Књижевне новине

свакога, Они тврде да се воћство земље боји прогреса, јер се боји да не изгуби своје класне позиције и позиције власти, које и онако. једва држи у рукама. Али они не оптужуЈу ради. Етиопије. Можда би се многе ствари могле развијати брже, можда има још увијек превише елемената који вуку натраг, бојећи се прогреса, можда домаћи профитери и страни њихови сарадници. на дру“ ги начин, згрћу још увијек превише, а народу дају премало, можда уистину постоји страх од брзог развоја. Али зар је то толико чудно и толико необично» Која заостала земља није прошла кроз такве фазе, који је систем класне владавине био идеалан 2 Зар је лако из старог вијека скочити у новиг Гдје су снаге, субјективне снаге хисторије, које су у стању то учинити И онда кад су властодршци приступили подизању и развијању таквих снага, истина 0презно и по плану, али објективно узевши, кад су воленс ноленс, створили онолико колико је било могуће у даним приликама, зар нису дошли онда фашистички претставници западне кршћанске цивилизације и у једном дану поклали неколико тисућа образованих и школованих људи, цвијет интелигенције ове земље, само стога што се један родољуб усудио бацити бомбу на једнога У крв огрезлог злочинца, једног фашистичког пса и лакеја, Грацијанија! И сада се насљедници фашистичких поробљивача и злочинаца, који се уосталом ни најмање не стиде своје баштине, размећу по Етиопији како су све што је вриједно у овој земљи саградили и подигли они, како је ово заостала и некултурна земља, и— шта се може. Уствари, они тиме хоће казати: ето, штета што су нас избацили, Ми бисмо све ово били уредили, цивилизирали, претворили У рај земаљски, А то што су својим покољем _ школованих људи снаге прогреса у овој земљи бацили пола стољећа назад, то није ништа, Како тешко Етиопија данас подиже нове кадрове! Колико је ту средстава и времена потребно! И шта би користило овој земљи да пусти слободног маха развоју материјалних производних снага, кад нема својих људи који би били у стању њима руководити у интересу земље, кад би све то прије или касније узели у своје руке странци, који се и овдје одликују својом пљачкашком упорношћу и настојањем да овладају туђим, да истијеште последњу стопу могућег профита, да постану једини им неприкосновени господари. Нагли и неконтролирани развој ове земље, могућ само страном интервенцијом, значио би неминовно губитак слободе и независности, То не значи, међутим, да су сви разлози којима се овдје зауздава прогрес оправдани, да нема много домаћег, много класног, много профитерског егоизма У · владајућим слојевима који се боје за своје позиције и своје профите. Али без обзира на то, кад се данас погледа кривуља развоја Етиопије за последњих тридесет година у раздобљу владања цара Хаила Селасја, види се да је она ишла непрестано навише и, с изузетком рата и окупације, да је прогрес ове земље уистини значајан, Сједимо око огња у шуми. Високи пламенови лижу гране што су се над нама над“ виле, бацају снопове свијетла “у густи мрак који нас окружује. На периферији тога мрака стражари _џунгла и од времена до времена пријетећи бљесне фосфор У очима животиња што су се усудиле да дођу до руба тога зачараног кру“ га свијетла у којему смо неприкосновени. На поваљеним _ кладама сједе полуголи _ младићи | из племена Гала, гледајући нас својим великим дцрним душама што вире из њихових ужарених 90 чију. ЗДЕНКО ШТАМБУК

великог

| из СТАРИХ ПРЕДАЊА ОЕТИОПИЈИ |

(казан ије о

| Јетиопљанину “~

ВЛАДИЧЕСТВОВАВШИ четрнаест лета, обузе

желаније оца нашега преподобнога Савву да

се поклони Гробу Животодавному Спаса На-

шега, И изабравши богоразумна чрнца (ка-

луђера) именом Арсенија и сабравши у храму Богородице Евергетиде на реци Студеници сабор, посади га на свој престо, рекав:

— Онај чија се повељенија и заповести извршују без противљења, определи ме странствовати далеко од отачаства нашега, Зато будите место мене пастири стаду и уредници тврђаве ове, да Зли, непријатељ рода људскога, сотона, не продре и не преласти кога од малих или великих.

И све их, павше нице ридајуће, благослови Свети. А земља српска беше у те дни у спокоју сладосном, превара беше побеђена и варка идолска истребљена, не беше гусара по горама, и сусед љубљаше суседа, и имушти додаваше убогому.

