Књижевне новине
ељко Петровић |
Наша туристика_
УО сам од човека који је рано изгубио мајку, како се збунио и зачудио кад су му, већ замомченом деј чаку, њене другарице узбуђено говориле: — да знаш, твоја је мати била лепотица. Потражио је материну фотографију, у расположењу као да је никада није видео. И, стварно, као да је никада није гледао, ту фотографију, бар, тако је никада није гледао. Чисто се застидео од осећања свесног задовољства и поноса: — она је, заиста, била лепа жена, дивна жена! Али, то ново осећање естетске таштине, неке врсте породичне сујете, није ни пробудило ни појачало
његову првобитну љубав. Чак, било
је тренутака кад би га отклањао као, да му обесвећује сновиђење о њој, о Јединој, коју је стално носио у памети и у срцу, иако је ви упамтио није,
Зар је телесна лепота потребна мајци, па да свом сину буде најлепша жена у животу»
Шта да кажем о нашој Србији, о Србијици, позван да рекнем нешто о њеним лепотама поводом туризма уопште» Стручњаци тога посла траже, нема сумње, да се уздижу, хвале њене земљописне дражи, да се узносе специјалитети њене флоре и фауне, какве Панчићеве оморике и азбуковачке пастрмке, да се свет намамљује на њен древни, обредни фолклор, да се пале буктиње које ће свима народима осветлити узвишене лепоте сопоћанских и милешевских фресака. Но, ја то не умем. Мене нешто спутава, уопште, кад говорим пред странцима о одлика: ма наше земље и наших људи, слух ми вређа то пазарно надвикивање, данас већ уведен начин међународног и међудржавног живота.
Знам само то: највише што може оваква људска душа доживети у присном додиру с природом, доживео сам на нашој равници, у нашим планинама, у нашим храстовим, буковим и јеловим шумама, на обалама и обронцима Дунава, Тисе, Саве и Дрине, на. јадранској пучини; највише и најпотребније што човек може проуживати и препатити при сусрету с мушкарцем и женом, од појединаца и од множине, за вреМе друговања, пријатељевања, љубави и мржње, било је у нашој домаћој средини, од наших Срба и
Српкиња. О Србији, — чак ни о њеним становницима, ни о старинцима ни о
скорим придошлицама, јер Србија је у исти час и прадедовско гнездо и непрестани збег! — о Србији не могу ни мислити ни говорити, ни Хладно и свирепо објективно, ни некритички славопевачки. _ Само присно, — и, такорећи, грцајући. Па ми је зато свакипут неправо, а кадгод ме и заболи и расрди, кад
„наше горе лист“ као извињавајући се, шта-више, кадгод и снисходљиво пристане да призна: како га је негде, Подрињу, Шумадији, у убавоме Срему, под Ртњем и под Миџором, задивио крај — ј ђ аи ДР! „верујте, Као
Лепоте наше земље нису спале. на таква упоређења, оне имају свој урођени карактер и својствене чари, чак, нису зависне толико ни од њеног човека као многе отаџбине европшских и азијских племена. Колико је народа који, по природи односа човечјих сојева и тла, волећи своју постојбину, — пешчару, пустару, валовиту степу, угнуту дољу или, у истини, низ вртача усред скамењене гужве суве голети, вековним трудом и жудњом за вишим животом употпуњавају, улепшавају њен, такорећи, безизразни лик, смишљеним украсима; геометриски поузданом свежином канала, шумарцима и воћњацима, цвећњацима и веселим, негованим ливадама, складним насељима, где се столетна патина зидова и кула измењује с новином шарених расада по парковима и прозорима. Ми тек почињемо да се уплећемо у тихо ткање и у шумне букове подземних и надземних сила ове наше српске земље. Нека нас здрав нагон и просветљен разум води при томе, да се не огрешимо 0 њине вечне законе, па ће нам домовина тек синути у свој својој лепоти! Него, зато се тражи пре свега да је стварно и сазнамо, И зато, пре свега, отварајмо очи нашем свету, њега упућујмо да упозна своју Републику, жртвујући понешто и од западњачког комодитета. Само тако ће се и у нас постићи да се створе услови за такозвану „домаћу туристику“, која треба да буде један од најдражих плодова наше социјалистичке стварности. Да путник, намерник, опет, само у модерном а не у патријархалном смислу, постане у нас гост, гост који ће у сваком крају наше Србије наићи на другу своју домају, ком хотели и пансионати треба свуда да буду други очински домови, а повремено поново, виђени другови, домаћини, службеници, до оних дечака и девојчица који лопте прихватају и малине и печурке у лозову лишћу нуде; — да постану драга својта. Али и тај путник, који крене, с нашег Севера на Југ, с Југа на Север, са Запада на Исток и противно, треба да пође с прекаљеном свешћу, с већ уљуђеним навикама просвећене и срдачне увиђавности према крају камо се упутио и према његовим грађанима на чије услуге рачуна. Поштовати и с љубављу чувати сваки цвет у перивоју, сваку грану (и гнездо) у шуми, свако грне и свачији простирач, свачије имање и труд на чистоти по домовима.
