Књижевне новине

САВРЕМЕНА ПРОЗА

омена

(о дл

Е. НОЋИ достигла сам свој 4 крај. Као да сам живот | одживела, мени је постало сувишно оно: осећати себе. Када сам потражила почетак, није ме дирнуо. никаквом нежношћу. Тамо негде испред средине светлуцало је нешто далеко. Ништа није свањивало, Само је светлуцало. Па стало. Па, ипак, решила сам да испитујем. Враћала сам се, корак по корак, уназад. Било је непријатно. Почела сам од почетка. Срела сам један ужас. Па онда други. Зато сам претрчавала, Наравно, спотицања су доносила падове и болове, Ране су прокрвариле. И, чудно, две руке су ме придржале и повеле. Баш сам хтела да натрчим на Ивану и Мурка. Мурко је био мађарски полуциганин, примаш. Могла сам у том напредовању од почетка да налетим баш на ону сцену када Мурко кида хаљине са Иване и говори мени, девојчици, показујући њену голотињу:

— Гледај, какво је ђубре мајка!

Две руке са деформисаним прстима од реуме повукле су ме устра"ну. И ја сам се нашла у стану свога оца.

Он је имао потпуно седу косу. Висок и мршав, уморних очију, потсећао је на неког ислуженог артисту. У његовој појави било је достојанствености, а у осмеху чудно сувих усана премного горчине, Мој отац је, прекинувши са мојом мајком, залутао у још чуднији брак који ми је донео полубраћу. Тај брак је за њега био терет. Он је све више почео да се растаје са собом. Добио је изглед ислуженог артисте. А то се дешава људима који су имали себе.

Требало је да проведем лето код мајчине сестре у Престонини.

— Не би требало да идеш тамо, рече отац. у

Ја сам већ помало постајала девојка. Гледао је пажљиво моје руке. А онда је дизао очи,

Нисам га: питала зашто не би требало да идем. Сам је настављао;

— Нису добри људи, Емилија и њен муж. Ја их познајем исто. толико колико и твоју мајку.

Помало сам постајала девојка. У мени се. јављало нешто тамно, неодређено. Мој отац, благог гласа, уздржан и горак, уносио је у мене неспокојство. Његови прсти, дуги и чланковити, кочили су се као да их с времена на време хватају грчеви. Они су болели моје очи. Ја сам тада осећала да ме баш ти прсти највише привлаче оцу. Желела сам да их милујем и умирим, па да се опружени одмарају на мом длану. Да заспе. _Расло је у мени неспокојство и због оца који све зна, који ме сву види, Он је био баш онакав какве“ сам замишљала очеве. Сигуран и изгорео. Тада ми је био највише потребан.

Говорио је а ја сам у његовом гласу осећала беспомоћност:

— Ти ћеш још само мало дана бити мала Ана...

Касније сам разумела његову ћутњу. Желео је да заустави мој раст. Мој отац није имао право да ми помогне. Мој отац је и другој деци отац. Ја не смем да кажем мајци да. сам била код њега. Мој отац је много несрећан. Истина, он ми не говори да ме воли, Сигурна сам да је више волео своје синове. Мој отац је несрећан баш зато што ме мање воли. Он је човек и кривац. Зар мој живот није и његово дело!

У соби која мирише на лањске јабуке узалудно је упоран:

— Не би требало да идеш оних у Престоницу .•.•

А онда је клонуо гласом, јер он не може ни да саветује. Зар очеви саветују» Очеви не говоре — требало. би или — не би требало... Већ кажу шта треба урадити. Очеви знају шта треба чинити. Зато су очеви. О он, мој отац, изгубио је то право. У њему се јављала несигурност. Није умео да нађе излаз,

Никада ме није питао за мајку. Веровала сам да све зна, Чак и за кључаоницу. Па није било потребно да причам. Увек сам, као и тада, седела мирно. А он је говорио, помало. !

твоја

код

ОМАК из

Као да је себе ослушкивао. Додирујући увек једно исто место своје осетљивости“ проверавао је његову отпорност,

Ипак, тога дана нешто се изменило. Као да смо се мало више приближили. Испратио ме, замишљен. Помиловао ме по образу и замолио да га опет, што пре, посетим.

