Књижевне новине
Из уредништва
Главни ми, одговорни. уредник „Књижевних новина“, Танасије Младеновић, због заузетости у политичким и другим пословима, неће моћи више да обавља своју досадашњу дужност у љисту. Од овога броја лист уреБије редакциски колегијум који сачињавају Ото Бихаљи-Мерин, Александар Вучо, Слободан Галогажа, Велљибор _ Глигорић, _ Радомир Константиновић, Душан Матић, Танасије Младеновић, Ђуза Радовић цч Ристо Тотцовић. Одговорни уредник листа је Ристо Тошовић.
(Наставак са пете стране)
држаја, (без изразитих карактера; њу, међутим, одликује жив, духовит, лепршав дијалог и неколико сатиричних реплика и алузија које су, према редитељевим концепцијама (Лоренс Оливије) добиле прави смисао и актуелност. Радња се одиграва 1911 године у Лондону у згради посланства државе Карпатије (Мађарска). Принц регент Чарлс, поглавар државе, налази се у Лондону са породицом и пратњом, да би присуствовао крунисању на енглеском двору. Међутим, у карпатиском посланству изненада се појављује једна млада америчка глумица, мис Дагенхам, и постаје сведок дипломатских интрига (помиње се, између осталог, и нека, по нечему важна, српска супа!), помпезних краљевских церемонијала, великашке грандоманије, уносећи веселост и природност обичног човека у атмосферу дворских званичности, манира и конвенционалности, Основна вредност комедије јесте у томе што је у неким детаљима изванредна пародија дворских обичаја, местимично врло рафинована, сатирична, недвосмислена. ..
Носноци главних улога били су, наравно, Лоренс Оливије (регент Чарлс) и Вивијен Ли (мис ДагенХам). Било је заиста велико задоБољство посматрати како се у рукама великих глумаца две помало оперетне улоге претварају у целовит, снажан и узбудљив уметнички доживљај! Без икаквих карикатуралних подвлачења, једноставно и ненаметљиво, а ипак убедљиво и рељефно, они су дали подједнако вредне креације и у лирским сценама и у епизодама које су имале комични и сатирични садржај и смисао, У комедији се појављује још једна одлична глумица. То је Мартита Хант, која игра Велику војвоткињу, жену која за Шекспирову трагедију „Краљ Лир“ каже: „О, то је диван љупки мали комад!", и коју је Мартита Хант тумачила снагом и рутином искусне карактерне глумице.
Важно је споменути још и серију чланака које у недељном листу „Санди Тајмс“ објављује истакнути енглески књижевник Сомерсет Моам, пол заједничким насловом „Десет највећих романа“. Он је одабрао следећа дела: „Оркански висови“ од Шарлоте Бронте, „Гордост и предрасуда“ од Џејн Остин, „Том Џонс“ од Хенри Филдинга, „Црвени и црни“ од Стендала, „Чича Горио“ од Балзака, „Лавид Коперфилд“ од Дикенса, „Мадам Бовари“ од Флобера, „Браћа Карамазови“ од Достојевског, „Моби Дик“ од Хермана
Мелвила и „Рат и мир“ од Толстоја. Оно што се на први поглед за-
плажа у овом избору Сомерсета Моама јесте чињеница ла се он оридентисао, прво, на енглеску и франмуску књижевност, например, и немачку и италијанску. и, друго, да је искључио модерне романописце — например Томаса Мана и Фокнера, или можда и не-
ког другог. Могло би се, исто тако, расправ-
љати ни о избору појединих дела и писаца. Међутим, селекција Сомерсета Моама плод је његовог схватања и осећања књижевности. Он
је то, уосталом, неколико пута 1 сам наглашавао. Чланци су писани обичним, ла-
пидарним и често, сентентенциозним стилом У коме су дошла до изражаја богата пишчева искуства, Он има много љубави за дело и уметника о коме говори, и настоји да ту љубав пренесе и на читаоца. Њетови есеји: стога нису пука објашњења и регистрација факата, него непосредни доживљаји у индивидуално "одабраном и обележеном кругу великих књижевних дела.
