Књижевне новине
НИКОЛАЈ ПИРНАТ; ДЕТЕ
(Наставак са шесте стране)
државне управе сачува у својим рукама, да увек и стално игра улоту врховног арбитра.
Ипак нацистичког фирера немогуће је уврстити у категорију – нормалних — у менталном смислу нормалних људи. Било је код њега црта које су одавале манијака. Идеја о томе да је фирер оруђе „Провиђења“ није била Гебелсов пропагандни трик. Лукави, бескрупулозни, интелигентни Адолф Хитлер био је сигурно Немац који је највише свим својим бућем веровао у то. Сличан случај је и са његовим уверењем да је у звездама записана судбина н то не само судбина ч0овека — појединца него и судбина нација.
Књига Алана Балока, писана живим стилом историске приповетке, претставља занимљиву лектиру. Оквир у који је он поставио главну личност — Адолфа Хитлера — ве'ома је широк, толико широк да се та личност понекад у њему потпуно изгуби. Тешко је рећи да ли то претставља добру или лошу страну књиге. Обзиром На њен наслов може се рећи прво, али обзиром на документе и чињенице које писац износи, обзиром на начин на који приказује живот Вајмарске републи ке и Трећег Рајха, па чак и развој Другог светског рата, то се не може учинити
Николај Пирнат
(Наставак с прве стране)
Ћирићем и Владом Кристлом штампао књигу карикатура „Где је Хитлер2" Годину дана после ослобођења он је илустровао поему Игора Торкара „Курент' из које избија, У оквиру словеначке народне приче, језовита стварност једва свршеног рата. Ово беше последњи већи циклус Пирнатових цртежа,
На љубљанској изложби у довољном броју примерака приказани су сви облици уметничког стваралаштва покојног Николаја Пирната од пластике, међу којом налазимо врло успеле портрете (Вања Радауш, глумац Данило, Горки, Цанкар и други), до акварела и слике у уљу. Али над свим техникама превлађују цртежи; у њима је Пирнат најзанимљивији јер се баш овде највише огледа његов уметнички однос према животу и његовим друштвеним силама. Иака је овде често сувише „литераран" на штету специфичних одлука ликовног карактера, ипак је у овим цртежима и илустрацијама његов најзначајнији допринос словеначкој уметности и он ће кроз њих, као Домје, Грос, Кете Колвиц и многи други, и будућим генерацијама причати о свом времену, о његовој беди и његовој величини.
Николај Пирнат је умро сразмерно млад, након интензивно проживљеног живота у коме није штедео своје снаге, Био је сувише „уметник свакидашњег живота“, сувише заузет непосредном његовом стварношћу да би могао створити монументална дела и дати великој уметности карактер хомогености и јаке личности, Он се разбацивао на ситне радове не налазећи ни времена ни снага за велике планове. у
Модерна галерија у ЈЉубљани издала је поводом изложбе и врло леп каталог са репродукцијама некојих примера Пирнатове уметности и — што је најважније — прву оп-
ширнију студију о Пирнату из пера.
Љерке Менаше. Ово је без сумње трајна добит изложбе приређене у спомен Николаја Пирната.
БОЖИДАР БОРКО
СЛОБОДАН ГАЛОГАЖА
У паклу интимнних гроза.
Јер подно града плачем
Без звука питања,
ФРАГМЕ
ОДБЛЕСАК У ОЧИМА
Још једном треба имати бесану ноћ на клупи,
За искупљење, за сат што га свија Рзућа дологова, Ца ажо неко шатне о нестајању Месеца
Још: један ће се Хамлет родити
· нађе“ једино једна мистифицирана, |
Нисам се, прошле сени, стишао,
Што ме је живот мимотшшао,
А кад вођен искреношћу старих алхемичара, Не нађем магију љепоте у даљинама Свитања,
Опростите за ову тугу морепловца, За овај престанак осмеха Прољетеја
Нижада нжилшта моје бити неће
На трговима кад празник жубори
О једној тамној удаљеној
гори.
И ја знам горку истину својих путања: Ситирићу се када у тело последњи очај продре, Када заборавим драге тајне детињства,
Своје срце ч своју Ђулијету недочекану,
И у грчу скупим усне модре.
Па затварањ тролазне ове зене, Да сачувам у рушевинама душе Очи неке друге, очи младости, очи Њене.