Три дана.га нисам видела. За то време ја сам се скривала од своје мајке да бих могла мислити на оца. Ја сам оца волела. И, девојчица, веровала сам да сам му много потребна. Више него он мени. А мо-

БРАНКО В. РАДИЧЕВИЋ

жда подједнако. Страховала сам за њега, Ја сам њему, замисливши да стоји преда мном, говорила:

Не би требало да...

— Не би требало... због...

Тражила сам по орманима и столовима ма шта очево. Нисам нашла ни слику, ни писмо. Никакав траг. Као да није постојао, Као да није живео овде, у овој кући, међу зидовима који су ме плашили шумовима скривеним иза њихових дебљина. Као да никада овде није ста-

РОМАНА)

нетраг. На мајци га нисам могла наћи. Живео је само у мени,

Ближио се дан мог одласка у Престоницу.

Отишла сам код оца да се опростим. У соби која је мирисала на лањске јабуке седео је тужан и замишљен, Није рекао не би требало. Није ништа рекао. Ставио је свој длан на моју руку. Почела је ћутња. Отац је о нечему размишљао. Био је узбуђен. Много узбуђен,

Учинило ми се да је загледан У ону тамну кућу у Престоници.

По собама хода дебела жена. У лицу је слична мојој мајци. Само јој је тело прекрупно. У љубави је исто тако, слична мојој мајци. То сам знала. А и отац сигурно за то зна. Он је загледан у зелени врт иза куће. Негде, под грањем, седи висок и снажан мушкарац. Емили јин муж. Ја сам тамо одлазила ско= ро сваке године, кад дође лето. Када сам била сасвим мала, па већа, Сада сам помало почела да постајем девојка. Сад је друго.

Када сам била сасвим мала, па и већа, тетка ме свлачила и ја сам

гола трчкарала по собама и врту. А он, кошчат и велик, волео је да гледа како трчим. Када сам била већа,

Биле су то, уствари, ћутње,

Јао, корачао, седео, мислио, дисао мој отац,

сачекивао би ме и Смејала се

па кад трчим, пригрљавао у жбуњу.

И мене је болео такав

велика жена Емилија, И ја сам се смејала, Па, ипак, почела сам да се одупирем,. Нисам хтела да ме свлачи. Нисам хтела гола да трчим. тетка, онако крупна, овлачила се преда мном. И. звала ме да гледам како се он свлачи. Ја нисам хтела да гледам, али сам га ипак видела, јер је сам дошао. Спавали смо У истој соби. Њихов кревет је увек био усталасан. Од тога се љуљао им мој кревет. Знала сам шта раде, јер сам толико пута видела Ивану да исто то ради. Нису се узнемиравали што ја не спавам.

Мислио је мој отац како је сала опасно за мене да идем у ту кућу. Велики, крупни мушкарац није ме видео две године, За то време ја сам порасла, Не знам како, зли сам била сигурна да отац зна шта се у тој тамној кући са зеленим вртом догађало. Велики човек, мислио је отац, добро зна шта значе две године за раст. Очево чело било, је напрегнуто, Отац је притискивао моју руку, Загледан у ону кућу у Преетоници није сумњао да ће Емилија помоћи мужу.

Проговорио је отац да би желео да више никада не идем од њега. А ја сам задрхтала:

— Сада ме воли као и своје синове! Није склањао длан са моје руке. И та веза, струјањем, потпуно нас је спајала и стапала, Мој отац је сањарио, То сада, сигурно, знам. Престао је да гледа у ону кућу у Престоници. Био је само мој отац. није желео да постоји одвојен. Није хтео да се покрене, јер би све опет постало немогуће, Ни ја нисам

и пио пи пи ние | 5)

хтела да се померим. Учинило МИ се да је, најзад, све добро,

Ветар је нагло улетео у собу, Ра“ скрилио је прозоре и узвитлао папире са стола. Полетели су завитлани папири у кутове. Збуњени, по гледали смо се отац и ја. У тишини која је настала, отац је узалуд пре“ копавао по себи, тражио је онај дивни мир и спокојство. Длан његов се преместио на његова прса. Био је брижан. И збуњен је био мој отац. И као човек који све зна, није имао снаге да проговори, Осећао је да су на овом свету речи највеће бесми“ слице.