МИЛОШ И, БАНДИЋ
ф
запоставивши,
КЊЉЊИГЕГОВОРЕ
Родољуб АД. БАЛОК „Хитлер - слика тираније
Чолаковић: Утисци из Индије
(ИЗДАЊЕ „БРАТСТВО-ЈЕДИНСТВО“, НОВИ САД, 1954)
овом путопису читалац ће наћи управо оно што писац и обећава у уводној белешци: утиске с пута, причања о виђеном у додиру са Индијом и њеним становницима, а све то без претензија на документовану и дефинитивну оцену појава и догађаја. То је, дакле, путопис лишен тенденције да поучи, да делује дидактички (чега, иначе, путолиси често нису лишени), путопис у коме _ преовлађује искрена жеља писца да своје читаоце макар и делимично упозна са једним нама недовољно познатим светом. Овакав карактер тексту наметнуо је, свакако, и сам облик боравка Родољуба Чолаковића у Индији, Боравећи, наиме, као члан Мисије добре воље око месец дана у тој земљи, писац се кретао по једном утврђеном плану, обилазио углавном оно што је програмом боравка било предвиђено и видео само један, доста мали део и лепог и ружног, али, у сваком случају, — само део Индије.
Па и у тако краткотрајном, и по свом карактеру ограниченом боравку, Чолаковић је успео да запази и да забележи узроке огромним контрастима данашње Индије. Упоредо, једно поред другог, У њој стоје најмодерније опремљени научни институти и гробља на којима „људи излажу своје мртве птицама, следећи тако веровању насталом пре хиљада година да је тело, када га напусти душа, недостојно да га прими земља", На другом месту — уз најмодерније машине за пробијање тунела — индиски сељаци који у корпама. на глави односе земљу и камен. Ту је упорно настојање да се у свим областима живота изађе из вишевековне заосталости, настојање чији се резултати већ виде, а уз њега — касте, религије, предрасуде, векови ропства туђину, што све успорава напредак. Нарочито ово последње што, уз нерадикално решено национално (па и језичко) питање чини, по мишљењу Родољуба Чолаковића, један од највећих проблема данашње Индије.
„У разговору о том проблему ми смо имали утисак да присталице хинду језика, као службеног језика Индије, не схватају да се овде не ради само о питању језика, него у суштини о нерешеном националном питању Индије, о буђењу и формирању нових нација, које, услед особеног
развитка Индије, тек сад иступају као посебне нације". И поред краткотрајног боравка,
писац је, дакле, запазио основне одлике Индије данас. Но, изгледа, баш због тога што је његов боравак био тако краткотрајан и тако специфичног карактера, писац и није успео да дође у додир са већим бројем личности. И због тога је овај путопис, изгледа ми, изгубио нешто од своје, иначе несумњиве, вредности. Јер баш у сусретима са појединцима, и у опису тих сусрета, Чолаковић понајбоље показује моћ свог литерарног опажања. Са неколико реченица он зна да пружи потпуни портрет човека, да запази његове и физичке и духовне особине, и да га уверљиво донесе читаоцу. Од неколико опширније описаних сусрета читаочеву пажњу ће, чини ми се, пре свега привући два: сусрет са Физичарем Раманом, добитником Нобелове награде за 1930 годину и, нарочито, са претседником индиске владе Џавахарлал Нехруом.
Описом сусрета са Нехруом у посебном поглављу и завршава се овај путопис.. Вредност тог, по мом мишљењу најбољег, поглавља није само у убедљивом сликању овог снажног чиниоца данашње светске политике, овог „политичког вође, државника и писца од фантазије и снаге израза“, У њему је сажето дат и преглед развоја ослободилачког покрета Индије од, отприлике, краја прошлог рата, од ступања Гандија на позорницу индиске историје, до данас.
Текст путописа Утисци из Индије пропраћен је са тридесет две фотографије од којих је неколико снимака са боравка Југословенске мисије добре воље, а остало панораме индиских /градова, репродукције уметничких споменика, градилишта и пејзажа Индије, '
Успелу насловну страну књизи дао је Мирко Стојнић.