ТРИБИНА
(Одговор
Пуниши Перовићу
СВОМ писму, упућеном редакцији „Књижевних новина“ (бр. 24), Пуниша Перовић прихватио се чудног _и неуобичајеног задатка да „у интересу афирмације принципа здравог иступања и поштене јавне дискусије“ оспори де факто мени право да његовим ставовима илуструјем одређену проблематику коментаришући их у складу са својим теоретским концепцијама. Проналазећи у мом тексту оно чега у њему нема и формулишући, на основу тога, по тачкама, четири категоричка по форми и парадоксална по садржи-
ни питања, Пуниша Перовић закљу“
чује да „ако Воја Рехар не буде У стању да одговори на ова питања, лако ћемо у нашем богатом рјечнику (ту је и стари Вук!) пронаћи одговарајући израз... итд.“ Не плашећи се ни „старог Вука“ ни „одговарајућег израза“, ја ипак немам намеру да на та ултимативна питања одговарам пошто сматрам да су исконструисана и да са мојим текстом немају истинске везе.
Мени, наиме, уопште није јасно како Пуниша Перовић може постављати питање где и када је он тврдио оно што ја тврдим. Из мог текста је јасно уочљиво шта припада Пу: ниши ЛПеровићу, а шта при. пада мени, 4 то признаје и сам Перовић пишући да су „ставови под наводницама унутар цитата узети из мога _ (тј. његовог — прим. В. Р.) чланка“. Могућности за неспоразум по питању који је текст Перовићев, а који мој, шта је цитат, а шта ко» ментар цитата очигледно није било, па је стога несхватљиво како Пуниша Перовић може истовремено и да се позива нато даје цитирани текст његов и сматра. да је и мој текст тобожњи његов текст, те на основу тога поставља питање „када и гдје“ је он тврдио оно што ја тврдим. Јер ја, Воја Рехар, тврдим да је Пуниша Перовић „на основу народног предања да у ноћи лутају духови закључивао да је ноћ „спиритистички реквизит““, јер спиритизам је неодвојив од духова, и Пуниша Перовић може једино да оспори тач: ност и аргументованост те моје тезе „а не да поставља смешно питање: „Када сам то и гдје тврдио.,.р"“ Па ја нигде не кажем да је то ниша Перовић негде тврдио, већ, напротив, то ја тврдим. Али изгледа да Пуниша Перовић није у стању да ту „мистерију“ докучи. мом тексту, уосталом, нема ни именице „тврдња“ ни глагола „тврдити“. И док свако ко је кадар да разликује себе од спољног света мора видети да није могућно постављати питања у стилу Пунише Перо. вића, то, нажалост, Не види сам Перовић који или није у стању да разликује мој текст од свог текста, мој коментар од његових питата, или пак сматра да сваки коментар његових ставова, као да су у пита. њу свете књиге, треба да буде идентичан са претходним његовим „тада и тамо“ тврдњама. Уколико У Библији и у Аристотелу не пише да се уље смрзава, немамо ни ми пра-
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 15 ЈУЛ 1954
Пу-.
ва да тврдимо да се уље смрзава. Пуниша Перовић очигледно не схвата да он може да суди једно о исправности мог кометара, а никако о његовом ауторству.
Али изгледа да Пуниши Перовићу дискусија о пореклу и суштини његових „ноћних закључивања“ никако није одговарала, па је стога свесно и намерно скренуо дискусију на проблем ауторства рачунајући ваљда да ће ту на лак начин постићи велики ефекат. Да није била у питању само случајна забуна могло би се закључити и по томе што је он „адаптирао“ мој текст у складу са својим потребама. Јер не само што је конфондирао моје ставове са његовим, односно, тачније, што је измислио да ја негде „тврдим“ да је он тврдио оно што није тврдио, Пуниша Перовић јеу
својим _ питањима, — испретуривши претходно ред речи у мом тексту, изједначио _ И проблем — свесних
тврдњи, који је сам исконструисао, са проблемом несвесног закључивања, о коме је реч у мом напису, чиме је јасни. и концизни смисао мог текста изопачен. Али уколико и претпоставимо да су у питању случајне — а не намерне — „омашке“, Пуниша Перовић је, да никада раније није чуо за проблем фетишизма који разрађујем у чланку о коме је реч, морао на основу мог. текста закључити да је у питању једна несвесна појава јер онај ко трезвено размишља не може закључити, као аустралиски урођеник, да је бог кенгур, или као Пуниша Перовић, да је ноћ „лротест против наше социјалистичке стварности“, јер ноћ је ноћ, физикална, оптичка појава која проистиче из окретања земље око своје осовине, а не „протест против социјализма“, поготово што се земља окретала и пре победе наше народне револуције. Реченица која је послужила Пуниши Перовићу за по-