Ја сам чекала. Да ли је могуће да је поново све покварено. Видео је моју тугу и постао очајан, Устао је и корачао по соби. Избегавао је да ме гледа. Корачао је крупним корацима. Згазно је плави коверат на поду. Није имао воље да се среди и да пази како корача. Застајкивад је код прозора, Одмицао се, приближавао. И увек скретао очима устрану, даље од мене. Јео је своју суву усну. Када је поново сео, постао је пажљив.

— Не, рече, никако у Престоницу. Са мном ћеш провести лето у Брдима. ·

Скочила сам и први пут се нашла у његовом наручју. И то је био тренутак који и сада светлуца у мени,

— Не мази се, рекао је благо. Ти знаш своју мајку. Морам нешто да измислим да бих те добио.

Није ме пуштао. Ја сам миловала његове болесне прсте. А када сам полазила, скочила сам и пољубила га у образ. Образ је мирисао на дуван.

Та ноћ ми је вратила један стари сан, џ

и

"питање запете“,

ЛИРИКА У ПРЕВОДУ

Леон- Пол Фарг Зи

ЛЕОН-ПОЛ ФАРГ рођен је у Паризу 1876 године. Објављује прве стихове јошт 1894. Године 1895 објављује у часопису „пан“ своје лирске стихове „Танкред“, у којима се већ спајају симболизам и надреализам, који се тек наслућује. У „Танкреду“ критичари тога времена већ су наслутили „нови дрхтај“, а који је уствари нова поезија. прву збирку „Ноктурни«“ објављује у Нансију 1905. дружи се у то време са данас

познатим песницима Полом Валеријем, Андре Жидом и Пјером луисом, а ту су и музичари Равел, Стравински и Дебиси, коме са својом дружином помаже успеху на премијери „Пелеаса и Мелизанде“. После Првог светског рата Фарг се удружује са младим надреалистима Бретоном, Арагоном, Супоом. Сарађује у њиховој „Литератури“. Али убрзо их напушта. Око 1924 спријатељује се са Џемсом ЏМојсом, који је већ тада упола слеп. У то време Фарг пише своје чувене изјаве: „Доста са картузијанским језиком, језиком са цезурама.., ми хоћемо идеографске знаке, фигуративно писање... Велика је потреба за брзим бележењем потсвесних избијања, за језиком који долази из свеже и сочне унутарности...“ Године 1927 посвећује му нарочити број часопис „Феј либр“, који га уводи у ред великих песника. Али још: 1921 Пруст подвлачи његов „дивни талент“, а Рилке у једном писму од 1926 каже: „Фарг је један од наших највећих песника“. И отада настаје једно лудо време боемства за Фарга. Истина, он није ни раније живео уредно. Сада дању спава, ноћу излази. Друштво му је Жан Кокто, Пикасо .и други. Локали које посећује постају чувени због њега. Богати пријатељи воде га на својим луксузним јахтама по морима, друти га одводе у Немачку или на Азурну Обалу. Али он убрзо бежи од њих и враћа се у свој Париз, ноћни Париз. Проводи пола века у париском таксију, из кога посматра ноћни живот париза, његове авантуре. После неколико година узетости, умире 1947 године.

Фарг је велики песник са својом тугом, широким сликањем финих унутарњих осећања и расположења, снажно преживљених пејзажа, али и бурлескних метафора, каламбура, буфонерија. Занимљиво је констатовати да се Фарг није никад сасвим одвојио од вечног романтизма Блејка и Новалиса, Виктора Ига и Лотреамона. Ако се дух подаје пијанству, израз не. Он остаје лиричар, игра са надреалистичким делиријумом, али му не да да га овај обузме. Он стално тражи реда у потсвесном хаосу. Читалац би се можда заморио да буде стално ношен од орлова на велике висине. Замарају вртоглавице Рембоа, душевне кризе Миштоа. Тада је погодан Фарг са срцем пуним доброте и Бола. Наследник Раблеа, Сирана од Бержерака, Скарона, Рембоа, Лотреамона и Нервала, поред Аполинера и Алфреда Жарија, а између Верлена, Франсиса Жама или Лафорта и надреализма, Фарг остаје потпуно самосталан и оригиналан. Он није епигон, ни шеф школе, он црпе само из себе, он је оно најлепше — независан.