сишав у град Дукљу Свети седе на галију и одатле пошав по мору, водом постављеном гробу, заповедаше таласима морским и укроћаваше молитвама својим ветре и буре, и пређе Море Адријанско, и Море Грчко, и Море Сирско, и стигоше у жељено пристаниште и пристадоше у Акру град. И отуда, кроз пустиње, на камили, славећи Вишњега, појући дан и ноћ величанству Његову, допре у саме светиње где је страдао Спас у лику човечијем за откупљење грехова наших, у свети град где лежи ризница која се не може украсти, уштеђена од Оца небесног свима онима који Га љубе,

И удиви се веома Свети, гледајући лепоту и славу божја града Јерусаљима названа, на седам врхова саздана. А беше Пасха (ускрс) и потврди се све што пророци, апостоли и мученици посведочише, јер огањ ни од кога ужежен разгоре се на самом месту где Спас би погребен и одакле се уздиже да одеснују Оца суди живим и мртвим.

И пробдевши сва бденија Седмице Страсне у ридању и посту, овесели се Свети што васкрсну Спас и преодоле Сотону, и обукав рухо радости похађаше светитеље и чрнце по оградама (манастирима) и кнезове земаљске и велможе по палатама.

И јавише Светоме да украј града, на месту где је за време оно Спаситељ исцелио губавог, стоје блажени мужеви јетиопски, појући му Славу по обичају древности своје.

И севши на мазгу зби се чудо: ова, мада бесловесна, без блуђења управи Светога ка Јетиопљанима, негоњена ни бичем ни бодилом, И стигоше у манастир јетиопски Купине неопалиме и несагориме. И задиви се Свети видев ограду убогу без велелепија и торжества, само келије на подобије станова пастирских, а усреди, под „стрехом, колико дажд да не оскврни, светиње (олтар).

И припавши земљи Свети испоја пјесан Купини:

Купино, која се несагорима сачува,

Сачувај и мене огња вековечнога! 5

И ту сеђаше муж Јетиопљанин Јован, у белину одевен, смагао у лицу, али му се срце светљаше, на кожи лавовској. И помакав се, пусти до себе Светога и рече:

— Не печали се због убогости места овога, јер ми славимо Бога на висинама одакле се види све његово твореније и сазданије, а у светиње се склањамо једино у час дажда.

И љубазно целиваније примише оба небесна светила, земаљски ангели и небесни људи, Савва и Јетиопац. И велики мучалник и светилник, часни Јован Авуна (патријарх) јетиопски, упита преосвећенога:

— Како је по васељени „и да ли су мирна царства по земљама, и да ли је добро држава светитељства вашега, и како ли те Господ проведе по овом путу2

И Свети му рече све по реду, И дивили су се страшном божјем предложењу и чудном провођењу Његову, И прославише заједно Господа под звездама:

И проговори Свети:

— А ви, људи јетиопски, који сте, и је ли давнашње или од скора царевање ваше»

Одговори Јетиопљанин:

— Из бедара Авраамових изиђосмо, и из бедара Нојевих, и од Хама, сина његова насели се земља јетиопска, и бисмо краљевство до Соломуна, а од Соломуна царство,

И виде Свети да је овај муж јетиопски од Завета Древнога, непомућен облаком мудрости грчке ни ма: глама јереси латинске, него од искони, пре Ромеја, У древности спасен Словом, јер Слово беше у почетку и сад је и на веке векова. И удиви се веома и питаше:

— Како се уздржасте и како се сохранисте (сачувасте) да вас околни језици (народи) не превладају»

Рече же муж јетиопски:

_— Пустиње и пештере с поднева и захода сунчева, Море Црвено и Нил река голема с истока и севера сачуваше нас. А још боље вера и мудрост и храброст. А многи наваљиваху бјеси из хада и у хад их опет сурвавасмо, Зато славимо Купину несагориму јер је У њој Слово и Надежда,

ДЕВОЈЧИЦЕ ИЗ АМХАРЕ

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ ХЖ ЧЕТВРТАК 22 ЈУЛ 1986

премудрому

ПРЕМА ЛЕГЕНДАМА И РУНОПИСИМ| СРЕГЊЕГА ВЕНА СЛОНИО БОЖИДАР НОВАЧЕВИЋ

И не престајаше Свети да се диви и рече радосно;

