Књижевне новине
(Наставак са прве стране)
Ако појмови којима оперише та анонимна свест носе социјалистичке и хуманистичке вињете, то једино говори да су њени творци упорни у прикривању стварности, и да верују У закон по коме речи бивају утолико ефикасније уколико више губе свој прави омисао. Свакодневна експлоатација и злоупотреба речи и појмова који су до јуче кондензовали у себи најхуманије вредности за које се човечанство одувек борило, и највеће тековине једног континуштета који се протеже од Хомеровог доба до наших дана, довели су до тога да су се оне као празне љуштуре одвојите од свог садржаја мн постале пропагандна роба без врелности. Они су и овде доследни својим идеалистичким концепцијама, јер полазе не од чињеница и стварности, већ од речи и појмова који су изгубили свој смисао опог тренутка када су постали негашпија свог садржаја, Стварна ефикасност тог пропагандног неморала, ипак није за потцењивање: „од хришћанства ни трага ни гласа ипо они (свештеници) живе од њета: Све нам то објашњава како је дотло до тога да у земљи „Рата и мира" и „Клима Самгина" буду најбоља дела „Каваљер златне звезде" и „Далеко од Москве". Такође — и зашто је Шостаковићева Четврта симфонија (забрањена!) боља од Пете, која носи назив „Одговор совјетског уметника на оправдану критиКу"; зашто су Герасимов и његова фото-дружина лилипутанци у односу на передвижнике и иностране колегесавременике; зашто је Римски Корсаков у филму свечано лриказаном на фестивалу у Венецији, лета господњег 1958, претстављен као револуционарни радник који дели комунистичке летке по улицама и царском двору; као и зашто је Горбатов 1949 године рекао за романе Иљфа и Петрова да су „објављени поново захваљујући грубој грешци", Још један нови, не ватикански, _ индекс либрорум прохибиторум,
х
У земљи чији су научници дошли
До открића да је Ахил — – прарус, њихов херојски предак; и открили да је извесни московски _ професор
Љубимов постао отац кинематографије тачно 13 месеци пре Лимијера, у земљи која је проглашена за праизвор и прадомовину ових достигнућа људског духа нашли су се људи који су — у трци за приоритетима прогласили и руску књижевност и уметност за најнапреднију и најбољу на свету.
У пословном свету, када неко бесправно присвоји туђи патент одмах се сусрећемо са једним – термином прилично одређеног и правног и моралног значаја: крађа. Ахил је Рус: зар то није крађа једне одређене моралне и историске вредности. Парну машину је пронашао Рус: ако би потражили други адекватан термин могли би казати да је у питању бесправно присвајање или обмана, Када би намеравали даље да набрајамо
„приоритете“ — да не би били монотони у низању адекватних имена за сваки поједини акт — морали би
отворити кривични законик, Ова аналогија идентична је, бесумње, објашњењу многих тајни везаних за приоритете. Ако би томе долали басну о чавки која се красила туђим перјем — употребимо савременији израз .због престижа, добили би истина, крајње поједностављену, али у основи тачну шему приоритетоманије.
Навешћемо, на овом месту, два питата, слична другима онолико колико једна сериска роба може бити слична другој сериској роби:
„По својим уметничким и идејним особинама руска књижевност с правом заузима прво место у свету пише А. Собаљев у једној студији 0 уметности. У „Бољшевику“ неки Чернов истиче да је „питање о приоритету напредне руске науке, књижевности и уметности, о приоритету совјетске социјалистичке културе једно од најозбиљнијих питања борбе социјализма против капитализма."
Оба цитата се своде на исту тезу: совјетска уметност је најнапреднија и најквалитетнија на свету, Једна теза — две обмане. Прва: Совјетски друштвени систем у фази преласка из социјализма у комунизам најнапреднији је на свету. Друга: Најнапреднији друштвени систем нужно рађа најнапреднију и најквалитетнију уметност, Школски пример формално-логичног метода мишљења, Прва премиса: Совјетски Савез је најнапреднија држава на свету; друга премиса: најнапреднија уметност нужно се налази у најнапреднијој _ држави на свету; оилогизам: совјетска умет-
б
Насиље и уметник
(ОДЛОМАК ИЗ ЕСЕЈА)
ност је најнапреднија на свету. Али, и формална логика има логике — ако су премисе тачне. Овде, нажалост, нису. Место које данас на лествици друштвеног развитка заузима СССР демантује само по себи прву премису. О другој која носи на челу као заштитни и рекламни _ знак белег марксистичке теорије, одавно су већ казали своје мишљење творци науке која се у овој земљи толико злоупотребљава и фалсификује.
