиранске и пожудне људе. Слично, драма „Велики бог Браун макако да је неразумљива, изгледа да на свој начин претставља сатиру на а-
Њ . мерички идеал — на успех — и
на тај начин донекле продужава традицију романа Синклера Луиса и писаца који су се на њега угледали, „Необична интерлуда“ може да се схвати као студија једног фројдовског комплекса „а чак и драма „Ја“ диковање тприличи Електри, која, мада више но друге драме, дугује свој успех снази саме фабуле, исто тако износи на сцену мотиве прика» зане у светлости Фројдовог учења,
Ако се, међутим, приликом проучавања ових драма немају у виду само интелектуални калупи који су били на дневном реду у време када су те драме писане, већ се поведе рачуна и о неким напоменама о личним О'Ниловим преокупацијама, постаје очигледно да његове драме претстављају четири вида прилаже+ ња истом естетском и моралном проблему, и да нису само четири различита покушаја искоришћавања текућих интереса и предрасуда свога времена. У току година у којима су написане њихов аутор је како изгледа први пут постао свестан не са мо тога да жели да напише траге• дију, већ и свестан да је за трагич ног хероја тешко да постане траги“ чан ако није привржен некој идеји
,„за коју осећа да је узвишенија од. "њега самога: Али савремени човек
тежи да се ослободи осећања да У универзуму постоји нешто зашта би могао да се веже, и реалистички по зоришни комад са тезом прихвата ту чињеницу када се задовољава да искључиво обрађује однос човека. према човеку, а не однос човека према богу.
После 1933 О'Нил је написао два трагедије и по општем мишљењу далеко одмакао у раду на циклусу од седам трагедија. По његовој жељи ниједно од тих дела није прика+ зано и никакав текст није објављен све до јесени 1946 када је прика+ зана драма „Продавац леда долази“, Ова дуга и помало гротескна трагедија има за тему покушај једног дипсоманијака да се ослободи својих последњих нада и последњих илу• зија, Та драма је мање допадљива од „Необичне интерлуде“, или од драме „Јадиковање приличи Елек» три“, али је пуна оне исте О"Нилове трагичне снаге.
На основу онога што је већ ре» чено очигледно је, ако је О'Нил нај већи драмски писац кога су икада имале Сједињене Америчке Државе, да је његов развој такав да је те» шко сматрати га претставником = па чак и водећим претставником америчке драмске школе. Та школа несумњиво много дугује његовим пионирским напорима који су открили да постоји публика и за некон= венционалне _ позоришне — комаде, Штавише, многи припадници те шко• ле сами су показали склоност за Не• говањем једног стила писања драма у коме све више ишчезава оно мо“ рално наравоученије европских драма с тезом, у тако великој мери неговано с краја ХЛХ ги почетка ХХ века, јер комедија као и драма, а не демонстрирање и аргументи, постају главни циљ коме се тежи. О'Нил је ипак остао јединствен у свом упорном и све више и више искључивом покушају да прикаже савремени живот на начин којим ће постићи ефек= те једне класичне трагедије, У тежњи за постизањем тог циља он је све више и потпуније радио на својим драмама, И заиста, ниједан други значајни писац позоришних дела није био толико упоран у убеђењу да драма — ако тежи да достигне свој највиши степен — треба да обрађује проблем човековог односа. према снагама изван њега самога.
ЏОЗЕФ ВУД КРАЧ
Превела Вера Илић)
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ ХК ЧЕТВРТАК 15 ЈУЛ 1954