МИОДРАГ КУЈУНЏИЋ
слике '
(ИЗДАЊЕ „ЗАДРУГА“, БЕОГРАД, 1954)
А ЈЕДНОЈ од последњих
страница овог свог дела,
цензор колеџа св. Катари-
Не и бивши члан колеги-
јума предавача Њу Колеџа у Оксфорду, Ален Балок, написао је и ове речи:
„Пре рата се могло често чути да Хитлера претстављају као залог за остварење кобних интереса оних група које су стварно држале у рукама власт — интереса јункера или армије, тешке индустрије или крупног капитала. Ово гледиште није издржало испит пред доказима“...
Међутим, управо ова књига Алена Балока претставља досад једну од најобимнијих збирки доказа да је оно „што се пре рата могло чути“ итекако „издржало испит“ џ постало непобитна историска истина, Изгледа да човек стварно треба да буде цензор колеџа св. Катарине па да, после седам стотина страница брижљиво сакупљених и ванредно умешно и интелигентно сређених чињеница, у епилогу, дође до једног толико анти-чињеничког (да се тако изразимо) закључка. А можда је за један такав подухват довољно да човек буде и сам присталица или поборник идеалистичког погледа на свет»
Сличан је случај и са пишчевом тезом изнетом у предговору а сажетој у реченици: „Није ми била намера ни да рехабилитујем нити да оптужујем Адолфа Хитлера“. Уствари, написавши ову књигу Ален Балок је изнео итекако снажну оптужбу против монструозне личности немачког фирера. И не само то. Та оптужба неминовно је захватила и милитаристичко-капиталистичке кругове који су трећем детету из трећег брака малог аустриског царинског службеника Алојза Хитлера, и бившем каплару царске армије, Адолфу Хитлеру, свесрдно помогли да се успне на пиједестал фирера Трећег Рајха.
Покушавајући да објасни. узроке наглог послератног успона Адолфа Хитлера као политичара, коментаришући податке о знатној материјалној и моралној подршци, коју су
ФРЕ
"МИЛОРАД ПАНИЋ-СУРЕП_____
нацистичком покрету пружали војни кругови Немачке, Балог каже: „Ма колико била важна, та помоћ споља, основа Хитлеровог успеха била је у личној енергији и способности коју је поседовао као политички вођа“. Међутим, нешто доцније он сам цитира речи које је Хитлер отворено изговорио септембра 1983 године:
„Овог дана ми се морамо посебно сетити улоге коју је одиграла наша армија, јер ми сви добро знамо: да армија није била на нашој страни у данима наше револуције нас данас не би било“. А када, после тог цитата, дође пишчев коментар: „Једном у свом веку рекао је истину и никад више“, онда је то заиста врхунац контрадикторности.
Сличан случај је — то смо већ на почетку рекли — и са проблемом подршке, коју су нацистима пружили немачки индустријалци и банкари. Из података и чињеница, које износи писац, јасно се види да је дефинитивно опредељавање тих кру гова претстављало стварни увод У Хитлеров успон на власт Круп фон Болен, Тисен, Кирдорф, Шредер и цео низ других, били су они који су, узевши нацистичког фирера за свог екапонента, довели до измене у односима политичких снага Вајмарске републике.
„Хитлер је био највећи демагог У историји“, каже Балок. То је, иако вероватно претерана, поставка која се може прихватити, Само његова демагогија била је и остала демагогија усмерена искључиво ка немачКом народу, ка немачкој радничкој класи. Он никада није имао потребе да демагошки наступа према индустријалцима и банкарима, па, чак, ни према милитаристичким круговима. Циљеви, које је био поставио пред себе, како на унутрашњем тако и на спољњем плану, били су њихови заједнички циљеви. Доцније, стварно је долазило до размимоилажења о тактици, коју треба применити да би се остварили заједнички циљеви који су од првих до последњих дана Трећег Рајха били и остали исти, Не, Адолф Хитлер
СКА
С крчагом, да ли се с извора враћаш млада,
летотице7
Над Руговом запада сунце, кобалт стена прекрива стазе дана, а твоја хаљина лака жрешка се од илчекивања,
Пред чијим очима заста за часак, само за третут неки снолако драг2 Не палите, о не палите ни љлуч ни сијалице, .
шестсто, година тек је,
бојим се да не настави тут.
