Књижевне новине
ТОРЕАДОР
(Наставак са друге стране) човек да га чује и на улици, Изгледало је просто злочин одржавати та у животу и он би био много срећвији да је издахнуо убрзо после борбе док је још владао собом и још имао ону његову храброст, но сада када је морао да прође кроз све јаче и јаче ужасе телесног и душевног понижења које доноси собом дуготрајно и стално трпљење неподношљивих болова.
(Превела ВЕРА ИЛИЋ)
ПРОВНИ ОДЛОМЦИ
Ту где је некад презимио циркус
У ГДЕ је некад презимио у циркус још увек стоји дрвена барака, бифе „БЕ-
Ли КОЊ“,
И ноћу кад се пијанци из предграђа боре са сном тешким као брег, поред прозора пројури бели коњ са пламеним гривама. Онда сви уздахну и сви попију без куцања малу тугу ракије, а бели коњ језди у круг као да је у арени циркуса, који је већ отишао у пролеће, у неку другу покрајину.
Ту дођем поподне са старом кошуљом испод мишке и онда нудим плијанцима робу из треће руке.
Алиса, стара циркузанка остала је са бараком. Она није могла даље. Сад ће јој дати артистичку пензију.
У то име, још мало шљивовице ва Алису!
Сликар који је поломио прсте и књижевник са кошуљом испод мишке. Ту где је презимио нико донети љубичице.
Алиса је добра и племенита. Удаћемо је некако за берберина из једног панонског села, па ћемо кад и кад и ми да навратимо у род.
За сада седимо ту и певамо све пок месечина не осветли белог ко, ња што јури у круг.
Ту где је некада презимио циркус, породила се једна скитница. Њу је приметила Алиса. Колико је само порођаја било у циркусу па ником ништа. Претставе и даље трају. Циркус путује, или се негде укотвио као шарени брод који стиже са неких јужних отока.
циркус неће
Алиса се синоћ напила и отишла је да пољуби место где се јасно по удубљењу још увек види точак вакона у коме је провела младост. Њен путујући хотел, њена кућа и сада њена старост и њен алкохол.
Имам још за две вечери снаге, Где год се кренем, за мном јури бели коњ. Рекао сам Алиси да ме прати сваке ноћи кући, јер се бојим белог коња. Алиса каже да је он диван и да га се не треба плашити,
Кроз две недеље сви су се плашили белог коња и сви су пили само да се некако ослободе језе, која дође као ветар, уколико поред прозора бараке мине у предвечерје бели коњ и почне да се пропиње тамо где је била арена.
Губио сам се. Спавао сам за столом. Осећао сам да пролазим и да се више нећу срести са самим собом. Осећао сам да ћу се наћи са неким другим и да ћу то бити ја, да ће бар нека сенка остати од оног бившег мене и да ћу упрегнути белог коња са пламеним гривама кад дође највећа претстава.
(из књиге „Пијанци иду дијагонално“). СЛОБОДАН МАРКОВИЋ
| %
| АВР АРАД СЕ ТИ
ЧЕТИРИ
ПОДИНЕ
ДОЦНИЈЕ о .
..