Песник треба да буде осетљив што је могуће више, да има у себи разумевања за жељу, радост или бол, јер човек непрестано жели, ужива или пати. Фарг има све то, Успех француске поезије од Рембоа наовамо у томе је што је високо и упорно доказивала да је поезија резултат осећања и начин како да се та осећања повежу. А на томе је нарочито радио Фарг.

Што се тиче његових средстава да то изрази, он је сам рекао: „Генијалност је питање слузокоже, а уметност Бити геније зависи од надахнућа и осетљивости, бити уметник завиби од форме. Фарг је имао услова и за једно и за друго. 4

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВГТАК 15 ЈУЛ 1984

Нек зора тробуди новци ветар

И засвира на све четири стране Вечитом чежњом градова

Са раскршћима украшеним стаклима Која привљаче старе погљеде

Са дна далеких камењара ...

Нека пацови ван својих решетки

И олука које зора руљмени

"Грче бештумто од дрвета до дрвета

И пресецају твоју издужену сенку Док предмети из мрака изљећу

"Онако исто брзо као што се ч виде...

Нек се отварају с модрим дрхтањем | Шарент катии месарница,

У којима катље заспала крв

И нек се небо уздиже тупињ ударцима О дивном повратку на село, Из крашмчка, реке тамнога сјаја, где се неки брод диму п риме Црним уњкањем насупрот дану...

СТАНИЦА.

Станицо бола, прошао сам све твоје путеве.

Не могу вилце отићи, не могу се више од тебе растати.

Лутао сам тод твојим небесима, урлао под твојим сводовима, Жељтио очекујући зору у којој треба да видим,

Маску без очију која се котрља мени у сусрет

По модрој путањи то којој се ч ја пужем жа њој,

У часу кад бескрајни низ зора које саме пале за собом

све успомене

Истљувавају свој обед сенки до би полокале нове сенке У овој железној штала где прежива ноћ.

Граде, саздан од жучи, под црквеним сводовима

Где божанске играчке извирују радознало да нас виде,

Не чујем више да магловите оргуље у'твоме понору грме наду, |“ Долцаттавану ми од твојих хорова, добацивању '

ми од тебе знацима

У часу кад се домови осветљавају пред тамом која осваја.

Кошницо горкога меда, у којој се људи роје, # Уточелште разваљено од тиске, гараво од локомотива, Чији звиждуци убадају свој кључ у срце

Онрзтуто ц унезверено лудажа који се воле,

Ђуле од жива меса противу старих варкти Чији плотун ц унакажује ц исцељује лица, Тамна школо ноћи, у којој ученици

Греше што се љубе, греше што се растају, Већ много времена има како сам навикао да слушам Твоју уставу како шкрити на два коража од мојих врата.

Станицо моје младости ч моје самоће,

Коју бура -некитут поздравља 020, Знао сам за све твоје тротијсте, за све твоје пролазе, За твоју досаду под килцом, за твоје ледене крике,

за твоја чекања,

Пратио сам твоје путнике, по дватут преживљавао

твоје одласке возова,

Стојећи наслоњен уз неки стуб троосећао сам од свега

добар део

У тренутку кад су се сударили браници твојих слепих колосека,

' У часу када се испуштала тара

И када сам целивао на.њеним четвртастим устима Усијану ч тврду маску која би одавала мој отисак У отегнутом крику растанка твојих затворених врата.

жкж

(„Баналтости“, 1930.)

биојнава Б

И нек нека неуморна жена На очи мајке ч служавке Иза врата где се ветар буди Дува у пуцкетаве угарке

И гари своје споре руке...

Нек зора утлете упорни ветар

Што на

Нек пекар затвара своју пећ У којој светлуца ожлађени тетеб

У гране којима се месец чешља И нек пробуди уставане воде Под паперјем шњивиног цвета По којима чудне бубице дрхћу Осетљиве као знаиа зодијажа

старом облаку спавају...

Довољно је — да себи затеваш Једну тиху п далеку песму, У којој је реч о женм,

О обећањима ч тоемама Па да твоје срце смрачи се и плаче, Плаче због некадањиг суза.

|

(„За музику“, 1912.)

Превео Никола Трајковић