Књижевне новине

ТРГНУТИ, у осврту на „Децу раја“, Марсела Карнеа од француског филма и средине у којој је он као уметничка личност настао и развио се, исто је што и доносити суд о некој личности на основу сенке коју она негде у простору пројектује. — Недавно је „режисер ак Бекер, приликом дефинитивне обраде свог филма _ „Златокоса“, приметио да му у једном делу филма није све сређено онако као што би то требало да буде. У оваквим ситуацијама већина француских режисера зове Марсела Карнед, И Бекер је то учинио. Карне је погледао филм и, попут неког чаробњака, разоткрио монтажом, у неколико спорних секвенци, ту лепезу скривених могућности која је у себи крила недовољно креативно организована филмска слика Бекерове прве верзије „Златокосе“. Такав је положај и углед филмског режисера Марсела Карнеа, бившег асистента чувеног Жака Фејдера, режисера низа филмова од којих је сваки означавао датум у историји француског филма. Иза „Жени“ и „Хотел севера“ дошла су два филма. „Зора свиће“ и „Обала у магли“, два филма која су обележила пело једно раздобље француске кинематографије, иза „Смешне драме“ и „Вечерњих посетилаца“ дошла су „Деца раја“ — а иза „Врата ноћи“ и „Жилијете“ — „Терез Ракен“. У том низу значајних филмова Карне је свакако највиши домет достигао у „Обали у магли“, „Деци раја“ и „Терез Ракен“. Питање је личних наклоности, укуса и карактерне предиспозиције На који начин ће се градирати скала вредности у сваком од ова три филма, али је ван сваке сумње да је режијска физиономија Марсела Карнед најпотпуније и најбогатије експонирана у „Деци раја“.

„Деца раја“ на први поглед изгледају као нетенденциозан осврт на друштво и његове навике, на људе и њихове карактере, Као незаинтересовано приповедање о позоришном животу у Паризу средином прошлог века. Драматуршки је сценарио састављен од епизода које привидно нису чвршће повезане јединственом драмском акцијом. Тај привидни немар према заоштрености радње последица је основне идеје филма. Мирно, помало скептично, разгледање условило је смишљено и сталожено изношење утисака који, можда, тренутно и не утичу на драмоку снагу заплета, али стварају атмосферу и објашњавају средину, То је свакако и најважнији разлог извесне аутономије и садржајне за округљености _ појединих — епизода. — Али до које мере је сценарио у сваком свом детаљу функционалан и подвргнут изрицању једне основне и коначне идеје најбоље илуструје начин са којим је кроз пантомиме, на фазе — онако како је радња текла, уствари резимиран садржај филма.

Спољна тренутна импресија коју нам пружа филм „Деца раја“ има сличности са удаљеним и лебдећим покретима у сновима поподневног одмора. Некако заогрнути својим осећањима личности овога филма Као да Не учествују потпуно у ономе у чему нам се показују; оне застану, погледају нас а да и не покушају да нам се приближе и да учествују у својим и нашим радостима — оне се расцветавају а да и не сазру. — Тај нарочити карнеовски акценат, та сањива носталгија, готова несвесна наклоност према миру и сети могла би се у једној генеалошкој анализи надовезати и свести под оне емотивно естетске преокупације које се у развоју европске уметности некако најупадљивије јављају (а сигурно најпопуларније) у доба Шопенових ноктурна, у сликарству се настављају малим усамљеним балеринама Дега-а, а у литератури лирским мотивима Рилкеових сонета — али нам такав метод не би донео ништа друго осим једне стерилне класификације. Јер сигурно је да је укочени поглед Мишел Мортан (са сутонском тугом у тами зеница) кроз стакло по коме се цеде кишне капи — у филму „Обала у магли“ — идентичан ло свом карак-

Библиографија

А рхи+издање Јован Крунић: тектура Београда“,

„Техника“, штампа „Научна књига“, Београд, 1954, стр. 32, цена дин. 90.

Радован Ившић:,Танке.

збирка пјесама, издање пишчево, Загреб, 1954, стр, 44, цена дин. 180.

Одковорњи уредник Ристо Тошовић, Београд, Фран ~

пи Мо кар АЈ 3 ша

вилммска кмвгност

теру и смислу са оним Дегаовим главама трију балерина, или са оном сањивошћу и сетом са. којима је, као напуштене успомене пропадањем, засићена атмосфера Ван Гогове слике „Моја соба“ (и могли би ићи и даље пџ рећи да као што се, на пример, Ван Гог попут необузданог ватромета свог имагинарног сунца, разбукта и плане у свом сопственом изгарању, и Карне у извесним сценама „Деце раја“, опијен животом заблиста у истинитости) — али да ли нам овакав један поступак у исти мах открива лепоту и вредност тог филмског гро-плана, за кога можемо да будемо сасвим сигурни да је и нешто више него рефлекс нечега што је већ прошло и што се доживело. — На другом месту, у иначе, не потпуно успелом Карнеовом филму „Врата ноћи“, снимљен је кроз излог кафане млад човек (Ив Монтан) са широко 0отвореним _ замишљеним очима. Ова два кадра Мишел Морган у „Обали у магли“ и Ив Монтан у „Вратима ноћи“ — симболично откривају положај | ових главних јунака Карнеових филмова, они су прозирном, али чврстом и неотклоњивом, преградом – одвојени од спољњег света; израз тог младића је неодређено тужан — нама се чини да би он хтео да крене из задимљене кафане, из сплета везе, полупијаних погледа и нестварних задовољстава, али је обхрван унутрашњом немоћи и неодлучношћу, То су људи јаки коначних страсти, али страсти које су као бура гледана кроз застакљено окно — види «е и