Андре Жид и његов ЈЈјафкадио
РЕДГОВОР штампан на челу ове књиге') писан је го дине 1929, за прво издање двог превода, а Андре Жид умро је 1951 (19 ја-
нуара). То значи да би тај предговор, да је чак и много бољи него што је, да је аналитички и синте_ тички заиста обухватао и исцрпљивао проблематику и значај Жидове дотадање књижевне делатности, неминовно данас ипак морао бити застарео и недовољан, Јер двадесет и две (или скоро двадесет и две) године још живота и рада једног писца чији је дух, до последњег његовог даха скоро непромењено променљив и жив, био толико радознао, будан и немиран, не само да би саме по себи заслуживале "да буду подробније размотрене у циљу употпуњавања целокупности слике, него би могле, морале можда, повући за собом, ретроспективно и ретроактивно, ревизију суда о свему што им је у Жидеовом ранијем развоју претходило. Све године у његовом дугом животу биле су све до краја, у исти мах и бећтјаћте и Мапдегјаћге, И израз књижевни радник, примењен на њега, добија опет свој пуни смисао и свој изгубљени сјај: био је он то заиста неуморан, био је то више него што је био велики стваралац. И, коначно, био је човек који у сваком тренутку не престаје да тражи, и каткада успева да нађе, морални (што за њега значи и естетски) смисао, врлину и лепоту живота, живо“ та свог сопственог и живота уопште. Двадесет и две године таквог рада и таквог тражења, и то баш те последње године, које заокружавају, затварају (и у исти мах остављају толико отворен) глобални, коначни смисао читавог једног другог, богатог живота, читавог једног многоструког животног дела, смисао те дуге, црту по црту употпуњаване, дотериване, ретуширане поруке и опоруке једног великог интелектуалца, једног моралисте, такве године заслуживале би, дакле, једну савесну студију, а нарочито од стране некога који, као ја, прештамлава један предговор коме би и независно од животописа и библиографије писца Подрума Ватикана, само протекло време од епохе када је написан наметало не једну коректуру. 1929—1953, боже мој, то није хронолошки тако дуг период, али тај датум, 1920, историски је већ тако далеко: три и по године доцније Хитлер је тек дошао на власт... А нека ми буде дозвољено да напоменем и то да је преводиоцу Подрума Ватикана, у тренутку. кад је тај предговор писао, било тек двадесет и седам година.
Све су то аргументи који иду У прилог тези да је тај предговор прегазило време, прерастао сам Жид, превазишао преводилац. Требало га је прерадити, зар не, ако већ не написати нови, или допунити тај стари, младалачки и застарели предговор, допунити и коригирати једном новом, не више младалачком, студијом, као што је учинио Леон Пјер-Кен, који је у замашну књигу коју је о Жиду објавио после његове смрти утопио своју књигу из 19383, начинивши од ове само мањи саставни део нове. Ова моја завршна напомена нема и никако не може имати претензија да буде та допуна. О6јављујем ли ипак, овде тај предговор тако недопуњен, и без икакве промене, дакле без иједне од оних исправки које је време, троструком променом перспективе, несумњиво учинило неопходним „то је зато што га сматрам, такав какав је, не само са мог субјективног гледишта него и објективно, везаним за овај превод, карактеристичним за доба кад се лојавио; то је отприлике доба када је Лафкадио, од заводљивог, већ био постао помало смешан у очима обавештенијих и књижевно напреднијих младих интелектуалаца, и када сам већ имао разлога да тај свој предговор завршим тврђењем да је Жидова порука већ превазиђена.
У време када сам писао тај предговор, написао сам о Жиду још и извесне друге белешке, које нисам у тај предговор уклопио, али које су ушле у низ Маргиналија које сам у то време објављивао у Летопису Матице српске. Говорио сам ту и о Лафкадиу самом, што ми се чинило излишним У УвВОду за књигу где он, мора се признати, са доста шарма самог себе довољно приказује, Овде, међутим, у овој напомени, не изгледа ми сасвим излишно да то што сам тада о Ла· фкадиу рекао, наведем.