— На подобије ваше јетиопско јесте и језик (народ) наш: као Купина на брду Хориву у огњу не сагоревамо јер нас чува Слово. —

И опет питаше:

— Да ли је у власима, као Самсону, мудрост и снага вашар Или у честицама Крста часнога на коме се распе Господ, или у моштима мученика, или у Слову суштаственом 2 ;

Одговори Јован Јетиопљанин:

— У Слову нам је мудрост и оно управља свако магновење наше овог пролазног и ништавног живота гојећега нас за храну првима. И угодници, испитивачи Истине и самовидци дела Светих, сведоше нам је, мудрост сву, и преданија, и пророчаствија, у типик, и он јест законик, крмчија велика за сав језик јетиопски, отсад и за векове будуће.

И поново се дивљаше Свети и питаше:

— Какав јест типик ваш, законик велики, и која су повељенија његова»

Рече же муж јетиопски:

— Ако хоћеш да будеш дуговечан, љуби ближњега свога као самога себе. Не одричи се ближњега својега ни у сумњи, ни У страху, ни у гневу, јер је мало људи на земљи, и Господ који је Љубав може бити без тебе али ти не можеш без ње, А који се предао великом ђаволу гони га до врата пакла све док не падне у жар огња вечнога. И не појаши коња туђега, ни мазгу туђу, ни камилу туђу, ако хоћеш да будеш дуговечан. И говораше још премудро Јетиопљанин,

И удиви се Свети веома и оћутив желаније ради изучења типика и пун жеђи, подобно у пустињи блудећему који вапи за водом, вапијаше за пићем ду-

Ховним из сасуда, скупљег од злата, мудрости Јетиопчеве, и искаше још, тражећи:

— Самовидче дела Светих, испитивачу — Истине, који имаш семе у Сиону и ближње своје у Јерусалиму, часни Авуно, ули уље мудрости своје у загашени жижак разума мојега и откри ми до конца Премудрост и Тајну!

И поучаваше муж Јетиопљанин преподобнога оца нашега Савву све до ноћне молитве рекав:

— У том су сав закон и сви пророци.

Али још више од Светога дивљаше се Јетиопљанин будући му Господ откри кукуљицу скромности с преподобнога образа оца и молитвеника нашега Савве и узрив сва дела његова, подвизања и премудрост његову, припаде сад Јован Јетиопац стопама његовим говорећи:

—| Достојан нисам отрти прах са сапога (обућа) твојих!

И целивајућим се устима прославише Господа са звездама заједно,

И машив се муж Јетиопац руком иза себе дохвати књигу и пружи је Светоме, заповеди му да је окуси. И кад је загризе, књига беше горка устима његовим, а кад је поједе до конца, слатка души његовој. И испуни се мудростију Свети отац наш Савва коме нека је слава на веки веков, амин, Јер шта је мудрост, ако не подобна благу на путу које мимоилази слепи и човек безуман, охоло блудећи очима, а налази га окати који смерно зри куда греду стопе његове.

Исписа се ово сказаније у поткрилију горе Радочела, у храму Богородице Евергетиде Добротворке, на води Студеници. А списах ја, Теодор, инок многострадални; мати ми земља, отац же гроб, богатство наместо злата и сребра греси, ради опроштења којих на Суду не дадох очима дрема док не саврших. Сам најдох кожу, сам је уштавих и угладих, чрнило (мастило) начиних и конце упредох и сам књигу у коре ставих и оковах да би, кад се буду мерила страшна преступленија душе и тјела мојега, претегла на Суду. 3

АХ, ах, уви мње, мучаше пишућега ме зјело старац мој Висарион игуман, не дајући ми винца ни уља Ни рибе, ништа окром хљеба суха и водице,

Писах у дни благовјернаго деспота српској земљи

"и Подунавију и приморским странама, Стефана, ва лето

Господње 5419 од сазданија света, индикт четрнаести, круг сунчев трећи,

И док писах прхну пиле и прелете и омрчи чрнилом књигу, Оци и братијо, ако ли што погреших не куните ну исправљајте зашто не писа Дух Свети ни ангел небесни него рука грешна и брена (погана) человјека смртна. Амин,

Е. Колдвел: » Мајстор“

(ИЗДАЊЕ „НАРОДНЕ ПРОСВЕТЕ", САРАЈЕВО, 1954)

ЈЕДНОЈ неправедној истори“ ји која се већ годинама оде вија и чије постојање бива угрожено тек од младости нашег доба, огледа се сим-

бол једног делића земљишта, које је тако изненадно и неочекивано разру“ шило своје просторне границе и по стало отелотворење једне више савести него што је морална одговорност једне нације или једног другог дела

света. Та историја је, као што нам.