%
НИКОЛАЈ ПИРНАТ:;
нити | ~ -—-=-“
„да сам то и гдје тврдио...2“,
лемику и почиње речима; „Да та идеолошка фетишизација,..“ И не само то, Пуниша Перовић је избегао да У свом писму изнесе наставак мога текста који се исто на њега односи, а који гласи;
„Али ниједна физикално-хемиска анализа неће у тамном простору те „опиритистичке реквизите“ пронаћи. Те реквизите може у ноћи да „про-
сама од себе отуђена свест која, по-
робљена робном производњом, по-
делом рада и поделом друштва на класе, није У стању да разликује субјективно од објективног и да достигне истину“,
Дакле, не само у целом чланку, већ и у тексту који се непосредно на Пунишу Перовића односи ја јасно кажем да је у питању једна несвесна појава, да, према то-
ме, Пуниша Перовић није био свестан ни суштине својих закључака ни начина
на који је до њих дошао. У мом коментару цитата из његова написа ја само објашњавам на основу којих потсвесних асоцијација настају фетишистички закључци те врсте („..на основу народног преда. ња да у ноћи лутају духови закључују да је ноћ „спиритистички реквизит...“). Али Пуниша Перовић У свом писму прелази преко те чињенице, он прелази преко чињенице да је реч о фетишизму, па упркос свих евидентности настоји да проблематику са терена несвесности и аутомистификације пренесе на терен свести и интенционалности, остављајући категоричко питање: „Каиако зна да су у питању његови несвесни поступци, а не свесне изјаве, иако зна да је у питању мој коментар, а не тТобожње његове „изјаве“, Поред горе проанализоване „афирмације принципа здравог иступања“, Пуниша Перовић је у свом писму, „не улазећи“ у оцену мојих разматрања, ова оценио као „теоретска“ и управо-марксистичка“ (под знаком навода у његовом тексту), Ја не сматрам Пунишу Перовића компетентним да ех саћедга — а без аргумената — суди о томе шта је марксизам, а шта није, шта је теоретски исправно, односно истинито, а шта је погрешно. Уколико он жели да суди о мом чланку треба да изнесе лрво теоретске противаргументе и помоћу њих моје ставове обори. Јер време „а рог, и а розфегјог!“ арбитара је прошло. Данас у нашем, културном животу може да постоји једино критеријум истине, а не и критеријум ауторитета, једино критеријум аргумента, а не и критеријум „одговарајућег израза“.
ВОЈА РЕХАР
Томас Ман о брошираним
издањима Ту недавно швајцарски лист „Ноје цирхер цајтунг“ повео је анкету 0
брошираној књизи. У анкети је учествовао низ истакнутих књижевних и културних "радника. Поред Карла Буркхарта, Макса Фриша, Пјера Гоша и Хермана Хесеа, своје мишљење изнео је и истакнути немачки писац Томас Ман.
Према Мановим речима, броширана књига ни у Немачкој, ни у Енглеској дуго времена није играла ни издалека ону улогу коју је имала у Француској, где је, упркос високо развијене књиговезачке вештине, жуто броширана књига годинама преплављала тржиште. Па ипак, под утицајем привредних тешкоћа, и у тим земљама, као и у Швајцарској, ова врста издања почела је да сачињава све значајнији део књижне продукције. „Броширана књига, — каже Ман, — значи демократизацију на том подручју коју је свако дужан поздравити“,
МОТИВ ЉУБАВИ
==
ИНГРИД БЕРГМАН У КЛОДЕЛОВОЈ „ЈОВАНКИ ОРЛЕАНКИ“
У париској Опери Ингрид Бергман се појавила поново у својој омиљеној улози Јованке Орлеанке, овог пута у лирској миракули Пола Клодела „Јованка на ломачи“, Музику за тај комад написао је, веома надахнуто, Аргтур Хонегер. .
према писању критике, Ингрид Бергман се није изменила. њена бриљантна личност и глума успеле су да освоје и најхладнијег гледаоца. „Али Клоделов текст, и поред својих високих литерарних квалитета, није омогућио овој великој глумици да сеу потпуности изрази.
У питању је драма препуна масовних сцена, иматинативних призора, ефектног кореографског покрета и ле+ пих хорских тумачења, у чију турбулентну радњу Бергманова, лост, не улази, јер „играјући девојку осуђену на мученичку смрт, самим тим мора да стоји по страни.
