Књижевне новине

Сав

Из непролазних светлости ноћи

КОНКРЕТНА СКИЦА ЈЕДНОГ ЕСТЕТИЧКОГ ПИТАЊА

ЕДНЕ од ових летњих, као

уморно тело опуштених,

тешких ноћи, после интен-

зивног физичког исцрпљи=

вања, имад сам снажан естетички доживљај. Под естетич« ким доживљајем ја подразумевам специфично _ естетичку емоцију а кроз њу и помоћу ње и „непосредно појимање" бар неког дела стварно“ сти, тј, интунтивно сазнање као својеврсни, специфични вид сазнања, различит од појмовно логичког, дискурзивног мишљења, од суђења И закључивања, иако, у крајњој _инстанци, сродан с њим. Што се тиче поменутог личног естетичког доживљаја, пред саму прву румен свитања, човек ризикује да личи на јед“ ног од оних смешних, нарцисондних месника, који су се заваравали да сва природа треба да занеми у тајцу великог очекивања, чим би наступио тренутак њихове лирске „инспнра= ције“, тренутак неког њиховог су“ бјективног емошионалног треперења, = акб се усуђује о том свом личном доживљају нешто проговорити. Ипак, рећи ћу, да сам на измаку оне тмуле летње ноћи, не знајући ни сам Како и зашто, изненада стао гласно инкантирати и интонирати полузаборављене, у подземљу меморије де фектно очуване стихове из оне поз= нате народне јуначке песме косов=

ског циклуса о Мусићу Стевану, Не- ·

мам илузија о важности личног до= живљаја за свет који врви, стење, напреже се, тавори и битише около мене, па зато ту ноћ као кондензовану лепоту субјективне концентрације свести и унутарње, луцидне тишине, спокојно бришем из живота света, из стварности града у чијој једној уличној артерији дању и ноћу пребивам, принуђен да у њој чујем (више да чујем но да Видим) сву кошмарски богату, појавну – страну његовог самосталног, од мене независног постојања и пулсирања.

Не би, дакле, било разлога за фиксирање тог интимно субјективног, ноћног догађаја инкантације и звучне интонације неколиких стихова једне скоро шест стотина година старе инвенције ко зна ког песника, и не би, чини ми се, чак ни довољно Моралног оправдања имало ово 6ележење личног, усамљенички појединачног доживљаја, Када се, У потајно присутиој потенцији тог доживљаја, не би налазиле и не би естетско-аналитички лако могле бити посматране специфичне особености процеса свести при доживљавању поезије као свечовечанске снаге лепоте (као свечовечанске лепоте сна“ ге), која, срећом, није никако само Мени драгоцена и спасоносно утешна прегршт времена, којим се ваља и протиче, у кркљању његових непомирљивих опречности, шумна и дивља река живота. Обливен замишљеним, фиктивним сузама потрешено“ сти од лепоте, која из тих стихова десетерачке херојске епике народног песништва после Косова надире и удара, још увек удара, казивах гласно, у тишини те тмуло-млохаве летње ноћи:

. . • • · • . . • . . » . • •

Ваистино, моја: верна слуго,

(а требало би: Ваистино, моје чедо

драго) ти вечерај па се напиј вина,

па пошетај прел господског двора,

па погледај чистом ведром небу:

је ли јасан месец на заоду,

је л Даница на истоку звезда,

је ли нама путовати време

2. 4 • • . • = • • «• • •» с » •

Премного речи, иза којих су слике једног давно згаснутог феулалног ритерског живота, овде, очевидно, нема. Ту је само „чисто ведро небо" и „Даница на истоку звезда". Па ипак, из сваког појелиначног _ стиха, оживљавала ми је, те летње тмуле моћи, усред данашњег нашег Београда, сцена витешког _ поласка на војну, оно звецкање витешког тешког оклопа, кациге, шлема, витог копља бојног, она мирна полуосветљеност ведре ноћи под месецем белим, чија полусветлост бледо веје у злослутој тишини замка са стршећим витим кулама поврх горњих чардака, но најзад, и. она свечана мирноћа одлучне и светло уравнотежене, светло одређене душе Стеванове, она сабрана тишина његове мушке готовости да пође за гласом дужности, за зовом земље, за тајанственом лепотом заклетве, која је положена на испружену тврду, кошчату руку, са пуном непоколебљи“ вошћу, иако без оног класицистичког патоса, без оне гестичке – реторике којом, например, републиканац-јакобинац и конвентовац Луј Давид, на платну у Лувру, поносном фанфаром боја, опева заклетву тројице