О таквој туристици сањам; а прилив махом блазираних и распусних странаца, ма колико здраве валуте уносили, нека буде од узгредне важности. СИМА ПАНДУРОВИЋ
Зна
ц И
Јест, лет нас је данас дан посетио Са олисталим гранама, ко нада, Иза баштенскихг ограда м зграда, И улицама мога. родног града; А ја га нисам ни приметио.
Збиља, то је малих птица жива врева У грању, с кровова, у немирном лету; И свака песму свог живота ћева Ко псаљме среће на овоме свету
Кад немилих слутња
трође облак тмуо;—
Ал ја га веруђ друже, нисам чуо.
Синоћ је небо дивно било, кажу,
С безброј златних звезда на плавој кадиви; Романтични Месец чувао је стражу
Над благим сном свега што дише ц живи, Над светом људи ч раскошњне флоре, Ал ја свој поглед не подигох горе.
Равнодушто, тупо, ч погледом ледним Дочеко сам дете што с осмехом чедним И радошћу што му из очију зрачи Притрча ми. Видим, у мени се крећу
Авети сумње...
Све то, друже, значт Да песму више написати нећу.
4
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 28 ЈУЛ 18.
ПЕТАР ЛУБАРДА;
КОМПОЗИЦИЈА.
| Драгослав Илић |
Ја време лимишамњце
ПРИПО
УДИМ се само како сам У једном тренутку могао помислити да можда треба да их разумем. Сматрао сам, ваљда: они једноставно ни-
су у стању да схвате. Али зар је то нешто што их оправдава! Нарочито професора. Он је, био сам сигуран у то, још док је говорио, осећао шта ја мислим, Али он уме да буде прави уметник када треба да не обрати пажњу на онај део својих мисли које би тврдиле да нема право да ужива у ономе што чини.
Скоро је одржао читав говор:
—... А осим тога, то су ваши другови, који ће можда сутра исто као и ви да узму пушке у руке и да бране земљу од Хитлера. Зато, ја мислим, не треба ни да сумњам У то, да ће сваки од вас дати месечно колико може, да би се употпунио школски фонд и да тиме обезбедимо овој тројици један ручак у ђачкој
кухињи... Јер ко не једе — како може да живи... и да ради на крају крајева...
На завршетку је дошао осмех. Не бих ста густој "мери ни примећивао,
·_аљи сам знао да ће остали бити оча-
рани њиме. Ја сам, међутим, поводом тог осмеха анализирао унутрашњу садржину једног мршавог, шиљатог човека у тренутку када сија и црвени од задовољства које на силу истерује да би било што веће.
— Шта ти о томе мислиш, Миланер упитао је онда као што су сви очекивали и окренули главе. Нисам још почео све то да анализирам. Имао сам потребу да још чекам, још чујем. Само сам се питао, посматрајући она наједном озбиљна лица: како то да су толико саучесничка а нико ништа не пита. Погледао, сам у ону другу двојицу о којима је такође била реч, али они су глупаво гледали у клупу испред себе. Онда сам чуо како Милан говори:
— ...И... ја мислим да сваки од нас треба да да за њих, јер ми треба први да их помогнемо. Ми који имамо треба према својим могућностима... — Доста, „Попе“, добаци му Бора, што ниси звао твог ћалета да нам одржи придику. Кажи колико дајеш. Ја могу сваког месеца да дам четрдесет динара, изрече „Поп“,
— Идиоте, неко шапну Бори, пусти да говоре, видиш да ће данас да прозива.
Онда је устао „Главоња“:
Ја ћу да дајем сваког месеца педесет динара, рекао је. Онда суверено није погледао ни у кога и спустио се у своју клупу.
— Ја ћу, молим госин професоре, да дајем сваког месеца де... петнаест динара, узвикну Миша, па на Борину подругљиву гримасу додаде, онима око себе:
— Да је мој отац генерал и ја бих дао педесет динара!