и сама историја показује, врло дуга и врло болна. Историја америчког Југа! Али онај ко хоће да научи скромност и гордост благодарећи свом храбром и непобедивом духу да би постао вешт у грађењу и најзад достојан те нове градње за коју је сигурно да ће израсти, не из безобзирности због своје мисије или услед етрпељивости, треба да је и довољно разуман и нормалан и поштен да каже да ће до тог доћи благодарећи љубави и жртвовању

Оно што Жан Симон, говорећи 9 америчкој књижевности, тако прецизно назива „језивом лакрдијом“, то је, свакако, оно што се код Колдвела. тако сигурно открива, не само кад је у питању једна индивидуа или један крај, већ и читав свет, тај свет откривен не из озлојеђености, гнева или мржње, него најпре из љубави и разумевања; и ако се помисли да се све оно што се чини да би вид тог света био уништен, оно његово нај“ црње и најбешње лице, чини из хладног милосрђа или настране суровости, онда ће то бити најнеоправданија грешка која се икад могла догодити, и чије ће последице бити и“ сто тако мучне, као што ће бити м борба за њихово уклањање, То пак ленско обарање на моралну и физичку анемију Југа, на то апсолутно бреме заосталости, нагомиланих предрасуда и нељудског живота, које никакво очајавање не може учи“ нити бољим, само је део те манифестоване посвећености и одраз дела снаге, интелектуалне, духовне, па и физичке, уложене у исправљање свега тога, сакупљеног традицијом, „ко ја је управо довела до тог физичког и моралног дегенерисања .

И ако постоји неко кога би требаЛо назвати савешћу, онда је то си= гурно овај Колдвел који нас тако чудесно једноставним речима нагони на тако недостојан смех, узбудљивом својом виталношћу сликајући свет исто толико гротескан колико и трагичан, Постојање још увек те ведрине између оквира тако мрачног платна као што је ово, најсигурнија је залога његовог оздрављења. Тај начин приказивања је нов и то је доказ Колдвелове вере и његове потпуне глади да се изврши што брже обесмислење тог његовог текућег вида. Све његове мотивације, животне ко лико и личне, фрагменти су само јед=

| ног ширег става који не може никако

бити обухваћен једним процесом, само ако може истрајати на том путу. То никако није пустоловина. То је једно огромно сазнање за које је била потребна храброст, много већа него што је била потребна за живот или смрт, једна којој нису довољни никакви оквири и која не трпи никакве притиске. Сада је сасвим изве= сно да је баш то оно што ће ту мучну, доскора непобедиву традицију, дивљу, скептичну, готово већ ирационалну, потиснути, та снажна навала све јачих покољења терана пролећним ветровима, тражећи своје оправдање у тој бици, коју су схватила као свој незаменљиви задатак који мора бити довршен.

И када Колдвел жели апсолутно У“ ништење тог лица, које је до једног тренутка и могло бити наличје, али које то сада више никако није нити ће то моћи икад више да буде, уништење и крајњи узвик победе, тог окончавања битке које неће бити са-

мо реч дочаравања, заваравања и проклетог самоиздајства, дакле те нове коначне победе, — онда он ми+

сли на своје поверење које је поклонио човеку у свету. Ради победе» Ради ње се Колдвел бори, и он је свирепо свестан да сама борба није његово задовољство, средство за трошење и реципроцитетно добијање нових снага моралних и физичких, борба или победа истовремено, циљ, не средство. Али он то сада може још само да жели, ту борбу и победу подједнако, ту борбу да води (и он то већ чини од првог тренутка) и || победу да ишчекује. И за још један покрет, за још једну ослобођену мисао, која ће потећи из срца исто онаКо неочекивано као што је у њему израсла, без могућности да ће још једном бити заробљена, благодарећи једном дугом тренутку који се још увек непрестано одвија, та мисао 0 победи престаће да буде сан.

| ЖИКА БОГДАНОВИЋ

ми --=359 рааа ибем же а =: нара је"

Јн