Хорација (Римљана) пред полазак -анииининииилининининнинииинининнннинц салса

4

у бој са тројицом Куријација (Алба лонжана),

Пођемо ли током природне, ствар“ не генезе ове естетичке емоције (са свом интуитивном непосредношћу и пуноћом сазнања, које у њој пребива, као латентни идејни смисао тог доживљаја), указује нам се, од прве, природни амбијент визије анонимног поете, у овим случајно (о; да ли случајног) ноћу рођеним стиховима из косовске епике, у овим неколиким речима које нису ни репрезентативне ни, овако истргнуте из целине. поеме, јединствене, но које су, очевидно, бремените грдном снагом изазивача. асоцијација, Тај амбијент, та атмосфера, тај базални поетски „штимунг“, мислим да је (очевидно да је) — гола, флуоресценцирајућа тишина сваглашње, вековима понавља“ не људски доживљаване ноћи. њој, у тој свељудској, свагдашњој, бесмртној док смртни човек траје и постоји ноћи, настајале су најдубље људске мисли, највеличанственија сабирања свих људских, свих моралних енергија и хтења, сви преломи и преврати, све коцке које су толики анонимни Цезари, на обалама својих многобројних Рубикона, бацали, пред судбоносни, коначни Чин.

МУМХУР: ПАВЛЕ СТЕФАНОВИЋ

У њој, у Тој свагдашњој бесмртној свељудској ноћи клијале су и ницале озарене, ослобођене и ослободилачке одлуке, па је у њој, у тој свагдашњој свељудској ноћи, пред само свитање, на рубу зорине прве румени, и средњевековни српски поета дигао са „меких душека", из кратког и брзог окрепљујућег сна, сина господара Лабе, сестрића кнеза Лазара, сина Драгињиног, да га на позив верног Ваистине лаким клокотима воде испљуска по лицу, у господско рухо феудалног витеза одене, замашним гутљајима рујног вина напоји, на оседланог ата узвине и белом, вијугавом змијом тврдог друма под аветињастом тишином бледог месеца ка Косову пољу отисне, Ја прелазим (иако бих сатима и сатима ту остао) преко горњих спратова ви. тих кула поноситог замка у Мусићевом Мајдану, на Новом Брду, преко трепераве, вечне звезде Зорњаче, преко прохладне свежине предјутарњег ваздуха у тој средњевековној, бистрој, месечинастој древној

РЕМЕНА ЕСЕНСТИКА.

српској ноћи, преко мириса тешке чохе и танане свиле којима су се ју“ наци-путници оденули и заогрнули, преко времена које нечујно куца и откуцава вековима, па слушам и чујем равномерни бат копита по белом друму српске предкосовске ноћи, ритмични бат коњских ногу под поносним, нагизданим, свечано опремљеним телима витезова-јахача, и чујем то лудо неумољиво време које пролази, то време које пет-шест векова пролази да би само до моје будне ноћи допрло и древним стиховима запевало, као што је толико пута на прозоре кровињара и изби покуцало, каб што ће даље и даље толико пута, у ситне ноћне сате, на толике једва забеласане прозоре мирних спавача покуцати, да их буди и диже, да их путем преломних одлука поведе и крене, да их преко тих донетих ноћних, луцидних, људских одлука на путеве одређења, на путеве људског коначног и тоталног опредељења поведе и да их њима, тим белим, месечином обасјаним путевима, песмом, кроз векове води и проводи, :

Толико, на први поглед психолошке анализе естетичког доживљаја о којем је реч, на поглед који је истовремено и естетичка анализа овако инкантирано ишчупаних стихова поеме. Већ на други поглед ниче пред слушаоцем (или ноћним говорником, ритмичним иИнтонатором, као што је овде конкретни случај био) унутарњи лик хероја, рецимо само слободно стару, праксом и злоупотребом олињалу реч: душа Стеванова. Има ли од ње ичег тишег, мирнијег, одлучнијег и ненаметљивије свечаног» Га душа, без и једног сувишног геста, Којим би се испољавала, без патоса, става, позе, па ни оне латентне, немуште декламације која зна подрхтавати и у обичним инфор“ мативним интеррогацијама или декларацијама, мекша је својом лирич“ ношћу а чвршћа својом – свесном, аксиоматичном _ непоколебљивошћу од толиких идеала-образаца античке (грчке и римске) грађанске хероике, па и од оне славне речи римског војсковође, у агоничном финалу изгубљене битке: „Робе, учини ми по“ следњу услугу: држи чврсто мој мач!", за којом речи груди налећу на блистави језичак двеју оштрица,

