Књижевне новине

Дневник, који по· крива _ педесет година његовог _ живота _— (од

"посматрач

" сведочанство, које чисто-

—

тРу

сетова 35 Песемиме

ПОЗИВНИЦА ЗА ПРЕМИЈЕРУ „ПОДРУМА ВАТИКАНА"

(Наставак с треће стране) Године 1936 од одлази у СССР, где оставља добар део својих аполитичких политичких илузија, и одакле доноси прилично мршави материјал за своје две књижице: Нејопт де 1 Џ.8.5.5. и Негоџећез а топ Вејоцг

де 1 ОН,5.5. У првој износи своје утиске и казује своје разочарање, разочарање не у идеји комунизма

него у совјетски пут и облик њеног остваривања. Претерано глорификовање Жида од стране комуниста пре његовог одласка у Совјетски Савез донекле је и само условило претераност напада на њега са исте стране после његовог повратка. Морам рећи да сам и ја био један од првих који су критиковали Жида због његове лрве књижице о СССР-у а нарочито због тога што се тако пожурно да својим негативним констатацијама пружи аргументе које је међународна реакција једва дочекала.“) То, да су те констатације биле, и поред све политичке неспрем-

"ности и, можда неспретности Жидо-

ве, у основи тачне (а колико се тек после Рата стаљинска – бирократија постарала да Жиду да за право!), то не доказује да није требало критички реагирати на њих, а нарочито тада и овде, у условима стојадиновићевске Југославије.

Године 1939, Жид објављује свој

1889 до 1939). То је књига од 1350 страна и она

ће остати — заједно са две _ допунске _ књиге Дневника, 1939—1942 и 1942—1949, — и то не само због свог обима, разуме се, вероватно

најзначајније дело Жидово, У тим интимним, субјективним белешкама из дана у дан није све занимљиво, далеко од тога, нити је лик човека који се из те огромне масе интроспективних детаља као посматрани диже, увек привлачан — он то сам зна, — ни монументалан, ни довољно људски то пао, и поред све жеље да то буде. Али у тим личним белешкама, иако често писаним са 0чевидним _ предумишљајем да буду штампане, лежи, неоспорно, трајно

светљавања и оркестрације животних података чини уметничким делом, значајно и трајно сведочанство о једном животу, о повести једне мисли и о свету у коме се та мисао кретала, који је ту мисао условио а на који је она несумњиво утицала. У тим Дневницима лежи шездесет година живота не само једног изразитог интелектуалца него и читаве једне — интелектуалне елите француског грађанског друштва, На последњој страници свога дневника, 25 јануара 1950, Жид је записао, испод једне примедбе о извесном сликовању дифтонга код Виктора Игоа, да су ти „безначајни редови“ вероватно последњи у његовом Дневнику. Тако је и било и није тако било. У последњим месецима свога живота, Жид је написао још једну књигу, која се од његових дневника разликује углавном само по томе што се размишљања, сећања, забелешке и анегдоте које она садржи везују и развијају, једна асоцијација изазивајући другу, без датума и без непосредне везе са дневним доживљајем,

У тој малој књизи, са карактеристичним и узбудљивим насловом Алп] 504-1 оџ Без Јеих зоп| га 5, говори нам човек који сваким даном чека своју смрт. Чека је мирно,

та стила и вештина 0- ПРОТОС (екица за костим)

достојанствено, као човек који је 9 Абдре жид се обнавља познао људе и земље, музику ин теали е мења (олитика од лесну љубав, коју су за њега само

16 децембра 1936).

Почео је Шекспиров фестивал у канадском Стратфорду

У малом канадском граду Стратфорду у провинцији Онтарио почео је фестивал Шекспирових позоришних комада. Прва претстава, одржана под отвореним небом, пред око 2.000 посматрача, била је Шекспирова комедија у три чина „Мера за меру“.

Јенда од замерки које су се чуле У вези с првом претставом на овогодишњем фестивалу односи се на сам избор комада. Сећајући се изврсног „Ричарда Трећег, којим је отворен прошлогодишњи“ фестивал у канадском Стратфорду, критичари се питају шта је побудило организаторе фестивала да почетак прославе обележе „Мером за меру“, горком комедијом која је хронолошки претходила управо „Краљу Лиру“, највећој објективизацији Шекспировог песимизма.