„Лафкадио, данас већ класичан тип у француској литератури, родио се, Као главни јунак По-
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 22 ЈУЛ 1988
друма Ватикана, године 1912, у блиставој љупкости својих двадесет година. Али његова права младост, живот његов изван књиге у коју га је Жидово перо спустило, протеже се углавном између 1917 и 1923 године. Тако бар кажу сада када је његова звезда помало увела на небу младићких идеала, Али је пре десет година (или ако хоћете за мене лично пре шест) онај дах слободног, невезаног, – спремног на све живота којим га је Жид надахнуо, вејао и побеђивао сваку устајалу етику, по књигама, по“ срцима, па и по судбинама. Читаво једно сазвежђе различитих појмова кружило је око те фигуре коју је Жид са толико љубави донео на свет,““)
Уз ово друго издање мог превода — којим сам, као што се из овог цитата види, са шест година закашњења био платио Лафкадиу неку врсту дуга, — хоћу још да додам неколико речи и о самом Лафкадиу, упућујући их првенствено _ евентуалним младим читаоцима ове књиге, Хтео бих да их упозорим да, данас и овде, не треба да схвате Лафкадиа сувише озбиљно. Не зато што би то
АНДРЕ жиИД (карикатура Мориса Хенрија
могло бити опасно. Него просто зато што је време учинило своје. А његово је било да учини Лафкадна неефикасним, да га лиши његовог престижа заводљивог моралног 0слободиоца, да га учини _ ситним, прециозним и бледим, у светлости пламенова и страшних значења наше епохе, од пожара попаљених села до блеска атомске бомбе, од хитлеровске ломаче књига до партизанских ватри, од огња који сажиже цркву пуну живих људи у Орадуру или у Глини до рефлектора под чијим млазом „признају“ Рајк или Клементис... Шта је остало, шта је у овом нашем свету могло остати од оног схватања „слободе“ које, оличава Лафкадио својом недоследношћу, својим „дезаинтересованим“ делањем, својим безразложним чином, својим „диспонибилитетом“, својим препуштањем случају, тренутку, тренутном надахнућу, тим задовољством да се учини нешто баш зато што нема никаквог разлога, никаквог рационалног ни реалног мотива да се то чини, тим илузорним, краткотрајним задовољством човека који је увек Фзроп је, који ие пристаје да се заложи ма за коју ствар, који се ставља на расположење само свом тренутном расположењу, тојест ма чему, тојест самом себи,
па чак ни самом себи» Гледајмо да-
нас у њему, слободно, не много мање луцкасту и бесмислену од марионета које га окружују. На то нам и сам Жид даје право, На непуних месец дана пред своју смрт, у писму упућеном професору Пјеру Лафилеу, који му је био послао нацрт за сво-
Ристић
| _ Марко
ју студију о Жиду као романсијеру, Жид је писао; |
„Волим што уносите у ваше излагање о Подрумима Ватикана појам замртепи (нешто бизарно и ћакнуто, настрано и смешно) — што се већ испољава (можда би на то требало скренути пажњу) у другом делу Уриеновог Путовања; јер верујем да сам у том погледу био новатор (упркос форми). Касније, то „заметепи“ заузело је себи место (претерано чак каткада) У нашој књижевности, али, најчешће се потпуно заборавља да сам ја био први који сам за то дао основе, Волим Ваше излагање о Подрумима Ватикана: „једна слобода која је ропство“ да, то је баш оно што проницљиви читалац може и треба да разуме: што резимирају две реченице диалога (али оне остају на позорници непримећене и много
сметају глумцима који имају да их изговоре, јер их они изражавају такорећи као нехотично):
„Ви сте оно што се зове једно
слободно биће. — Предан на ми-
лост и немилост првој прилици.“
То је сувише суптилно за позор-
ницу, и лако може да незгодно
пресече диалог.““)
Позорница о којој говори у том писму Жид, то је конкретно позорница Француске Комедије, на којој је 13 децембра 1950 први пут играна „фарса“ у три чина (19 слика) коју је сам Жид извукао из своје сотије. Та претставва Подрума Ватикана, последња радост његова, када је већ био ушао у девету деценију, чудећи се каткад и сам да је још увек жив, та свечана премијера где је, од Претседника _ Републике редом, читава позоришна сала била обукла фракове и балске тоалете да види како ће Лафкадио гурнути из воза грешног Флерисоара, била је завршни, праскави ватромет у животу тога човека који је заиста увек бежао од почасти, салона и академске славе пред којима се његов при» јатељ Валери коначно био показао тако слаб. Академике и дипломате, владу и монденску крему, католике и великодостојнике, _ добромислене професоре и моралисте сакупио — је Жид много више да би пред њима, у тој театарској варијанти своје давне фикције, исмејао католичку цркву, вернике, академике и малограђане, него да би на сцени пластично истакао и узнео све оно што је у његовој првобитној замисли Лафкадиа било романтично, необуздано и демонски. У позоришној верзији дошла је до израза много више карикатурална _ страна овог дела, сати-