доживљује, али не кида и не оставља бразготине. Таква је и Гаранс У „Деци раја“, земља која измиче под ногама — тло у кога се не могу утиснути трагови; и поетични Ба-

АРЛЕТИ И ЖАН ЛУЈ БАРО

У ФИЛМУ „ДЕЦА РАЈА“

тист У костиму Пјероа, са маском која је срасла са кожом.

Свестран, у простору сагледан, пресек живота, извор и утока Карнеовог режијског поступка: основа је и за изванредну снагу једне помало тужне животне филозофије овога филма која је најупадљивије формулисана у финалу, на самом крају „Деце раја“, кроз онај шарени и бучни карневал, који је више него један обичан спектакл — који је сам живот и његов променљив и несталан лик. И по тој таквој површини живота, као месечари, са магнетом својих снова прел очима, лутају у трагању и сталном бежању око Батиста и Гаранс и ненадмашени. импровизатор, боем и уметник речи Фредерик Леметр и филозоф, писац

Из таме у светлос

З љубавних писама и позоришних комада и убица по занимању Лесенер и горди, Отело који никада неће бити у стању да убије своју Дездемону и све остале личности „Деце раја“ од овога филма чине више него једну поетичну драму љубави.

Карнеов најближи сарадник је песник и сценариста Жак Превер. Он је аутор и сценарија „Деце раја“. Превер је оригиналношћу и снагом свог талента свакако утицао и на појаву оног посебног штимунга, о коме је малопре било речи, а који је, као тешки продоран мирис са Клијањем цвећа у стакленим баштама, спојен са целокупним Карнеовим стваралаштвом. Позната .Преверова песма о љубавном састанку у. сумраку кишне јесење вечери дефинише, донекле, ту нарочиту атмосферу Карнеових филмова. Та кишна завеса, која као водена прашина умекшава оштре ивице предмета, тај тихи и неуморни плач неба који'од глатких париских плочника прави уморна бљештава огледала, један женски поглед усамљен и напуштен, цело то растужено и резигнирано лутање међу обрисима кућа који су изгубили своју јасноћу, све то је део једне атмосфере која се упадљиво рефлектовала, на било који начин, у свим Карнеовим филмовима. Потонула је Гаранс понесена матицом живота и само је њен осмех („Ја сам увек насмејана“...) остао да као дуга после кише лебди над узнемиреном _ карневалском гомилом. „А шта је Батист без Гаранса%“... Ништа... Чежња да се до дуге допре, сан страшћу до дна прободен. — И тако нам је ова филмска песма о љубави и животу и нешто горчине у срцу оставила.

У Паризу, између Плас Клише и Барбес Рошешуара, још увек трају дворане, сличне оној позоришној „Финамбил“, из доба великог глумца Фредерика Леметра — данас у њима не игра Батистова и Леметрова трупа, данас су у њима разапета бела платна што су у дане када су на њима пројектовали филм „Децу раја“, била као окна у земљу дубље сагледаног живота и до краја досањаних снова.

АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВИЋ

Филмска поема А. Ламориса

„БЕЛА

со ИЛМ „Бела грива“ који је

недавно приказан није био

(ЈО предвиђен у програму ре-

презентативних дела фран-

цуске кинематографије, па

ипак чини нам се да он стоји на че-

лу дугачке листе најбољих _ дела

француског филма, насталих у протеклом периоду од 30 година.

Млади редитељ Албер Емануел Ламорис творац је опог филма.

На бескрајном простору у мочварама Камарга, на пешчаним плажама чију монотонију разбију понеки кипарис, одвија се чудна и потресна прича о пријатељству између једног дечака по имену Фолко и поносног дивљег белог коња названог „Бела грива“,

После овог филма изгледа да књига бајки није заувек затворена и за нашу епоху често и сувише реалну и далеко од снова, После Андерсенових прича и Дизнијевих филмова, дечји свет није био обогаћен до сада тако дивним делом Као што је „Бела грива“, делом у коме ће одрасли уживати као деца, а деца ће га преживљавати као одрасли људи. Не треба заборавити да филмску уметност свирепо тероришу комерцијални захтеви, трка за што већим профитом, а кинематографија се гуши услед недостатка пуне слободе уметничког изражавања.

„Бела грива“ је дело потпуно ослобођено ових окова.