„Што се тиче уметности, познато је да одређени периоди њеног процва“ та не стоје ни у каквом сразмеру с општим развитком _ друштва, па према томе ни с материјалном основом друштва, као са скелетом његове организације“ — писао је Маркс и узимао за пример старе Грке и Шекоптра. До истог сазнања, другим путевима, дошао је и Виктор Иго у овим луцидним редовима: „Наука је ствар која се усавршава, уметност не. Зашто, Међу свим људским стварима, и уколико је то људска ствар, уметност је чудесни изузетак. Лепота сваке ствари овде на земљи је да може да се усавршава; све је обдарено том особином; расти, повећавати се, јачати, добијати, вредети више данас но јуче у исти мах је слава и живот. Лепота уметности то значи не бити подложан усавршавању. Ремекдело постоји једино за човека..."
Дакле, ако су премисе нетачне онда је — и по формалној логици — и силогизам _ депласиран, За просечан здрав разум, који више верује у оно што види, довољно је да се баци
поглед на било коју библиотеку на онај дивни шпалир књига по полицама — да се прелистају дебели албуми репродукција старих шпанских, фирентинских или фламаноких
ФИЛМ ДАНАС
мајстора да би се дошло до истих сазнања: један Ел Греко и — Герасимов, један Стандал — и Тихонов. Зар ова имена, сучељена једна према другом не говоре да безумље пропаганде и дрскост мистификације често немају граница,
Како би иначе могли схватити и тврдњу Константина Симонова да је „руска драма претстављала у ХЈХ и
Х веку врхунац светске драме“ и да је „приоритет руске класичне драме ван сваке сумње", када логично претпостављамо да је том уваженом претставнику најнапредније књижевности свакако морао, бару млађим данима да дође до руку чланак Горког у коме се каже:
„Наше сјајне комедије „Тешко паметноме", „Ревизор“, „Плодови просвете" нису ни мало горе од комедија Молијера, Бомаршеа, али ми нисмо имали Шекспира, Калдерона, Лопе де Вегу, Шилера, Клајста, Игоа, нисмо имали чак ни тако веште и паметне фабриканте позоришних комада као што су Скриб, Ожје, Пајерон, Сарду итд. Познато је, а и очевидно је да код нас драма није доспела до оне висине коју је већ у средњем веку била достигла на Западу, нарочито у Шпанији и Енглеској“.
У периоду од Горког до Симонова стварна вредност руске драме ХЛХ и ХХ века остала је свакако непромењена. Нешто друго се морало изменити. Оно што се некад називало гордим именом уметничке савести преобратило се у овој земљи, у једном временски кратком континуитету у своју супротност, Релација Горки — Симонов о томе сведочи интензитетом најпластичнијег сведочанства.
РАДЕ ВЛКОВ
КЊИГЕ ГОВОРЕ
»Ветар и влати“
(Издање „Просвета, Београд,
ЕТАР И ВЛАТИ, та десета
Дреновчева књига поезије,
направила је заокрет у ње-
говом стваралаштву за неу-
тврђени али велики број степени у квалитету. Њу су негде 0пасала и сентиментална влакна, али у тој сентименталној _преокупацији Понекад расте и ужас, јер се мора „до безграничности проширити круг око срца, око ума, око куће, око града, око човека и сна.“ Тај ужас, уствари, претставља напор да се Ру) сванућа што боље упије, да се понови корак исто онако као што се понавља дан, као што се понавља Помрчина. И пуно чега се изгуби, да би се летше нашло, да би се лепше оцветао пут и живело животом птица, И кад се све то сагледа, добра се морају наћи, као што се мора наћи мир и поуздање у лепоту.