Онда је почео сваки да ређа своју цену а „Поп“ је бележио. Могао сам једино да слушам ту готовост са којом су све прихватили и која ме је чинила посебно несрећним. Да су бар то чинили без воље, уз отпор, онда бих им одмах рекао све, А овако је скоро изгледало неумесно наносити им то разочарење иако бих ја ио том њиховом разочарењу желео да говорим. „Ја ћу да дам“, „ја могу да дам“, узвикивали су, а ја сам их скоро са страшћу слушао, јер сам у сваком узвику налазио нов потстрек за очајање које ћу после да им сручим, јер су ти гласови одјекивали по ходницима у мени исто Као ова киша напољу, не знам зашто, ваљда зато што сам увиђао да они не желе да ме заштите од ње, и зато су ми до-
ВЕТКА)
носили и исто расположење као ова одвратна киша која удара у окна и плаши ме, јер ћу због ње цело поподне и вече морати да проведем код куће. Како сам мрзео ту моју проклету собу са задахом трулог патоса и неравних зидова. И стрпљиво врзмање и ослушкивање газдарице око врата моје собе, чиме је, још на недељу дана пре првог, почињала да ме опомиње да постоји и да ми не верује за најважнију ствар на свету — њену кирију! И Јову сам мрзео. Не зато што он спава на кревету, него због тога што увек почне да се смеје кад мој отоман зашкрипи. Некад ме нервира тај смех, има неке пакости у њему, нарочито кад и он то увиди, и онда га „преобратим“ у „саучешће“ које би било још отужније да је искрено. А знам: вечерас ћу опет морати да лежим на том отоману и да се кривим да би ме жице мање убијале. И покрићу се својим црним
капутом потсмевајући се његовој со-.
мотској крагни. И гледаћу у плафон. Онда ћу да узмем књигу и гледаћу у њу исто-као иу плафон. Онда Ћу као да спавам. То, уствари, није сан, то је једно најзлобније ништа. Али не, није тако. За то време ћу да прелазим у моју велику, раскошну собу. Заиста је постала моја јер већ знам где је свака ствар у њој. Велика је и четвртаста и има велике прозоре и размакнуте завесе да 0пх могао да гледам у кишу која је тако близу а не може ми ништа. Само да удара у окна и да дивно дражи мој пркос, Јер у соби није пећ или централно грејање или камин, то је само лепо и допало ми се на филму, у њој је нешто сигурније: електрично грејање са шипкама разасутим свуда по зидовима, поду, тавану, и чим окренеш дугме, само дугме, све се усијају и свуда је иста, сигурна топлота. Нећу да седим на кревету, јер је прекривач гладак, не осећа се, него идем на дебели тепих и седам на њега, а он је мало груб и гребе ме, али ја баш хоћу то, хоћу да ме боли удобност, да бих је више имао. ТУ онда једем. Како је фино говеђе месо када га гризем и с муком откидам са костију а оно се бори, дуго, што дуже. И од торте узимам само окрајке, јер се средина и фил брзо сажваћу и нестану, а они трају докле год гледам кроз прозор и ругам се хладноћи и сивилу... И треба човек да буде такав циник према новембру... ... Бог онда не би могао да ме истера напоље. Ни биоскоп, ни утакмица, ни Вера (нека иде бестрага!). Али ипак, да ми је да само за један дан будем најбогатији и најлепши и да онда прођем поред ње, А она да зна за то. А ја да знам да опа зна. Па да онда она мени не сме да приђе. А мене То да мучи, што ми није пришла, па да дођем у собу, скинем се у циџаму, седнем на тепих и мислим На њу, и мучи ме љубав и неизвесност. Јер ја иако знам да је она заљубљена у мене, ипак као да не знам, јер је тако интересантније и јер хоћу да се мучим зато што мора да је пријатно да те мучи љубав у оваквом стану где немаш на шта друго да мислиш , И „бојим“ се да онда она не би дошла код мене! Али ја бих удесио да тада друга нека, савршенство од лепоте, буде ту, па кад се Вера пренерази ја бих је дотукао тиме што би ми као било страшно непријатно. Али као пред овом другом да ми је непријатно а не пред њом — знам ја шта њој треба! Па нека умре од бола, И на крају да дође и да ме моли и преклиње. Како мора да божанствено изгледа
кад плаче. Како бих је онда изљубпо! Сву! По сузама бих је љубио... и прво што би ми, још док бих је љу“ био, пало на памет, то је како ћу од ње да направим човека. Ох. то би била најлепша дужност за мене: да њу учим какав треба бити човек. А то бих на сваком животном примеру умео да учим. Пре свега бих јој изнео ово што се саца дешава у разреду, па да ме схвати кад ја за који тренутак будем сада овде викнуо на њих, јер ја бих је, уствари, довео да она буде ту кад им ја то сад кажем. Али да би разумела све, довео бих прво „Главоњу“ и упитао га пред њом:
— Је л се сећаш кад сам ти пре неки дан звиждао а било је пет до осам па си слетео као луд и наста вили смо да трчимо у школу»
— Сећам се, зашто»
— А да ли се сећаш да је за тобом, односно за нама потрчала твоја служавка и викала, а ти ниси хтео да станеш него смо одјурили. Па те је онда чекала испред одељења на великом одмору између пола десет И четврт до десет и дала ти ужину, И рекла ти да нема смисла што ниси стао кад је викала да станеш и да је добила грдњу што те је оставила без ужине2
—" Ти си луд, шта хоћеш < тима
— Ништа, кад си глуп, Важно је да се сећаш,
Онда бих му, онако надувеном, Утрапио пред Вером Борину дебелу сестру и казао: „Иди ти сад са њом, а ја идем са Вером“.