„Укроћена горопад“ претставља друту претставу коју су видели посетиоци стратфордског фестивала. Ову комедију У два чина режирао је Тајрон Титри. И овог пута похвале критике биле су више него обичне,

мушкарци могли оличавати, који је познао и пријатељство и мржњу, књиге и пејзаже, веру и агностицизам, беду људску и величину човека. Живео је како би живео и када би требало почети изнова, рекао све што је имао да каже, и умро је, заиста, мирно, свесно, примајући мржњу католика (који нису успели ни као осамдесетогодишњег старца да га сломију) као признање које, они нехотично одају слободи коју је и против самог себе борећи се, за себе извојевао. Умро је храбро, мудро и достојанствено, онако како је у својој младости желео: „Надам се, пошто будем изразио на овој земљи све што је у мени чекало, — задовољан, — да ћу умрети потпуно безнадежан.“ Умро је без патоса и без бога. И оно што је Крлежа рекао за Луначарског може се и за Жида поновити; „Јер да је тај богуугодни безбожник, унаточ свог боготражења отпутовао у пакао, о томе нема сумње,“

22 јануара 1953

МАРКО РИСТИЋ

РИЈАТЕЉСТВО између Ети-

опије и Југославије спада

"међу најмлађа међународна

пријатељства, али је сагра-

ђено на чвршћим темељима

него многа пријатељства у свету ко-

ја су склопљена много раније, са

много више звучних речи, али са много мање искрености.

Југославија и Етиопија упознале су се, такорећи, тек пре деветнаест година, пред италијанско-етиопски рат, Дотле су се знале само њихове владе, али њихови народи су били врло мало чули једни о другима. А владе Југославије и Етиопије нису никада осетиле ни потребу ни жељу да ступе ма у какве односе. Заједничко чланство у Друштву народа било је једина веза између њих и оне су ту везу сматрале довољном.

Када је фашистичка Италија угрозила слободу Етиопије а етиопски народи почели да се спремају да ту слободу бране, ми смо се први пут у историји заинтересовали за њих, а они су први пут сазнали нешто више о нама. Ми смо се заинтересовали за њих као за народе који су спремни да приме неравну борбу да би бранили своју слободу, а они су сазнали о нама као о народима који цене борце за слободу. То је било довољно да почне да се ствара пријатељство. У нашој земљи симпатије за Етиопију испољавале су се на безброј начина и добијале, поред најозбиљнијег, често и наивно-дирљив, чак и комичан облик. Читаоци новина пратили су с напрегнутом пажњом сваку вест о Етиопији, напредни студенти организовали су предавања о Етиопији, стари професори тражили су од Министарства просвете дозволе да оснивају „Удружење пријатеља Етиопије“, млади гимназисти тражили су адресе својих вршњака у етиопским гимназијама да би се с њима дописивали, мали спортски клубови и певачке дружине узимале су имена „Хаиле Селасије“ или „Рас Мулугета“, чак су кафане, бифеи и посластичарнице истицали фирме „Код Негуса“ или „Адис Абеба“.

Ово људима у Етиопији није остало непознато, Старији интелектуалци сазнавали су из новина за симпатије.

; Југославије, неки који су живели У

иностранству чак су давали да им се преводе чланци из наших листо-

при реци уриа

Прошлост Етиопије, у којој цар Хаиле Селасје игра видну и пресудну улогу, јесте прошлост једног народа који се бори против империјалистичких освајача, за своју слободу и независност. Само три године по крунисању цара Хаила Селасја Италија је

изазвала "инцидент код УалУала, на етиопској територији. Најновије време патњи етиоп-

ског народа тада почиње. Претње италијанских завојевача све су учестаније; Италија прети Етиопији ратом, под изговором да она, Етиопија, намерава да угрози њене колоније. Претње нису дуго трајале. Кроз годину дана, 1935, Италија напада Етиопију. 1936 године италијанске трупе улазе у Адис Абебу, главни град Етиопије. Италијанска влада 9 маја издаје декрет о анексији Етиопије, а италијански краљ проглашава себе за цара Етиопије. Боравак италијанских им. перијалиста у Етиопији испуњен је ужасима терора. Најпознатији је такозвани фебруарски покољ, који је трајао три дана, као одмазда за атентат на маршала Грацијанија. Борба уједињених народа света против фашизма, међутим, донела је слободу и Етиопији. Године 1941 Етиопија је ослобођена италијанског ропства, и цар Хаиле Селасје вратио се у своју отаџбину. — Од тог времена почиње најновија прошлост Етиопије, испуњена борбом за стварање новог живота, против вековне заосталости.

ПРИЈАТЕЉСТВО НАРОДА

Етиопи

ДО,

ЦАР ХАИЛЕ СЕЛАСЈЕ снимак из млађих година

ва, ђаци адисабебских гимназија при мали су с пријатним изненађењем писма од непознатих дечака из далеке земље на Балкану и одговарали им, неписмени су о свему томе слушали од писмених — а усмене вести се у Етиопији брзо преносе.