У нама и ван нас увек се нешто важно догађа, Некад је то жал што се не може изрећи „крик звезде што паде у ноћ мрклу", а некад опет помисао да се поред „онесвешћених језера", пде се осамљено лутало и ту“ говало морају брати пупољци жениних дојки:
„Ја не знам, ал мени се чини да од помисли на белину
твојих дојки, гора подрхтава. Знаш ли да има у нама, и око нас,
трепета која значе дисање нечег што никад не може умрети".
Цела мрежа утисака пробудила се у свести и песникова инспирација довела је у логичну сразмеру мотивску замисао и изражајни систем. Дреновац у жени тражи и смисао свога живљења, па и онда када је нема он ће бити уверен да се она мора извити из неког цвета, То романти-
Зашто Холивуд пропада
(БЕЛЕШКА ПОВОДОМ ЧЛАНКА ПРЕСТО СТАРЂЕСА)
ИЛМ је везан уз Холивуд / онако како је религија везана: уз попове, , Одузмите; некој, као угарак спаљеног Храста, _ усамљеној богомољци, сав терор њеног жупника и религија ће за њу изгубити сваку чар, Престон Старђес „17 епегап! ћетт Б1“ Холивуда, човек који је дуго времена био на челу авангарде америчког филма, аутор „Чуда у селу“, „Суливанових путева“ итд... напустио је Холивуд и кренуо на пут
по Европи. Ту скоро он је у франпуском листу „Агћ5“ објавио чланак „Зашто Холивуд пропада“ Четвороугао филм религија, попови и богомољка је парафраза идеје његовог чланка, иначе, по много којечему интересантног, али слободно нам је да претпоставимо, помало покајнички писаног. Можда је Престон Старђес у време када је писао „Зашто Холивуд пропада“ већ имао у џепу карту за тај нови центар говорног филма, „који ће“, како је он на крају свога чланка рекао — „бити у неком граду, негде на југу Калифорније, име сам му заборавио, у њему живе врло згодне девојке, у њему још увек постоје развалине једне нестале индустрије које без велике прераде могу служити тон филму, у њему још увек израђују костиме, перике и браде (без сумње за њихове религиозне празнике) У њему нема бува, а место је врло добро пласирано — наћи ће се увек неко име. Можда Холи... — нешто томе слично“,
Било како му драго, са том повратном картом у мепу, или са чежњом и пијететом у срцу према том
~
америчком светишту седме уметно сти („какав да је, наш је“...) Престон Старђес је писао већи део свога чланка у једном, углавном, - резигнираном и искреном тону. Из међу редова, ану | самим редовима, може се ту сагледати профил ове нимало чаробне фабрике чаролија | и снова. Сесил Бе Де Мил, тај највећи кичер међу великим — од заната и струке — кичерима, искрцао се једног дана 1913 године (и година је некако била малерозна — од самог почетка се рђаво почело) у мало сеоце Феникс у великој и пространој земљи Аризони Онога момента
када је Бе Де Мил (или „Бос“ са великим „Б“ — како је он волео да га зову) искрцао свој чудноват и драгоцен терет, почео је, први пут у историји Феникса, да пада снег. Уплашени „Бос“ је сео поново на воз и скинуо се тек у предграђу Лос Анђелоса, Ту је он, крај обале
Пацифика, основао Холивуд, центар „тешке филмске индустрије“.
Шта је по Престон Старђесу филм» — У току свог петнаестогодишњег рада по драматуршким уредима и у студијама Холивуда Престон Старђес, некада познати писац позоришних комада на Бродвеју, на следећи начин је одговарао на ово питање: „Ако нам један диван изум дозвољава да дајемо наше комаде за неколико новчића у најудаљенијим и најмањим селима, ја сматрам да је то изванредно! — То је модерно позориште! — Ето моје дефиниције филма!“
Данас када је Сесил Бе Де Милова „тешка индустрија“, било због монопола за време рата, или опијености успехом, или, једноставно, због протицања времена, потпуно освојила студија „Града снова“, данас Престон Старђес тешко може помирити своје „Модерно позориште“ са Бе Де Миловом „тешком индустријом“! И то и јесте најосновнији разлог појаве овог меланхоличног и помало тужног чланка (има ли за једног уметника веће
; трагедије од: носити у себи снагу
и способност, а не моћи их изрећи — нажалост, филм је још увек скупа и за појединца недостижна уметност). Зато тужно звуче Старђесове речи: „Ако има презрења дубљег од онога које један уметник осећа према пословном човеку; то је оно које пословни човек осећа према уметнику. И сва драма — или рецимо радије, цела „опера буф“ Холивуда је овде: једна група тешких индустријалаца, добрих очева, ле исувише смешних, који се забављаЈу са томлусом у руци — дискутујуаи о берзанским курсевима, о процентима добитака акција, о дистрибуцији итд, — осуђена је на заједнички живот са том групом пијаница, лудака, _ ленштина, — епилептичара, морфиниста и уопште пропалица какви су по мишљењу дирекције уметници“. Зато Престон Старђес, попуштајући пред искреношћу, закључује на једном месту свог чланка „Зашто Холивуд пропада“: Сигурно је да ће публика ускоро у агонији пустити дугачак урлик и побећи у ноћ — и то ће бити крај Холивуда који је исувише стар, богат и тежак да још једанпут одгаја младу уметност (уметност је увек млада) — а њој је то потребно да би живела“,
"С. С.