Када сам, дакле, из ово мало стихова (у својој субјективној прет“ стави) чуо све мноштво звукова који су се у једва скицираној песнико“ вој радњи морали у оној замишље“ ној светлој ноћи расипати; када сам у том ноћном, озареном, срећом обасјаном свом рецитовању призвао пред очи слике целог призора који се у једној светлој, својом унутарњом светлошћу непролазној предко“ совској ноћи у песниковој машти морао одиграти; Када сам у једва наговештеној песниковој сцени осетио и сам мирис поља, пред зору; када сам као опчињен, морао у машти опипати глатке површине витезове ратне опреме, рапаву тврдоћу тешких тока на прсима; и када сам, најзад, вођен песниковим сасвим 0бичним али емоционално запаљивим речима, за неколико часака те своје, тмуле, летње, садашње – београдске ноћи, оживео давно умрлу душу Мусићеву (или је његова давно умрла душа оживела, те ноћи неколико часака у мени) — да ли сам онда ја анонимном песнику негдашње Срби-

је придодавао сопствена емоционал-

СТАРИ ЗАПИСИ

»Зеница мог ока теби

— ЈЕДАН ОРИЈЕНТАЛНИ ЗАПИС У БОГОРОДИЦИ ЉЕВИШКОЈ —

~ ђе = Дека] 2)

пајајући се запањујућим ритмовима сцена и композиција, ИМ, ваљда Бад је морао отићи, песник међу пустахијама извукао је оријентално стило, своје најмилије оружје, и написао преко зида, подну фресака, пазећи добро да их

% Османлије су пустошиле Балканом. Запамтили емо их само по бесу победника и доследности фанатика. „Уви, мртвима!“ = јецао је летописац над

уви, живи завиде злочинима агарјанским.

А у тој војсци пустахиској, која је и имовину и жи-

не оштети;

воте побеђених сматрала даром Алаховим, ко зна колико

је и каквих све изузетних духова било загледаних у лепоте света, далеки од крви по којој су газили, слепи за

пожаре који су их прљили.

Један такав, песник или љубитељ поезије, уметник бар у души, ушао је у Богородицу Љевишку у Призрену док се град губио под згариштима, застао пред њеним фрескама док се на трговима и по домовима вршила реч Његово присуство еткрили смо тек данас,

Пророкова.

после толико векова. Стајао је он ту взагледан у чудесно дивне ликове, узбуђен дубоко игром боја и линија, на-

УЗЕНИЦА МОГ ОКА ТЕБИ ЈЕ ГНЕЗДО“.

И отишао је даље светом носећи у очима, кадгод би их одвратио'од крви, лепоте љевишких фресака. њега дошли су његови, па прво закречили а онда и замалтерисали и запис и ликове који су га изазвали. После толико векова смакли смо фереџу фанатизма и ду« боко се, дубоко обрадовали човеку који је једном, самац међ својима, стајао овде.

ПН

на стања, која у њего вој визији; изреченој оним неколиким стиховима, нису у ствари постојала, и да ли сам тим неколиким стиховима не. познатог косовског пов» те ја придодавао, подметаб, Натурао идеју једне мирне самопрегорне одлучности кКаб најплеменитије етичке вредно“ сти људске, или су и тај емоционални садржај и тај идејни смисао по“ еме потенцијално садржани у самим поетским сликама, у тихом брујању метарске стопе, у емоционално дејстве-= ној снази песничких слика, помоћу које их ми, уопштавањем, путем а» социјација — (слободних, варијабилних али никад произвољних) иза и испред речи, коначно ипак можемо открити»

Над естетичким доживљајем (ембцијом и интуитивним сазнањем), чију сам генезу и развојну путању овде покушао описати, теоретско ПИтање односа између суштине и појаве, конкретне поетске слике и њеног апстрактног унутрашњег _ значења, своди се, мислим, на _формулисану дилему, Али и без обзира како ће се естетичар- аналитичар према том питању определити, чињеница да У естетском феномену конкретна слика (метафора или која било друга поетска фигура) редуцира па чаки укида логичко-појмовну одређеност значења Употребљених речи, — та чињеница капитално је откриће <авремене теорије поезије. Ми из по“ еме не сазнајемо само оно што је У њеним сасвим обичним _ речима, а њен стварни идејни смисао уопште није дат у самим тим употребљеним речима. Оне, изгубљене и збрисане емопионалном снагом песничких слика у које се чудесно спајају, престале су да живе својим појединачним животом, својим појединачним конкретним значењима, Прави прималац, 6удан и отворен пред специфичношћу језика песничке уметности, општи једино са њиховим сликовитим спојевима, у чијој емоционалној снази, уопштавањем, путем асоцијација, назире па најзад и открива и сам латентни идејни смисао тих слика. А због тог значајног открића теорије поезије ова скица једино је и компонована. ПАВЛЕ СТЕФАНОВИЋ