СЛИКА ГОРЕ: ФРЕСКА из ЦРКВЕ ОВ. ДИМИТРИЈА (1324 ГОДИНА) — ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА
„служити искључив о
никада није ни преварио ни изневерио кругове чији је експонент био, Он их је заједно са собом повукао у понор. То што ти кругови нису имали снаге да га у томе спрече — а то су у току целе мучне историје нацистичке државе покушали стварно само једанпут, 20 јула 1944, — никако не претставља доказ исправности Балокових идеали“ стичких поставки,
х
Започињући своју књигу стерео типном реченицом: „Адолф Хитлер је рођен 20 априла 1889 године у шест и по часова поподне у „Сазћћог хит Ротреп“ ..., Балок као да је хотимично хтео да стави читаоцу до знања да ће се током целог описа документарним материјалом. Он је то и покушао, Али, успео је само делимично. Разлози су једноставни: такви материјали о животу нацистичког фирера у његовој младости, односно све до његове појаве на политичкој позорници Вајмарске републике двадесетих година двадесетог века, веома су ретки и штури. Зато је писац сматрао да се при обради тог периода Хитлеровог живота ослони У знатној мери на податке изнете у „Мајн Кампфу“, да их анализира и надопуњава.
Позната је чињеница да се: Адолф Хитлер у младости заносио мишљу да постане сликар-уметник. Напустивши _ дефинитивно покушај да заврши реалку, са сведоџбом у којој је ретко која оцена била изнад „довољан“, а. знање немачког језика и писмени радови оцењени са „недовољан“, он је 1907 године покушао да се упише на бечку Академију лепих уметности. У архиви Академије налази се и следећи докуменат; „Ученици, који нису на пријемном испиту задовољили и који нису пуштени на испит... Адолф Хитлер, Браунау на Ину, 20 апр. 1889 год. Немац, католик; отац — држ. службеник; 4 разреда реалке. Неколико цртежа главе. Пробни рад не задовољава“,
Да будући нацистички диктатор
није био присиљен да током неко-.
лико идућих година зарађује свој насушни хлеб цртајући огласе и плакате, као што су „Теди-пудер против знојења“, или торањ св, Стефана изнад брда сапуна са потписом „А. Хитлер“ у углу, његова „сликарска“ каријера била би вероватно тиме запечаћена. Овако, те његове „слике“ ће се двадесет година доцније продавати по веома високим ценама. Ипак, неће то бити доказ њихове уметничке вредности!
Негирати улогу, значај и утицај Хитлера као личности на развитак како унутрашњих тако и међународних догађаја, значило би, у поређењу са пишчевим ставом, у извесном смислу падати у другу крајност. Тај човек — то је Балок потпуно доказао у овом свом делу — није био малоуман, Насупрот, он је поседовао ванредну интелигенцију и моћ запажања. Из тога је проистицао задивљујући смисао за поједностављавања ствари. Ако се на те категорије надовежу карактеристике као што су лукавство и крајња 6безобзирност, онда је слика нацистичког вође већ потпунија.
Да илуструјемо. Балок, например, износи обиље чињеничног материјала који показује да је Хитлер свим силама настојао да за време свог боравка у затвору Ландсберг (1924 године) не дође до снажнијег обједињавања _ разбијених партиских организација, до оживљавање ствари.-Ако се на те категошио се — а ту опасност стварно је правилно уочио — да један такав процес не избаци на површину новог фирера.
Доцније, дошавши на власт, он је и даље примењивао исту тактику, Дозвољавао је, па чак и форсирао, дуализам у државној управи, срачунато подгрејавао ривалство међу својим доглавницима. Усто, сматрајући војску и спољну политику својим искључивим доменом, он је на положај начелника О.К.В. довео слабића Кајтла а за министра иностраних | послова поставио је приглупог Рибентропа, оног истог Рибентропа за кога је Гебелс једном приликом духовито рекао: „То је чудо од детета. Кад је имао три године исто толико се разумевао у међународну политику као и сада“.
Само на такав начин Адолф Хитлер је успео да кључне позиције
(Наставак на седмој страниј
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ хХ ЧЕТВРТАК 15 ЈУЛ 1954