–
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ х ЧЕТВРТАК 228 ЈУЛ 1954 |
1954)
НИКОЛА ДРЕНОВАЦ
чарско – одмеравање већ „унапред предвиђеног геста, дошло је више овде да озвучи стих, него да са њим постигне неки мисаони квалитет. Жена је замишљена и остварена у облињу сна, па су емоционална образложења дошла више по линији савлађивања сете, него по изненађујућим објашњењима њених корена.
Циклус песама „Има разлога тај пут", јасно казује да Дреновац има истанчан укус да осети и да фиксира оне тренутке који не мимоилазе читаочево интересовање. Ту ћемо наћи и таквих лирских вибрација које стапају у поетску масу пуно психолошких значења, пуно живота.
„Јер има добра у свему и сваком, има разлога тај пут,
и све на њему, и све над њим, има, и кад изгледа
да нема смисла живот инсекта што траје тек минут,
да је залудна мрежа коју паук од јутра до мрака испреда.
Ипак открити се до срца, то је: видети да није туга
увело лишће у јесењим вихорима, да чежња
У гладним очима није сен, да шарена у небу дуга
Има разлога тај пут, и та тежња". („Има разлога тај пут")
далеке обале спаја.
Песма „Дозреле влати" има неки пригушени умор, Неизвесност постаје стални пратилац лирског оживљавања патње, јер је пи бол „полуделих птица“ очевидно осенчен у нама. Смирење се тражи у травама, јер је човек мало кад простран да оправда лепоту туге. Основно обележје песми даје једна разнежена осећајна необузданост, која нимало не прераста у вулгаризовану патетику. По овој песми именован је и један овећи циклус, у коме треба истаћи песме: „Ја нећу заборавити", „Не знам те, љу“ бави" и „Руке".
Циклус „После снова" сферу потпуног узнемирења, или 60ље рећи, неке неповратне човекове депресије. Па ипак, то кондезовање драматског акцента у Дреновчевој поезији дошло је искључиво као резултат обједињавања властитих животних неумитности и емоционалних зрачења.
Све ово говори да модерна инспирација не лежи у ефекту, већ у дубини психолошког разлога којим је она изазвана. Ту симбол и метафора наводе на неопходну сугестивност и уметничко решавање проблема. Дреновац није лишен тих својстава. Он је схватио захтев савременог лирског изражавања на један широко асоцијативан начин. И сада, у времену изучавања језгра атома, кад су животне мене човекове психе крајње сложене, поезија још увек мора водити рачуна о оном конверзационом елементу који инспирацију не сме занемаривати, Тежња песникова _ још увек је дужна да у сложености постигне једноставност казивања.
Својим убедљивим дејством остварене су и песме: „Мртва природа“, „Лице у окну“ и изванредна песма „Водом без обала“.
И циклус „Без свршетка“ има складност поетских линија и једну дирљиву изворну топлину.
Дреновац је овом својом књигом освежио нашу поратну лирику, која додуше још увек није нашла способност искреног трајања и искрене вере. -
Песник је оправдао поверење које смо према њему неговали и зато можемо без двоумљења рећи: имао је разлог тај пут,
ЖАРКО ЂУРОВИЋ
носи атмо-“
~ 4028
=