»„Животиње, људи и мотиви«

под тим насловом написас је професор Вразилиског националног универзитета др Рихард Левинсон неформалну историју ввериња, птица и других становника ове немирне планете за последњих неколико милиона година.

Поред чисто научног аспекта о појави и развоју појединих врста, др левинсон упознаје, на духовит начин, читаоца и са таквим чињеницама као што су: животиње „а не људи, прве су полетеле у ваздух балоном, са Версаја, 19 септембра 1783 године; животиње су те које су послужиле у безброј случајева у лабораториском експериментисању; животиње су биле најближа жива створења при експлозији код Бикинија; мајмун је први путник који је летео ракетом У стратосферу; пре него што су доспели за дербије, коњи су претрпели еволуцију од

40,000.000. година.

је гнездо«_

иза

М. ПАНИЋ-СУРЕП

„!

" Рем М.

НИКОЛАЈ ПИРНАТ: ДОН КИХОТ (1983)

Руке једног човека

(Наставак са прве стране)

се она осећа у свакој реченици каб нешто опипљиво. Та атмосфера постаје све гушћа, све опипљивија после једног описа четкаревих руку за који могу да тврдим да је најсугестивнији од свих које сам Пра не само У овој приповетци, Њиме се потпуно објашњава стање у коме се налазе и четкар, и његова жена, однос између њега који је мучи, и ње која подноси та мучења. Јер, четкарева хвалисања су постала неподношљива за његову жену, која се налазила у ситуацији да осећа како све то што он говори прелази и на њу, како је убија и чини је прљавом и безвредном. Да, баш прљавом, јер тај термин најбоље одговара њеној изгубљености у магли тих хвалисања које слуша свако вече, у магли која се лепи за њено тело, То њенд стање може да се правда, као што произилази и из текста, оном сликом четкаревих руку која је тродимензионална, и тако ухваћена да је сасвим довољна да илуструје оно што се код човека јавља после мучења.

После свега што четкар говори жени о себи, о својој свирепости, која није могла да остане прикривена, и која је настала као последица његове жеље, да се пред женом прикаже већим па макар и том својом свирепошћу, Андрић, да би објаснио тај грч у коме се он налази, овако фиксира његове руке:

„Ту газда Андрија показује како се скидају главе секући дланом десне руке изнад стиснуте леве песнице. На противном зиду стоји његова растегнута сенка као нека препотопска животиња, а његове руке које симболично секу главе изгледају као немирне жвале звери“, !

Оно што његова жена осећа у том тренутку Андрић објашњава овим речима;

»Осећа се унижена, згужвана и упрљана кго да су о њу отрли неке влажне и нечисте руке...“

Та реченица је сасвим довољна на се разуме све оно што је Андрић претходно рекао о четкаревим рукама, и због чега је те руке истицао више него ма шта друго у његовој личности, Да је ма шта друго рекао да су четкареве руке прљаве, ла осећање четкареве жене, слика не би била узбудљива, већ би као и. свака друга произвољност пружала могућност да се тек назре прави однос између те две личности, Што је још интересантније, ако је тако дозвољено рећи, Андрић није нигде ре као да су четкареве руке прљаве, да се на њих ухватила прљавштина од свих оних послова које је имагинарно обављао, али се такав утисак неминовно добија баш због оног поређења руку са жвалама безимене животиње, Тиме је Андрић, фиксирајући руке једне своје личности, успео да објасни и њен карактер, и њен став према друштву и према најближем до себе— својој жени, Он је тиме објаснио и један вид живо„та, ма колико он био сужен и ограничен на однос две личности, што и јесте задатак писца са ставом и филозофијом, задатак коме не могу да одговоре они који се задовољавају препричавањем живота, мислећи да се од тога може да ствара литература која ће значити нешто више од текуће литерарне продукције,

ДРАГОСЛАВ ГРБИЋ

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ У ЧЕТВРТАК 15 ЈУЛ 1954