рични момент био је јаче наглашен, а поетични акценат добрим делом пренет је са Лафкадиа на Женевиеву, изгубио је дакле оно корозивно што је _ имао у себи. – Интерпретација глумца који је играо Лафкадиа, (и, кога је уосталом, лепог, плавокосог и детињастог, дражесног и нежног, изабрао сам Жид, интересујући се и иначе врло живо за спремање _комада), допринела је такође да Лафкадна учини безопасним — наравно не за Флерисоара — и добро ва» спитаним дечачићем кога лако вуку за нос и Протос и живот сам, тојест свака „прва прилика“ коју му живот пружи да начини неку нову недоследност и несмотреност за коју ће се после кајати. На премијери се чак
комад завршавао — мислим да је после с премијере тај крај Жид опет изменио — капитулацијом
Лафканда у наручју Женевиевином,
Више заиста не треба да би се видело до које мере је Жид са иронијом гледао на домет и озбиљност које може да имају револт против конвенционалног морала и анархоиндивидуалистичко „ослобођење“ његовог омиљеног јунака,
Можемо дакле, не заборављајући ипак при том улогу коју је у доба своје прве, своје праве младости, Лафкадио одиграо у формирању менталитета и сенсибилитета једне генерације које је имала његове гтодине у време кад се свршавао Први светски рат, можемо сада мирно, не изневеравајући Жидову — успомену, читати ову његову сотију као занимљиву причу у којој има — да се послужим једним насловом Кристиана Грабеа „подсмеха, сатире, ироније и дубљег значења“, па несумњиво и поезије, али чија филозофија — не задире дубоко. Она не држиреч, не испуњава оно велико обећање за које смо уосталом сами били уобразили да нам је дато — да ће бити потресна и нова, судбоносна и ослободилачка. Она коначно не обавезује ни самог Лафкадиа, ни писца ни читаоца, па наравно ни преводиоца, не ангажује их више него њеног папирнатог теоретичара Јулиуса де Бараљула, Јер Лафкадио, на жалост, није ни Фабрис дел Донто ни Ставрогин. Толико о јунаку ове књиге. Остало би да се каже, бар у основним цртама, све оно што би се морало рећи о животу и раду писца ове књиге после 1929, и што се у ствари више одвија у једној широкој 30ни око књижевног стваралаштва него у њему самом. Јер, после Ковача лажног новца, Жид више није створио ниједно дело већег обима и већег замаха, нако је објавио велики број текстова, Остајући у свакој својој реченици прави писац, књижевник „од расе“, мајстор језика и суверени господар класичног стила, дакле неоспорно уметник, он је у свим тим годинама много више објашњавао себе и свој однос са спољним светом, него стварао, тојест уметнички изражавао тај однос. Поред неколико мањих књижевних дела (као Оедћре, ЛДез поцуеЏез поџге игев, Те Тгешете Атђге, Тћезбе, итд.), Жид је поглавито објављивао експликативне текстове, често интроспективне, као што су дневници, забелешке, писма, чланци и говори. У том филму његовог интелектуалног живота, који је, код Жида, увек истовремено п филм његовог животописа, видно место заузима његова касна социјално-политичка оријентација. Њени први предзнаци видљиви су у његовој књизи о Конгу, али она постаје изразита тек 1932, када одломци из Жидовог дневника из године 1929—1932, 0о6јављени у МопуеПе Кеуџе Кгапса:е, недвосмислено сведоче да та оријентација доводи Жида до прихватања комунизма као јединог могућег решења за све оне социјалне проблеме који су га у зрелим годинама почели мучити, па и за моралне проблеме који су га одувек преокулирали. Он се са симпатијом и надом окреће СССР-у.
Од 1982 до 1936, политичко опредељење Жидово долази до израза у читавом низу списа и иступа; писама, говора, порука, „чланака итд.
(Наставак на четвртој страни)
1) тојест новог издања превода Подрума Ватикана, за које је овај текст писан као завршна напомена. Прво издање изашло је у Београду 1930 године.
5) Маргиналије, 11. Андре Жид на видику. (Летопис Матице српске, год. СП, књига 321, свеска 1, јули 1929).
5 Ово писмо објављено је први пут У дневном листу Монд од уторника 13 јануара 1953. К