Клоделов комад наиме већ почиње сценом у којој је Јованка везана за ломачу. И док пламен лиже уз њено тело, она се сећа свог живота. Снови
нажа- |
о спокојном детињству и кошмарске
визије ратова и њеног суђења мешају се пред њеним унутрашњим оком, али она не улази у радњу као Јованка из Анујеве „Т'АТоџене“. Клоделова Јо+ ванка за све време остаје само збуњени посматрач своје сопствене судбине.
Мзолована од осталих извођача захтевима рукописа, Ингрид Бергман није могла учинити много више од рецитовања своје улоге, а њена игра, под Роселинијевом режијом, углавном је креација њених руку. Тако, стегнута песница означава пркос, срџбу или револт, кршење руку синхронизовано са погледом навише побожност, док испружена десна рука с времена на време упозорава публику на сцене које илуструју свирепу судбину Јованкину У овој „долини суза“.
Али овакав начин глуме, пише критика, потсећа на Морзеову азбуку, којом се идеје преносе прецизно и верно, али увек једним те истим знацима;: њихову механику Ингрид Бергман је успела да хуманизује једино својим личним шармом.
%
ЧЕХОВЉЕВ „ГАЛЕБ“ НА ЊУЈОРШКОЈ ПОЗОРНИЦИ
Пре него што се ових дана појавио на сцени позоришта „Финикс“, Чеховљев „Галеб“ је последњи пут играну Њујорку 1938 године. Чињеницу да њујоршка публика воли Чехова, али да га ретко кад види, објашњава се
тиме што комади овог руског' писца .
обавезују
„напор, читавог колектива. Мако.
на изванредан уметнички » је са-.
купио трупу веома даровитих глума=“
ца, „Финикс“, према ришне критике, није успео да пружи идеално остварење пре свега зато што је „Галеб“ један од оних нежно евокативних и неуловљиво поетских комада које не може савршено извести трупа састављена за једну једину претстазу.
У извођењу „Галеба“ учествовало је неколико познатих драмских имена. Али, са изузетком Монтгомери Клифта „који је дао изврсну креацију У једној од мање важних улога, сви 0остали, нарочито Мира Ростова (Нина) и Кевин Макарти (Тригорин), били су или слаби или безбојни, |
Поводом појаве „Галеба“ у Њујорку, позоришни критичар Брукс Еткинсон написао је дужи приказ, у коме је до+ ста места посветио старој контроверзи о томе да ли су Чеховљеви комади комедије или трагедије,
„Чеховљеве комаде у Америци обич+ но сматрају трагедијама“, пише Еткинсон. „Они су тужни; животи које портретишу у последњем чину се распадају; У случају „Галеба“, једно од главних лица убија се у завршној сцени, У већем броју својих студија о Чехову, које је написао последњих година, Дејвид Маргаршек је докази» вао да емфаза на трагичном противречи основним замислима Чеховљевим, који је своје комаде сматрао комедијама“. „Галеб“ је, према Еткинсоновим ре» чима, по много чему трагедија. Константин се убија. Тригоринова ћудљивост и слаб карактер упропашћавају Нинин живот. „Али“, наставља крити= чар, „призор одраслих који се понашају као неваљала деца, који афектирају, причају претенциозне бесмислице, убиствено гњаве један другог, и нагонски избегавају непосредну ствар“ ност, — несумњиво је комичан. Комичан је и бесмисао њихових конверзација, као и дубоко укорењена саможивост са којом стално говоре о себи. Питање да ли је „Галеб“ комедија или трагедија, једва да је нешто више него ствар академске студије. Комад казује истину: то је једино што је од значаја.“ ~
сто И ПЕДЕСЕТ ГОДИНА од РОЂЕЊА ЖОРЖ САНДОВЕ
Првог јула у Француској је свечано.
прослављена стопедесетгодишњица рођења познате француске списатељке Жорж Сандове.
У току читавих месец дана пре тога француски часописи и радио станице посвећивале су доста свог простора и емисија раду и утицају ове књижевнице. У дворцу где је Жорж Сандова становала (и умрла 1876 године) приреЂен је 6 јуна свечани концерт Шопенових дела. Половином месеца у париској Историској библиотеци отворена је посебна дворана са библиотеком Жорж Сандове. У тој библиотеци налазиће се, сем тога, и разни списи, документи и писма који ће посетиоцима омогућити да добију јаснију претставу 0 личности књижевнице и њеној улози у тадашњем литерарном друштву Француске.
Т.
писању – позо» У