Онда су окупација и борба за слободу код њих, па код нас, прекину“ ли све везе које су се створиле, али ми нисмо заборавили на људе који су били прве жртве фашистичке агре сије а они нису заборавили на наше симпатије.

После рата, на заседањима Организације Уједињених нација претставници Етиопије почели су да се срећу са претставницима нове Југославије, Нова веза која је настала између Југославије и Етиопије, — не просто заједничко чланство у Организацији Уједињених нација него заједничка приврженост принципима њене Повеље, — много је јача од некадашњег заједничког чланства У Друштву народа. Она је допринела зближавању између претставника обеју земаља. Ускоро су они почели да воде разговоре о успостављању међусобних дипломатских односа,

Али заузетост обеју земаља проблемима унутрашње обнове одложила је спровођење ове замисли све до 1951 године, Тада је у Етиопију отишла југословенска Мисија добре воље и успоставила први званичан пријатељски контакт између двеју влада. Том посетом је појачана веза која је већ била створена кроз за-

ја и ми

једнички рад у Организацији Уједињених нација, пде су се обе земље бориле за мир у свету и за равноправност малих и великих земаља и где су југословенски претставници увек заступали оправдану жељу Етиопије да јој се врати њена покрајина Еритреја, коју су у прошлом веку отргли од ње италијански, отимачт.

Већ почетком идуће године, 4 марта, изменом нота између двеју владе успостављени су дипломатски односи између Ју гославије и _ Етиопије, Први југословенски отправник послова отпутока је у Адис Абебу.

Од 1953 године међусобне пријатељске посете све су чешће. У јуту те године боравила је у Адис Абеби југословенска привредна делегација, а идућег месеца посетипа је Југославију етиопска Мисија добре воље и потписан је у Београду Југословеноко-етиопски споразум о трго“ винској размени и _тпривредној сарадњи. После тога је у Адис Абеби основано Југословенско-етиопско друштво за извоз и увоз. |

Везе су јачане и на другим пољи-

ма. Три југословенска лекара, иза-

брана на конкурсу отишла су да раде три године у једној државној болници у Адис Абеби. Једна етиопска војна делегација провела је три недеље у Југославији, обилазећи војне установе, школе и фабрике. У Адис Абеди је основан клуб југословенско - етиопског – пријатељства. Футбалски клуб. „Црвена звезда“ гостовао је у етиопској престоници, Етиопска футбалска репрезентација позвана је за почетак јула 1954 у нашу земљу.

Најзад почетком јуна 1954 допутовао је у Београд први етиопски опуномоћени министар. ђ

За ово јачање пријатељских веза много_је учинио етиопски цар Хаиле Селасје лично, Орден југословенске велике звезде, установљен ради од“ ликовања шефова страних држава за изванредне заслуге у развијању и учвршћењу мирне сарадње и пријатељских односа међу државама, који му је почетком 1954 предао у Адис Абеби начелник Генералштаба Југословенске народне армије као специјални _ изасланик Претседника Републике Тита, стављен је на груди човека достојног да буде први у свету који је добио то велико одликовање, ДУШАН Д. ТИМОТИЈЕВИЋ

» У џунглама Етиопије

(одломак)

ТИОПИЈА је земља, гдје нема колонизатора, гдје они нису успјели да се наметну. Она стога има можда мање материјалних

добара, за које би морала платити стољећем робовања и стољећем патње, стољећем својих богатстава, То не значи да у њој није било ропства и да је народу било лако. Кожу су с њега дерали, и његови

ВОЈНИЦИ ЕТИОПИЈЕ

властити робовласници и господари, Оставили су га у тами незнања и заосталости. Али су богатства земље нетакнута ми кад она постану жива снага у рукама људским, ова земља ке кренути напријед огромним корацима, Нетакнут је остао и слободарски дух који нису успјели отупити и заслијепити страни колонизатори бљештавилом свога шкртог злата и своје скупе и коруптивне цивилизације.

Поучени крвавим искуством околвих народа и земаља, Етиопљани љубоморно чувају своју земљу.“ Странац тешко може добити концесију за плантаже за искоришћавање. земље. Строги и детаљни уговори одређују права и трајање концесија, Нитко се не може надати да ће у Етиопији ући на стражња врата, про“ кријумчарити се са својим интере“ сима и угнијездити се за вјечност. Тко прими етиопско држављанство има сва права на земљу као и домаћи власници..Може је купити и продати, може градити и садити. Странцима се чини да таква политика у држави која има на претек добре земље и свакојаких могућности које само чекају страни капитал и стране стручњаке, претставља конзервативну и глупу политику необразованих Африканаца. Они се љуте што не могу заграбити пуним прегрштима у богатства која леже на површини земље, дохватљива — за

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ « ЧЕТВРТАК 22 ЈУЛ 1954