Упознао сам Ламориса годину дана пошто је његов филм угледао света. Рекао ми је тада да га од свих тема највише узбуђују оне које су на граници између снова и стварности. Посматрајте децу, наставио је он, она живе у свету грубе реалности а у њима је присутан увек свет маште, Она не познају границе међу људима, а умеју да се споразумевају чак и са животињама. Ништа није необично да је дечак Фолко пожелео. да стекне пријатељство једног дивљег белог коња и да се за њега

улаем

жртвује, Деца су највећи хуманисти овога света, рекао је Ламорис. Годину и о дана провео је Ламорис снимајући у дивљим пределима Камарга, чије мочваре ствара делта реке Роне. За то време једино његово друштво били су; оператор, дечак и стадо дивљих белих коња, а над њима, бескрајни хоризонт пустиње на чијем небу је немилосрдно пекло сунце. Више од годину дана напорног рада било је потребно да би се остварио овај филм чудесне лепоте и необичне снаге. Природа сваког филма је да живи заједно са временом у коме је настао, после тога он одлази у историју и престаје да нас узбуђује

ГРриваА“

на исти начин. Судбина је свих класичних дела кинематографије да живе још једино на претставама Кинотеке, али то већ више није онај исти однос са гледаоцима као што је био У данима када је филм приказиван на редовним претставама у кинематографима. Филм „Бела грива“ живеће дуго у нашем сећању пре него што заузме своје место у кинотекама међу класичним делима филма и од њега ћемо се растати тешко.

Сви детаљи утапају се овде складно у целину која има снагу једне симфоније,

Поједине секвенце дате стијим филмским језиком.

су најчиАли она

КАДАР ИЗ ФИЛМА „БЕЛА ГРИВА“

свирепи гроф — слабић,

које.

·__ Књижевне · ЕВ> "новине

аи тетиии ит

УРЕЂУЈЕ РЕДАКЦИСКИ КОЛЕГИЈУМ Ото Бихаљи Мерин, Александар Вучо, Слободан Галогажа, Велибор Глигорић, Радомир Константиновић, Душан Матић, Танасије Младеновић, Ђуза Радовић и Ристо Тошовић (одговорни

уредник)

Сика УРЕДНИШТВО Француска 7. тел. 21-000 АДМИНИСТРАЦИЈА Теразије 27, пошт. фах 133

: д один. 1954 Дин. Претплата за годину Па

900. поједини примерак Број чековног рачуна 102—7—208

С“ Лист излази сваког четвртка | РУКОПИСИ СЕ НЕ ВРАЋАЈУ

иаеереиитееиниве нет вири ривер земни парити вео

у којој дечак сања да је постао пријатељ коња, као да превазилази све остале. У том моменту и ми од пасивних гледалаца постајемо учесници које је поезија овог филма коначно увела у игру. У свим перипетијама око спасавања Беле гриве, ми подједнако стрепимо за судбину дечака и коња, да би се на крају нашли међу узбурканим _ таласима Роне, и кренули са Белом гривом у један свет где су људи и коњи били увек пријатељи.

Као и остали елементи, фотографија је усклађена са идејом филма и она наставља велику традицију француске ликовне уметности, Она успе ва да дочара утисак белине који је филму био неопходан, али она никад не прелази границе које су јој дате а у којима треба да „остане. Сматра се да после Реноаровог филма „Излет“ и Карнеовог „Деца раја“ није било бољег француског филма од „Беле гриве“. И као што је Карне постао песник који опева црно а Рене Клер ружичасто, Ламорис је овим филмом дао поезију белог.

Филм развија ову драму пријатељства са великом разноврсношћу епизода, које су по карактеру и ритму веома различите, почевши од оне у којој пратимо борбу дивљих коња, па до оне у којој се следи зец на исушеној земљи. Изгледа да је овде Ламорис успео да измири једну тему, која нас по својој једноставности потсећа на класичну Грчку, са

природом _ уметности као што је филм. За своје изванредне квалитете

филм је добио највећу награду на филмском фестивалу у Кану 1953, а нешто. мало пре тога, награду Жан Виго, Ово је тек други филм Ламориса, а већ његов први филм „Бим“ такође је носилац исте награде. Албер Емануел Ламорис човек је 30тих година.

И заиста, овај велики бели коњи неустрашиви дечак прешли су лако границе свих земаља и дошли су овде да и нас узбуде на исти начин као што су узбудили и све гледаоце света где је филм био приказан. Ево и тезе филма: Дечак и дивљи коњ постали су пријатељи, и боре се да се њихово пријатељство одржи до краја. Они у исто време претстављају вечиту тежњу човека за слободом, која ће остати највећа покретачка снага живота докле год буде било људи у свету. у

Јер, у згуснутој атмосфери овог филма, на пешчаним плажама бљештећим од сунца, где се једва назире колно од воде, заиста влада не обична тишина, која чини да је идеја смрти као такве овде немогућа.

НИКОЛА РАЈИЋ

ту етернет авенвии мвгр

аје Удружење књижевника Србије Ф Штампа „Политика“, Цетињска Ћ,