— Где» — Где будемо расположени. Баш то: „где будемо расположени, ла
нека пресвисне од љубоморе. И још бих му с врата добацио: „М да знаш: од сад ћеш бити резерва, и то бек, каква полутка!“
... А са Вером бих отишао да шетам и да јој даље објашњавам ово око ручка, а и да разговарамо о свему и свачему, Ја и она да шетамо и разговарамо! Да ли би то, заиста, било могуће да она шета и разговара са мном, и то онако, обично, а Уувек сам се толико плашио што је она толико лепа и да је као нешто више од мене. Али и није тако. Јер сигуран сам: ако бих се у разговору сетио да је она одлазила код „Главоње“ — иако знам колико му се плот смехивала, и мако је одлазила можда због друштва, али ипак је одлазила — одјеларед бих се окренуо и рекао јој; „Ајде марш и ти“. Јер је знам: да сам јој ја случајно раније рекао: „Вера, за мене не би ништа тешко било и у мојој проклетеј соби да живим ако тебе не буде срамота да ме волиш“ — она би се ужасно за кикотала, и то пред свима, А како може таква да буде кад је ја толико волим, и кад бих ја, уствари, и после оног „марш“ ипак удесио да бу“ демо заједно, али само под тим усло“ вом, да она сматра да сам ја на сва“ ки начин желео да је отерам. Јер ја знам да би њој било јасно због чега ја хоћу да је отерам, па би то сазнање и мој утицај ишчупали из ње све што не ваља, па макар онда 0стала само једна четвртина од ње али би то ипак била она. А још бих је, пре него што бих је сада довео овде, натерао да живи само двадесет и четири сата као ја: у мојој соби, увече да размишља а ујутру чак ни то, јер је сувише хладно када се У“ стаје, него само да се умије и онда да иде у школу. Па кад на великом одмору осети још тежу празнину испод груди зато што око себе чује шуштање оне фине хартије, онда не само да схвати него да потпуло буде на мојој страни кад ја сада овима викнем. Не, нећу да вичем, само ћу иронично да кажем:
— Ја бих, видите, кад бих некоме желео да помогнем, умео да пођем од себе, од своје вечере и од свог доручка, не мора од ужине — то је можда луксуз, па бих и туђе потребе тако посматрао... Или бих, ако не могу толико да учиним, рекао да сам свестан тога, не бих се правио да не знам то, да бих на тај начин добио могућност да уживам у свом доброчинству. Да, да, господине професоре, и вама то кажем, и немојте више да зовете рецимо „Попа“ именом а мене рецимо презименом.
То бих све, наравно, рекао на крају, када су завршили са „ја ћу да дам“ и „ја могу да дам — као што су сада заиста завршили и „Поп предао професору списак оних који су рекли колико ће да дају. Зашто да им не кажем 2! Не само њима, волео бих да ме сниме за филм па да ме сви људи чују кад то изговорим.
Сада је професор рекао да нас тро јица устанемо:
_— ја мислим да имате разлога да будете задовољни са својим друго“ вима, рекао нам је. И, иако сем У“ верен да би и ви према њима били такви, ипак мислим да би било лепо да им се захвалите%
—- Хвала вам, и ја бих другоме дао да могу, — изговорио је некако Јова.
— А ти2 окренуо (се професор „Таурусу“. Он је климнуо главом,
— А ти2 најзад се обратио мн мепи. Погледали смо се у једном делићу секунде. у
Онда сам и ја климнуо главом.
Т